U Domu kulture u Negotinu, 24. decembra je otvorena izložba fotografija Predraga Trokicića „Idem i gledam“. Predrag je odgovorio na naš poziv čitaocima i čitateljkama Peščanika da šalju svoje fotografije kao ilustracije tekstova na sajtu. Do sada smo objavili blizu 100 Predragovih fotografija. Iz kataloga izložbe u Negotinu prenosimo tekstove Svetlane Slapšak i Branislava Dimitrijevića.
Branislav Dimitrijević – Sve se već dogodilo
Predrag Trokicić nije ni umetnički ni dokumentarni fotograf. Nije “umetnički” jer isuviše kritički misli da bi se povinovao blaženom zaboravu društva i lažnoj pompi svog “umeća”. Nije “dokumentarni” jer zna da fotografija nikada nije čisti i verodostojni dokument – ona je uvek posredovana nekom estetikom, nekom formom koja za nas ima svoje “ovde” i svoje “sada” – a ako ništa drugo, bar svojom geometrijom, bojama koje okidaju naša raspoloženja, fakturama i teksturama koje nam se čine na dohvat ruke, ali nikada zapravo i opipljive.
Ako moramo odrediti šta je to glavna tema ovih fotografija, onda bismo se možda isuviše lako odlučili da kažemo da su one svedočenja o nekoj vrsti melanholičnog trajanja neke varoši u Srbiji. Ali ono što je Konstantinović davno nazvao “duhom palanke”, kod Trokicića nije izvor nekog intelektualnog očaja ili ironijskog podsmeha. Trokicićeva “palanka” je izvor beskonačnog nizanja slika; ona za njega i jeste stvorena kao slika, uhvaćena u trenutku između života i smrti, a taj trenutak na ovim fotografijama postaje nepodnošljivo čaroban, pa gotovo i mio. Ono što bi nam se činilo da nikada ne može prevazići stanje svoje urušenosti, ovde se pojavljuje u pritajenoj lepoti koja niti je “šarm” starinskog, niti nekakva nostalgična estetizacija ruine, već nemi razgovor između stvarnosti i autorove kamere.
Gledajući ove fotografije kao da postajemo zaštićeni svedoci procesa u kom priroda ponovo preuzima primat nad ljudima. Kada se ljudi ovde i pojave, često moramo dva puta da proverimo da li je to zaista neko ljudsko biće, ovde gotovo zalutalo, ili se radi o lutkama koje tupo ali intenzivno bulje u nas. Najživlje na njegovim fotografijama su životinje: mačke koje nas gledaju zapitano kroz neko umazano staklo, psi vezani uz krš starih šporeta, ali i naizgled blažene krave, i naravno instekti koji su tu i onako bili pre svih. Životinje su začuđeni posmatrači ovog misterioznog nestajanja ljudi, njihovih gospodara.
I kad uočimo da bi neka od Trokicićevih fotografija mogla biti lako čitljivi komentar na našu “sumornu stvarnost”, on i tu nađe fotografske snage da nas zanese i povede u nekom drugom pravcu – ka stvarnom potencijalu ove tuge. Kroz plastičnu kesu koju je vetar naneo na drvo (ono što stalno gledamo po Srbiji, gotovo kao lajtmotiv ljudske nemarnosti, ali pre svega osujećujućeg siromaštva) prosijava zavodljiv sunčev zrak dok se ta kesa, tako prazna i mrtva, njiše na tek opupeloj grani.
Sve je kod Trokicića prepušteno tišini, sve se već dogodilo, sve oko nas čeka da postane Trokicićeva fotografija.
Svetlana Slapšak – Duboka Srbija Predraga Trokicića
Kada sam prvi put videla fotografije Predraga Trokicića na Peščaniku, bila sam zadivljena antropološkim i etnografskim bogatstvom koje su pružale. Bile su precizno locirane – Negotin i okolina, bile su znak nedvosmislene društvene angažovanosti, ili ako hoćete iskrene ganutosti nad životnim realnostima. Šta god da je Predrag Trokicić uhvatio kao sliku, svedočilo je o stanju toga kraja: stvari, ograde, saksije, zidovi, oruđa, životinje, grane, prostori, govorili su podjednako o ljudima kao i slike ljudi samih, uglavnom staraca. Slika kulturne pokrajine koja je svoj boljitak doživljavala zadnji put pre tridesetak godina, a ozbiljno ga započela pre pedesetak, ocrtavala se u nemilosrdnim obrisima neumitnog propadanja – u udaljenosti od sveta koja se pojačavala, u odumiranju životne snage i u očitom nedostatku omladine, u gubljenju nade, ukratko. I istovremeno, na tim fotografijama nije bilo ni nostalgije ni melanholije; naprotiv, bilo je humora i nežnosti iznad svega ostalog. Bezuslovna ljubav? Svakako, ali ne slepa.
Moje prvo gledanje fotografija je naivno: gledam šta je na njoj, čitam sadržaj, zamišljam priču. Zato mi se čini da su fotografije Predraga Trokicića dragoceno oruđe za razumevanje Srbije, onoga što se desilo i onoga što se dešava. Pogled Predraga Trokicića svedoči o nezamislivoj bedi, ali istovremeno o snalaženju, o ritualima, o izdržljivosti, o blescima kreativnosti koji sijaju po ivicama ruševina. Osnove koje su držale svet su možda propale, ali život nije. Pogled Predraga Trokicića nesumnjivo navodi na razmišljanje o uzrocima, o odgovornosti, o mogućnim verzijama, o ogromnom gubitku. No pre svega, tera na razmišljanje šta se može učiniti sa dubokom Srbijom, izvan fraza, mitova, politikantstva i eksploatacije; šta se može izvući bez štete i bola iz artritičnih prstiju staraca, šta naučiti o njihovom načinu prevazilaženja nemaštine, izolovanosti, utučenosti. Jer, oni se često osmehuju, ne samo zato što gledaju u kameru, već i zato što što nas izazivaju da budemo isto tako izdržljivi, do kraja. Vrlo često, naime, fotografije Predraga Trokicića svedoče o nečemu što bismo mogli nazvati spontanom umetnošću, bljeskom samosvesne subkulture, željom za ukrašavanjem skromnim sredstvima koja su na raspolaganju. Veština, zanat, radost stvaranja rukama, sve je još tu, upotrebljivo i poučno. Ako rata ne bude.
Većinu fotografija Predrag Trokicić je napravio ujutro ili predveče, sa kosom svetlošću i jakim senkama. To je istovremeno najbolji način da se na fonu sivog i žutog istaknu intervencije boje, najdostupnijeg i najjeftinijeg sredstva oživljavanja, bilo da je reč o biljkama, obojenim vratima, predmetu… Boja je ultimativni dokaz da života ima, da se nešto događa, da neko nešto želi. Boja je centar poetike fotografske umetnosti Predraga Trokicića, koja retko priziva pokret, već najčešće fiksira stanje, zamrznut trenutak, posledicu istorije. To jeste arte povera, no daleko od ačenja i traženoga: siromašna, jer takav je njen objekt.
Za mene, fotografije Predraga Trokicića su proizvele čudo: zaželela sam da te krajeve vidim i doživim. Verujem da se isto čudo desilo i mnogima drugima koji su gledali ove fotografije. Hoće li to pomoći slikanome kraju?
Fotografije Predraga Trokicića
Peščanik.net, 26.12.2015.