Početak raspleta ili rasplet početka
Dugo očekivana (i pomno medijski pripremana) sednica Glavnog odbora Demokratske stranke održana je u subotu u Sava centru u Beogradu. Dnevni list „Blic“ u svom vikend izdanju već je izmerio rezultat i to vojnim vokabularom: „Đilasu prva bitka“. Nepristrasnija aritmetika ukazuje pre na nerešen rezultat. Nije došlo do demokratske Osme sednice, kako su je nazivali mnogi komentatori, tj. do raspleta u kome bi aktuelni predsednik stranke izgubio većinsku podršku delegata stranke. Odlukama ovog tela, usvojen je Tadićev predlog da se stranački izbori sprovedu 10. novembra ove godine, ali ne i da se o predsedniku neposredno izjasne svi članovi stranke. Mediji su najavili još jedno moguće preumnjenje: Đilas će ipak na crtu Tadiću, čoveku koji ga je doveo u stranku, kao što je Tadić posle izgubljenih predsedničkih izbora tek na nagovor predsedništva DS-a pristao da ga i dalje gledamo u istom filmu, gde je odigrao gubitničku rolu nesuđenog mandatara za sastav nove Vlade.
Na osnovu sučeljenih predloga dve grupacije demokrata, čini se da su Tadićevi „legitimisti“ uvereni da je volja većine stranačkog članstva na njihovoj strani i da bi duži protok vremena išao njima u korist, dok su Đilasovi (ili Đilas-Pajtićevi) „prevratnici“ težili da se sve okonča što pre, dok jače deluje gorčina gubitka vlasti, uključujući i onu na lokalu koja se u mnogim mestima po Srbiji „upodobljuje“ sa republičkom većinom. Ipak, zašto su vojvođanski i beogradski odbori DS-a stali u isti front protiv Tadića, tražeći promene u stranci? Jasno, reč je o dva dobitnička tabora koji žele da kapitalizuju postignuti uspeh preraspodelom moći unutar stranke, iako je njihov uspeh u stvari relativan. Ne mislim na značajan pad podrške koju su ovi odbori dobili na nedavnim izborima u odnosu na prethodne – računa se samo činjenica formiranja vlasti – pod relativnim uspehom mislim na ne tako svetlu perspektivu za obnašanje osvojene vlasti. Gradska uprava demokrata u Novom Sadu je nedeljama pod opsadom i pred kolapsom, pokrajinska je stabilna, ali je omalovažena odlukama Ustavnog suda Srbije o Statutu Vojvodine. Beogradska uprava za sada deluje stabilno, iz redova socijalista i penzionera daju se izjave u duhu čvrstog partnerstva, ali logično je očekivati kad se učvrsti republička Vlada, između ostalog i uspešnim miniranjem svih lokalnih vlasti koje su bile „padu sklone“, da će na red doći i Đilasovo uporište. Sem u slučaju da se novoj Vladi više isplati da ima marionetsku opoziciju, čiju slabost kupuje nediranjem u beogradsku upravu (pozicija SPO-a krajem 90-ih). To je scenario koji može da važi ukoliko se DS pocepa a Đilasova frakcija, ili nova stranka, ostane da upravlja glavnim gradom kao najuticajnija snaga.
Mea culpa Borisa Tadića
Ako se pogleda šta aktuelni i osporeni predsednik demokrata sebi zamera, to je, zapravo, manjak autoritarnosti ili čvrste ruke koje je u upravljanju strankom ispoljio prethodnih godina. U jednočasovnom ekspozeu, Boris Tadić je sebe okrivio za bolećivost „prema nedelotvornim ministrima i funkcionerima stranke“, i zato što nije „snažno zahtevao smene funkcionera koji se vezuju za atmosferu korupcije i nedozvoljenih radnji“. Po svom sudu, Tadić je odgovoran jer nije suzbio antagonizam između svojih potpredsednika, konfederalističke tendencije u stranci, kao i za kadrovske greške jer je predložio ili podržao „afirmaciju ljudi koji imaju bezobzirne ambicije“. Ukratko, po Tadićevom mišljenju, trebalo je više seći (smenjivati), nastupati bez popustljivosti i odlučno insistirati na jedinstvu (federalizmu?) u stranci. Takođe, trebalo je na vreme iz stranke udaljiti bezobzirno ambiciozne, koji, kako je lepo primetio, radije robuju svojoj ambiciji nego što služe političkoj ideji. Nismo saznali na koje je grešne kadrovike mislio i da li je problem kod anonimno prozvanih samo u njihovoj bezobzirnosti i koruptivnosti, to će reći u kombinaciji nezgodnog karaktera i jalovog učinka, ili, možda, i u pogrešnoj političkoj orijentaciji koju su zastupali.
Recimo, da li je Tadić mislio na Vuka Jeremića, demokratu kratkog staža koji je svoje respektabilno obrazovanje i diplomatsko neiskustvo nesuvislo koristio trošeći resurse svog ministarstva na sprečavanje priznanja Kosova, na stranu otkriće četiri (Herkulova) stuba spoljne politike ili zapaljive izjave? Ili je možda Tadić mislio na predsednika Vlade, Mirka Cvetkovića, tu politički nemuštu i nemoćnu figuru, iza čijih leđa je upravljao Vladom iz svog kabineta? Možda na Snežanu Malović i njenu reformu pravosuđa, praćenu blagonaklonošću sudova prema tužakanju medija zbog povrede časti tužilaca; ili na njenog državnog sekretara, Slobodana Homena koji se upustio u arheološku odiseju iskopavanja kostiju generala poražene vojske koja je masovno okrvavila ruke u bratoubilačkom ratu i u etničkom čišćenju muslimanskih i hrvatskih civila? Ili, možda, na ex ministra vojnog Dragana Šutanovca, graditeljskog trudbenika u slobodno vreme?… I šta ako su svi oni bili njegovi kadrovi?
S druge strane, u svoje nesumnjive zasluge kao predsednika države i Demokratske stranke, Tadić je upisao: borbu protiv organizovanog kriminala, dovršetak saradnje sa Haškim tribunalom, dostizanje statusa zvaničnog kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, uspostavljanje politike pomirenja u regionu, kao i usvajanje skupštinske Rezoluciju o Srebrenici. Za ovu rezoluciju koja je izbegla da zločin u Srebrenici, povod za rezoluciju, direktno okvalifikuje kao genocid, Tadić je rekao da je Srbija jedina država nakon Drugog svetskog rata koja je donela rezoluciju „za slične akte koji su se desili“. Zbog ugrožene bezbednosti Tadiću je Demokratska stranka po okončanju mandata iznajmila vilu sa mesečnom rentom od 4.000 evra, a sam predsednik DS-a je u ekspozeu izjavio da su stalni pritisci vlasnika krupnog kapitala i organizovanog kriminala na stranke u Srbiji, sugerišući da njegov stil distanciranja od tajkuna nisu preuzeli naslednici.
Ipak, građani Srbije i dalje ne znaju ko su finansijeri Demokratske stranke, kao i ostalih stranaka u Srbiji, uprkos Zakonu o finansiranju političkih organizacija. Tadićeva politika pomirenja i rezolucija o Srebrenici, ne izazivaju samo nevericu, kao u slučaju imuniteta demokrata na uticaj tajkuna, već i podsmeh. Regionalnom politikom Srbije, koju su kreirali kadrovi DS-a na čelu sa njenim predsednikom, dominirao je kontinuitet nacionalističke matrice. Verbalno se podržavao Dejtonski sporazum koji garantuje celovitost BiH a praktično tetošio Milorad Dodik koji je na svakom koraku opstruirao funkcionisanje zajedničkih institucija u BiH i najavljivao osamostaljivanje Republike Srpske. Nastavljen je tutorski odnos prema Crnoj Gori, sada u formi zaštite srpskog naroda i srpskog jezika u ovoj državi i interesa Crnogorske mitropolije SPC. Tehnički pregovori sa vlastima u Prištini vrhunili su se u nejasnom dogovoru o regionalnom predstavljanju Kosova. Koliko je ovaj dogovor neprimenljiv i ekonomski štetan po Srbiju, pokazuje i odluka nove Vlade da usvoji instrukciju kojom nalaže srpskim diplomatama da nisu u obavezi da izbegavaju skupove na kojima Kosovo nije propisno predstavljeno. Eto, Dačić je kao premijer shvatio ono što nije dok je bio samo potpredsednik Vlade i ministar policije. Ko kaže da viši položaj u vlasti ne utiče na poboljšanje percepcije?
Diskontinuitet bez šminke
Zakazivanje izborne skupštine stranke, čemu se od početka javno suprotstavljao Dragoljub Mićunović, Tadićev verni saveznik i bodrilac, i delegatsko glasanje za predsednika DS-a, mnoge navode na zaključak da će 10. novembra potpredsednički duet odneti prevagu i Tadića lišiti preostale predsedničke fotelje. Goran Ješić, najglasniji kritičar Tadića, takoreći portparol vojvođanskog krila prevratnika, najavljuje i donošenje programske deklaracije koja bi naglasila socijal-demokratski profil demokrata. Istini za volju, o promeni programa stranke i njene organizacije govorili su Boris Tadić u intervjuu Danasu i Božidar Đelić. Nije najjasnije na koju se vrstu socijaldemokratskog profilisanja misli. Jednu varijantu, onu francuskog tipa, o progresivnom oporezivanju bogatih, najavljuje Ivica Dačić, lakomi pretendent na istovetni ideološki diskurs. Ta varijanta je škakljiva jer ne nudi mehanizme kako sprečiti bogate da se ne razbeže iz zemlje, a motivisati druge bogate da dođu i investiraju u Srbiju.
S druge strane, niko u demokratskoj stranci ne pominje otklon od nacionalizma koji je DS sprovodila pod firmom državotvorne politike, otklon koji bi trebalo primeniti u svim oblastima politike: od spoljne i regionalne politike do oblasti obrazovanja i kulture. To praktično znači zalaganje za realistički pristup u tzv. zaštiti nacionalnih interesa u regionu, jasnu osudu Miloševićevog ratnog i ekspanzionističkog projekta 90-ih godina i snaženje antifašističkih tradicija što podrazumeva prekid relativizacije četničkih zločina i šovinizma, novi dogovor sa nezavisnim intelektualcima i medijima. Tek se na ovaj način može razbistriti bućkuriš dosadašnje politike demokrata, što ne mora automatski da dovede do masovnog privlačenja novih birača, ali može da povrati one izgubljene.
Iako zapravo prisustvujemo početku okršaja za prevlast u DS-u, ukoliko buduća polemika između pretendenata na mesto predsednika DS-a ne uključi osvrt na prošlost i pitanja temeljnih vrednosti savremenog društva u Srbiji, prave obnove ove stranke neće biti. Imaćemo ili grupu umivenih tehnokrata koji mogu sa svima, zavisnih od okolnosti i oportunizma većine, ili starog predsednika koji najavljuje da sem nekolicine bezobzirnih zverki koje su pokazale svoj trag neće ništa bitno promeniti.
Peščanik.net, 10.09.2012.