Osnovni problem koji nameravam da razmotrim u ovim predavanjima je sledeći: kako da uklopimo onaj obim individualne inicijative koji je potreban za napredak, sa obimom drušvene kohezije neophodnim za opstanak? Počeću od nagona u ljudskoj prirodi koji omogućavaju društvenu saradnju. Prvo ću se pozabaviti oblicima ovih nagona u vrlo primitivnim zajednicama, a potom njihovim prilagođavanjima proisteklim iz postepenih promena društvenih organizacija i napretka civilizacije. Zatim ću razmotriti obim i snagu društvene kohezije kroz različite periode i teritorije, sve do današnjih zajednica, i mogućnosti za dalji razvoj u ne tako dalekoj budućnosti. Nakon ovog preispitivanja sila koje drže na okupu jedno društvo, osvrnuću se na drugu stranu čovekovog života u zajednici, naime, na individualnu inicijativu, i pokazaću kakvu je ulogu ona odigrala u različitim fazama ljudskog razvitka, kakvu ulogu danas ima, i kakva je moguća budućnost koju donosi previše ili premalo inicijative kod pojedinaca i grupa. Zatim ću preći na jedan od osnovnih problema našeg doba, naime, na sukob koji je savremena tehnika izazvala između organizacije i ljudske prirode, ili, drugačije rečeno, na razdvajanje ekonomskog motiva od poriva za stvaranjem i posedovanjem. Pošto budem izneo problem, pokušaću da ukažem na to šta se može uraditi na njegovom rešavanju, i konačno, razmotriću u etičkom smislu čitav odnos individualne misli, truda i imaginacije sa autoritetom zajednice.
Kod svih društvenih životinja, uključujući i čoveka, saradnja i jedinstvo jedne grupe donekle se temelje na instinktu. Najpotpunije kod mrava i pčela, koji se, po svemu sudeći, nikad ne predaju iskušenju antisocijalnog delovanja i nikad ne odustaju od posvećenosti mravinjaku ili košnici. U izvesnoj meri, možemo se diviti ovoj doslednoj odanosti prema javnoj dužnosti, ali ona ima svoje nedostatke; mravi i pčele ne proizvode velika umetnička dela, niti dolaze do velikih naučnih otkrića, niti osnivaju religije koje uče da su svi mravi braća. Njihov je društveni život, zapravo, mehaničan, precizan i statičan. Mi smo spremni na određene životne potrese, ukoliko nam to omogućava da izbegnemo ovakvu evolutivnu stagnaciju.
Pračovek je bio slaba i retka zver, čiji je opstanak u prvo vreme bio neizvestan. U jednom periodu, njegovi su preci sišli sa drveta i izgubili prednost gipkosti nožnih prstiju, ali su dobili prednost ruku i šaka. Zbog ovih promena, više nisu morali da žive u šumi, ali s druge strane, otvoreni prostori po kojima su se raštrkali nudili su manje hrane nego što su im pružale tropske afričke džungle. Ser Artur Kit procenjuje da je svakom primitivnom čoveku bilo potrebno u proseku pet kvadratnih kilometara da bi se prehranio, a neki drugi stručnjaci smatraju da je neophodna teritorija bila još veća. Sudeći po čovekolikim majmunima, i po najprimitivnijim zajednicama koje su pretrajale do modernog doba, prvobitni čovek je verovatno živeo u malim grupama, ne mnogom većim od šire porodice – grupama koje bismo, po slobodnom sudu, procenili na između pedeset i sto pojedinaca. Unutar svake grupe, čini se da je bilo zavidnog stepena saradnje, ali prema drugim grupama iste vrste ispoljavala bi se agresivnost kad god bi došlo do kontakta. Dok ljudi nije bilo mnogo, kontakti sa drugim grupama bili su povremeni i, najčešće, ne previše značajni. Svaka grupa imala je svoju teritoriju, a do sukoba je dolazilo samo na granicama. U ovo najranije doba, čini se da je brak bio sklapan samo unutar grupe, pa je verovatno bilo mnogo rodoskrvnuća, a varijeteti, koliko god novih bilo, obično su se ponavljali. Kada bi jedna grupa brojčano prerasla svoju postojeću teritoriju, najčešće bi se sukobljavala sa susednom grupom, a u takvom sukobu bi svaka biološka prednost jedne krvolomne grupe nad drugom mogla doneti pobedu, koja bi ubrzavala korisne varijacije. Sve je ovo vrlo ubedljivo izložio ser Artur Kit. Očigledno je da naše prvobitne i jedva ljudske potomke nije mogao voditi neki osmišljen i zacrtan plan, već su verovatno sledili instinktivni mehanizam – dvojni mehanizam prijateljstva unutar plemena i neprijateljstva prema drugima. Budući da su primitivna plemena bila toliko mala, svaki je član intimmno poznavao svakog drugog, tako da je prijateljski duh bio proporcionalan broju poznanstava.
Najsnažnija i instinktivno najpostojanija društvena grupa bila je, kao što je još uvek, porodica. Porodica je među ljudima neophodna zbog dugog detinjstva, i zbog činjenice da je majka odojčeta u vrlo nepovoljnom položaju da sakuplja hranu. Upravo je zato kod čoveka, kao i kod većine ptičjih vrsta, otac postao ključni član porodične grupe. To je verovatno dovelo do podele rada, gde su muškarci išli u lov a žene ostajale u kući. Prelazak iz porodice na malo pleme bio je najverovatnije biološki povezan sa činjenicom da je lov efikasniji u saradnji sa drugima, a od najranijih vremena, kohezija plemena najverovatnije je jačala i razvijala se kroz sukobe sa drugim plemenima.
Do sada je pronađeno dovoljno fosila pračoveka i polučoveka da bismo stekli jasnu sliku o različitim fazama evolucije, od najnaprednijih čovekolikih majmuna do najprimitivnijih ljudskih bića. Procenjuje se da najstariji pouzdano ljudski ostaci otkriveni do danas potiču iz perioda od pre oko milion godina, ali izgleda da je nekoliko miliona godina pre toga bilo antropoida koji su živeli na zemlji, a ne na drveću. Najuočljivija odlika evolutivnog statusa ovih naših najranijih predaka jeste veličina mozga, koji je vrlo naglo rastao dok nije dostigao otprilike današnji kapacitet, ali se sada već stotinama hiljada godina praktično ne menja. Tokom ovih stotina hiljada godina, čovek je napredovao u znanju, stečenim veštinama i društvenoj organizaciji, ali po svemu sudeći, ne i u urođenom intelektualnom kapacitetu. Ovaj čisto biološki napredak, ako je suditi po kostima, okončan je još davno. Prema tome, možemo zaključiti da se naša mentalna aparatura, nasuprot onome što učimo, ne razlikuje previše od aparature paleolitskog čoveka. Još uvek imamo, reklo bi se, instinkte koji su ljude nagonili, pre nego što je njihovo ponašanje postalo planirano, da žive u malim plemenima, uz snažnu suprotnost unutrašnjeg prijateljstva i spoljnog neprijateljstva. Za promene koje su nastupile od ovih davnih vremena delom je odgovorna primitivna instinktivna osnova, a delimično i ponekad jedva svesno osećanje kolektivnog interesa. Jedna od stvari koje izazivaju stres i napetost u društvenom životu čoveka, jeste to što je moguće, do izvesne mere, postati svestan racionalnih osnova za ponašanje koje ne nalaže prirodni instinkt. Ali kada takvo ponašanje isuviše optereti prirodni instinkt, priroda se sveti tako što izaziva ili malodušnost ili destruktivnost, od kojih i jedno i drugo mogu da sruše strukturu izgrađenu na razumu.
Društvena kohezija, koja je izrasla iz odanosti nekoj grupi utemeljenoj na strahu od neprijatelja, jačala je kroz jedan proces koji je delom bio prirodan a delom osmišljen, dok nije dosegla ogromne razmere skupina koje danas nazivamo nacijama. Razne su sile uticale na ove procese. U najranijoj fazi, odanost grupi najverovatnije je počivala na odanosti vođi. U velikom plemenu, poglavica ili kralj bili su poznati svima, čak i kad se privatno pojedinci međusobno nisu poznavali. Na taj način, lična odanost, za razliku od plemenske, omogućavala je brojčani porast grupe, a da se to nije kosilo s instinktom.
U jednoj fazi, došlo je do daljeg razvoja. Ratovi, koji su prvobitno bili ratovi do istrebljenja, postepeno su postali – barem delimično – osvajački; gubitnici su, umesto da budu pogubljeni, proglašavani robovima i primoravani da rade za svoje osvajače. Kada se to desilo, unutar zajednice nastale su dve vrste ljudi – naime, prvobitni članovi, koji su jedini bili slobodni, to jest nosioci plemenskog duha, i podanici koji su se pokoravali iz straha, a ne iz instinktivne odanosti. Niniva i Vavilon vladali su ogromnim teritorijama, ne zato što su njihovi podanici imali neki istinktivan osećaj za društvenu koheziju sa vladajućim gradom, već isključivo iz straha od njihove veštine ratovanja. Od tih najranijih dana pa do savremenog doba, rat je bio glavni pokretač proširenja zajednica, a strah je postepeno smenjivo plemensku solidarnost kao izvor društvene kohezije. Ova promena nije bila ograničena samo na velike zajednice; ona se odvijala, na primer, i u Sparti, gde su slobodni građani činili malobrojnu manjinu, dok su heloti nemilosrdno tlačeni. Sparta je dizana u nebesa u antici zbog njene zavidne društvene kohezije, ali to je kohezija koja nikad nije bila zamišljena tako da obuhvati čitavo stanovništvo, osim utoliko što je strah nalagao odanost.
U kasnijoj fazi civilizacijskog razvoja, pojavila se jedna nova vrsta odanosti; odanost zasnovana ne na teritorijalnim vezama ili rasnoj sličnosti, već na zajedničkoj dogmi. Što se tiče Zapada, izgleda da je to počelo sa orfičkim društvima, koja su primala i robove kao punopravne članove. Izvan njih, religija je u antici bila toliko povezivana sa vladajućim slojem, da su grupe vernika bile praktično iste kao i grupe koje su se širile na biološkoj osnovi. Ali verska istovetnost postepeno je postajala sve snažnija i snažnija sila. Njena vojna moć prvi put se pokazala u islamu, u osvajačkim pohodima sedmog i osmog veka. Ona je bila pokretačka snaga u krstaškim pohodima, i verskim ratovima. U šesnaestom veku, teološka odanost često je bila značajnija od nacionalne: engleski katolici često su bili na strani Španije, a francuski hugenoti svrstavali su se uz Englesku. I u naše vreme, dve široko prihvaćene dogme uživaju odanost vrlo velikog dela čovečanstva. Jedna od njih, vera u komunizam, ima prednost snažnog fanatizma i otelotvorenja u Svetoj knjizi. Druga, nešto neodređenija, ipak je snažna – možemo je nazvati verom u „američki način života“. Amerika, koju su oformili doseljenici iz brojnih različitih zemalja, nema nikakvo biološko jedinstvo, ali njeno jedinstvo može se meriti sa jedinstvom bilo kog evropskog naroda. Po rečima Abrahama Linkolna, ona je „posvećena jednoj ideji“. Doseljenike u Americi često mori nostalgija za Evropom, ali njihova deca najčešće smatraju da je američki način života bolji od onog na Starom kontinentu, i čvrsto veruju da bi za dobrobit čovečanstva najbolje bilo da takav život postane univerzalan. I u Americi i u Rusiji, dogmatsko jedinstvo spojilo se sa nacionalnim, što ih je dodatno osnažilo, ali ove sukobljene dogme primamljive su toliko da to nadilazi njihove nacionalne granice.
Savremena odanost širokim grupama našeg doba, ukoliko je snažna i subjektivno ugodna, služi se istim onim starim psihološkim mehanizmima razvijenim u vreme malih plemena. Urođena ljudska priroda, nasuprot uticaju koju na nju vrše škole i religije, propaganda i ekonomske organizacije, nije se mnogo promenila od vremena kada su ljudi stekli mozak današnje veličine. Mi instinktivno delimo ljude na prijatelje i neprijatelje – prijatelje, prema kojima gajimo osećanje za saradnju; neprijatelje, koji u nama bude nagon za nadmetanjem. Ali ova podela se konstantno menja; u nekom trenutku čovek mrzi svog poslovnog suparnika, a u drugom, kada im obojici preti socijalizam ili neki spoljni neprijatelj, najednom suparnika počinje da doživljava kao brata. Uvek kada se izađe iz porodičnih okvira, spoljni neprijatelj obezbeđuje kohezivnu snagu. Dok vlada sigurnost, možemo priuštiti luksuz da mrzimo svog suseda, ali u vreme opasnosti moramo ga voleti. Ljudi najčešće ne vole onoga ko se zadesi na susednom sedištu u autobusu, ali za vreme bombardovanja su ga voleli.
Upravo to otežava pronalaženje modela svetskog jedinstva. Svetska država, kad bi se nekada čvrsto uspostavila, ne bi imala neprijatelja koga bi se bojala, što bi je dovelo u opasnost da se uruši zbog nedostatka kohezivne sile. Dve velike religije – budizam i hrišćanstvo – pokušavale su da pruže čitavom ljudskom rodu kooperativni osećaj koji spontano gaje saplemenici. Propovedale su o bratstvu ljudi, koristeći reč „bratstvo“ u pokušaju da prošire jedan emocionalni stav koji je, po svojoj prirodi, biološki. Ako smo svi božja čeda, to znači da smo svi jedna porodica. Ali u praksi, oni koji su teoretski prihvatali ovu doktrinu, uvek su smatrali da svi koji je ne dele nisu božja nego Satanina čeda, i vraćao bi se stari mehanizam mržnje prema onima izvan plemena, što je osnaživalo doktrinu, ali tako da je to menjalo njenu prvobitnu svrhu. Religija, moral, ekonomski interes, puka težnja za biološkim opstankom, sve nam to pruža nepobitne argumente za svetsku saradnju, ali stari instinkti koje smo nasledili od svojih tribalnih predaka ljutito se podižu, osećajući da bi život izgubio draž kad ne bi bilo nikog da se mrzi, da je svako ko može da voli onakvog nitkova običan crv, da je borba jedini životni zakon, i da u svetu gde se svi vole ne bi imalo za šta da se živi. Ako će se ujedinjenje čovečanstva ikada ostvariti, biće potrebno pronaći način da se zaobiđe naše uglavnom nesvesno, primitivno divljaštvo, delimično putem uspostavljanja vladavine prava, a delom i kroz pronalaženje bezopasnih ventila za naše takmičarske instinkte.
Ovo nije jednostavan problem, i ne može se rešiti samo moralom. Psihoanaliza, u kojoj bez sumnje ima preterivanja, pa možda i apsurda, naučila nas je mnogo čemu istinitom i dragocenom. Stara je izreka da će se priroda, čak i da je proterate motkom, ipak vratiti, ali psihoanaliza je pružila komentar ovoga teksta. Sada znamo da će život koji se oštro kosi sa prirodnim instinktima najverovatnije pretrpeti takav napor, koji će imati jednako loše efekte kao i potpuno prepuštanje zabranjenim impulsima. Ljudi koji žive izvan određene granice prirodnog, najverovatnije će biti ispunjeni zavišću, zlobom i sebičlukom. Oni mogu postati okrutni, ili, s druge strane, mogu potpuno izgubiti životnu radost, toliko da više nemaju snage ni za kakav trud. Ova druga mogućnost primećena je kod divljaka koji su naglo došli u kontakt sa savremenom civilizacijom. Antropolozi su opisali kako papuanski lovci na glave, kojima su belci zabranili omiljeni sport, gube volju, i više ne mogu da se zainteresuju za bilo šta. Ne kažem da im se trebalo dozvoliti da i dalje idu u lov na glave, ali mislim da bi bilo bolje da su se psiholozi potrudili da pronađu neku nevinu zamenu za ovu aktivnost. Civilizovani ljudi širom sveta u izvesnoj meri dele sudbinu papuanskih žrtava morala. Mi imamo svakojake agresivne impulse, kao i kreativne impulse, koje nam društvo zabranjuje da sledimo, a alternative koje društvo pruža u obliku fudbalskih utakmica i rvačkih mečeva nisu dovoljne. Svako ko se nada da će se vremenom ratovi iskoreniti, trebalo bi ozbiljno da razmisli o problemu bezopasnog zadovoljavanja instinkata koje smo nasledili od brojnih generacija naših divljih predaka. Što se mene tiče, ja nalazim dovoljno oduška u detektivskim pričama, gde se ponekad poistovećujem sa ubicom, a ponekad sa detektivom, ali znam da ima ljudi kojima bi ovakva zamena bila preblaga, i njima bi trebalo pružiti nešto jače.
Mislim da obični ljudi ne mogu da budu srećni bez nadmetanja, jer nadmetanje je bilo, još od postanka čoveka, inspiracija za većinu ozbiljnih aktivnosti. Dakle, ne bi trebalo pokušavati sa ukidanjem nadmetanja, ali se treba potruditi da se ono praktikuje u formama koje nisu previše opasne. Primitivno nadmetanje sastojalo se u tome ko će prvi zaklati svog suparnika, njegovu ženu i decu; savremeno nadmetanje u obliku rata još uvek se na to svodi. Ali u sportu, u književnom i umetničkom rivalstvu, kao i u ustavnoj politici, ono zadobija oblik koji nije toliko štetan, a koji, opet, pruža prilično dovoljan odušak za naše borbene instinkte. Problem nije u tome što su ovakvi oblici nadmetanja loši, nego u tome što su premalo prisutni u životima običnih ljudi.
Izvan ratova, savremena civilizacija sve više se trudila da podigne bezbednost, ali nisam sasvim siguran da bi otklanjanje svake opasnosti proizvelo sreću. Na ovom mestu ću citirati jedan pasus iz knjige Nova teorija ljudske evolucije od ser Artura Kita:
Oni koji su posetili narode koji žive pod vladavinom „divlje pravde“, govore o sreći koja vlada među urođenicima u takvim uslovima. Freja Stark, na primer, ovako izveštava o Južnoj Arabiji: „Putujući tim delom zemlje, gde bezbednosti uopšte nema, susrela sam ljude koji se, iako ogorčeni zbog života punog ucena i pljačke, ipak jednako raduju i vesele kao i ljudi bilo gde na svetu.“ Dr Henri Kenet Fraj doživeo je nešto slično među australijskim aboridžinima. „Urođenik u svom prirodnom stanju,“ piše on, „živi u konstantnoj opasnosti, pretnje su stalno oko njega. Pa opet je bezbrižan i veseo… blag prema svojoj deci i ljubazan sa svojim starim roditeljima“. Treći primer su američki Krou indijanci, koje je godinama posmatrao dr R. Lauri. Sada žive u bezbednom rezervatu. „Pitajte Krou indijanca,“ piše dr Lauri, „da li bi radije živeo bezbedno kao danas, ili bi se vratio u staro opasno vreme, i on će vam odgovoriti – ‘staro opasno vreme… tada je bilo slave.’“ Pretpostavljam da divlji uslovi života koje sam opisivao nalikuju na one pod kojima je živelo čitavo čovečanstvo u primalnom periodu svoje evolucije. U takvim su uslovima nastale ljudska priroda i narav, a jedan od uslova bila je i krvna osveta.
Ovakvi efekti čovekove psihologije objašnjavaju izvesne pojave koje su, bar meni, bile iznenađujuće kada sam ih 1914. prvi put primetio. Mnogi ljudi su srećniji u ratu nego u miru, pod uslovom da sami ne pretrpe velike patnje. Miran život ume da bude dosadan. Jednolična egzistencija uzornog građanina, zaokupljenog sastavljanjem kraja s krajem u skromnom svojstvu, ostavlja potpuno bez zadovoljenja onaj deo njegove prirode koji bi, da je živeo pre 400.000 godina, bio sasvim ispunjen potragom za hranom, odrubljivanjem neprijateljskih glava i bežanjem od tigrova. Kada izbije rat, bankarski činovnik može da pobegne i postane gerilac, i onda najzad oseća da živi onako kako mu priroda nalaže. Ali, nažalost, nauka nam je u ruke stavila toliko opasna sredstva za zadovoljenje naših destruktivnih poriva, da njihova upotreba više ne može da posluži bilo kakvoj evolutivnoj svrsi, kao kad su ljudi bili podeljeni na mala plemena. Problem mirenja sa našim anarhičnim impulsima nije dovoljno proučen, ali taj problem postaje sve urgentniji kako naučna tehnika više napreduje. Sa čisto biološkog stanovišta, žalosno je što je destruktivna strana tehnike napredovala toliko brže od kreativne strane. U jednom trenutku, čovek može da ubije 500.000 ljudi, ali ne može dobiti dete ništa brže od naših divljih predaka. Kada bi čovek mogao da dobije 500.000 dece brzinom kojom atomska bomba može da ubije 500.000 neprijatelja, mogli bismo, po cenu ogromnih patnji, biološki problem prepustiti borbi za opstanak i darvinističkim zakonima. Ali u savremenom svetu, ne možemo se osloniti na stari mehanizam evolucije.
Problem društvenog reformatora, dakle, nije samo u pronalaženju rešenja za bezbednost, jer ako ova rešenja, kad se jednom pronađu, ne pruže nikakvu duboku satisfakciju, bezbednost će biti odbačena zarad slavne avanture. Pravi problem je kako uklopiti obim bezbednosti neophodan za opstanak vrste, sa oblicima avanture i opasnosti i nadmetanja, spojivim sa civilizovanim životom. Pokušavajući da rešimo ovaj problem, uvek moramo imati u vidu, iako su naš način života, naše institucije i znanje prošli kroz velike promene, da su nam instinkti za dobro i zlo još uvek isti kao u vreme kad su mozgovi naših predaka narasli do današnje veličine. Mislim da pomirenje primitivnih nagona i civilizovanog života nije nemoguće, a antropološki radovi pokazali su koliko je ljudska priroda prilagodljiva na različite kulturne modele. Ali mislim da se to ne može postići potpunim isključenjem svih osnovnih impulsa. Život bez avantura najverovatnije će biti rđav, ali život u kojem je svaki oblik avanture dopušten, sigurno će biti kratak.
Mislim da je suštinu ove stvari najbolje opisao Indijanac koga sam malopre citirao, koji je žalio za starim životom jer je „tada bilo slave“. Svaka živahna osoba želi nešto što se može smatrati „slavnim“. Ima onih koji to dobiju – filmske zvezde, čuveni sportisti, vojskovođe, pa čak i neki političari, ali oni čine malobrojnu manjinu, dok drugima ostaje maštanje – maštanje o filmovima, maštanje o avanturama na Divljem zapadu, sasvim privatno maštanje o umišljenoj moći. Ne mislim da je takvo sanjarenje zlo; ono je sigurno ključni deo umnog života. Ali kada tokom čitavog dugog ljudskog veka ne postoji način da se to maštanje poveže sa stvarnošću, ono lako može postati nezdravo, pa čak i opasno po razum. Možda je ipak moguće, čak i u našem mehaničkom svetu, pronaći oduška za impulse koji su sada zatočeni u domenu uobrazilje. Zarad stabilnosti, moramo se nadati da je tako nešto moguće, jer ako nije, destruktivna verovanja će redovno uništavati najbolja ljudska dostignuća. Ako želimo to da sprečimo, divljak u svakome od nas mora pronaći olakšanje koje nije nespojivo sa civilizovanim životom i životom njegovog jednako divljeg suseda.
Bertrand Rasel, BBC Reith Lectures,1948.
Preveo Ivica Pavlović
Pešanik.net, 20.09.2011.