U obilju besmislica kojima smo svakodnevno bombardovani, reč „državotvorno“ zauzima uzvišeno i počasno mesto na samoj granici smisla. Na prvo slušanje zvuči sasvim dobronamerno i smisleno. Ali ako malo razmislimo, uverićemo se da je to samo još jedno – ni malo bezazleno – zasenjivanje prostote, milozvučni nonsens (poput Ćosićeve „razistorije“) koji samo povećava ionako basnoslovnu konfuziju. Šta bi, počem, trebalo da bude – kako Koštunica naziva svoju sektu – „državotvorna stranka“?
Pođemo li od pretpostavke da kakva-takva država Srbija ipak postoji, kakav je smisao partijske namere da se ponovo stvori neka država. Možda je, u pitanjima jezika, poslovično traljavi Pseudoserdar hteo da kaže da se njegova stranka zalaže za uljuđivanje i uređenje već postojeće države. Mada čisto sumnjam. Hteo je, nenamerno doduše, da kaže ono što mu je na umu, to jest da on i njegovi sledbenici nameravaju da preurede državu u skaldu sa svojim skomračnim i skudoumnim vizijama. Nije on tu jedini. I nije samo njegova stranka „državotvorna“. Lako bi bilo da je tako. Ali nije. Svi su državotvorni. Ne verujem da bi se ni LDP odrekao tog epiteta.
Znam da će se „državotvorcima“ dići kosa na glavi ako pročitaju ove redove, ali nije zgoreg podsetiti se da je država u stvari apolitična, a da bi u svakom slučaju trebalo da bude iznad politike. Ne ukazuje li na to već praksa da se policiji i vojsci, kao ključnim aparatima demokratske države, izričito zabranjuje stranački angažman. Dočim se u diktaturama insistira na partijnosti pomenutih institucija. Nema nikakve diskriminacije u toj zabrani. Pripuštanje politike u vojsku i policiju neizbežno vodi u partikularizam. Partikularizam, pak, neminovno proizvodi korupciju. A udruženi (i nesankcionisani) partikularizam i korupcija podrivaju i slabe državu. Znaju to, tačnije – osećaju to ovde i „državotvorci“ i zato neprestano psihotizuju ionako slabašnu javnost zastrašujućim medijskim kanonadama o srbofobiji, srbomrstvu, srbožderstvu, sili i nepravdi. Dobro, ima Srbija neprijatelja, sve države imaju neprijatelje, ali čvrsto sam uveren da su glavni neprijatelji Srbije – srbijanske političke partije.
U strogom smislu to i nisu političke partije već pre male istočnjačke satrapije koje funkcinišu na vazalsko-klijentističkom principu bespogovorne, ali čisto deklarativne poslušnosti. Pa tako kada predsednik neke „državotvorne stranke“ sazove plemensko veće (glavni odbor) i kaže „korupcija i nepotizam se moraju zaustaviti“, svi će većnici jednoglasno povikati „dole korupcija i nepotizam“, ali će odmah posle sednice nastaviti da korumpiraju i da bivaju korumpirani. I nikom ništa! Demokratija u Srbiji nema nikakvih šansi iz prostog razloga što je „demokratizacija“ poverena suštinski nedemokratskim, a često i totalitarnim partijama. Zaista, kako očekivati da će pravnu i demokratsku državu urediti „državotvorci“ koji su autokrate sklone burazerskoj običajnosti, da baš ne kažemo kriminalu.
Ta sistemska greška neprestano reprodukuje stagnaciju i društvenu inerciju jer je u takvom nakaznom sistemu država pretvorena u privid. Možda Pseudoserdar i ne greši. Možda bi zaista trebalo stvoriti državu. Jer ovde ne postoji nikakva država. Ovde postoje samo stranke koje okupiraju ljušture državnih institucija ispražnjenih od svakog smisla.
Sada već zalazimo na teren psihologije. „Državotvorci“ su samo proizvod jednog starog i nakaznog kulturnog modela skrpljenog polovinom XIX veka od slepačkih pesama, narodnih poslovica i seljačke „mudrosti“. Ne bi stvar bila bolja sve i da je model zasnovan na tzv. visokoj književnosti. Država se, naime, ne stvara – ma šta „državotvorci“ mislili – na literarnim matricama već na političkoj filozofiji i vladavini prava. Ovu rečenicu će pozdraviti svaki glavni odbor, svake „državotvorne“ stranke, u smislu – pa i mi to stalno govorimo; vladavina prava je svetinja; radimo na tome; bla, bla, bla. Niko od „državotvoraca“, međutim, neće učiniti ništa što bi potpomoglo uspostavljanju pravnog poretka. Prvo: zato što je svakom od „državotvoraca“ i „rodoljubaca“ mnogo milija lična vladavina od vladavine prava. Drugo: zato što bi, da nekim slučajem pravo zavlada, mnogi „državotvorac“ završio na dugogodišnjoj robiji.
Pitanje robije nas odvodi dalje u lavirinte srpske politike i daje potvrdu da su političke partije osnovni uzrok bezakonja. Četvorogodišnja vladavina bilo koje ovdašnje vlade u zaista pravnoj državi imala bi za rezultat stotine hiljada godina zavtora. Kada se vlast promeni, međutim, niko ne poteže pitanje lopovluka i marifetluka prethodne garniture. Ne iz altruizma već iz čiste računice. Potegnemo li pitanje odgovornosti za nepočinstva, računaju novoinaugurisani, možda ćemo ubrati poneki poen kod sirotinje raje, ali kolo Fortune je nestalno, pa sutra, kada se oni drugi „državotvorci“ vrate na vlast, lako se može desiti da i mi omastimo konopac ili da zaglavimo u prdekanu.
Upravo tako funkcioniše politički sistem u Srbiji. I to veoma uspešno za unutarsistemske „državotvorce“. Zatvorenost tog sistema, njegova neprozirnost, garantuju njegovu naopaku funkcionalnost, pa i dugovečnost. Nažalost, ne i funkcionalnost i dugovečnost države Srbije i građana koji su izvan sistema. Sve je postavljeno naglavačke. Umesto da bude čuvar zakonitosti i borac protiv korupcije naš (para)državni aparat je direktni generator bezakonja. Ubuduće u Srbiji događaji neće biti kanalisani političkim i institucionalnim putevima (već sada naša politika nije u stanju ništa da uradi osim da bulazni o nepravdi i srpskom Kosovu) već će teći neizvesnim i opasnim bogazima kolektivnog nesvesnog. Psihotizacija indukovana besomučnom medijskom kampanjom, artikulisana od strane novinarskog i analitičkog ološa, pre ili kasnije mora pronaći odušak. A taj će odušak izazvati cunami potisnute agresije. Aktuelna finansijska kriza samo doliva ulje na tu, za sada tinjajuću vatru. E, kada do toga dođe, onaj ko se zadesi na položaju Gazde imaće nekoliko rešenja na raspolaganju. 1. Da organizuje teniski turnir. 2. Da upriliči Univerzijadu. 3. Da vikne „Kosovo je Srbija.“ 4. Da pozove ruske kosmonaute koji će iz nekog Sojuza ili Sputnjika zavapiti: „Smirite se, bre, ljudi, pa ljudi smo, braća, Rusija je s vama…“
Danas, 07.07.2009.
Peščanik.net, 08.07.2009.