Tri dana nakon obraćanja predsednika Obame arapskom i muslimanskom svetu, građani Libana izašli su na birališta da izaberu nove parlamentarne predstavnike. Prema pisanju Times-a, „većina analitičara“ predviđala je sigurnu pobedu koalicije predvođene Hezbolahom – Partijom boga, koja je povezana sa Sirijom i Iranom i odgovorna za većinu sukoba na severnoj izraelskoj granici. Ispostavilo se da su analitičari pogrešili. Umerena koalicija, koju često opisuju kao proameričku i prozapadnu, osvojila je 71 mandat, a Hezbolah i njegovi saveznici samo 57.
U poređenju sa sa libanskom političkom scenom, nekom vrstom papazjanije različitih etničkih grupa, od kojih su pojedine naoružane i opasne, politika u Čikagu deluje uređeno kao kanadska. Reči jednog američkog predsednika, makar on bio i iz Čikaga, nisu preterano zanimale šiite, sunite, Druze i hrišćane brojnih religijskih podvrsta i političkih ubeđenja, koji su čekali u redovima da ubace glasački listić u kutiju i umoče palac u mastilo. Ali većina analitičara (to su neumorni ljudi) složila se da su Obamin govor i pažljivo osmišljena javna diplomatija koja je njime najavljena imali uticaja na izborni rezultat.
Za to vreme, uzbuđeni birači iščekivali su rezultate žestoko osporavanih predsedničkih izbora u Islamskoj republici Iranu. Ko god da pobedi – šovinističko-populistički opskurant i sadašnji predsednik Mahmud Ahmadinedžad ili njegov relativno umereni glavni protivnik Mir Husein Musavi – prava vlast će i dalje ostati u rukama „vrhovnog vođe“, ajatolaha Alija Hameneija, i njegovog saveta nekontrolisanih teokrata, koji su se postarali da na glasačkom listiću ne bude liberalnih kandidata. Ali Iran nije sasvim zatvoreno društvo. Promena se oseća u teheranskom vazduhu, a njen deo je i iskrenost američkog predsednika.
Obama je u Kairu govorio nešto duže od 50 minuta, što je dužina fakultetskog predavanja ili psihoterapeutske sesije. U njegovom govoru bilo je elemenata obeju ovih stvari, i publika nije dobila samo uredne informacije, argumente i kontekst, već i katarzu koja se oseća kada se kaže nešto što je dugo prećutkivano. Rekao je da želi da govori jasno i razumljivo, i upravo to je uradio. Rekavši kako su nas strah i gnev, izazvani „ogromnom traumom“ jedanaestog septembra, „naveli da postupamo suprotno našoj tradiciji i našim idealima“, naše najsramnije delo nazvao je pravim imenom – tortura. Kada je govorio o nesretnoj istoriji naših odnosa sa Iranom, rekao je „Za vreme Hladnog rata, Sjedinjene Države su uzele učešća u zbacivanju demokratski izabrane iranske vlade“ – što je za jednog predsednika priznanje bez presedana. Izraelsko prisustvo na Zapadnoj obali i u Gazi nazvao je okupacijom, a tu situaciju neizdrživom. Palestinu je nazvao Palestinom. Muslimanska publika nije navikla da čuje ovakve stvari od jednog američkog predsednika. Isto tako je rekao da je antisemitizam zlo; da je poricanje holokausta ignorantsko i mrzilačko; iz samog središta arapskog sveta zatražio je poštovanje demokratije i prava žena; sa egipatske katedre pozvao je na toleranciju Kopta. Ovakve stvari muslimanska publika nije navikla da čuje ni od koga.
Govor u Kairu imao je one odlike koje očekujemo od najboljih Obaminih govora: empatiju, iskrenost, poštovanje inteligencije publike. Ovaj put je Obama imao još jednu prednost. Mnoge reči i fraze koje je izgovarao zvučale bi nategnuto i povlađujuće da ih je izgovorio bilo koji drugi zapadni državnik. Ali zbog životnog iskustva Baraka Huseina Obame, u njegovom nabrajanju islamskih doprinosa razvoju svetske civilizacije i doprinosa muslimana američkom društvu nije bilo prizvuka nadmenosti. Povremeno bi ubacio znak uvažavanja: Islam je „objavljen“; nakon pominjanja Mojsija, Isusa i Muhameda usledilo je, po islamskom običaju, „mir sa njima“; Kuran je „sveti Kuran“, isto onoliko sveti koliko i sveta Biblija.
Na trenutke je bilo preterivanja i ponekih promašaja. Hvalisanje da se „vlada SAD-a obratila sudu da zaštiti pravo žena i devojaka da nose marame, i da kazni one koji im to pravo osporavaju“ bilo je nepotrebno: i sekularna Republika Francuska ima neke svete tradicije, a jedna od njih je to da je pokazivanje verskih obeležja u državnim školama zabranjeno. Možda je trebalo pomenuti osamsto hiljada Jevreja koji su izbegli iz arapskih zemalja. I povezanost Jevreja sa zemljom Izraela, ako ne državom, koja datira iz vremena pre holokausta.
Ali Obama pokušava da stvori novu atmosferu, a ona je preduslov napretka. Nije govorio ni o „terorizmu“ ni o „mirovnom procesu“. Umesto toga, jednoj strani je rekao ovo:
Palestinci moraju odustati od nasilja. Pružanje otpora nasilnim metodama i ubijanjem ljudi je pogrešan način borbe i neće uroditi plodom. Crnci u Americi su vekovima trpeli ropsko bičevanje i poniženje segregacije. Ali puna i jednaka prava nisu osvojena nasiljem. … Ispaljivanjem raketa na decu koja spavaju i detoniranjem bombi u autobusima koji prevoze starice ne pokazuje se ni hrabrost ni snaga.
A drugoj strani ovo:
Sjedinjene Države ne prihvataju legitimitet izgradnje izraelskih naselja. Time se narušavaju dogovoreni sporazumi i podrivaju napori za postizanje mira. Vreme je da se s tim prestane.
Opominjući Palestince iskustvom Afro-Amerikanaca, Obama nije obradovao neokonzervativce, koji su odmah upotrebili svoju omiljenu frazu, „moralni ekvivalent“, napadajući ga za takvo poređenje. Ali, ako je bilo preterano izjednačavati patnje Palestinaca sa patnjama američkih crnaca tokom dva i po veka ropstva (koje nije ukinuto bez nasilja), poređenje sa mukama segregacije i obespravljenja tokom sto godina nakon ropstva bilo je i korisno i pošteno.
Već dugo je zvaničan stav Amerike da izraelska naselja na Zapadnoj obali treba, u najmanju ruku, da prestanu da se šire. Za vreme Džordža Buša „aktivnost naseljavanja“ je kritikovana, ako je to pravi izraz, i rečeno je da ona „ne pomaže“ – što je formulacija koja se savršeno dobro uklapa uz izraz „ne škodi“. Ali izgleda da je Obama ozbiljan. Proširivanje naselja – što je dinamični status kvo pod svakom izraelskom vladom, i za koje je aktuelna desničarska koalicija neraskidivo vezana – zapravo mnogo škodi. Ono je štetno po mir, štetno je za privredu obeju strana, štetno za jevrejski i demokratski karakter Izraela, a pomaže samo fanaticima na obe strane, koji drže većinu kao taoce.
„Vreme je da počnemo da radimo na onome za šta svi znaju da je istina,“ rekao je Obama u Kairu. A svi znaju da je istina, priznavali to ili ne, to da je jedino rešenje koje pruža malo mira i pravde narodima Izraela i Palestine rešenje sa dve odvojene države; da nijedna strana ne može da pronađe rešenje sama; i da ih jedino može spasiti odlučnost i upornost Amerikanaca. Put koji je pred nama prepun je zamki, od kojih najopasnije predstavljaju bratoubilačko palestinsko rukovodstvo, podeljeno na slabe i tvrdoglave, i izraelska vlada, koja vodi državu na vašingtonski način i kojom dominiraju političari neprijateljski nastrojeni prema samoj ideji palestinske državnosti. Predsednikove reči u Kairu bile su nadahnute i preko potrebne. Da li će ih se ljudi jednog dana sećati sa ponosom ili sa žaljenjem, sa divljenjem ili porugom, trenutno niko ne zna, čak ni većina analitičara.
The New Yorker, 22.06.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.06.2009.