Koga, pored mene (posle u naslovu pomenutih prvih dvadeset minuta) nije bilo na Svetosavskoj akademiji u Zrenjaninu? Nedostajali su starci, kao spona sa tradicijom. Nedostajali su đaci, kojima je namenjena školska slava. Nedostajali su bivši komunisti, koji su se, očito, još ranije „oprali“ za nekadašnje ateističke grehe. Ambiciozna omladina, ona u i oko političkih stranaka, shvatila je da Srpska pravoslavna crkva ne deli resurse niti može da bude kanal društvene promocije. Potpuno odsustvo devojaka među omladinom pokazuje specifičnost SPC u poređenju sa Rimokatoličkom crkvom. No, moja želja nije bila da obraćam pažnju na zanemarene potencijalne ciljne grupe za pastoralni rad.
Nije mi smetalo čitanje rada Nikolaja Veliomirovića o svetosavskom nacionalizmu – posle dvadeset minuta sam izašao zbog toga što me je srdačno pomilovala stenokardija. Da nastavim sa defanzivnim pristupom, mada sam svestan da ga preporučuje, u strategiji, valjda jedino Klauzevic: Neprimereno je (da ne pišem za Peščanik, upotrebio bih izraz: bar donekle bezobrazno) pisati o događaju čijem sam jedino početku prisustvovao. Funkcionalna analiza opravdano upućuje da smisao delova razumemo, često, tek u njihovoj vezi sa celinom. Osim toga, etnologija nas uči da pri početku posmatranja po pravilu imamo dosta određenu i celovitu sliku o onome što nas interesuje, a da se ta slika razgrađuje, de-subjektivizuje i menja uporedo sa tokom observacije. I da na kraju biva manje koherentna, ali istinitija i autentičnija. Ipak, evo šta sam video:
Svetosavska akademija držana je u Kulturnom centru u Zrenjaninu, u sali u kojoj je pre trideset tri godine predsednik socijalističke omladine Jugoslavije Azem Vlasi svečano otvorio ovu zgradu. Bilo je oko sto šezdeset prisutnih (plus dva poveća hora). Polna struktura posetilaca akademije bila je ujednačena. Što se tiče uzrasta, približno polovinu činili su odrasli. Mnogi od njih doveli su svoju decu. Bilo je petnaestak mlađih punoletnika, među kojima nije bilo devojaka. Ljudi su bili obučeni obično, kao za izlazak na javni događaj, bez posebnih dekoracija. Omladinci nisu imali nikakva posebna obeležja, ni crkvena, ni politička, ni subkulturna. Kao što već biva u javnim prilikama, deca su, posebno najmanja, bila lepše obučena od odraslih. Za njih je Akademija bila svečanost na jedan drugačiji i prozračniji način nego za odrasl(ij)e, i verovatno su ih roditelji bar delimično stoga i doveli.
Nije bilo potomaka niti samoproklamovanih „potomaka“ stare gradske buržoazije. Nije, rekoh, bilo ni istaknutijih bivših komunista. Nije bilo ni omladinaca aktivnih u stranačkim podmlacima. Omladine je bilo nesrazmerno malo u poređenju sa decom, posebno predškolskom, i sredovečnima. Starih ljudi gotovo da uopšte nije bilo. Dve modalne grupe prema uzrastu bila su mala deca i njihovi roditelji, uglavnom nesrazmerno stari za tako malu decu, ako sam dobro razaznao, najčešće u dobi između 35 i 45 godina.
U sali je bila ikona Svetog Save, kao i njegova slika na video bimu. Drugih obeležja nije bilo. Onaj deo muzičkog programa koji sam slušao bio je odličan. Nisam, na žalost, mogao da dočekam da čujem i dečji hor.
Tekst Nikolaja Velimirovića o svetosavskom nacionalizmu sadržao je poznata mesta o srpskoj narodnoj vojsci, narodnoj crkvi i narodnoj dinastiji. Razumljivo je što u njemu nije pominjana narodna privreda – napis je nastao mnogo pre otvaranja pitanja restitucije pozamašne crkvene imovine. Srpski nacionalizam nastojao se relativizovati pohvalom svim nacionalizmima. Publika je i na umetnički i na idejni sadržaj reagovala sa blagom simpatijom – aplauzi su bili iskreni, kratki i dosta slabi. Uopšte uzev, publika je bila pažljiva, svakako ne manje nego nego na komunističkim „dešavanjima“ u istoj sali, jedno pokolenje ranije. Jedino bi ponekad zaplakala sasvim mala deca. Aplauzi su, međutim, bili znatno slabiji nego u vreme jednopartijske autoritarne vlasti. Ono što je izvesno, to je da nije bilo nikakve društvene prisile koja bi ovih sto šezdesetoro odraslih ljudi i dece dovela da slušaju Svetosavsku akademiju. Oni su tu bili jer su to želeli.
Šta proizilazi iz ovog opisa? Na Akademiji je bilo prisutno 0,2% stanovnika grada Zrenjanina, odnosno oko 0,14 posto stanovnika Opštine i 0,08 posto stanovnika Srednje-Banatskog Okruga. Sala je bila najvećim delom popunjena, ali nipošto prepuna. Nedostajali su đaci – što je jedan od indikatora njihovog prepoznavanja svetosavlja, srpstva i pravoslavlja. To je još jači indikator ponašanja takođe odsutnih direktora škola – uvek spremnih da slušaju (čak i ne)obavezujuća uputstva g. Ministra prosvete, ukoliko takvih uputstava ima i ukoliko se ona prepoznaju kao ozbiljna. Veliki broj vrlo male dece govori o tome da su roditelji hteli da ih nečim obdare, pa su ih doveli na Svetosavsku akademiju. Indirektno ali nedvosmisleno, to znači da mnogi roditelji imaju potrebu a nemaju bilo priliku bilo mogućnost da svoju decu obraduju. Odsustvo punoletne omladine govori samo za sebe – resursi, kojih su današnje generacije mladih lišene, negde su drugde. U strankama, i oko njih. SPC nema razvijen sistem patronaže među omladinom, dok ga lokalni ogranci političkih partija imaju i upotrebljavaju. Veza sa tradicijom je veštačka – nije bilo starih Zrenjaninaca, Petrovgrađana, Bečkerečana. Ako se oni još u nečemu prepoznaju, to (više) nije crkva. Posle decenije Miloševićevog trpljenja prisustva crkve u javnosti i naredne decenije demonstrativnog odavanja počasti pre crkvama (i pogotovo Crkvi) nego veri, ne čudi što je religija izgubila svoje političke funkcije, osim čisto ritualnog pozivanja političara na nju, koje u našem javnom životu neodoljivo podseća na citiranje Tita u godinama u kojima je Gorbačov već bio na vlasti u Sovjetskom Savezu.
Zanima me: šta znači srazmerno veoma veliko prisustvo sredovečnih (ili mlađih sredovečnih) ljudi na Svetosavskoj akademiji?! Neki od njih su doveli svoju decu. Sklon sam da pomislim da je većina drugih došla zbog potrebe za duhovnošću, kulturom i smislom. U pitanju su ljudi nesigurnih biografija, profesija, budućnosti i identiteta. Verske zajednice im nude šta mogu, pri čemu su njihovi kapaciteti vrlo ograničeni. Država im nudi još malo pa ništa. Ovi ljudi bi bili glavni vojnici, dobitnici i žrtve „kulturnog rata“, kad bi se vodile borbe u kulturi. Međutim, u kulturi Srbije naših dana nema kulturnog rata kojeg pominje Slobodan Antonić. Nema ga, jer nema zaraćenih strana.
Ako je Svetosavska akademija predstavila jedno lice Zrenjanina, i ako postoji veza između tog lica i celovitije slike Srbije, vidi se potreba za kulturom, za radošću, za nečim što se svojoj (a zašto ne i tuđoj) deci može pokloniti. SPC niti je dužna, niti ima prava, niti ima kapaciteta, a možda nema ni želje da se ovim sistematski i s pozicija vlasti bavi. Isto važi i za ostale verske zajednice, posmatrane bilo ponaosob, ili sve zajedno. Država je svojina političkih partija koje su vlasništvo para-partijskih lanaca uticaja. Profesori su umorni i nemotivisani (nisam ih video na Akademiji, kao ni na drugim javnim događajima), direktori škola drže samo do Ministra prosvete i još više do svojih stranačkih patrona, državni aparat se savio pod teretom partokratije, društvena struktura je poljuljana i destabilizovana preko stvaranja paralelnih društvenih slojeva, a stanovništvo je sluđeno posle dve decenije medijskog i stranačkog zaglupljivanja i ekonomskog propadanja. Kad je u pitanju kultura, koliko direktora škola zna ko je bio Domentijan, a ko Teodosije? Koliko naših intelektualaca zna od koga je Rastkov brat, prvi srpski kralj, primio krunu?! I zbog čega je autokefalnost dobijena u Nikeji, a ne u Carigradu?
Moj utisak sa Svetosavske akademije je da, ni u Zrenjaninu ni u Srbiji, nema energije za delanje, niti znanja za osmišljavanje plana promene, ali da ima mnogo potrebe za smislom i za identitetom. Naš kreativni potencijal, s obzirom na ekonomske, socijalne i institucionalne okolnosti nije takav da možemo da razvijemo stvaralaštvo koje bi zadovoljilo potrebe za duhovnošću i kulturom. Ovaj raskorak je realan. Mi, međutim, možemo da recipiramo, ne samo iz naše, nego i iz svetske kulturne baštine. Možemo da se otvorimo prema sadržajima koji znače umnogostručavanje i procesualizaciju duha i identiteta. Potrebna nam je spremnost za preobražaj i to u uslovima nepredvidivosti, neznanja, siromaštva i licemerja. Neophodan nam je (i) Sveti Sava, ali ne kao činilac ograničavanja i razgraničavanja, već kao jedan od stubova koji će da sapostoji sa onim što nije došlo iz Nikeje, nego iz Zagreba, Berlina ili iz Njujorka. I primer koji je država uzela za važnost prosvetiteljstva i prosvećivanja nije loše izabran: Zagreb, Berlin i Njujork su danas ono što su u trinaestom veku bili latinski Carigrad, pravoslavna Nikeja ili muslimanski Jerusalim. Ako je Sveti Sava kriterijum, nedopustivo je posle osam vekova ići ispod kriterijuma.
Peščanik.net, 28.01.2011.