Projekat “Beograd na vodi”, verovatno zbog silne političke i propagandne podrške iz vrhova vlasti, lansirao je svojevrsni “modni razvojni obrazac” u nekoliko gradova u Srbiji. Istina, ne toliko onih sa Save, Morave ili Drine, već sa obala Dunava – pa bi se moglo očekivati da se takozvana “Dunavska orijentacija” (nekada tema ozbiljnog međurepubličkog razmimoilaženja u SFRJ) transformiše u sanjani izlazak naših naselja na Dunav, kad već nemamo izlazak na more. Naime, samo protekle sedmice u našim novinama mogli smo pročitati što šta o planovima Beočina i Smedereva da “valorizuju” činjenicu da se nalaze na obali Dunava, najduže i najčuvenije evropske reke.
Iz Beočina javljaju da je ova opština skicirala veliki turistički projekat u podnožju sremskog sela Rakovac, a na desnoj obali Dunava (selo je na sredokraći kratkog puta između Novog Sada i Beočina). Ta skica obuhvata, između ostalog, izgradnju hotelskog kompleksa de luks kategorije (sedam zvezdica), marinu za rečne jahte (sremski Porto Montenegro), sportske terene i druge rekreativne sadržaje, sa nizom restorana, kafića i svega ostalog što ide uz elitni turizam.
Projekat koji se promoviše iz Smedereva je nešto manje ambiciozan i usmeren je na uklanjanje željezničkih pruga i već dugo neadekvatne teretne luke Železare, koji zapravo “razdvajaju” grad od Dunava i ostataka čuvene tvrđave koju je još čuvena Jerina počela da gradi, a nije izgradila. Procenjuje se da bi za ovaj poduhvat trebalo obezbediti oko 20 miliona evra. Navodno već ima zainteresovanih investitora iz Nemačke koji bi ovde gradili hotel sa četiri zvezdice, jer bi Smederevo moglo postati luka za rečene kruzere, ukoliko se izgradi i adekvatno pristanište.
Eto dva primera “izlaska” srpskih gradova na Dunav, pored koga su do sada tavorili vekovima. Da ovde ne spominjem i navodni projekat “Beograd na vodi dva”, o kome već pišu neke novine i objavljuju idejne skice, mada je realizacija onog broj jedan tek počela.
Nemam ništa protiv kada naši gradovi i političari iznose svoje investicione snove u javnost, pa makar da je reč o političkoj promociji “idejnih tvoraca” tih snova. Valjda zbog toga što sam uprkos svom “pesimističnom habitusu” pristalica parole “deluj pozitivno” (ukoliko to ne moram sam). Ipak, tu postoji aktuelni problem – Srbija ima malo novca i za investicije u proizvodne pogone, a prilično je zaostala u turističkom razvoju, pa se pre može očekivati “obrt kapitala” u nekim projektima proizvodnje “razmenjivih dobara” nego u “osetljivim uslugama” (a turizam spada u takve).
Na drugoj strani, istini za volju, turizam zapošljava najviše onaj deo radne snage koji je u Srbija najveći na spiskovima nezaposlenih (niskoobrazovani ljudi), pa ima rezona da poveća turističke investicije, ali pri tome mora povećati i turističku propagandu. Dakako, Srbija pri tome mora povećati i standard domaćeg stanovništva – bez koga se ni domaći turizam ne može izbalansirati kao profitna grana.
Ima tu, verovatno, oko našeg sanjanog i velelepnog “izlaska na Dunav”, još nekoliko gotovo psihološko-političkih komponenti. Kad sirotinja priča o sjajnim zdanjima, hotelima i teniskim terenima koji će zameniti sadašnje straćare, to je znak da političari igraju na staru kartu “vere u lepšu budućnost”. Ta vera je bila naročito razvijena u vreme “izgradnje socijalizma”.
Sećam se da je na jednom skupu u Splitu, pre 30 godina, o problemima na relaciji novinarstvo-politika, jedan od tada čuvenih novinara (Slaven Letica) primetio da su problemi počeli kada su novinari pored slobode pisanja o prošlosti i budućnosti, mislili da se ta sloboda mora proširiti i na sadašnjost, jer “u doba krize sadašnjost postaje jedinim kriterijumom istinitosti, objektivnosti i progresivnosti”. (Mislio je, naravno, na slobodno kritičko pisanje o sadašnjosti).
Uzgred budi rečeno, na tom skupu u Splitu (1987. godine), pokojni Aleksandar Tijanić je svoje izlaganje počeo utiskom da je “novinarstvo najsličnije masturbaciji: u oba slučaja zatvaraju se oči i izmišljaju stvari!”.
Novi magazin, 16.10.2015.
Peščanik.net, 16.10.2015.