- Peščanik - https://pescanik.net -

Egipatska kontrarevolucija

 
Dakle, ovako se završava: vojska ubije preko 600 demonstranata i rani hiljade drugih, u ime uspostavljanja reda i borbe protiv „terorizma“. Žrtve su Muslimanska braća i druge pristalice svrgnutog predsednika Muhameda Morsija, ali krajnji cilj masakra od 14. avgusta je civilna vladavina. Kairo, dvogodišnja prestonica revolucionarne nade, sada je groblje.

Na svaku prepreku na koju su naišli od obaranja Mubaraka, egipatski revolucionari su odgovarali umirujućom mantrom: „Revolucija je proces“. Ali proces je i kontrarevolucija, koja je izgleda odnela pobedu. Pobedila je ne samo zato što su vojska i feloul (ostaci starog režima) imali na raspolaganju bolje resurse, nego zato što su imali zajedničke ciljeve, što je revolucionarima bez lidera upadljivo nedostajalo.

Revolucija je bila „proces“ po ugledu na „hepening“ 1960-ih, spoj različitih, često zavađenih sila koje su delile pozornicu da bi se jednostavno razišle posle Mubarakovog pada. Dok su jedni druge optuživali za izdaju revolucije, i liberali i islamisti su u različito vreme pokušali da postignu dogovor s vojskom, kao da je ona neka neutralna sila, kao da su narod i armija zaista „jedna ruka“, kako su ljudi nekad skandirali na Tahriru. Ni jedni ni drugi nisu bili nemilosrdni i žedni krvi kao Homeini, koji je počeo da odseca glave šahove vojske čim je dograbio vlast. Dok je stari režim prikupljao snagu, egipatski revolucionari su se zavaravali da njihova vera u revoluciju znači nejno postojanje. Već kad je Abdel Fatah al Sisi došao na vlast 3. jula, revolucija je postojala još samo u njihovim glavama.

Trijumf kontrarevolucije bio je očigledan već neko vreme, ali većina egipatskih revolucionara ga je poricala, dok su neki i doprineli ovom procesu, ubeđujući sebe da sarađuju sa vojskom samo da bi odbranili revoluciju. Al Sisi je spremno ohrabrivao takvu percepciju, dok se pripremao da krene u napad. I on se predstavlja kao branitelj revolucije. Prema vojnom narativu, Al Sisi i njegove kolege spasli su Egipat pre dve godine, ne samo od Mubaraka nego i od njegovog sina Gamala, koga je ovaj spremao za naslednika i koji je promovisao program neoliberalne „reforme“, koja bi mogla da ugrozi ekonomske interese armije.

Sada ponovo imamo spasavanje Egipta, ovaj put od Muslimanske braće i njenih inostranih pristalica, od Hamasa do bivše američke ambasadorke En Paterson, koju strasno preziru u krugovima bivšeg režima. Jedna od mnogih srušenih iluzija od pada Mubaraka jeste ideja da vojska nie zainteresovana za direktnu vladavinu, već da radije vrši uticaj iza civilne fasade. Sada se priča da će Al Sisi, vrlo popularna ličnost u anti-morsijevskom taboru, preuzeti ulogu predsednika. (Adli Mansur je očigledno samo marioneta); većina novoimenovanih pokrajinskiih guvernera su generali blisko povezani sa starim režimom.

Priča koju vojska plasira o revoluciji dobro prolazi kod mnogih Egipćana, možda i kod većine. Vojska je i dalje uvažena institucija, uprkos širokoj mreži privilegija i iako je praktično plaćena da se ne meša u arapsko-izraelski sukob. Al Sisi govori jezikom koji ima odjeka kod ljudi, jezikom uskog, šovinističkog, „Egipat-na-prvom-mestu“ nacionalizma. Egipatska politika je već dugo zagađena neobično visokim nivoom ksenofobije. Al Sisi igra na poznatu kartu paranoje, negovane kroz čitavo Mubarakovo doba, kada optužuje Morsija da je kovao zaveru sa Hamasom. Zahvaljujući Al Sisiju, 84 miliona egipatskih građana zaštićeno je od „terorista“ u Gazi.

Možda je Al Sisijeva retorika prosta, ali nije očajnička, kao što to nije bila ni represija 14. avgusta. Napad na trg Raba Al-Adavija i druge protestne kampove izveden je u uverenju da će ga mnogi podržati, ili da će makar okrenuti glavu. Posle više od dve godine političkih potresa, ekonomske bede i naglašene nesigurnosti, malo ko se radovao još jednom krugu sukoba, dok Braća nisu ubedila nikog izvan svog jezra simpatizera da se za Morsija vredi boriti. Al Sisi i armija – koju je Džon Keri pohvalio zato što je „povratila demokratiju“ obarajući Morsija – pokrenuli su napad znajući da ih njihovi strani sponzori neće previše strogo kazniti.

Obamina administracija otkazala je zajedničku vojnu vežbu i odložila isporuku četiri borbena aviona F-16, ali vojna pomoć neće biti zaustavljena. (Čak i da bude, Saudijci su obećali da će je zameniti, kao što su uradili kada su Amerikanci prekinuli pomoć Pakistanu 1998, nakon njegove nuklearne probe.) Al Sisi zna da su Amerikancima u Egiptu ruke vezane. Očuvanje mirovnog sporazuma sa Izraelom i uvođenje reda na Sinaju, sve gorem području džihadizma i krijumčarenja droge, jesu najvažniji prioriteti SAD. Pri tome, administracija koja ne može da spreči svog najbližeg saveznika da izgradi još hiljadu kuća za jevrejske naseljenike uoči mirovnih pregovora, teško može da spreči egipatske generale da raščiste trg Raba Al-Adavija.

U odsustvu oštrijih mera, Obamine stroge reči jedino će pružiti pučistima priliku za sparing sa svojim zaštitnicima u Vašingtonu, što je trik kojim egipatska vojska godinama zamazuje oči narodu. Mansur je rekao da će Obamine primedbe „ojačati nasilne oružane grupe i ohrabriti ih u metodama protivnim stabilnosti i demokratskoj tranziciji“.

Ova izjava mnogo govori, jer stabilnost ne postoji, ne postoji demokratska tranzicija, i – za sada – Muslimanska braća nisu popustila iskušenju nasilja. Ali jedan mogući efekat kampanje vojske – kako je Muhamed El Baradej upozorio kada je podneo ostavku na mesto potpredsednika – jeste da će Morsijeve pristalice, i drugi još radikalniji islamisti, biti ohrabreni da uzmu oružje. (El Baradej je izgleda shvatio da mu ruke neće ostati čiste ako i dalje bude sedeo za generalskim stolom.) Napadi rulje na hrišćane 15. avgusta pokazuju ko će, pored državnih zvaničnika, biti na meti ukoliko egipatski islamisti posegnu za nasiljem.

Kao što je Isandr El Amrani naveo, Al Sisi možda želi borbu: islamističko nasilje išlo bi mu na ruku, Ako egipatski pokrovitelji na Zapadu i u Saudijskoj Arabiji nisu sposobni za nešto više od bezopasnog prekora kada se ubijaju demonstranti, sigurno se neće pobuniti kada vojska bude ubijala naoružane pobunjenike – naročito ako pobunjenici ubijaju liberale i hrišćane. Rezultate takve strategije videli smo u Alžiru 90-ih, a još skorije u Siriji. Čini se da je pred Egiptom zaista mračan put.

 
Adam Shatz, London Review of Books, 16.08.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 24.08.2013.