Sa 130 miliona evra koliko je Beograd dugovao na početku mandata Dragana Drvoseka Đilasa, taj dug je porastao na neverovatnih 802,5 miliona evra koje će, prema projekciji plana otplate, glavni grad bankama vraćati do 2038. godine. Iako gradski zvaničnici uporno odbacuju optužbe da je glavni grad prezadužen, činjenica je da je već sada gradski budžet u hroničnom deficitu iako otplata dugova još nije ni počela. S druge strane ne vidi se kako će Drvosekove marketinške “investicije” doprineti povećanju prihoda Grada u budućnosti.
Nakon nedavne odluke o pozajmici dodatnih 57 miliona evra, ukupna suma koju je Grad Beograd pozajmio u poslednjih 10 godina dostigla je 534,5 miliona evra, na kontu čega će srpska prestonica u periodu 2012-2038. godine morati s kamatama bankama da vrati čak 802,1 miliona evra. Ako se zna da su ukupni gradski prihodi za 2011. godinu projektovani na 840 miliona evra, postaje jasno da Beograd u ovom trenutku duguje čitav jedan godišnji budžet. Kako je, međutim, u pitanju dug koji će se otplaćivati narednih 26 godina, kao zvanični parametar o stepenu zaduženosti uzima se visina godišnjih anuiteta i kamata koje će u tom periodu biti isplaćivane.
Najveća godišnja rata od 77,1 miliona evra Beogradu će dospeti na otplatu 2016. Ako tada prihodi budu barem na sadašnjem nivou, rata neće premašiti 8,5 odsto gradske kase. Naravno, pod pretpostavkom da se neće drastično promeniti paritet valuta, pošto je ova projekcija rađena prema kursu od 100 dinara za jedan evro, za koji se već sada može reći da pripada prošlosti.
“Kada se kaže da Beograd duguje 802 miliona evra mnogi to porede sa trenutnim budžetom, pa deluje da smo prezaduženi. To nije tačno zato što će se taj novac otplatiti iz narednih 26 gradskih budžeta. Suština je da iznos glavnica i kamata koje dospevaju u svakoj godini na sva neizmirena dugoročna zaduživanja za finansiranje kapitalnih investicionih rashoda ne prelazi 15 procenata ukupno ostvarenih tekućih prihoda budžeta grada, kako to i Zakon o javnom dugu propisuje, odnosno tek u 2013. godini će iznositi oko pet odsto“, rekla je tim povodom Renata Milić-Radujko, gradska sekretarka za finansije u izjavi za beogradsku Politiku.
Ono što je, međutim, Drvosekova sekretarka za finansije prećutala jeste to da će na vrhuncu godišnje rate iznositi 8,5 odsto budžeta i to pod uslovom da do tada ne bude novih zaduženja, što se s obzirom na dosadašnju praksu, čini nemogućom misijom. Dovoljno je samo podsetiti na podatak da je prilikom izglasavanja poslednje odluke o uzimanju kredita od 57 miliona evra za projekte modernizacije tramvajske mreže, izgradnju četiri podzemna pešačka prolaza i obnovu nekoliko saobraćajnica, saopšteno da je procenjena ukupna vrednost tog projekta oko 140 miliona evra, a da će ostala sredstva biti obezbeđena iz budžeta grada, novog zajma Evropske investicione banke i donacije u vidu tehničke pomoći razvojnih banaka. Tome treba dodati dodatne zajmove za 20 kilometara pristupnih saobraćajnica za most Zemun-Borča čija će izgradnja koštati preko 250 miliona evra. Ukoliko bi još neko bio spreman da poveruje u ozbiljnost namere Drvoseka da zaista otpočne izgradnju beogradskog metroa, onda bi bankrot Beograda u narednih desetak godina postao sasvim izvestan.
Pored visine postojećeg duga neki ekonomisti upozoravaju i na zabrinjavajuću brzinu zaduživanja Beograda. Ekonomista Miroslav Zdravković ukazao je u izjavi za Politiku da „na opasnost sluti podatak da je prošlogodišnji budžetski deficit Beograda od 10,7 milijardi julskim rebalansom skočio na 18,3 milijardi dinara“, što je oko 183 miliona evra.
“To se automatski odražava na strukturu budžeta i potrošnje, pa je ukupan izdatak za servisiranje duga Beograda povećan sa 2,5 milijardi dinara prošle godine na četiri milijarde dinara ove godine što je rast od 60 odsto. Ukoliko ne bude novih kapitalnih izdataka, grad će moći da bez problema vraća kredite jedino pod uslovom da zadrži sadašnji iznos budžeta ili da poveća priliv“, smatra Zdravković.
Iako su gradske vlasti astonomske kredite uglavnom pravdale navodnim ulaganjem u razvoj grada, čini se da projekti često nisu imali previše veze za razvojem prestonice, a očigledno je da je veliki deo pozajmljenog novca nestao kao posledica raširene korupcije koja prati gotovo sve projekte finansirane iz gradskog budžeta.
Tako je za preskupi, nefunkcionalni most na Adi i njegove pristupne saobraćajnice Grad u dva navrata kod EBRD podigao kredite u ukupnom iznosu od 129,6 miliona evra, za koje je sa pripadajućim kamatama dužan 147,5 miliona evra. Grad se istim povodom kod Evropske investicione banke zadužio za 70, a potom i za dodatnih 90 miliona evra za gradnju pristupnih saobraćajnica. Tako je pozajmljeni iznos za izgradnju tog mosta dostigao sumu od skoro 300 miliona evra, čemu treba dodati i iznos od preko 100 miliona evra koji je za tu namenu bio predviđen iz gradskog budžeta. S obzirom da Drvosekova administracija uporno odbija da javno saopšti cenu koštanja mosta i pristupnih saobraćajnica, opravdani su strahovi da će za potrebe izgradnje tog mosta biti neophodne i dodatne pozajmice.
Za drugi veliki projekat, most Zemun-Borča, Beograd se kod kineske Export import banke na osnovu ugovora o zajmu zadužio za ukupno 97 miliona evra. To je samo deo finansijske konstrukcije za izgradnju mosta čija cena se procenjuje na 130-150 miliona evra. Tome treba dodati još 100-150 miliona evra za izgradnju 20 kilometara pristupnih saobraćajnica, čija izgradnja nije uračunata u saopštenu cenu mosta, a za koje će Grad sasvim izvesno podići nove kredite.
Pored skupih kredita za izgradnju mostova sumnjive funkcionalnosti, za gradnju socijalnih stanova, vrtića, škola i rekonstrukciju bolnica Beograd se kod AIK banke zadužio za još 67 miliona evra, a dužan je da vrati i kredit uzet od Banke Intese od 40,5 miliona evra koji je podignut za iste namene. Prvi kredit će se vraćati do 2017. godine u prosečnom iznosu od oko 13 miliona evra godišnje, dok će dug Banci Intesa biti isplaćivan do 2017.
Iako nivo zaduženosti koji prevazilazi trenutne platežne mogućnosti Beograda po sebi predstavlja problem, alarmantnije je to što proizvodi utrošenog novca neće u budućnosti uticati na povećanje prihoda gradskog budžeta. Izgradnja najvišeg pilona u ovom delu Evrope možda jeste dobar marketinški potez kod megalomaniji sklonih Srba, ali nije vidljiva veza između te investicije i budućeg razvoja grada. Još manje je jasno koliko će budućem razvoju doprineti veliki procenat uloženog novca koji je završio u mutnim vodama korupcije povezane s gradskim vlastima.
Pored šminkerskih mostova, nema sumnje ni da izgradnja socijalnih stanova, vrtića, škola i bolnica doprinosi povećanju zadovoljstva stanovnika glavnog grada, ali isto tako stoji i činjenica da to nisu investicije koje predstavljaju lokomotivu razvoja, već bi po prirodi stvari trebalo da budu vagoni u tom procesu. Dakle, kredite je trebalo podizati isključivo za one projekte koji će povećati javne prihode u budućnosti, a izvore finansiranja onih stavki čiji je cilj povećanje kvaliteta života građana trebalo je tražiti isključivo u tekućim prihodima i povoljnim zajmovima, ukoliko oni danas, u uslovima velike finansijske krize, uopšte i postoje.
E-novine, 23.11.2011.
Peščanik.net, 25.11.2011.