Edvard Snouden u izgnansvu

 
Kada je Snouden prvi put govorio za Gardijan pre godinu dana u Hong Kongu, bio je izgužvan, neočešljan, u farmerkama i majici. Ali 31-godišnjak koji se pojavio prošle nedelje bio je u elegantnim, iako neupečatljivim crnim pantalonama i sivom sakou, uredno podšišan. Vrlo je mršav – mršaviji čak nego pre godinu dana. I izgleda bledunjavo: „Verovatno me tri koraka dele od smrti“, šali se on. „Mislim, ne jedem mnogo. Imam čudan bioritam. Nekada sam bio vrlo aktivan, ali u poslednje vreme imam previše obaveza.“

O svom životu u izgnanstvu govori obazrivo. Jeste, sam kuva – često japanski ramen, koje može brzo da spremi. Da, izlazi. „Ne živim u apsolutnoj povučenosti – živim prilično otvorenim životom – ali istovremeno ne želim da budem slavna ličnost, znate. Neću da izađem negde pa da ljudi obraćaju pažnju na mene, što ne želim da radim ni u medijima.“

Ne radi u ruskoj firmi, kako se pisalo, ali je finansijski obezbeđen do daljnjeg. Pored znatne ušteđevine iz vremena dok je radio kao dobro plaćeni ugovorac, dobijao je brojne nagrade i honorare za javne nastupe širom sveta. Takođe radi na osnivanju fondacije za novu inicijativu za slobodu štampe, pišući programe koji novinarima omogućavaju bezbednu komunikaciju.

Oni koji tvrde da je izdajnik protumačiće njegovo oklevanje da iznese sve detalje o svom današnjem životu kao potvrdu da je, ako ne dvostruki agent, onda makar kremaljska „korisna budala“. Direktno odgovara na neke od ovih kritika. Nije odneo nijedan dokument u Rusiju. Tamo nema pristup dokumentima. Isprva uopšte nije želeo da ode u Rusiju – to se dogodilo „potpuno slučajno“. U pitanju je „moderna zemlja… i dobro je postupala prema meni“, ali više bi voleo da može slobodno da putuje. Ponavlja svoje kritike o stanju ljudskih prava i slobode govora u Rusiji, i prećutno priznaje da je njegovo televizijsko pitanje Vladimiru Putinu u aprilu bilo greška.

„Mogu da dam jedan odgovor na sva pitanja oko Rusije“, dodaje on. „Da je vlada imala makar najmanji dokaz ne čak ni da sam bio agent, nego da sam bio u kontaktu s ruskom vladom, to bi se već danas našlo na naslovnoj strani Njujork Tajmsa.“

Tu je i optužba da je podrivao istu onu demokratiju koju navodno želi da zaštiti. Al-Kaida je, kako tvrdi šef MI6, ser Džon Sojers, „radosno trljala ruke“. „Mogu da vam kažem da su od kraja prošle godine hvatani teroristi, njihove poruke se još uvek presreću. Još uvek se uspešno izvode obaveštajne operacije širom sveta.“

Zašto ne bismo dozvolili bezbednosnim agencijama da grupišu podatke kao plastove sena, tako da mogu u njima da traže igle?

Snoudenu se ne dopada metafora sa plastom sena koju uporno navode političari i obaveštajci braneći masovno sakupljanje podataka. „Smatram da je jednostavno pogrešno koristiti izraz „plast sena“. To seno su ljudski životi. To su svi privatni podaci o najintimnijim aktivnostima, i oni se sakupljaju i ukrštaju nebrojeno puta, i skladište se na sve duži period.“

„Možda će, prateći nas gde god idemo, gledajući sve što radimo, analizirajući svaku našu reč, čekajući i procenjujući svako naše poznanstvo i svaku osobu koju volimo, moći da se razotkrije neka teroristička zavera ili neki novi kriminalac. Ali da li u takvom društvu želimo da živimo? To je definicija bezbednosne države.“

Kada je poslednji put pročitao Orvelovu 1984? „Odavno. Nasuprot opštem utisku, mislim da ne živimo baš u tom univerzumu. Problem je što vidimo kako Orvelove tehnologije sada izgledaju nemaštovito i zastarelo. Tu se govori o stvarima poput mikrofona u žbunju i kamera u televizorima koje nas gledaju. Ali sada imamo veb kamere koje uvek nosimo sa sobom. Mi u stvari kupujemo mobilne telefone koji su zapravo umreženi mikrofoni i dobrovoljno ih nosimo u džepu. Vreme je pokazalo da je svet mnogo nepredvidljiviji i opasniji nego što je Orvel zamišljao.“

Ali život koji opisuje unutar zatvorenih zidova NSA pomalo podseća na sveprisutnog Velikog brata. Priseća se perioda kada je radio kao analitičar. U jednom trenutku su on i, kako kaže, druge kolege ozbiljno posumnjali u etičku ispravnost svog posla.

Može li da nam navede neki primer zašto se zabrinuo? „Mnogi ljudi koji su preturali po ovim plastovima sena bili su mladi kadrovi, od 18 do 22 godine. Preko noći su se našli na vrlo odgovornoj poziciji, gde imaju pristup svim vašim privatnim podacima. U svakodnevnom radu, čovek nailazi na nešto što je potpuno nevezano za posao – na primer, nečiju intimnu golišavu sliku u seksualno kompromitujućoj situaciji. Ali taj neko je vrlo privlačan. Šta onda urade? Okrenu se u stolici i pokažu sliku kolegi. A kolega kaže, ‘Uh, pa to je sjajno. Pošalji Bilu da vidi’, a onda Bil pošalje Džordžu, Džordž pošalje Tomu, i pre ili kasnije čitav život ove osobe izložen je pogledu svih tih nepoznatih ljudi.“

Analitičari o tome ne razgovaraju u društvu drugih, ali u kancelariji „sve prolazi, uglavnom. Nalazite se u zaštićenom prostoru. Svi imaju slična ovlašćenja, svako svakoga poznaje. To je mali svet. O tome se ne piše, jer je provera ovih sistema neverovatno slaba. Činjenica da su svedočanstva o vašim intimnim trenucima izvučena iz vašeg privatnog komunikacijskog kanala, uzeta od željenog primaoca i predata državi, bez ikakvog konkretnog ovlašćenja, bez ikakve potrebe, sama po sebi predstavlja kršenje vaših prava. Šta će to u državnoj bazi podatataka?“

Zar nema kontrole da spreči takve zloupotrebe? „Jedan 29-godišnjak je ušao i izašao iz NSA sa svim svojim njihovim privatnim podacima“, odgovara on. „Šta to govori o njihovoj kontroli? Nisu ni primetili.“

Ističe da njegove bivše kolege nisu neki zlikovci koji uvijaju brkove, nego „ljudi poput mene i vas“. Međutim, većina kolega, čak i ako su se predomišljali, nisu se bunili, znajući kako su završavali raniji uzbunjivači, „izvlačeni ispod tuša uz pretnju oružjem, goli, pred očima porodice. Svi mi imamo kredite. Svi mi imamo porodice.“

„Za analitičara u 90% slučajeva nije važno o čemu se govori u telefonskom razgovoru. To dolazi tek kasnije u lancu istrage. Važni su vam metapodaci, pošto metapodaci ne lažu. Ljudi lažu u razgovorima kad su umešani u kriminalne radnje. Koriste šifre, pričaju uopšteno. Ne može se verovati onome što čujete, ali možete verovati u metapodatke. Iz tog razloga su metapodaci često intruzivniji.“

Kakve su njegove digitalne navike? On ne koristiti ni Skajp ni Gugl za privatne potrebe. Dropbox? Samo se najsmejao. „Oni su upravo postavili Kondolizu Rajs u upravni odbor, koja je verovatno najveći protivnik privatnosti od svih zvaničnika. Ona je bila zadužena za [sudski neodobreni program prisluškivanja] Stellar Wind i mislila je da je to sjajna ideja. Tako da su ti ljudi veliki neprijatelji privatnosti. Umesto toga, preporučuje SpiderOak, potpuno šifrovani „zero-knowledge“ sistem za deljenje fajlova.

Zašto bismo verovali Guglu više nego državi? „Prvo, ne morate. Korišćenje Gugla je dobrovoljno. Ali postavljaju se važna pitanja. I rekao bih, iako postoji razlika – Gugl ne može da vas pošalje u zatvor, Gugl ne može da vam iz bespilotne letelice baci bombu na kuću – da ne treba da im verujemo dok ne proverimo kakve su im aktivnosti, na koji način koriste naše podatke.“

Problem sa današnjim sistemom političkog nadzora je dvostruk, kaže on. Prvo, političari i bezbednosne službe su previše bliski: nijedan političar ne želi da se suprotstavi šefovima obaveštajnih službi koji upozoravaju na potencijalne posledice ako vas obeleže kao „slabog“. Zatim postoji problem da su u većini zemalja za kontrolu bezbednosnih službi zaduženi najiskusniji političari ili, u Britaniji, penzionisane sudije – od kojih većina, smatra on, nije tehnički dovoljno pismena da shvati na šta treba da pazi ili šta da reguliše.  

„Prošlogodišnja otkrića su nam pokazala nepobitne dokaze da nešifrovana komunikacija na internetu više nije bezbedna. Svaki vid komunikacije bi trebalo u startu da bude šifrovan.“ Ovo pogađa svakog ko koristi mejl, SMS, klaud kompjuting, Skajp ili telefon, za komunikaciju u uslovima kada mu profesionalna dužnost nalaže poverljivost. „Novinarski posao postao je neizmerno teži. Novinari moraju da budu svesni svake vrste mrežnog signaliziranja: svake konekcije; svakog aparata za očitavanje tablica pored kog prođu; svakog mesta gde iskoriste kreditnu karticu; svakog mesta gde ponesu telefon; svakog kontakta preko mejla sa izvorom. Jer upravo taj prvi kontakt, pre nego što se uspostavi šifrovana komunikacija, dovoljan je da ih razotkrije.“ Uz novinare dodaje i „advokate, lekare, istražitelje, možda čak i računovođe. Svako ko ima obavezu da zaštiti privatnost svog klijenta sada se suočava sa novim i problematičnim svetom.“

Ali ako pitate Snoudena da li je tehnologija spojiva sa privatnošću, on odgovara nedvosmisleno – „apsolutno“. Uglavnom jer smatra da će sama tehnologija pronaći rešenje.

„Pitanje je zašto se privatni detalji koji se prenose mrežom razlikuju od detalja naših života koje čuvamo u našim privatnim dnevnicima? Ne bi trebalo da bude ove razlike između digitalnih i štampanih informacija. Ali američka vlada, i mnoge druge države, sve više se trude da naprave tu razliku.“

Snouden nije protiv ciljanog nadzora. Ali vraća se na filozofske, etičke, pravne i ustavne primedbe – zašto bezbednosne službe rutinski otimaju digitalni materijal od nedužnih ljudi, kad im ne pada na pamet da ulaze u njihove kuće i postavljaju špijunske kamere, ili da im zaplene lične dnevnike i fotografije. Ako se te stvari ne rade u analognom životu, zašto bi bile prihvatljive u digitalnom? I uporno postavlja pitanje, ima li dokaza da su isplative? Ili čak efikasne?

Ali sigurno postoje situacije kada je korisno da policija i bezbednosne agencije mogu da pročešljaju sakupljene podatke posle nekog zločina ili terorističkog napada? On priznaje da ima „hipotetičkih situacija“ kada bi takva mogućnost bila od koristi, ali odgovara pitanjem o proporcionalnosti. Amerika nije u ratu, terorizam treba tretirati kao kriminalni problem. Možda bi on lično povukao crtu negde drugde u slučaju rata, ali u svakom slučaju o tome treba da se odluči u demokratskoj raspravi.

„Imate ogromnu populaciju mladih vojnih kadrova [u NSA] koji možda nemaju toliko životno iskustvo da bi znali da im se krše prava. A ako nisu bili izloženi opasnosti kršenja sloboda, kako da očekujemo da će ti ljudi zastupati naše interese?“

Navodi nemački Štazi kao primer organizacije čiji su saradnici mislili da „štite stabilnost svog političkog sistema, za koji su verovali da je ugrožen. To su bili obični građani kao i svi ostali. Mislili su da rade nešto ispravno. Ali kada ih pogledamo iz ove istorijske perspektive, šta su radili svojim sugrađanima? Šta su radili zemljama u okruženju? Koji je ukupni učinak njihovih masovnih, neselektivnih špijunskih kampanja?“

 
Alan Rusbridger, Ewen MacAskill, The Guardian, 18.07.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 21.07.2014.