Uvek je dobro ili, bolje rečeno, sve postaje jednostavno ako nam je pri ruci neprijatelj na kojeg možemo da usmerimo svoje nezadovoljstvo i sav svoj bes, pa jedino tog neprijatelja treba da pobedimo ili uništimo. I čim to uradimo, sve je u redu. Trenutno su „banke“ u funkciji takve pojednostavljene slike sveta – ili govoreći novonemačkim, u funkciji redukcije kompleksnosti. Uništite banke i sva zla ovog sveta će nestati! Ah, kad bi sve bilo tako prosto. Naravno, protivrečiti ovoj budalastoj i populističkoj paroli nikako ne znači i poštedeti „banke“ svake kritike, a pogotovo ne sve banke.
Bankarska kriza 2008. godine je počela tako što su američkim graditeljima porodičnih kuća, u očekivanju neograničenog rasta cena nekretnina, masovno gurane u ruke hipoteke, za koje je svaki razuman čovek (i svaki razuman graditelj porodične kuće) znao da ih je u slučaju nepovoljnih promena nemoguće otplatiti. Potom su menadžeri banaka ove dugove toliko dugo pakovali i prepakivali, sve dok od njih nisu napravili unosne vrednosne papire, na koje su zatim u velikom stilu nasele i nemačke državne banke, dakle, one već „podržavljene“ banke sa svojim izmeštenim „preduzećima sa posebnom namenom“ – u potrazi za „novim“ poljima poslovanja. Nova polja poslovanja – to su ona polja o kojima ništa ne znamo. A zašto su to uradile? Pre svega zato što su njihovi posednici, ne grozni kapitalisti s polucilindrom na glavi i debelom cigarom u ustima, nego upravo čestiti premijeri i naoko promućurni ministri finansija, hteli da dobrim kamatama, unosnijim od redovnih poreza, nahrane državne kase i svoje ambicije.
Već ovaj osvrt je dovoljan da se shvati da je zahtev da se banke stave pod kontrolu države, dakle političara koji su se i sami kockali, ili da budu potpuno podržavljene, kako su to levičari tražili ovog vikenda u Nemačkoj – ipak prilično naivan. Ovome treba priključiti i jednu drugu dimenziju. Sadašnja finansijska kriza, naime, nije tek bankarska, nego je to dužnička kriza izazvana zaduživanjem političara i njihovih država. Ovoga puta je poverenje u finansijske institucije uništeno zato što niko ne zna kada će države, koje su decenijama bezobzirno i bez srama gomilale dugove na dugove, biti u stanju da počnu da ih vraćaju, a da ne govorimo o tome kada će biti u stanju da ih i vrate. I tu više nije dovoljno grditi samo Grke (koji jesu zaduženi preko glave, ali u poređenju ne predstavljaju toliki problem), nego treba reći da svaka država i svaki birač tom kritikom kuca na sopstvena vrata – od Vašingtona, preko Tokija, Rima i Pariza do Berlina. Kako smo mi ono finansirali ujedinjenje Nemačke? Sigurno ne onako kako nam je dragi Teo Vajgel onomad, u svoj svojoj naivnosti, obećao – od sitne ušteđevine, nego pre svega preuzimanjem novih dugova, koje će otplaćivati naša deca i naši unuci.
Ne, šamar treba da dobiju politički proizvođači dugova, koje smo mi glasači birali, jer smo zajedno sa njima hteli da idemo lagodnim putem „buy now, pay later – kupi sad, plati kasnije“. Oni su krivi bar onoliko koliko i „banke“. Ali mi smo našli žrtvenog jarca i bežimo od sopstvenih grešaka. Ne nadajte se tome!
Prevela sa nemačkog Jelena Gall
Robert Leicht, Der Tagesspiegel, 24.10.2011.
Peščanik.net, 25.10.2011.