Ne izgleda posebno impresivno ta pomalo zabačena poslovna zgrada na obodu briselske Evropske četvrti. Tu u ulici Rue du Trone 98 nalazi se centrala partije evropskih socijalista (PES); na trećem spratu nalazi se mesto gde se prilikom evropskih samita sastaju moćni predstavnici levice.
Moćni predstavnici levice? Danas je takvih baš malo.
Socijalisti i socijaldemokrati imaju premijera u 3 od 27 zemalja članica EU. Uskoro će im se pridružiti i slovački premijer Robert Fico, ali to neće značajnije promeniti ovaj odnos snaga. Kako Fico tako i ostali socijaldemokratski premijeri dolaze iz malih zemalja: austrijski premijer Werner Fajman, Belgijanac Elio di Rupo i Dankinja Hele Torning-Šmit predstavljaju zajedno manje od 25 miliona stanovnika. Premalo da bi se značajnije uticalo na politiku unutar EU.
Konzervativci dominiraju u evropskoj politici, pre svega Nikola Sarkozi i Angela Merkel. Istorijska slučajnost, ali slučajnost sa posledicama. Bili su na vlasti kada je pre dve godine izbila kriza i najviše su uticali na to kako će EU reagovati. „To nije jednostavna situacija za levicu“, priznaje predsednik PES-a, bivši premijer Bugarske Sergej Stanišev: „U ovom trenutku u evropskom savetu, evropskoj komisiji i evropskom parlamentu preovlađuje konzervativna struja. Teško da sada možemo išta da učinimo.“
Stanišev je međutim uveren da će se to ubrzo promeniti. Najkasnije 6. maja, kada se održava drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj. Mnogi u Evropi su uperili oči ka Parizu: promena vlasti tamo, što se prema anketama čini verovatnim, bila bi nešto više od izbora novog predsednika. Bila bi to odluka koja bi označila kraj hegemonije konzervativaca u Evropi i koja bi dala šansu socijaldemokratima da konačno formulišu alternative politici dvojca Merkozi. Pet socijaldemokratskih šefova država nije mnogo, ali francuski predsednik ipak ima težinu u Evropi.
U pariskom Cirque d’Hiver, raskošnom Zimskom cirkusu, ove subote sastaće se socijaldemokrati iz cele Evrope kako bi podržali Fransoa Olanda. Skup nosi naziv „Renesansa za Evropu“. Zahteva se ništa manje nego novi početak. SPD u Parizu predstavljaju šef stranke Sigmar Gabrijel i Martin Šulc predsednik evropskog parlamenta.
U Pariz će doći i Austrijanac Hans Svoboda, od nedavno predsednik socijademokrata u evropskom parlamentu. „Pobeda Olanda“, kaže on, „bila bi značajan događaj za razvoj evropske levice kao i za EU uopšte. Da bi sproveli drugačiju politiku potrebna nam je podrška francuskog predsednika.“
Jake reči, ali kako zaista izgleda ta nova politika? Koje su alternative kojima bi socijaldemokrati izveli EU iz krize?
Svejedno koga ovih dana slušate, Svobodu, Gabrijela ili Staniševa, njihova analiza je identična: štednja je neophodna, ali ona sama nije dovoljna. „Ako samo štedimo nećemo stvoriti rast“, kaže Stanišev, “već ćemo stvoriti još više dugova.“ Skorašnja eksplozija državnog deficita u Grčkoj nije posledica politike grčke vlade već je razultat „jednostrane politike štednje“.
Malo opreznije je ovo formulisalo predsedništvo SDP-a: bez ikakve sumnje, u nekim zemljama je neohodna konsolidacija, kaže se u zaključku od prošlog ponedeljka. „Ali ko forsira kao rešenje samo stroge mere štednje, previđa da nam je potreban svaki podsticaj rasta da bi prevazišli krizu.“ Da bi ovo potkrepili, socijaldemokratima je dovoljno da samo ukažu na skorašnji razvoj događaja u Portugalu, Grčkoj i Španiji u kojima se obim ekonomskih aktivnosti smanjuje a broj nezaposlenih – pre svega mladih – raste.
Konzervativna politka štednje protiv socijaldemokratske politike rasta, Bruning protiv Kejnza – to je linija razgraničenja, koju evropska levica u ovom trenutku pokušava da povuče. Problem je u tome što ta linija nije baš najjasnija. Razlog tome su donekle konzervativci, koji su prepoznali opasnost i odavno traže načine da pokrenu ekonomiju u pojedinim državama članicama. Podsticati rast, rešiti nezaposlenost mladih, stvarati nove poslove – naslov komunikea sa poslednjeg sastanka evropskih šefova država jedva se razlikuje od strategije levice. Čak je i Svoboda priznao, „čini se da su naše ideje preuzeli drugi i da ih donekle zastupaju“.
Tako socijaldemokrati mogu opravdano reći da su ranije od drugih ukazivali na opasnosti jednostrane politke štednje i zahtevali da se donesu mere za podsticanje rasta. Međutim ovo pozivanje na patent će im malo pomoći. U potrazi za pravim instrumentima i konzervativci i socijaldemokrati se kreću presporo. Ovo je drugi razlog zašto nije došlo do žešće rasprave: evropska levica je isuviše pristojna da bi u ovoj krizi glumila da ima jednostavna rešenja.
Oni čak i nepopularni Fiskalni pakt Angele Merkel ne dovode suštinski u pitanje, iako se nekada čini drugačije. „Naša glavna strategija je da sve to uklopimo, korigujemo i dopunimo merama za povećanje rasta i zaposlenosti“, kaže Svoboda.
U skladu sa ovim je i zahtev SPD-a da će glasati za Fiskalni pakt ako se usvoji i porez na finansijske transakcije – dobro znajući da o Fiskalnom paktu savezna vlada ne odlučuje samostalno.
Dakle, u ovome leži izvor svih budućih rasprava: odakle će doći novac za javne investicije ako država više ne može da se zadužuje? Oporezivanje finansijskih tržišta bila bi jedna od mogućnosti. Drugu je nedavno predložio Fransoa Oland: kao predsednik povećao bi porez na dohodak preko jednog miliona evra na 75%. Za mnoge nemačke socijaldemokrate ovo je nerealan predlog. „To je zahtev koji bi se teško mogao primeniti u Evropi“, kaže Svoboda, „ali bi bio dobar signal kada bi Oland pokazao da sa izbori mogu dobiti i sa takvim zahtevom.“
Veće oporezivanje visokih dohodaka ili porez na nasleđe iz ugla levice ima dvostruku prednost. Došlo bi do dodatnog priliva novca u državnu kasu i to bi bio dobar odgovor na rastuće osećanje nepravde u mnogi zemljama.
U jednom još neobjavljenom papiru partija evropskih socijalista, predlaže se program za otvaranje dva miliona radnih mesta u EU u narednih deset godina. Za šta bi bile potrebne investicije od 2.100 milijardi evra – koje bi se prikupile i dodatnim oporezivanjem.
Jedan drugi zahtev francuskog kolege stvorio je socijaldemokratima u Berlinu velike probleme: Oland želi da stvori uslove za raniji odlazak u penziju – to je iz ugla SDP-a korak u pogrešnom pravcu. Nedavno su i u Portugalu i u Grčkoj socijaldemokrati glasali za podizanje granice za odlazak u penziju.
Ali sve ove nesuglasice su nebitne u odnosu na mogućnost da posle izbora u Francuskoj evropska levica ponovo postane veliki igrač u EU. Posebno su onda zanimljivi izgledi nemačkih socijaldemokrata, pošto je Angela Merkel već podržala Sarkozija, pa bi poraz francuskog predsednika bio težak udarac i za nemačku kancelarku. Šanse SDP-a da pobedi Angelu Merkel nikada nisu bile tako velike kao sada u Parizu.
Autor teksta je Matthias Krupa, dopisnik Die Zeita iz Brisela.
Die Zeit, 21.03.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.03.2012.