Ponavljanje istorije, za kojim poseže premijer Srbije u klero-boljševičkom transu, pošto su izbori osporili legitimitet njegovog političkog postojanja, mada ne i politici, obično se odvija u iskrivljenoj svetlosti oživljavanja prošlosti. Ali posledice mogu biti jednako ozbiljne. Ideologija sabornosti podrazumeva neometanu, apsolutnu vlast povlašćenih staleža, izuzetnih od pravde i zakona, koja se nasleđuje i brani svim sredstvima. Do najnovijeg u nizu tihih državnih udara, kad je premijer osporio većinsku volju izraženu 3. februara, takve namere bile su prikrivene u zloćudnim teorijama o demokratskom kapacitetu stranke koja je inspirisala jedno političko ubistvo, beskrajni niz afera, skandala i blaćenja protivnika, koja je srozala čitavu nacionalnu kulturu, a nedavno otvorila politički i mentalni prostor terorizmu. I osporila pravo Srbije na evropski i demokratski razvojni put.
Krvavi raspad Jugoslavije počeo je bojkotom slovenačke robe. Dve decenije potom, zbog slovenačke podrške evropskoj integraciji Srbije, pod kosovskim opravdanjem, kampanja protiv Slovenije kao predsedavajuće EU potekla je iz otrovne ćirilične bosančice beogradske Politike, ličnog glasila premijera, koje on ispunjava političkim poternicama. Da li iza terorizma, kojim se zastrašuju Srbi i teraju stranci, pošto su susedi postali nedokučivi pod zapadnim bezbednosnim kišobranom, stoje saborne institucije? Da li bandu Obraz, koja nikako da ode na Kosovo, i dalje podržava vojska? Da li je Nacionalni stroj omladina premijera i njemu bliskih klero-marksista? Ko će sve stradati nakon 17. februara kako bi Srbijom i dalje neometano vladao imperativ da se život otaljava u prokletstvu samoće i neslobode?
U depresiji koja je nastupila nakon neosnovane postizborne euforije, jedno od pitanja, koja ostaju bez pouzdanih odgovora, bilo bi da li se demokratski deo političke Srbije opredelio za bezuslovnu evropeizaciju koja podrazumeva racionalne uvide u prošlost i budućnost. Koje otkrivaju i oni u premijerovoj sviti, i njemu bliskoj poslovnoj zajednici, dok sebe, ili decu, i, obavezno, imovinu, sklanjaju na teritoriju EU. Da li se izbor 3. februara odnosio na Tadića kao štićenika Branka Krge, jednog od pokrovitelja događaja koji je Srbiju zaustavio pre pet godina, ili na Tadića kao privremene ustave od radikalskog cunamija?
Ta je šizofrenija prividna. Da li predsednik nije imao nameru ili nije bio u stanju da krene da ostvaruje svoj izborni slogan, koji bi trebalo da obavezuje, vremenom će biti sve manje biti važno. Odgovarajući na iščekivanja u nomenklaturi da se ništa ne menja, u istom idejnom bespuću koje je iskoristio kako bi potopio reformski i evropski potencijal Demokratske stranke, predsednik je, već, presekao, na konferenciji o bezbednosti u Minhenu. Gde su predstavnici EU i NATO, institucija koje će uskoro preuzeti institucionalni nadzor nad Kosovom, umesto dogovora koji bi predvideo obostranu saradnju i učešće Srbije u procesu nadgledane nezavisnosti, ponovo obasuti zvaničnim besmislicama, poteklim iz paranoidne narodnjačke jazbine i svih njenih mržnji. Koje bi bile bliže psihijatriji nego političkoj teoriji, kad se ne bi odnosile na potrebe dominantne kleptokratije, kojoj odgovaraju obnova izolacije i dezintegracija institucija. Jedino nije sasvim jasno zašto se predsednik stidi, a trebalo bi da se stidi Narodne skupštine koja je Srbiju gurnula u nedavnu kriminalnu prošlost, ne samo verbalnim nasiljem i primitivizmom, nego i odlukama u kojima je sam učestvovao, ali ne kao izabranik demokratske Srbije, nego kao zastupnik nomenklature. U istom smislu, nije se odrekao Putinove podrške, koja je unapred obesmislila njegovu prividnu evropsku platformu.
Tradicionalna politika u Srbiji je, u nemogućnosti da dopre do spoljnih, usredsređena na unutrašnje neprijatelje. U tom smislu se premijer i radikalski lider oslanjaju na stranu potporu koju “Balkanski kasapin” nije imao. U nedostatku demokratskih partnera, Srbija je autoritarnoj Rusiji od izuzetne važnosti. Ruska diplomatija nije slučajno uporna u podršci snagama spremnim da obnove politiku nasilja i zločina. Njen kosovski legalizam takođe je dimna zavesa, pošto je pristala na nezakonitu privatizaciju energetskog sektora i obezbedila azil porodici, pod kriminalnom istragom, najvećeg masovnog ubice u srpskoj istoriji.
U ovom trenutku EU i demokratija u Srbiji ne mogu smatrati predsednika Tadića za političkog partnera, makar dok vladi, koja je klinički mrtva, bude davao veštačko disanje. Dok dnevne novine pod prismotrom visokog funkcionera njegove stranke i prve dame najveće srpske kompanije, predsedniku bliske, pišu o Staljinu kao ruskom Andersenu (“Staljin je pisao priče za decu”), a čitava naša kultura se smišljeno kontaminira smećem propale politike i njenog izobličenog pogleda na svet. Koji nije bio bolji. Evropski partner u Srbiji je ona sama. Njeno zanemarivanje obesmislilo bi evropsku ideju u njenoj suštini.
Nakon 17. februara bi trebalo očekivati provalu nasilja. I, istovremeno, zadržati nadanje, jer na strani pesimizma život besciljno ističe, da će Srbija osvojiti Evropu, ali u sebi samoj. Izbor je, umesto politike, ponovo život, sam po sebi, i njegove osnovne vrednosti. Sloboda mišljenja se dovoljno potcenjuje da se lako gubi i teško ponovo osvaja. Ali je ponekad lepo obnoviti neki od oblika života od samog početka.
Danas, 12.02.2008.
Peščanik.net, 11.02.2008.