Miri Milošević i Jonu Huaristiju
Istorijske i kulturne paralele obično su manipulativne. Ima, međutim, pojava koje su zaista slične. Tako su u savremene kolektivne identitete Srbije i Baskije (Baskijske provincije), dalekih i različitih, urezana uverenja o dugom trajanju koje ih čini izuzetnim u odnosu na sve ostale nacije. I tu kao da su iscrpljene mogućnosti uzajamnog preispitivanja. Nekadašnja matica južnoslovenskog ujedinjenja, Srbija ni po čemu ne podseća na Baskiju koja je, u jedinstvenoj Španiji, bila u svemu izuzetna. Ne vezuje ih ni priroda njihovog političkog nasilja. U Baskiji ne postoji društveni dogovor o neophodnosti i opravdanosti terorizma. Srbija je prinuđena da se odrekne agresije kao sredstva spoljne politike i društvene homogenizacije koja je, u jugoslovenskoj celini, imala separatistička svojstva kao i baskijski terorizam u odnosu na Španiju.
Ali, zajednički je i njihov politički i kulturni ekskluzivizam. Za Jona Huaristija (Jon Juaristi), profesora španske filologije, pesnika, pisca, snažnu, izuzetnu ličnost, verodostojnu i u sopstvenim transformacijama u koje ga je bacala stihija preterano ubrzanog vremena, za njega u Baskiji, i na njegovom univerzitetu, od jednog trenutka nije bilo mesta. I ne samo za njega. Njegova žena Mira Milošević napisala je pronicljive i zavodljive oglede o srpskoj političkoj kulturi poslednja dva veka, dostupne i španskoj publici. Mira i Jon su, neobičnom igrom sudbine, podstičući otvaranje velelepnog Instituta Servantes, učinili više za obrazovanje i evropeizaciju Srbije od ovdašnjih trgovaca patriotizmom koji su celu jednu urbanu generaciju oterali u, čini se, nepovratno progonstvo. Mira je verovatno imala sreću da izabere Španiju i upozna Jona. Da li će Baskija umeti da zaključi da je time sročena važna poruka i njenoj savremenoj politici?
U Srbiji su, kao i u Baskiji, i dalje profesori univerziteta i oni koji neguju kulturu nasilja, koje katkad podstrekuju. Donedavno oslonac zločinačkog režima, oni su danas u Srbiji uporište nove autoritarne politike. Njihova imena su poznata, uprkos pritisku kulture zaborava i solidarnosti oportunista i istomišljenika. I u Srbiji, kao i u Baskiji, traga se za nepostojećom sivom zonom u kojoj bi se izmirile suštinski suprotstavljene vrednosti, kako bi se zločin i nasilje učinili istorijski i moralno legitimnim.
Srbija je, kao i Baskija, zastrašena i korumpirana. Politički oportunizam, koji se samoopravdava novokomponovanom tradicijom, prodire u dubine zajednice, koja pokušava da se odbrani mimikrijom mistifikacije kolektivnog identiteta izgrađenog na krivotvorenju prošlosti. Zajednica kao talac oportunizma održava uticaj oligarhija i svih vrsta monopola. Baskijski nacionalizam sve je tvrdokorniji kako je španska demokratija, kojoj većinom pripadaju sami Baski, otvorenija, dinamičnija, uspešnija. U Srbiji je novi nacionalizam nastao u potrebi da se tranzicija prilagodi potrebama stare politike, koja je preživela demokratski prevrat, i novih oligarha kojima, naviklim na monopole iz kojih su potekli u sprezi sa zločinačkim režimom, odgovaraju privredna autarhija i netransparentna, nekontrolisana politika.
Za razliku iz prethodnog, novi nacionalizam se usredsredio na nova iskušenja, koja je prepoznao u evropskim i regionalnim integracijama i sekularizmu. Kosovski status postao je, poput imaginarne otcepljene Baskije, nova kolektivna politička halucinacija. Zvanično uverenje vlade i skupštine da se suverenitet Srbije nad Kosovom može vratiti administrativnom odlukom, ma čija ona bila, i sprovesti nasiljem, suprotno volji i kosovske i ovdašnje, srpske većine, nalikuje zločinačkoj beatifikaciji sredstava i namera baskijskih terorista. I dok su takva uverenja dovoljno bezbedno udaljena od stvarnosti, mada su vladajuća, ona ukazuju na onaj segment dominantne političke kulture u kojoj nacionalizam nije iskreno osudio sopstvene zločine, ne relativizujući ih postupcima druge ili treće strane.
Zahvaljujući svojoj političkoj i pseudoistorijskoj obnovi, nacionalizam se, u Srbiji, kao i u Baskiji, ruga ideji vladavine prava i nastoji da, umesto ratne kataklizme, pokrene društvenu dezintegraciju. U Srbiji su, ovoga puta, njegova sredstva svedena na obračune sa onima koje smatra eksponentima tuđinske pretnje, koja više nije etnička. Nacionalisti nisu u stanju da ponovo ratuju. Pretnja je ideološka. Liberalna demokratija i evropska integracija osporavaju monopole, otvaraju granice i obesmišljavaju identitete sročene krivotvorenjem istorije.
Na zaziranje od liberalne demokratije, kao alternative, ukazala je i vulgarna poruka jednog od ministara odlazećem američkom ambasadoru. Majkl Polt je Srbiji, između ostalog i dobronamerno, preporučio da političku grobnicu kosovskog mita prepusti prošlosti. Za razliku od pomenutog ministra, i premijera, on je vikende provodio u dobrotvornim i ekološkim akcijama, okružen građanstvom, neretko i decom. U tom smislu liberalna demokratija obezvređuje onaj patriotizam koji je, i u Baskiji i u Srbiji, jedna od monopolističkih roba na strogo nadziranom političkom tržištu.
Srbija i Baskija trenutno su na lošem putu, i to nije njihova jedina, naizgled paradoksalna sličnost. Nakon raspada tradicija, potrošenih nestankom poslednjeg evropskog totalitarizma, preostali su, poput viškova istorije, “identiteti koji su iz njih izrasli, ili su na osnovu njih izmišljeni”. Iluzija da su novi kolektivni identiteti imuni na istoriju nosila je u sebi opasnost previđanja snage uverenja o čistoti i kontinuitetu porekla “koje istorijska kritika već dva veka pokušava da deligitimizuje” (J. Huaristi). Manipulacije tradicijom dovele su, i u Srbiji i u Baskiji, do prividne demokratske legitimizacije zahteva koji čitavu političku zajednicu privode imperativima etničkog biologizma i pseudoistorije.
Izmišljena prošlost sustiže i uništava stvarnu budućnost. Dok liberalne demokratije privlače političke otpadnike i ekonomske migrante, kolektivizam ne ostavlja mesto za uporedno mišljenje i slobodno tržište. Iz Baskije je, od nacionalizma, u poslednjih deset godina pobeglo više od 200.000 ljudi, i to je okrepilo osnovicu političke hegemonije nacionalizma. Terorizam je, sa svojom društvenom i političkom podlogom, ostao pretnja španskoj demokratiji i državnoj zajednici u celini. Stopa nezaposlenosti izrazito je viša od španskog proseka, sredinom osamdesetih dostigla je petinu, i čitavu polovinu među mlađima od 24 godine. Nacionalizam i terorizam proterali su strana ulaganja. Kao lično osećanje, preobražen u zvaničnu politiku, nacionalizam satire zajednicu kojoj pripada. Nezaposlenost generiše nacionalizam. Nacionalizam produbljuje osnove nezaposlenosti i podstiče politički i državni terorizam. Time se zatvara jedan zlokoban krug.
U Srbiji je proizvodnja identiteta, ozvaničena 2004, krenula da satire nedovršenu demokratsku strukturu: načela vladavine prava, otvaranje privrede i kulture, društvene, regionalne i evropske integracije. Kosovski mit još jednom je sputao demokratsku politiku i zatrovao javni diskurs. Iz medija je ponovo proteran beogradski jezik i stil, s njim i poštovanje demokratske tolerancije.
Mitovi su iracionalni i arhaični. Ali, njihovu moć ne bi trebalo potcenjivati. U Srbiji je obnova političkog partnerstva ratnih huškača, ratnih profitera i ratnih duhovnika otkrila generičku potrebu da se ideologizacijom izmišljene prošlosti postavi platforma zatvorene i nadzirane budućnosti. Kolektivno zatvaranje u krivotvorenu prošlost i utopističku obmanu bilo je jedna od idejnih osnova svakog totalitarizma proteklog stoleća, koje je Srbija jedva stigla da zatvori svojim demokratskim opredeljenjem.
Političkim i kulturnim inženjeringom, u Srbiji i Baskiji stvorene su nove nacije. Novi identitet i autoritarni suverenitet ostvaruju se narušavanjem institucija i osporavanjem vladavine prava. U Srbiji demokratija i Evropa dobijaju podsmešljiv prizvuk, kao Španija u Baskiji. U Srbiji i Baskiji su najmoćniji politički frontovi koji se suprotstavljaju potrebi zabrane šovinističkih, totalitarnih i ksenofobnih stranaka, i onih koje programski ili u javnom diskursu nipodaštavaju ljudska prava. Španija je takav zakon donela 2002. U Srbiji, koja nije imala snage da ostvari lustraciju i denacionalizaciju, trećina birača opredeljuje se za stranke i ličnosti odgovorne za ratnu agresiju, zločine, genocid, pljačku, političke progone, ubistva i razaranje političke ekonomske i društvene strukture. Ali možda i više od opstanka u politici, zvanično usvajanje njihove ideologije, nekad i metodologije, kojima se, kad im zatreba, služe i premijer i predsednik, čine demokratiju, u Srbiji, podmuklim prividom.
Srpski i baskijski nacionalizam prilagođavaju se povremenim iskušenjima, naročito isticanjem, pred evropskim institucijama, svojih naizgled umerenih pojavnih oblika. Njihovi zvanični nacionalizmi najumešniji su u proizvodnji opasnosti, neprijateljstava, teorija zavere. Njihov antiistorijski kontinuitet pripadnike kolektiva čini bližim svojim davnašnjim precima, stvarnim ili izmišljenim, nego susedima i savremenicima. Baskijski jezik, sintetisan i rekonstruisan, danas je bezbedniji od opasnosti da nestane nego ikad. Srpski jezik ostao je lingua franca regiona, nacionalni karakter razmetljiviji nego ikad, dok evropske integracije nude povoljne okvire nacionalnog ujedinjenja.
Srpski “baskizam” sastoji se u promociji kolektivnog identiteta zasnovanog, umesto na vladavini prava, na tiraniji izmišljene tradicije i nikad proživljene prošlosti, i u mitskom bratstvu s ličnostima, dalekim u vremenu i kulturnom kodu, koje su zauvek nestale ili nikad nisu postojale. I za Srbiju vredi primedba da se, kao u Baskiji, “najvažnije groblje nalazi u mišljenju, kultura je hronično bolesna, a suštinski važna smrt jeste smrt duha” (Mikel Asurmendi). Ali je, od toga, možda važnija pretpostavka da su Mira Milošević i Jon Huaristi, svako u svom izgnanstvu, uspeli da obesmisle nasilje izmišljene tradicije koje su vladajuće elite nametnule Srbiji i Baskiji, i učine ga dugoročno neodrživim. U tom smislu su poruke njihovih opredeljenja univerzalne.
Danas, 31.07.2007.
Peščanik.net, 30.07.2007.