Iza beskrajne fascinacije ekscesima Trumpove predsedničke kampanje neopaženo promiču ozbiljni nedostaci u procesu koji reguliše način na koji Amerikanci koriste svoje pravo glasa. Mnogi su već izvestili da Trumpovi sin i ćerka nisu mogli da glasaju za njega na zatvorenim primarnim izborima u Njujorku. Zbog prikrivenih i ne tako prikrivenih mera koje preduzimaju države i organi nadležni za sprovođenje izbora, milioni ljudi širom zemlje neće moći da glasaju na primarnim i opštim izborima. U zemlji koja se u čitavom svetu slavi kao primer uspešne demokratije, za glasače u 22 države put do biračkih mesta na izborima 2016. biće teži nego 2012.
Izborna pravila su oduvek bila podložna politizaciji, ali u poslednjoj deceniji to je dostiglo ekstremne razmere, naročito u državama u kojima su na vlasti republikanski guverneri i zakonodavci. Zakoni koji omogućuju brisanje glasača sa biračkih spiskova danas postoje u više država nego u bilo koje doba posle ere Jima Crowa. Iako je prošlo više od 50 godina otkako je Lyndon Johnson potpisao Zakon o glasačkim pravima, diskriminacija i propusti u izbornom procesu i dalje su su duboki i rasprostranjeni.
SAD su jedna od malobrojnih demokratija čiji ustav ne sadrži odredbe o glasačkim pravima, što u praksi znači da ne postoje čvrsta federalna pravila za organizaciju federalnih izbora. Upis u biračke spiskove, organizacija i obezbeđenje glasačkih mesta, način glasanja, postupak prebrojavanja glasova i dokumentovanje rezultata u nadležnosti su saveznih država. Samo neke države dozvoljavaju nezavisnim glasačima da glasaju na primarnim izborima za kandidate Demokratske i Republikanske stranke. U nekim državama zatvorenici imaju pravo glasa, u drugima ga nemaju.
Procedure za proveru identiteta radi upisa u biračke spiskove i korišćenja glasačkog prava su zbunjujuće i variraju od države do države, a u mnogima su nedavno pooštrene. Glasanje se uvek obavlja radnim danom, a manjak opreme i ljudstva znači da su redovi često dugački. Glasanje unapred je danas šire prihvaćeno, ali često postoje stroga ograničenja za glasanje u odsustvu ili putem elektronske pošte. U nekim državama glasači moraju da izlaze na birališta više puta: redovni glasači u Njujorku, na primer, imali su primarne predsedničke izbore 19. aprila, a čekaju ih federalni primarni izbori 28. juna, državni i lokalni primarni izbori 13. septembra, i opšti izbori 3. novembra. Nije neobično što je izlaznost u Njujorku među najmanjima u zemlji.
Posle Građanskog rata i ukidanja ropstva, 1870. godine je ratifikovan 15. ustavni amandman kojim je državama zabranjeno da (muškim) građanima uskraćuju pravo glasa „na osnovu rase, boje kože ili prethodnog ropstva“. Uprkos tome, naročito na jugu, Afroamerikanci su često morali da polažu ispite pismenosti, da recituju napamet ustav ili tumače komplikovane zakonske odredbe da bi dobili pravo glasa. Birački porez uveden između 1889. i 1910. u južnjačkim državama takođe je uskraćivao to pravo mnogim Afroamerikancima, kao i siromašnim belcima.
Uprkos lobiranju lidera pokreta za građanska prava, Zakonom o građanskim pravima iz 1964. većina oblika diskriminacije glasača nije stavljena van zakona. Ali posle izbora 1964, kada je Demokratska stranka osvojila ubedljivu većinu u Predstavničkom domu i Senatu, predsednik Džonson je svom sekretaru za pravosuđe u četiri oka naložio da reši problem tako što će napisati „najstrožiji i najoštriji zakon o pravu glasa koji je ikada postojao“. U sedmici posle marša boraca za građanska prava u martu 1965. u Selmi, Džonson je na zajedničkom zasedanju Kongresa rekao da „naš ustav propisuje da se glasačko pravo ne može uskraćivati na osnovu rase ili boje kože. Mi smo položili zakletvu pred bogom da ćemo taj ustav braniti“. Predlog zakona je usvojen u avgustu 1965. i nakon toga je nekoliko puta menjan i dopunjavan da bi se učvrstile njegove odredbe.
Približno u isto vreme, 1964, usvojen je 24. amandman kojim je zabranjeno da se plaćanje biračkog poreza postavlja kao uslov za glasanje na federalnim izborima. Dve godine kasnije, Vrhovni sud je to proširio na sve izbore, uz obrazloženje da takav porez narušava odredbe o jednakoj zaštiti prava iz 14. amandmana.
Koliko god bile važne, ove izmene zakona nisu sasvim eliminisale diskriminaciju, ali njeni najteži oblici su uspešno suzbijani zahvaljujući tome što je Zakonom o glasačkim pravima federalni sekretar za pravosuđe ovlašćen da se umeša i interveniše u slučaju da neka od država krši zakon. Takvih intervencija je bilo u Alabami, Arizoni, Luizijani, Misisipiju, Južnoj Karolini i Teksasu, kao i u nekim okruzima u Kaliforniji, Floridi, Njujorku i Severnoj Karolini.
Nevolje s tehnologijama koje se koriste na biralištima i problem političkog uticaja privukli su pažnju javnosti posle izbornog debakla 2000. u Floridi, kada se pokazalo da i najmanja manipulacija izbornim postupkom može odlučiti ishod izbora ako je razlika između kandidata mala. Kongres je posle toga osnovao Komisiju za pružanje pomoći u organizaciji izbora sa zadatkom da sastavi smernice za organizaciju glasanja, održava bazu podataka o glasačkim procedurama, uključujući testiranje i sertifikaciju opreme i uopšte olakšanje izbornog procesa.
Komisija koja je optuživana da štiti interese Republikanske stranke svakako nije ispunila očekivanja. Prema izveštaju koji je 2015. objavio Pravni centar Brennan, institucija koja nije vezana ni za jednu partiju, američki izborni sistem je pred velikom krizom. Oprema za glasanje koja se koristi u većini država je nepouzdana i toliko zastarela da svakog trenutka može otkazati. (U nekim državama su rezervne delove za mašine koje se više ne proizvode morali da kupuju preko eBay-a.) Mnoge države su odgovorile da nemaju novca za novu opremu. U oblastima sa glasačkom opremom kojoj ističe radni vek živi oko četrdeset miliona registrovanih glasača na koje otpada 387 od 538 glasova kolegijuma elektora koji odlučuju o predsedniku.
Korišćenje mehaničkih uređaja na biračkim mestima stvara i druge probleme. Mnoge glasačke mašine ne omogućuju glasačima da verifikuju glas pre nego što se on zabeleži; mnoga glasanja sa obavljaju na ekranima osetljivim na dodir koji najčešće nemaju nikakav sistem verifikacije; za neke mašine se pokazalo da ne beleže glasove ispravno; a čak i nove elektronske mašine se mogu hakovati. U izveštajima sa izbora u Ohaju 2004. (gde su izlazne ankete pokazivale da prednost ima Kerry, a Bush je u nekim okruzima dobio više glasova nego što ima registrovanih birača) zabeleženo je da su problematične mašine kupljene od kompanije blisko povezane sa Republikanskom strankom – što implicira da su možda bile nameštene. Javne demonstracije tog postupka su pokazale da to nije teško uraditi.
Takođe, česti su slučajevi prekrajanja izbornih jedinica. Izborna geometrija nije ništa novo, ali u nekoliko poslednjih godina republikanski guverneri sve češće preuređuju izborne jedinice tako da osiguraju republikansku većinu u Predstavničkom domu. Više od polovine kongresnih oblasti prekrojeno je u korist republikanaca, a samo 10 odsto u korist demokrata. U Floridi, Virdžiniji i Severnoj Karolini te promene su bile toliko naglašene da su sudovi morali da intervenišu da bi osigurali pravičnu raspodelu.
To je šokantno, ali ni to nije ono najgore. Postoje dokazi da je u nekim državama bilo koordinisanih napora da se određene grupe spreče da glasaju. Taj trend se intenzivirao kad su republikanci osvojili guvernerska mesta i većinu u zakonodavnim telima više država na izborima 2010. Nema sumnje da su promene u izbornom postupku bile usmerene pre svega na Afroamerikance, Hispanoamerikance, siromašne i studente – na glasače za koje je najverovatnije da će glasati za demokratske kandidate. Centar Brennan je otkrio da što je odziv manjina u nekoj državi na izborima 2008 bio veći, to je veća verovatnoća da je ista država naknado usvojila zakone kojima se ograničavaju prava glasača. Od 12 država sa najvećom hispanoameričkom populacijom na popisu 2010, njih 9 je uvelo nova ograničenja glasačkog prava.
Sprovođenje takvih inicijativa je danas lakše zahvaljujući odluci Vrhovnog suda iz 2013. godine u postupku Shelby County, Alabama v Holder, kada su se sudije Vrhovnog suda odlukom 5-4 izjasnili da jedan važan element Zakona o glasačkim pravima – pravilo da zemlje u kojima su istorijski zabeleženi slučajevi diskriminacije sve predložene izmene zakona o izbornom postupku prethodno dostavljaju na odobrenje federalnom sekretaru za pravoduđe – nevalidan. Konkretnije, prema većinskom mišljenju sudija, sredstva za sprečavanje rasne diskriminacije „moraju biti primerena vremenu“, što implicira da diskriminacije iz vremena kada je zakon usvojen danas više nema. To znači da ako sekretar za pravosuđe želi da interveniše sada mora sačekati da zakon prvo bude usvojen, a države kao što su Teksas i Arizona odmah su iskoristile tu priliku.
Neke od ovih inicijativa pravdane su potrebom da se spreče prevare na biračkim mestima. Ali takve prevare su veoma retke, a slučajeva lažnog predstavljanja gotovo da i nema. Istraživanja koja sprovodi Centar Brennan pokazuju da su problemi koji su zabeleženi kao pokušaji prevare obično posledica nenamernih grešaka glasača ili kontrolora na izborima. Najčešće se događa da se ljudi koji su glasali unapred, pre datuma izbora, pojave i na dan glasanja da bi proverili da li je njihov glas upisan, a komisija im dozvoli da ponovo glasaju.
Takve inicijative, zapravo, samo sužavaju pravo glasa tako što stvaraju nepotrebne prepreke za glasače. Za siromašnije glasače insistiranje na identifikaciji ličnim dokumentom kao što je pasoš ili vozačka dozvola ima isti efekat kao birački porez.
Rezultati jednog skorašnjeg istraživanja o uticaju strogih zakona o identifikaciji glasača u Teksasu, Džordžiji, Virdžiniji i Viskonsinu pokazuju da oni značajno smanjuju izlaznost pripadnika manjina. Na primarnim izborima ti zakoni umanjuju izlaznost hispanoameričke populacije za 9,3 odsto, Afroamerikanaca za 8,6 odsto i Amerikanaca azijskog porekla za 12,5 odsto. Slični efekti su primetni i na opštim izborima.
Budući da manjine pretežno glasaju za demokrate, nije neobično što je glavni nalaz istraživanja da kod identifikacije glasača pomoću dokumenta sa fotografijom izlaznost glasača Demokratske stranke opada za 8,8 odsto, u poređenju s padom od 3,6 odsto za Republikansku stranku. Za one koji se deklarišu kao liberali procenjeni pad izlaznosti je 7,9 odsto. S druge strane, za deklarisane konzervativce izlaznost u pomenutim državama raste (do 4,8 odsto).
Primarni izbori i kokusi 2016. godine bili su prvi veliki izbori organizovani u skladu s novim restriktivnim kriterijumima i njihovi rezultati pokazuju koliko to može uticati na ishod opštih izbora. Evo samo nekoliko primera do sada uočenih problema:
– Okrug Marikopa u Arizoni, gde živi velika hispanoamerička populacija, imao je samo jedno glasačko mesto na 21.000 glasača. U većini okruga organizuje se po jedno glasačko mesto za svakih 2.500 glasača.
– U više distrikta u Džordžiji glasači Demokratske stranke su dobili listiće Republikanske stranke.
– Više od pola miliona registrovanih birača u Teksasu nisu posedovali odgovarajući lični dokument na osnovu koga bi mogli da glasaju na primarnim izborima. U Teksasu se kao identifikacioni dokument prihvata dozvola za nošenje skrivenog oružja, ali ne i studentska kartica.
– Jednom veteranu iz Drugog svetskog rata u Viskonsinu nisu dozvolili da glasa jer njegova veteranska kartica nije prihvatljiv identifikacioni dokument.
– Američki starosedeoci iz rezervata Navaho u Arizoni morali su da voze nekoliko sati da bi se registrovali i glasali, a država je pre toga usvojila zakon kojim je prikupljanje i donošenje tuđih glasačkih lističa na biračko mesto proglašeno za krivično delo.
– Država Viskonsin je blokirala inicijativu „Iz crkve na biralište“ koju su pokrenule afroameričke crkve tako što je ukinula mogućnost prevremenog glasanja tokom vikenda.
– Više od tri miliona ljudi (uključujući Trumpovu decu) ili 27 odsto registrovanih birača nisu mogli da glasaju na zatvorenim primarnim izborima u Njujorku jer se nisu prethodno registrovali kao glasači Demokratske ili Republikanske stranke. Rok za registraciju je istekao u oktobru 2015.
Nije neobično to što se tužbe i sudski postupci umnožavaju. Organizacija NAACP je 2012. godine podnosila žalbe Komitetu UN za ljudska prava zbog ugrožavanja glasačkih prava. Savez za građanske slobode je započeo sudski postupak protiv državnog sekretara Ohaja zato što je u poslednjih 5 godina sa biračkih spiskova automatski izbrisano oko 2 miliona ljudi zato što nisu glasali na poslednjim federalnim izborima.
Demokratska stranka i predsedničke kampanje Hillary Clinton i Bernie Sandersa zajedno tuže državu Arizonu za onemogućavanje pristupa biračkim mestima, pošto su hiljade ljudi čekale i po 5 sati da bi glasali na primarnim izborima. U Ohaju i Severnoj Karolini se spremaju nova ograničenja biračkog prava.
Broj glasača iz manjinskih zajednica raste i sve je veća verovatnoća da će oni uprkos preprekama glasati. Na izborima 2016. gotovo svaki treći birač s pravom glasa (31 odsto) pripada hispanoameričkoj, afroameričkoj, azijskoj ili drugoj rasnoj ili etničkoj manjinskoj zajednici. Na izborima 2012. bilo ih je 29 odsto. Predviđa se da će do 2050. manjinske grupe koje su pomogle u izboru predsednika Obame 2012. činiti većinu stanovništva Amerike, a rekordni broj Amerikanaca hispanoameričkog porekla koji je glasao 2012. udvostručiće se već u sledećoj generaciji. Biće još teških bitaka, ali demografija jasno pokazuje da je na duži rok taktika republikanaca osuđena na propast.
Lesley Russell, Inside Story, 20.04.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.05.2016.
Srodni linkovi:
In These Times – Tajna istorija superdelegata
Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – III
Slavoj Žižek – Donald Tramp ili nepodnošljiva lakoća vulgarnosti
The Guardian – Game over za Sandersa
Thomas Piketty – Uspon Sandersa
Charles Simic – Šta se dogodilo u Nju Hempširu