1. Tadić i Dačić

Ovih je dana nekoliko antologijskih fotografija uresilo naslovne stranice naših novina. Na jednoj Boris Tadić i Ivica Dačić igraju basket. Tu fotografiju kao da su komponovali Đorđo de Kiriko, Rene Magrit i Corax, zajedno.

Đorđo de Kiriko bio bi zadužen za metafizičku komponentu: kao i na njegovim „metafizičkim“ platnima, scena se odigrava usred bela dana, pod raspomamljenim suncem (temperatura je toga dana kada su Tadić i Dačić igrali basket na Tari bila barem 37 stepeni), akteri obučeni u belo, scena nestvarna, više komična no preteća: Dačić pod košem, pogleda uperenog naviše, desnom rukom pokušava da baci loptu sa strane, izbegavajući tim pokušajem Tadićevu ruku ispruženu u blok.

Magritov ironični udeo bio bi u modnim detaljima: Tadić je u elegantnoj beloj majici sa kratkim rukavima, što još nekako i može da prođe, ali Dačić je u beloj košulji sa predugim rukavima zakopčanim oko članaka, što je naprosto smešno.

Samo bi Coraxu, pak, moglo da padne na pamet da ta dva lika postavi na košarkaški teren: Dačić, naime, i nije baš košarkaške konstitucije. Naravno da je reč o ritualnom činu, o sceni za javnost, kao i kada političari sade drveće ili u izglancanim crnim cipelama i elegantnim odelima ubacuju lopatu betona u temelj kako bi označili početak gradnje, ali ima nečeg u toj fotografiji što odiše apsurdom, komikom, mukom, smehom, ima nečeg blesavog, ima nečeg na šta bi, možda, trebalo da se navikavamo.

Sa jedne strane politika je stvaranje i održavanje racionalnog poretka, ali sa druge strane ona je događaj koji izmiče proračunima (politička odluka, naime, ne mora da počiva ni na kakvim proračunima ili predviđanjima), pa je utoliko ta fotografija izraz napora da se konstituiše nekakav racionalni temelj političkog delovanja. Tadić i Dačić moraju jedan drugoga da ubede u uzajamnu lojalnost i oni to i čine kako znaju i umeju (uglavnom usiljeno i teško, ali stiskaju zube i rade): zajednički grade puteve, zajednički dočekuju rumunskog predsednika i vode ga na Taru, igraju basket i uopšte druže se.

Prizor je to koji teško može da izazove napad radosti i sreće, ali ako ne uočimo napor da se takav prizor uopšte uprizori, ako zaboravimo da je apsurd te fotografije manja cena od, recimo, radikala i Koštunice na vlasti, ako, čak, pomislimo da je ta scena uslov mogućnosti da se Srbija iskobelja iz sengrupa u koji su je radikali i Koštunica tako etnuzijastički trpali (i Dačić većim deom svoje karijere, da se ne zaboravi), ako, dakle, u toj fotogtrafiji ne vidimo ništa od toga, onda je prilična verovatnoća da nećemo uočiti ni mogućnost konstituisanja političkog prostora na ovdašnjoj unakaženoj političkoj sceni.

2. Mrkonjić i Ilić

Na drugoj fotografiji (7. avgust 2008, sve novine), ništa manje coraxovskoj, vidimo Velju Ilića u dirljivo medveđem zagrljaju inženjera, ministra i druga Milutina Mrkonjića. Mesto događanja: Guča. Teško je suditi o Mrkonjićevom pogledu, koji bludi u daljini, odnosno o bistrini tog pogleda, ali postoji, čini se, opravdana pretpostavka da je procenat krvi u Mrkonjićevom alkoholu, u trenutku kada je fotka napravljena, bio prilično nizak. (O Ilićevom pogledu ništa se ne može reći jer on, privijen na Mrkonjićeve grudi, verovatno osupnut, žmuri (i traži sisu?)) Pretpostavku o količini krvi u Mrkonjićevom, a sva je prilika i Ilićevom alkoholu, potkrepljuju i dve manje zapažene fotografije, koje donosi „24 časa“: na njima vidimo sadašnjeg i bivšeg ministra kako iskusno i sa zadovoljstvom, prazne čašice u kojima se ne služi sok od borovnice.

Prateću priču takođe znamo (i ona je dirljiva kao i fotografija), naime Mrkonjić nije hteo svečano da otvori Guču dok nije došao Velja koji je, u međuvremenu, kasnio. Najzanimljivije je, ipak, bilo ono što je Mrkonjić izgovorio (tekst iz „24 sata“, takođe „Blic“):

„Dobar dan drugovi. Vlada Srbije će sve učiniti kako bi unapredila ovu manifestaciju. Završićemo put koji je Velja započeo i onaj preko Jelice i muzej trube, a izdvojićemo i 20 miliona evra. Ovaj sabor je evropski i mi ga moramo podržati. Živeli!“, obratio se Mrkonjić na otvaranju saborašima, a zatim je prepustio podizanje zastave bivšem ministru Iliću, rečima „A sad, druže Veljo, okreni“ i, pošto je sve uspešno obavljeno [to jest Velja je uspešno podigao zastavu – prim. I.M.], dodao: „A sada svi na svoje radne zadatke“.

Prvo bi trebalo, higijene radi, odbaciti svaku eventualnu simpatiju prema rečenim likovima: graditelj Mrkonjić je bio jedan od najvernijih pratilaca Miloševićevih sve vreme njegove vladavine, a njegovo upravo nezaboravno građenje zemlje (pre roka) posle NATO bombardovanja bila je ipak jedna velika predstava. Dragoljub je Žarković, u to vreme, bio primetio da se ne može principijelno zamerati onima koji grade, ali više od samog građenja to je ipak bilo uprizorenje jedne ideološke perspektive iza koje su ostajali nesolidno obavljani poslovi usled olako (ideološki) obećane brzine. To što ga prati glas da ume da popije, te da je narodski čovek, te je neposredan, te ne nosi kravatu, te lepo galami, sve to je samo opsenjivanje prostote.

Na Mrkonjićevog arhineprijatelja iz Miloševićeve ere, pak, magistra Ilić Velimira, ne treba trošiti reči, sve je još veoma sveže. Kao rana. Mnogo je zanimljivije još jednom pročitati šta je to ministar Mrkonjić rekao, a naročitokako je rekao to što je rekao.

Pre svega Mrkonjić ništa nije rekao o Veljinoj i Koštuničinoj patriotskoj budalaštini o autoputu od Horgoša do Požege, što je, za ovu vrstu male analize, od ključnog značaja. (Šta to, pak, znači, videti tekst Teofila Pančića „Autoput od duše“, Vreme 14. 08. 2008).

Potom se Mrkonjić uvaženom skupu šarmantno obraća sa „drugovi“. Ako ostavimo po strani deo novinarskih invektiva tabloidnog tipa o pomirenju levice (Mrkonjić) i desnice (Ilić) u Guči, to Mrkonjićevo „drugovi“ upravo je sjajno. Mrkonjić, naravno, koristi sliku koju je izgradio o sebi, naime sliku čoveka koji se ne boji da svakome kaže šta misli i koji se ne boji da uradi šta želi (pojavio se na Miloševićevom grobu tek što je SPS završio pregovore sa DS i time sliku obogatio još jednim detaljem, naime on se ne odriče prijatelja ni po koju cenu).

Utoliko je i ovo „drugovi“ trebalo da još jednom posvedoči o njegovom buntovnom i nesmirenom duhu. No, u isto vreme – i to je ono što ni Mrkonjiću nije moglo da promakne, niti mu je promaklo, naprotiv – to „drugovi“ nije ništa više, ni za slovo više, od čiste, dekonstruktivne (samo)ironije. To „drugovi“ kao način obraćanja i ideološke legitimacije više ne važi, ispalo je ono iz mode sa padom Berlinskog zida. (Naravno, Kuba i „ona“ Koreja specifičan su slučaj.)

Kako god, Mrkonjić u Guči izgovara to „drugovi“ savršeno svestan da naročito tu, na Jelici, gde su „vladali“ Vuk i Velja i gde se to „Jelici“ rimuje sa „četnici“, taj način obraćanja ne može biti drugo do zajebavanje sa samim sobom, a opet sasvim inteligentno i učinkovito: teško da mu je iko od onih koji su ga čuli, išta zamerio.

Potom je Mrkonjić izjavio da je sabor evropski, te da ga vlada zbog toga mora podržati. Samo po sebi to ne znači ništa, naročito ne znači ako bi se malo pročeprkalo po sadržni tog iskaza, po tome čega evropskog ima u saboru u Guči. To što je Mrkonjić rekao da je sabor evropski, to bi rekao, možda, čak i Vučić, možda bi i Koštinica to kazao ako baš mora. Ali ovoga puta nije stvar u sadržini. Vučiću i Koštinici do evropskih vrednosti stalo je koliko do lanjskih snegova. Verovatno i inženjeru Mrkonjiću. Ali inženjer Mrkonjić to je ipak izgovario (a nije morao!).

Inženjer Mrkonjić se, dakle, uči politički korektnom govoru, a to je od ne male važnosti. Inženjer Mrkonjić crnce više ne zove crnčugama, čak ne ni crncima, već Afro-Amerikancima.

No, vrhunac događaja ipak su Mrkonjićeve reči na kraju: „A sada svi na svoje radne zadatke“. Detalj je upravo čaroban. Naravno da nema nikoga ko ne zna da su to reči Slobodana Miloševića. I naravno da nema nikoga, čak i onih koji su inače operisani od ironije, ko ove Mrkonjićeve reči nije shvatio ironično. No, i sam ih je Inženjer izgovorio upravo na taj način, dakle ironično i tako, rečitije od bilo čega drugog, čak i od eventualne eksplicitne izjave – koja se, razume se, neće dogoditi – po kojoj bi se odrekao Miloševića, više od bilo čega drugog ova rečenica dekonstruiše sve ono na čemu je Mrkonjić stajao do pre samo nekoliko meseci.

Jer, nije ovo evociranje uspomene na tragično preminulog druga, nije ovo sakrosanktno pozivanje na Njegove mudre reči, nije, ovo, čak ni vickasto poigravanje sa jednom uspomenom, nego je najdirektnija razgradnja lika i dela, a da, pri svemu tome, Mrkonjić nije možda ni bio svestan svih implikacija svojih reči, odnosno svoga gesta. Njemu se, možda, to učinilo samo vickastim, simpatičnim, dobrim štosom, ali su posledice razornije.

Ako je Milošević te budalaste reči izgovorio u sasvim drugačijem kontekstu i ako su one, čak i uz blago anahrono-ironijski prizvuk, ipak bile nekom vrstom „ozbiljne“ poruke: ’ajde da se radi, nema zajebancije, Mrkonjićevo citiranje tih reči, na mestu na kojem su citirane, potpuno su urnisale svetlu uspomenu na haškog velikomučenika.

Mrkonjić, dakle, kao i partijski šef mu, za sada fino igra po Tadićevim noticama i tu nema nekih ozbiljnijih primedbi. Šta bi, sad, to imalo značiti? Da se polje političkog lagano konstituiše, odnosno da interes, a ne patriotsko trabunjanje, vode Dačića i Mrkonjića. Mrkonjić gradi „Koridor 10“ i ne pada mu na pamet da pominje Horgoš, Požegu, šta li, privija Velju na grudi, ali ga, kao i Miloševića, odlaže u ostavu i ponaša se kao neko ko bi mogao učiniti štogod i za opštu stvar.

Umesto zaključka

Političko pomirenje je, dakle, nekom vrstom oksimorona (debeli mršavko, drveno gvožđe, okrugli kvadrat) jer se u politici nema šta, niti ko miriti, već se imaju usklađivati interesi, i utoliko ga ne treba brkati sa nacionalnim pomirenjem koje podrazumeva da zarad nacionalnog jedinstva ubicama, vucibatinama, kretenima i manijacima treba zaboraviti što su ubice, treba oprostiti što su vucibatine, zanemariti što su kreteni i pomiriti se s tim da su manijaci. Ovo drugo ne ide.

No, političko je već po definiciji razgradnja nacionalnog, jer tamo gde imamo dobro definisan (nacionalni) interes ubicama, vucibatinama, kretenima i manijacima nema mesta. Pokaže li se neko takvim, već po pravilima političke igre biće izbačen iz te igre. Zato je konstituisanje političke sfere možda i najpresudniji Tadićev graditeljski zadatak.

Kako će on to uraditi – „nemamo pojma“ (Radovan III). Da li je to moguće sa Dačićem i Mrkonjićem – imamo pojma još manje. Ali to i nije na nama, nego na Tadiću.

Peščanik.net, 18.08.2008.

Srodni linkovi:

Dokumenti – Deklaracija o pomirenju DS i SPS

Ivan Torov – Ko ne razume Končarevo…

Miloš Vasić – Pomirenje i još ponešto

Mirko Đorđević – Đavo na vrhu igle

RADIO emisija – Bolometar

Ivan B. Janković – Matematika manjine (jedno kanadsko iskustvo)

Ivan Torov – Pomirenje ili još jedna obmana

Leave a Reply