Dva kontejnera

U Andrićevoj Priči o vezirovom slonu Aljo Kazaz ne može da zamisli život bez vezirovanja i surovih vezira sa egzotičnim ljubimcima. Meni se čini da je to ipak moguće.

Naime, ima u mom kraju dva kontejnera, prolazim pored njih često. Na jednom je precrtana Davidova zvezda, na drugom piše “Smrt ciganima”. Ja te grafite svaki dan gledam, i verovatno zbog gađenja, nisam do nedavno shvatio gde se ti kontejneri zapravo nalaze: posred pešačkog prelaza.

Pisao sam ranije o pojedinim ekonomskim pokazateljima Srbije, ali čini mi se da su grafiti i lokacija kontejnera plastičnija ilustracija rezultata rada političke klase. Ja plaćam tri nivoa vlasti, i razne stranke i političke organizacije se nadmeću da budu u toj vlasti, i nijedna od njih nije uradila ništa povodom grafita i lokacije kontejnera. Inače, taj pešački prelaz koriste grupe dece, pa kontejnere zaobilaze, gledajući usput u grafite, a kontejnere radnici Gradske čistoće svakog dana prazne. Pretpostavljam da među tom decom i među tim radnicima ima pripadnika jevrejske veroispovesti ili etničkih Roma, ali cenim (preciznije: nadam se) da su ta dva grafita odvratna svim građanima bez obzira na pripadnost. I ne samo odvratna kao emotivna reakcija, već da svi građani rezonuju da država koju plaćamo, politička klasa koju izdržavamo, mora da ukloni te grafite da bi stavila do znanja da obavlja svoj osnovni posao, zaštitu građanki i građana bez obzira na versku ili etničku pripadnost.

Šta je sprečavalo stranačke omladine da organizuju recimo oslikavanje tih kontejnera, i traženje pomeranja kontejnera na drugu lokaciju? Zašto se predsednik države, predsednik vlade, predsednici opozicionih stranaka nisu zajedno okupili, uklonili grafite i zajedno odgurali ta dva kontejnera na lokaciju van pešačkog prelaza?^[1] Zašto MUP Republike Srbije nije našao za shodno da počinioce nađe i kazni, između ostalog disciplinskim ribanjem zbog tih i sličnih natpisa?^[2]

Uklanjanje tih grafita je, po meni, civilizacijski čin. Sklanjanje sa pešačkog prelaza i definisanje druge lokacije tih kontejnera je elementarni organizacioni zadatak nadležnog organa vlasti. Svaki dan koji prođe bez uklanjanja natpisa predstavlja tešku povredu radne discipline od strane onih koji plediraju da me predstavljaju, bilo na vlasti, bilo u opoziciji. Ponadao sam se da će neka od stranaka makar u kampanji da pošalje članove da uklone te grafite, možda i da ih izmeste u dogovoru sa nadležnim javnim preduzećem. Marketinški trik, naravno, ali podržao bih svim srcem. Bitno mi je naime da se radni zadatak obavi, motivacija je nebitna, tolerisao bih to kao vid stranačke promocije. Ali ne. Do današnjeg dana, niko, ni vlast ni opozicija. Sloganstvo, biće, oduzima previše vremena.

Odgovorno i savesno ispunjavanje radnog zadatka je conditio sine qua non za bilo kakav posao. I to svako ko je zaposlen u ovoj zemlji jako dobro zna. Zašto je politička klasa izuzetak? Zašto bih ja kao poslodavac, tj. kao jedan od građana i građanki R. Srbije, dalje tolerisao neispunjavanje radnih zadataka, neodgovornost na poverenom poslu? Dokle?

Po meni, pored krize predstavljanja, suštinske identitetske krize političke klase (VRV, VP) postoji i ovaj, elementarni, kontejnerski momenat. Očekujem da ljudi koje plaćam da troše moj novac poverene radne zadatke ispune, i to odgovorno i savesno.^[3] Ja kao zaposleni sam dužan da to radim, zašto bih očekivao manje od političke klase?

Suština borbe za beli listić nije nekakvo unutarplemensko trvenje, osveta Borisu ili Čedi iz nekakvih ličnih razloga. Ne. Dozvolićete, za mene nije samopodrazumevajuće da neko uživa moje poverenje – ono svaki put mora da se zasluži. Što se mene tiče, i omladina Srpske radikalne stranke je mogla da opere ta dva kontejnera, pa nije. Ne bi samo ta akcija promenila moj stav o politici te stranke, ali bih tu akciju pozdravio.

Suština borbe za beli listić je da građani i građanke imaju izbor između, zamislite, više ljudi i organizacija koji su spremni da uklone smrdljive grafite i premeste kontejnere. Suština je da građani konačno imaju izbor od strane onih koje već plaćaju ili koji bi želeli da ih plaćamo. Ja lično ne želim da gradim karijeru u politici, hvala lepo, imam tu sreću da volim svoj posao. Ali želim da budem građanin svestan svojih prava i obaveza. Da li ja treba da osnivam stranku da bih uklonio dva gadna natpisa sa kontejnera? I da li treba da osnivam stranku da bih premestio kontejnere van pešačkog prelaza?

Zahtevam da onaj koga plaćam svom poslu pristupi odgovorno i savesno, ili bude spreman na adekvatnu sankciju (otkaz). S obzirom da nisu spremni da sami napuste svoja radna mesta, građani moraju da ih pritisnu. U ovom trenutku, postojala su dva mehanizma pritiska na političku klasu. Opcija nula,^[4] za koju nije skupljen dovoljan broj potpisa, i nevažeći listić kao jedina alternativa, jedini vid pritiska, efikasniji od apstinencije.

Možda je iznenađujuće, ali mene ne veseli ni jedno ni drugo. Zalagao sam se za ova dva mehanizma stoga što sam procenio da alternative nema, drugim rečima, naterala me je muka. Ja, naime, želim da mogu da biram, želim da zaokružim nekoga ko uklanja grafite sa kontejnera i iste ne postavlja po pešačkom prelazu. Ali ne. Ista lica, iste organizacije, isti neuspesi. Za razliku od ljudi koji su zaposleni u ovoj zemlji, politička klasa je bogomdana, nezamenjiva, neotpustljiva. Za predsednike stranaka ne postoji tako teška povreda radne discipline koja bi dovela da neko od tih ljudi kaže, ja ne radim kvalitetno, vreme mi je da nađem drugi posao i napustim svoju političku karijeru.

Ali možda ja grešim. Možda mi je analiza pogrešna, možda je ovo samo izolovani lokalni incident na opštini Vračar, dok je situacija u opštini Crna trava kudikamo bolja.^[5] Ali i ako grešim u ovoj evaluaciji rada, cenim da građanke i građani zaslužuju izbor. Zaslužuju da mogu da zaokruže nulu u slučaju da procene da je rezultat rada političke klase u celini loš. I svaka stranka i svaki njen član bi trebalo da podrže davanje te mogućnosti, ako se zaista zalažu za demokratiju kao političko uređenje. Ne postoji nijedan razlog zbog koga članovi stranaka ne bi potpisali peticiju, ili organizovali skupljanje potpisa za zakonodavnu inicijativu. Naime, ako ste član stranke, vi valjda rezonujete da vaša politička opcija nudi optimalna rešenja za građanske probleme. Drugim rečima, ne mora nužno da vas bude strah od opcije nula, jer zašto bi bilo ko zaokruživao nulu kad vi znate da ste najbolji, pa će zaokružiti vas?

Po postojećem zakonu, 30.000 potpisa skupljenih u nedelju dana je minimum za građansku zakonodavnu inicijativu, obavezujuću za skupštinsko izjašnjavanje, što je za par ljudi sa kojima sam u inicijativi bilo nemoguće. U ovoj zemlji možete da skupite taj broj potpisa uz moćnu medijsku podršku^[6] i/ili uz organizacionu potporu organizacija reda veličine parlamentarnih stranaka. Pozivam sve stranke da zajedno pruže tu potporu, koja nije obavezujuća ali takođe nema vremenski limit.

Najzad, pre prikupljanja potpisa, kao jedan od poslodavaca (kao građanin) cenim da postoji jedan hitniji zadatak za političku klasu. Želeo bih da pozovem novu vlast na svim nivoima i/ili lokalne odbore svih stranaka da uklone dva smrdljiva grafita sa kontejnera u Ulici Ilije Garašanina i nađu im stalnu lokaciju van pešačkog prelaza.

Iskren da budem, skeptičan sam da će se ovim pozivima iko odazvati. Nastavljamo sa sakupljanjem potpisa za peticiju za izmenu izbornog zakona.^[7] A u međuvremenu, čuo sam da posle izbora dolazi slon u Jagodinu.

 

 
Peščanik.net, 07.05.2012.