Eholokacija

 
Radio emisija 25.11.2011, govori Miša Brkić, a o pravu na pravično suđenje govore Kristina Todorović i Petar Žmak.

 
Svetlana Lukić: Poslednjih dana u Srbiji vlada simulacija uzbuđenja zbog 9. decembra, kada je izgledalo da će se odlučivati o tome da li ćemo dobiti kandidaturu za EU ili ne. Po doskočicama Ivice Dačića koji traži da mu međunarodni posrednici pokažu stolicu na kojoj sedi Borko Stefanović kada pregovara sa Editom Tahiri, a onda mangupski dobacuje kako on nikada ne bi seo u tu stolicu, po političkom kupleraju u parlamentu, najzad, čak i po ponašanju Vuka Jermića prilikom posete Evropskom parlametu, vidi se da je svima jasno da od kandidature nema ništa. Jelko Kacin je pre neki dan, pred evropskim parlamentarcima, pitao Vuka Jeremića da li Srbija ima nameru da primeni dogovore koje je Borko Stefanović ove nedelje postigao sa predstavnicom Kosova, budući da je pravna služba Jeremićevog ministarstva te dogovore proglasila neustavnim. Jeremić je izvestiocu SE za Srbiju lakonski odgovorio da njegova država mora da poštuje svopstveni ustav i zakone, što uostalom Evropa i traži od Srbije. Dakle, zvanični državni pregovarač jedno potpisuje, a ministar te iste države to proglašava ništavnim, protivustavnim i protivzakonitim. Logika Jeremićevog nakaznog političkog uma me ne zanima, zanima me šta o tome misli nepostojeći um predsednika države koga njegov mali od palube pravi budalom pred celim svetom, građane ove zemlje ne računam. Dobro je jedino što je Jeremić isukao ustav i time nas još jednom podsetio da je upravo Tadić zaslužan za pisanje i donošenje tog dokumenta. I tada mu je moralo biti jasno da takvim ustavom pod Srbiju postavlja minu sa odložnenim paljenjem, koju sada ne može ni da demontira ni da zaobiđe. I kada bi hteo, uvek se nađe neki Koštuničin trojanski konj, kao što je Jeremić, koji će da zapali fitilj. Kao što sam to mnogo puta pominjala, Bodrijarova teorija da Le Pen ne mora da brine o svom izbornom rezultatu, jer su njegove ideje pobedile u francuskoj politici i društvu, tako ni Koštunica više nikada ne mora da pređe cenzus – njegove ideje su metastazirale kroz celo srpsko društvo. A ovaj ustav je jedno od njegovih najmalignijih postignuća.

Poruke koje stižu iz Brisela, Berlina a sada i iz Danske, koja preuzima ulogu predsedavajućeg EU, a čiji predstavnik nas ovih dana nije ni pomenuo kao prioritet za iduću godinu, u Beogradu su ispravno shvaćene – nema ništa od kandidature. To onda znači da nema pritisaka zbog reforme pravosuđa, korupcije, izbornih zakona, parade ponosa… možemo da radimo šta hoćemo. A ta raspojasanost je jako korisna u izbornoj godini. Kasno noću, gradskim ulicama patroliraju neki pikapovi iz kojih povremeno istrčavaju snažni momci i gde god stignu lepe neke plakate sa debilnim porukama. Svaki polomljeni kontejner, musavi i oljušteni zid ili bandera se koriste da se namakne makar jedan glas. Svima njima je jasno da najveći koalicioni potencijal ima SPC, pa su ove nedelje patrijarhu Irineju obećali da će hiljadama sveštenika i drugim licima zaposlenim u ovoj nevladinoj organizaciji ubuduće plaćati polovinu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Patrijarh je, kao i njegove kolege po Hristu iz bratske katoličke crkve, rešio da unovči paniku vladajućih stranaka od gubitka izbora. Jadranka Kosor je obećala biskupima da će im dati pola Mljeta, desetine školskih zgrada, zgrada pozorišta, čak i zgradu političke škole u Kumrovcu. Patrijarh za sada traži samo socijalno i penziono; polako, daleko su izbori, a panika vladajućih će biti sve veća, ima vremena za nove zahteve. Jagma je tek počela, 2012. tek dolazi.

Mi smo iz Brisela dobili voljno za narednih godinu dana, ostavljeni smo samima sebi, možemo da radimo šta hoćemo, osim naravno na graničnim prelazima. Tamo će KFOR bacati suzavac, iznova i iznova, i ukljanjati barikade, iznova i iznova, bilo da su od balvana ili od šljunka. Celu sledeću godinu provešćemo na izbornom i postizbornom ringišpilu, a onda će doći još jedan decembar i opet će biti kasno. Imajući u vidu manjak u državnom budžetu koji će nastati posle izborne godine, dugove koji će prispeti na plaćanje, stepen osiromašenja miliona ljudi, kolosalnu nesposobnost naših vladara, depresiju među stanovništvom… nastupitće neka vrsta kraja istorije za ovo parče Balkanskog poluostrva. Ko zna, možda su nam Maje praoci i pramajke, i kad su pisali svoj kalendar i završili ga 21. decembra 2012, možda su mislili na nas, svoju čeljad i potomke.

Neće biti smak sveta ako ne dobijemo kandidaturu, proročki je rekao Ivica Dačić, a sličan optimizam gaji i šef države… Možda neće, ali i ako bude, mi to nećemo primetiti, ponovo ćemo uraditi ono što smo već probali, samoizolovati se, povući još dublje u pećinu i privikavati se na život u još većem mraku. Tu ćemo, pojedinačno i kao država, nastaviti da razvijamo specijalne veštine preživljavanja i orijentacije. Kao slepi miševi. Ne zna se zbog čega te grozne životinje, pored svog zemaljskog šara žive u mračnim pećinama, i to viseći naglavačke. Umesto da gleda očima, sluša ušima, šišmiš je potrošio milenijume da bi razvio specijalnu tehniku orijentacije kojoj se sada dive naučnici – tehniku eholokacije. Ta životinjica glasno ispušta neke užasne zvuke, osluškuje njihov eho i stvara u svom malom mozgu sliku okruženja. Da ne bi sam sebe ogluveo, morao je da razvije specijalne poklopce kojim sebi zapušava uši. Zapanjujuće je koliko virtuoznosti je potrebno da bi taj stvor precizno obradio eho koji mu se vraća, i sve to samo zato da bi saznao da li u pećini ima nekoga koga bi pojeo, ili nekoga ko bi pojeo njega. Toliko evolucionih promena, izuma, originalnih rešenja… samo zato da bi nešto ulovio, a da pritom ne udari u stenu. Vidim da se neki dive tim umećima, ali većina ljudi zazire od tog stvora. Bez obzira što važi za ugroženu vrstu, prema njemu nema simpatija, on je i u crtanim filmovima zlikovac koji plaši decu.

Dobra vest je to što će nam sada biti lakše, jer deo mehanizama neophodnih za eholokaciju razvijali smo još od 90-ih godina. Sada su nam ostala samo fina podešavanja. Eholokacija je naše novo Teslino oružje.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je novinar Miša Brkić.

Miša Brkić: Ovo je vreme kada se spremaju budžeti za narednu godinu. Poljski premijer Donald Tusk je recimo pre neki dan bio u parlamentu i podneo, to čak nije nazvao ni budžet za iduću godinu, nego plan štednje i reformi. Pazi, Poljska koja je ušla u EU, koja je gotovo završila reforme. Neko je pre neki dan pitao kad će naš budžet, ističe zakonski rok. Ja kažem – ljudi, je l’ se vi sećate da kad je budžet usvajan 31. decembra u 20 minuta do ponoći, dakle, znamo mi i za ta vremena i mislim da će nešto slično i sada da se dogodi, jer ko se od ministara nije izređao i rekao – o čemu vi pričate, kakva ekonomija, kakve reforme, je l’ vidite da imamo problem sa administrativnim prelazima. Ista je retorika, beležio sam pomno i žao mi je što nisam poneo, čitave jezičke konstrukcije su preuzete od Milana Martića, Milana Babića, Sime Dubajića iz ’93-’94, sever Kosova i Knin, sve isto. I kažeš onda kad će Srbija u Evropsku uniju, pa evo ti, 18 godina se juri vlastiti rep. Znaš, ti ovakvim potezima, tim paljevinama i blokadama direktno prepuštaš tržište od dva miliona stanovnika Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima, Makedoncima. I onda kada u Hrvatskoj kaže Kosorka – sad je to šansa za nas, kao sram je bilo. Pa, čekaj, šta je sram bilo, pojavilo se tržište sa koga si ti otišao svojom voljom, pa naravno da neko jedva čeka da dođe na tržište sa dva miliona stanovnika. E, to je uradila naša vlast, puca sebi u nogu kao što je sto puta pucala u Republici Srpskoj, u Republici srpskoj krajini, u Slavoniji, Baranji, ne znam gde već. I tako su nam deset godina zapušavali usta, da bi na kraju mi shvatili da su oni pokrali jedno 4,5 milijarde dolara, izneli iz zemlje. I sad, ista ta retorika se i danas koristi, i kad ti pitaš – ljudi, nema para u fondu za penzije, odakle trošite, kažu – ćuti bre, ko te pita za penzije, vidiš Srbe na Kosovu… Čekaj, koliko se troši za Srbe na Kosovu? Koj’ to pita koliko košta, samo da ne odu u Sibir, mi ćemo i dalje da ih plaćamo, blam bi bio da ih uzme Putin pa da ih odvede tamo.

Ozbiljna su upozorenja, mada su ovi izdemantovali iz Fonda PIO, da je ta kasa prazna. Ja sam negde računao, pre mesec dana Srbija je prodala državne obveznice na inostranom tržištu i zadužila se negde oko milijardu dolara. Ako iduće godine ostane trend rasta penzija iz ove godine, a Krkobabić kaže da će i iduće godine biti tako, ovo što smo prodali evrobond obveznice biće dato za penzije. Dakle, ti se zadužuješ da bi iduće godine držao penzije na ovom nivou, jer je obećao Krkobabić. I još strašniji podatak, reforma javnih preduzeća. Mislim da nema ništa strašnije nego kad čuješ da je Srbijagas kao preduzeće u gubicima. Nema kompanije u Evropi i u svetu koja se bavi distribucijom gasa, a da je u gubicima. I onda dođeš do podatka da naša Vlada građanima koji se greju na gas prodaje gas jeftinije nego što on košta na granici kad ulazi iz Mađarske u Srbiju. Kaže – tako se kupuje socijalni mir. Da bi pokrio gubitak Srbijagas mora da uzme kredit, pošto je insolentan onda država da garanciju za taj kredit. Kad treba kredit da se vraća Srbijagas ne može da ga vraća, nego ga vraća država. Čekaj, onda znači ti i ja koji se ne grejemo na gas uplaćujemo u budžet poreze da bi država platila gas onima koji se greju na gas. Udaljio sam se od priče, ali hoću da kažem, dakle, mi smo rekli, sve reforme će da stoje i da čekaju, nas samo Kosovo interesuje. I kad sam video prvo ono zapaljeno Jarinje, a onda balvane, meni je to izgledalo kao 2003. godine 12. marta kada je ubijen Zoran Đinđić. U decembru 2002. on je rekao da će Srbija i Hrvatska 2007. zajedno ući u EU, tri meseca posle toga neko je rešio da ubije EU u Srbiji time što će ubiti premijera. I bogami, ispostavilo se to kao dobro ulaganje, ako smem uopšte tako da kažem za jedno ubistvo. I meni ti balvani na severu Kosova izgledaju kao taj pucanj od 12. marta 2003. i onda smo posle toga čuli rečenicu – ako je cena da uđemo u EU sever Kosova, onda mi ne treba da uđemo u EU, nama to ne treba. To je postala opšta poštapalica većine ministara, to je otprilike stav Vlade.

Za mene je to opasan fenomen i mi sad taj 9. decembar čekamo, s jedne strane kao sudnji dan, a s druge strane, jedan ministar je rekao – pa šta, proći će i taj 9. decembar, pa možemo mi i bez EU. I sad se ponovo naša vlast ponaša kao taj medved iz pećine. Pre deset godina mi smo potpisali kapitulaciju, iščitani su svi sporazumi, kumanovski, deklaracije, rezolucije i ostalo, i mi sad kažemo – pa, izvinite, mi smo to sve prespavali, hajde da mi podelimo Kosovo. Mi hoćemo paralelne institucije na severu. Tamo je Eldorado za razbojnike i kriminalce. Kad kaže jedan od njih – ma, šta ja imam, malu benzinsku pumpu, 30-40.000 evra mi mesečno ostane. Koliko taj preturi preko tog Jarinja i Brnjaka goriva i za koliko Srbija ostane prikraćena porezima i doprinosima? Kad gledaš ko seče balvane, ko pravi barikade, malo-malo pa vidiš kamion ili buldožer Srbijašuma. Čekaj, bre, javno preduzeće, državno preduzeće, država mu vlasnik. Pa, je li to goloruki srpski narod na severu Kosova ili u tome učestvuje država Srbija? Ko sad koga pravi ludim? Mi smo odgovorna država ako ih ne branimo, šta ako ne branimo? Teritoriju? Pa, teritorija nije naša, a ako branimo Srbe koji žive na Kosovu najbolji način odbrane je EU. Sećate se, doskoro je, malo-malo pa sevnu varnice Mađari i Slovaci ili Mađari i Rumuni, i gde se to ispegla? Ne na bojnom polju graničnom, ne ni u Bukureštu, ni u Budimpešti, ni u Bratislavi, nego u Briselu.

Ja ne pamtim, nisam ni pročitao u literaturi takvu vrstu rigorozne štednje kakvu primenjuju države, ali ovo kao neki Napoleon da je prošao Evropom i ne popalio, nego poharao državne kase i sad su svi u panici. Poljski premijer traži od Parlamenta i dobio je podršku da iduće godine uštedi 3,2 milijarde evra. Rumunski premijer najavljuje nastavak zamrzavanja plata zaposlenih u državnoj administraciji i zamrzavanje penzija na nivou, pazi, 2009. godine. 170 evra je prosečna penzija u Rumuniji. Poljska planira da u okviru štednje iduće godine završi reformu i privatizaciju javnih preduzeća. Nema više toga da seljacima država plaća, nego samo najsiromašnijima, zdravstveno osiguranje; popovi nemaju više privilegiju da im država plaća socijalno i penziono. I sad, vest koja je pre nedelju dana osvanula u našim novinama: ministarstvo za dijasporu, finansija, ministarstvo rada, Fond za penziono i socijalno osiguranje i poreska uprava su se dogovorili sa patrijarhom da od 1. januara država Srbija svim popovima i licima zaposlenim u crkvenim organizacijama i institucijama plaća pola penzionih doprinosa. Ako vlada u katoličkoj Poljskoj gurne prst u oko onoj katoličkoj crkvi koja je toliko uradila za poljsku državu i poljski narod u vreme kad je bilo pitanje života ili smrti za većinu država EU, mi se ponašamo kao pijani milijarderi.

Nažalost, iduće godine je izborna godina i u toj izbornoj godini biće potrošeno mnogo para na kupovinu duša birača. Šta mi pregovaramo sa MMF-om, s kojim imamo ugovor o predostrožnosti? Pregovaramo da povećamo rupu u budžetu, budžetski deficit za iduću godinu. Dakle, naša država i dalje alavo razmišlja i planira da troši dogodine više nego što ima. Bivši šef Svetske banke u Srbiji je pre tri godine imao računicu da naša vlast svake godine potroši pola milijarde evra više nego što država zaradi. Mi ličimo na Grčku, koja je propala jer je živela u komunizmu kupujući glasove birača u jednom dugom periodu. Poslednji pregovori pre nego što je Papandreuova vlada pala, su bili sa sindikatima i priča mi čovek koji je Grk ali radi u jednoj evropskoj finansijskoj instituciji: oko dve stvari su se vlada i sindikati strašno prepirali i zbog toga je pola Atine gorelo. Dakle, Grci su godišnje primali 16 plata. Danonoćno se pregovaralo i sindikati su najzad popustili vladi, zaposleni u Grčkoj će sada primati 15 plata godišnje umesto 16. I do sada su imali godišnji odmor od 66 dana, sindikati su popustili i Grci će sada imati godišnji odmor od 60 dana. Meni Srbija liči na tu Grčku, dakle, nemaš nigde više ni dinara, svi ti savetuju da ako hoćeš da preživiš prodaš neko ostrvo, a ti kažeš, go i bos – ne može nama neko ko nam daje pare da nas ponižava. Čekajte, vi ste potrošili nečije pare. I sad onaj Slovak koji ima manju platu i mnogo teže živi nego Grk mora da odvoji zbog solidarnosti u EU 100 evra mesečno da spasi Grka koji živi kao bubreg u loju i neće toga da se odrekne. E, a vidi Srbiju, a iza sebe nema EU, dakle, nema nekog Slovaka koji će da odvoji 100 evra ili Nemca ili Holanđanina, koji će da odvoji 100 evra mesečno ako srpske državne finansije stignu u situaciju u kakvu je stigla Grčka, a sve vodi ka tome.

Po podacima Agencije za privredne registre, ne znam koliko hiljada firmi više nestane nego što nastane. Država tako besomučno uvodi nove poreze i doprinose da ovde ne može više da se posluje. Ako imaš firmu, ma zaboravi na radnike, ma zaboravi na plate, zaboravi na dobavljače, prvo plati državi. Nisi naplatio PDV od onoga što si mu prodao? Nema veze, važno je da ste vas dvojica ušli u odnos trgovca i prodavca, na osnovu toga država mora da se isplati. Unija poslodavaca Srbije je pravila analizu i to je prošlo skoro nezapaženo: 66 taksi je država uvela kao novi namet, za korišćenje čistog vazduha, za korišćenje tehničke vode, koja ne postoji, za ispuštanje gasova koje ne koristiš, za trovanje ptica koje ne truješ. Ako si imao firmu, a više je nemaš, a na poštanskom sandučetu ti je ostalo ime firme, 1.000 evra mesečno moraš da platiš firmarinu. Čovek kaže – pa ja nemam firmu, nema veze, piše ti na poštanskom sandučetu. Poruka koju država šalje je – baš nas briga što ćete svi da se udavite, država mora da preživi. Dođe pre neki dan neka firma koja se bavi kol centrima, i ovde u Beogradu zaposli 20, a zaposliće 300, ljudi i ode predsednik tamo. Za mene je to bilo baš tužno, predsednik se u kampanjama, bre, pojavljivao kad se otvara železara, aerodrom, autoput, kad se otvara firma sa 10.000 zaposlenih. Sad si spao na 20 zaposlenih i na milion i po evra ulaganja. I kaže – mi smo najbolja zemlja sa najboljim uslovima. Ama, bolje ćuti, da mu je premijer rekao – ej, nemoj taj podatak da spominješ, jer ove godine je u Srbiju ušlo direktnih stranih investicija jedva 300 miliona evra, a prethodne godine milijarda i po. A da bi servisirao ovakve apetite države, 10 milijardi ti treba godišnje, a ti namakao 300 miliona. Pa, niko neće da dođe ovde. Neće da dođu Kinezi, i ako dođu Kinezi, pitajte Grke kakvi su Kinezi kao poslodavci. Ako u Kini radnika koristi za jedan dolar i dva dolara ne 8 sati, nego 22 sata dnevno i ne može da ide kući nego spava na radnom mestu na poljskom krevetu, da vidim kad dođe ovde kakav će da bude.

Odsustvo svesti, isto je kao kad je počinjala globalna kriza 2007-2008. Znaš ono, mi smo se junačili, kriza je za nas izazov. I sada, nema tog junačenja, ali ima autizma. Kad je, ako nije sad ponovo prilika da izađeš i da kažeš – nigde oko nas nema para, nađite mi zemlju u Evropi koja se sprema da troši iduće godine ovako kao Srbija. Nema za 20 godina Miloševićevih koalicija i ovih demokratskih koalicija toliko se nagomilalo naroda koji šeta državnom administracijom. Tu ne mislim samo na državnu upravu, javna preduzeća, u ZOIL Dunav ja mislim da je u poslednje vreme napumpano jedno 1.500-2.000 ljudi. U Galenici je onaj Ognjenović koji je napravio 14 miliona evra gubitka za prošlu godinu, znaš kad je izašao i rekao – jeste, pa primao sam rodbinu, pa to je normalno. I na kraju godine 14 miliona evra gubitka. Ko će to da plati? Ja i svi građani Srbije. Ja sam skoro ušao u zgradu u kojoj je Ministarstvo rada i socijalne politike i čekao sam na prijavnici da dam ličnu kartu i da negde odem, za tih deset minuta to je kuljalo ljudi, mogu da zamislim koliko ih ima tu. Ta količina parazita koju poreski obveznici ove zemlje izdržavaju to je neverovatno. Pritom, ne izdržavaju samo poreski obveznici, država se zajmi, uzima kredite. 15% je Rumunija prošle godine i 15% će ove godine smanjiti u budžetu sredstva za socijalna davanja, a u Rumuniji ima milion i 700.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Što Rumune manje boli srce za siromašne od Srbije? Nije to u pitanju, u pitanju je svest da ili to moraš da radiš ili će svi Rumuni, svih 22 miliona koliko ih ima biti ispod granice siromaštva.

Svetlana Lukić: Kad si pomenuo maločas Poljsku, ona koja je jako dobro prošla u ovoj krizi opet donosi plan uštede za 3,2 milijarde evra.

Miša Brkić: Poljska prošle i ove godine ima najveći ekonomski rast u Evropi, najveći rast bruto domaćeg proizvoda, najveći izvoz, najveću zaposlenost. Sreća je da Poljaci, mislim, sreća je, verovatno je i narod takav i crkva je takva i društvo je takvo, ali i politička elita je takva koja ume da gleda u budućnost. I da kaže – ljudi, ako to sad ne uradimo sve ovo što smo se do sada grčili pada u vodu. Bilo je pokušaja, Kačinski je bio poljski Vojislav Koštunica, i sad govori u Parlamentu – šta Poljska ima da se prodaje EU. Ali kad je njegov pokojni brat Kačinski vladao i kad je svima dozlogrdio, onda je poljska katolička crkva rekla – dosta, ovo nije put kojim Poljska i Poljaci treba da idu. I crkva, za razliku od srpske, nije bila za to da u Poljskoj ostane ta nacionalistička, retrogradna vlast, nego je htela liberalniju, socijalniju i prosperitetniju Poljsku. Zanimljiv je fenomen, predlaže poljska vlada da popovi plaćaju penziono od iduće godine, a u poljskoj vladi sedi jedan ministar koji je katolički teolog. Dakle, ako je u pitanju nacionalni spas, državni spas onda mnoge cene treba platiti, a ovde je obrnuto, hajde da odložimo tu cenu. Pitam se imaju li ljudi svest koji sada vladaju, koji tako zadužuju državu, tako troše kao da će prepustiti vladu nekom drugom, pa kažu – e, sad da im se osvetimo, ti kad dođu na vlast zateći će brankrot državu, praznu državnu kasu. Verovatno priželjkuju da dobiju izbore, a sve rade da i ako ih dobiju, kako će da vladaju sa ovako stvorenim državnim obavezama.

Ovo postaje sve siromašnije društvo, neće imati odakle da se puni. I više ni od velikih firmi ne možeš da uzimaš, evo ti ga primer US Stil, doneli su pre neki dan odluku u Pitsburgu da ako ovde više nisu podsticajni uslovi za poslovanje da će zatvoriti čeličanu. I onda je naišla, moram reći, savršena reakcija predsednika opštine Smederevo, rekao je – pa, ako je toliko strašno, evo, mi ćemo da se odreknemo opštinskih taksi, poreza i doprinosa da bi smanjili trošak poslovanja US Stila, odnosno železare. Zamisli ako to iduće godine postane, ne daj bože, opšti trend da kompanije kažu – izvinite, ali nama je ovde skupo da ostanemo, nama od jednog dinara koji damo radnicima platu država traži još 70 para. Po tome Srbija ima najveća opterećenja u Evropi, toliko besmislenih taksi je država uvela da je to neizdrživo. Pogledaj koliko je od Slavije do Kalemegdana praznih lokala, pogledaj koliko je lokala zatvoreno i u njima otvorenih kockarnica. Strašan fenomen. U mom kraju na 30 metara su tri neke igraonice, kockarnice, a bile su prodavnica štofova, prodavnica bele tehnike i prodavnica kuvane hrane, pa ponesi kući. Zatvoreno je.

Ja se bojim da ako država ne sprovede reformu administracije i javnih preduzeća do kraja ove i iduće godine, da 2013. godine Srbija može da doživi sudbinu Grčke. Ako su izbori normalno u maju, dakle, ova vlada do maja neće pipnuti ništa, ni R od reformi, naprotiv, može samo još da prima u državnu administraciju, onda posle izbora sledi pogađanje, to je leto. U septembru sednu ministri, nije lako naviknuti se, i to mi je rekao jedan ministar, dok se upoznaš kako funkcioniše taj aparat. I verovatno jeste. To znači opet jedno dva meseca, ete ga novembar kad moraš da počneš da spremaš budžet za 2013. i ne smeš ništa drugo da radiš. Znači, mi kao država, zaboravi, nemamo 2012, a ja sam ubeđen da ako 2012. ne sprovedemo reformu javne uprave loše nam se piše 2013. Mislim, ako Poljacima nudiš znoj i suze, što smo mi bolji? I zamisli sada, na granici sa Rumunijom, tamo kod Vatina, je l’ se tako zove, u Vršcu, kao Alisa u zemlji čuda, prođeš kroz ogledalo i uđeš u Srbiju, u zemlju čuda. U Mađarskoj su tri rejting agencije spustile rejting, evo, pre neki dan Viktor Ormon, premijer, traži spas od MMF-a. I zamisli sad, sve to imaš u okruženju, Hrvati na ivici bankrota, svuda u okruženju imaš to i sad, dođeš na granicu i prođeš kroz ogledalo i odeš u državu u kojoj pričaju bajke. Naravno, ponovo su to laži, ponovo je manipulacija, ko to radi? Oni koji su radili i devedesetih. Zašto je Dačić predvodnik svega toga? Pa, zato što je ispekao zanat devedesetih, čoveče. On kaže – šta je ovo, stalno neki novi uslovi. Čekaj, nema nijedan novi uslov, to su sve uslovi za koje smo mi znali, koji se Dačiću nisu nikad sviđali, ali je do sada ćutao, a sad više neće da ćuti jer idu izbori. I on priprema teren da pobedi na sledećim izborima i da sprovede ono iz devedesetih godina. Ma, šta ćete vi nama iz EU, pritom ceo svet je u pitanju, svuda, u Pekingu, u Moskvi, Johanesburgu sede i razgovaraju kuda ide svet. Svuda se postavljaju pitanja i traže se odgovori, samo mi imamo odgovore za sva pitanja. Nemoguće je da to traje beskonačno i nemoguće je da ne ostavi posledice u budućnosti, ne u dalekoj budućnosti, nas može da zadesi jedna velika, lokalna kataklizma. Dakle, klimav si, ljuljaš se, zavisiš od drugih, pritom ne vidiš od koga zavisiš, stalno trčiš nekome ko te neće umesto da kažeš – hej, pa s ovima sam pupčanom vrpcom vezan, ako me odsečeš, ne da ću da umrem nego me nema.

Svetlana Lukić: Posebno olakšanje od prekida evropskih integracija Srbije osetiće ministarka pravde i carica pravosudnog sistema Nata Mesarović i svi oni čiji je rad redovno kritikovan u izveštajima Evropske komisije. Od 2004. godine kada je Srbija ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda dobili smo, eto, priliku da ako smo nezadovoljni presudama svoju državu tužimo Evropskom sudu u Strazburu. Nekoliko hiljada ljudi je već iskoristilo svoje pravo i skoro po pravilu država Srbija je proglašavana krivom, jer je nekom svom građaninu uskratila pravo na pravično suđenje. Srbija se nalazi na osmom mestu liste država protiv kojih je podnet najveći broj predstavki pred Sudom u Strazburu. Ispred nas su naravno Rusija, Turska, Ukrajina, Rumunija, ali i Italija. Međutim, nekako uvek zaboravimo da te zemlje imaju 7, 8, pa i 10 puta više stanovnika nego Srbija. Često se takođe kaže: pred Sudom u Strazburu od svojih građana gube i zemlje koje su sinonim za pravne države kao što su Britanija ili Nemačka. Razlika je u tome što njihovi građani imaju mnogo sofisticiranije probleme sa svojom državom, da li je uskraćivanje nošenja krsta oko vrata u školi kršenje ljudskog prava ili nije i tome slično. Mi imamo probleme što naše sudstvo krši najelementarnija pravila kao što su pravo na suđenje u razumnom roku, pravo da znaš za šta ti se sudi, pravo da te sudija ne vređa tokom samog suđenja.

Ove nedelje je Inicijativa mladih za ljudska prava predstavila svoje istraživanje o primeni prava na pravično suđenje. U njemu su obrađivani čuveni slučajevi paljenja džamija, paljenja ambasada, pretnji učesnicima Parade ponosa. Ta suđenja uglavnom traju godinama, vraćaju se na početak, tužioci traže manje kazne od minimalno određene za ta dela. Na predstavljaju ovog istraživanja govorilo je dvoje veoma mladih ljudi koje ćete čuti u današnjem Peščaniku. To su Kristina Todorović iz Komiteta pravnika i Petar Žmak iz Fonda za humanitarno pravo. Njih dvoje prate razna suđenja, uglavnom po unutrašnjosti, koja nisu mnogo interesantna za širu javnost, a koja odlučuju o životima toliko ljudi. Na takvim primerima se najbolje vidi na šta liči srpsko pravosuđe.

Kristina Todorović: Kad pričamo o pravu na pravično suđenje, odnosno na suđenje u razumnom roku, evo, jedan od najsvežijih primera iz naše prakse jeste podneta krivična prijava iz aprila 2011. godine za krivično delo rasne i drugih diskriminacija. Radi se o po meni govoru mržnje, s tim što mi u našem krivičnom zakonu nemamo tako formulisano krivično delo, te smo se pozvali na stav 4. člana 387. koji sankcioniše širenje rasističke propagande. Radi se zapravo o zločinu mržnje koji je učinjen putem Interneta, konkretno Fejsbuk profila koji je napravljen i sadrži niz rasističkih poruka, odnosno napada na branitelje ljudskih prava. Taj Fejsbuk profil ima ne znam koliko pristalica, preko 700-800 sad sigurno, i svaki od tih followera svakodnevno ostavlja gomilu komentara na račun Žena u crnom. Taj broj se stalno povećava i ti komentari su zaista užasni. E sad, krivična prijava je podneta još u aprilu 2011. godine, mi nismo do sada dobili nikakvu informaciju do pre dva dana o tome šta se desilo sa krivičnom prijavom. Ja mislim da je problem što u stvari ne postoji politička volja da se država izbori sa tim, da se te pretnje ne shvataju ozbiljno i da je zapravo jako mali korak između takvih pretnji i stvarnih akata fizičkog nasilja. Konkretan primer je napad na novinara Dejana Atanasijevića. Kad je dobijao pretnje, to nije bilo shvaćeno ozbiljno.

A imali smo i slučaj kada je na sred gradske pijace pretučen Rom koji je tamo prodavao zavese. On sumnja da su ga pretukli čuvari pijace, četvorica njih. On je imao teške telesne povrede i zaglavio je naravno u Urgentnom centru, imamo celokupnu medicinsku dokumentaciju. Njegova žena, koja pritom nije pismena, otišla je u policijsku stanicu dok je on bio u Urgentnom centru da prikupi podatke, da vidi šta je policija uradila, da li je napravljen neki zapisnik, da li je neko saslušan, šta se desilo sa svim tim. Naravno da ništa nisu hteli da joj daju, onda su je maltretirali da se obrati pismenim putem. Podneli smo krivičnu prijavu, sad pre nekog vremena dobili smo informaciju da tužilaštvo odustaje od gonjenja, po njihovim navodima nije bilo dovoljno elemenata da je izvršeno krivično delo teške telesne povrede. Pretpostavljam da su oni samo ispitali osumnjičene, oni su rekli – nismo, i to je to. Iako je bilo u sred bela dana, na pijaci, imamo svedoke, imamo medicinsku dokumentaciju. Onda, imali smo takođe u vezi sa pristupom sudu: bivši pripadnik  policijske stanice u unutrašnjosti protiv koga je ne znam na osnovu čega pokrenut krivični postupak zbog navodne zloupotrebe službenog položaja. Na kraju je utvrđeno pravosnažnom presudom da on nije kriv za to krivično delo koje mu se u to vreme stavljalo na teret. On je pokrenuo postupak za vraćanje na radno mesto, da bi dobio neposredno za tim poziv da se javi u policijsku stanicu za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. I čovek ne znajući o čemu se radi ode u policiju, traži informacije kako, zašto se protiv mene vodi takav postupak. Onda mu tu naprave isto neku spletku – nisi ti osumnjičen, jesi, nisi, tako da čovek stvarno nije znao o čemu se radi. Onda smo se obratili tužilaštvu da dobijemo informaciju da li je on osumnjičen ili nije. Od tužioca imamo informaciju da se protiv njega ne vodi takav postupak. Opet neposredno nakon toga on dobija ponovo poziv od policije, u pozivu samom stoji da se on poziva kao građanin, a ne kao osumnjičeni, ali u istom pozivu kaže radi uzimanja DNK uzorka. I čovek u šoku zove, zašto mi sad ovo rade, i onda napišemo dopis policiji da kažemo da se takva radnja ne može sprovesti prema građaninu. Istovremeno, napisali smo pritužbu i nadležnom tužiocu ukazujući na nepravilnosti u radu policijske stanice.

Svetlana Lukić: Dobro, na osnovu toga što ti govoriš, to je pritisak izvršen na tog čoveka.

Kristina Todorović: Moje mišljenje jeste da se radi o pritisku, ali ja za to nemam nikakve dokaze, osim tih radnji koje se ponavljaju. Prvi postupak za zloupotrebu službenog položaja mislim da je pokrenut još 2006. Radi se o postupku koji je bio pokrenut protiv troje ljudi, odnosno tri bivša policajca, sad već bivša, od kojih je jedan čak izvršio samoubistvo u sred policijske stanice. O tome je isto pisano u novinama, bilo je po svim medijima.

Radi se o čoveku koji je devedesetih godina dao ogroman iznos novca na ime zajma za privredni preporod Srbije, kako se to tad već zvalo. On je bio zaposlen u inostranstvu dugo, tako da je imao ta sredstva, i kao hajde da uloži u privredni razvoj Srbije. Tražio je povraćaj sredstava da počne da mu se isplaćuje, odnosno, banka mu je u nekom periodu isplaćivala redovno ugovorene sume i onda je samo stala. Čovek je urgirao, pisao bankama da se isplate nastave, međutim, nije dobio nikakav odgovor od banke i čovek podnese tužbu nadležnom sudu da bi mu se taj iznos vrati, da bi se isplate nastavile. Tužba je pokrenuta ’96. godine, postupak i dan danas traje. On je tužio naravno Republiku Srbiju i sad imamo situaciju da se čovek odaziva uredno svim pozivima, a tužena država ne. U nekom trenutku donesena je i presuda zato što se zastupnik republike nije pojavljivao. Pa su onda oni uložili žalbu, opravdali nepojavljivanje i postupak je nastavljen i 15 godina se situacija razvlači. Tako da smo mi, iako postupak još uvek nije završen, napisali i Ustavnom sudu ustavnu žalbu baš zbog povrede prava na pravično suđenje, odnosno suđenje u razumnom roku. Naravno, čekamo odgovor pošto je i Ustavnom sudu je potrebno dve godine po ustavnoj žalbi.

Kad pričamo o lošim nekim zakonskim rešenjima i generalno o volji države da zaštiti pripadnike manjinskih grupa, imali smo zanimljiv slučaj kad nam se obratila jedna hrišćanska verska zajednica. Oni su pošli da dele svoj propagandni materijal u nekom malom mestu u unutrašnjosti gde ih je sačekao pripadnik Srpske pravoslavne crkve, obučen uredno u mantiju. Krenuo je autom za njima i on je njih jurio, i onda je pretio kako će on njih da istera iz sela, ako ne odu sami on će pozvati građane, meštane sela da ih svi proteraju zajedno, da ne može u njegovoj parohiji neko da širi tu, kako je rekao, samo da vidim – za mene lično kao sveštenika veliki je gubitak pred Bogom da neko lice pristupi sa moje tačke gledišta pogrešnoj verskoj zajednici, itd. To su sve izjave koje je on kasnije i na sudu govorio. I oni dobro, pokupe se, odu uredno, nikakav nered nisu hteli da prave, odu u prvu tu policiju koja je bila i prijave događaj. I sad, šta je trebalo, policija prema Zakoniku o krivičnom postupku trebalo je da prikupi od njih sva ta obaveštenja i da na osnovu tih obaveštenja sačini adekvatnu krivičnu prijavu. Kako to nije učinjeno oni su kao pravno neuka stranka sami napravili krivičnu prijavu, ali su je formulisali kao izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Da je policija napravila krivičnu prijavu onda bi to bilo za drugo krivično delo, konkretno rasna i druga diskriminacija, ali oni su sami napravili za ovo drugo krivično delo. I sad, šta je problem? Što je ovo loše formulisano, iako u naslovu stoji i verske mržnje i netrpeljivosti, presuda prvostepenog, a ne drugostepenog suda oslobodila je tog sveštenika sa obrazloženjem da se mržnja i netrpeljivost izaziva među narodima ili etničkim zajednicama, a ne među pripadnicima različitih verskih zajednica. On je oslobođen optužbe, to je potvrdio i Apelacioni sud, tako da smo sada na Ustavnom sudu. Mi smo napravili ustavnu žalbu, ali eto, desilo se da je takvo delo prošlo nekažnjeno.

Petar Žmak: To ti je reparacija, neko ti je pričinio štetu i treba da ti plati sad za tu štetu. I sad je razlika u reparacijama što tu nije reč o polomljenom prozoru, nije reč o tome da je neko dete uradilo, ovde je reč o teškim, masovnim kršenjima ljudskih prava i na strani onoga ko ti je pričinio štetu se ne javlja dete, nego se javlja država, organ države. Sad, kod reparacije imamo dve najbitnije stvari, dakle, imamo te administrativne reparacije koje dobijate na osnovu samog zakona i imate sudske reparacije. Imate u suštini tri zakona, dakle, po samoj sili nekog od ta tri zakona vi dobijate administrativne reparacije. Ali ono što je problem su uslovi koji u zakonu postoje da vi možete da dobijete te reparacije. Prvo, u zakonu vi imate rešenje da je vama šteta nastala od strane neprijatelja. Ja kažem, dobro, standardno u Srbiji nikad nije falilo neprijatelja, ali s druge strane, hajde ti to meni definiši. Možemo sigurno da eliminišemo Vojsku Jugoslavije, možemo da isključimo isto Vojsku Republike Srpske, za njih bar znamo da su nam bili prijatelji, ali kažem, izvinite, pa i oni su nekome od naših načinili štetu. Dakle, taj naš ne može da dobije reparaciju.

Drugi uslov je da je šteta nastala tokom rata. Ja znam da sam ja do skora mogao čak i dalje da čujem da Srbija i Jugoslavija nikad nisu učestvovale u ratu, zašto taj uslov stoji. Treći uslov jeste pitanje gde se dogodila povreda. Tu na scenu stupa Ministarstvo rada i socijalne politike koje u okviru svojih ovlašćenja može da daje tumačenje zakona. I oni su dali takvo tumačenje da vi možete da dobijete odštetu ukoliko je povreda nastala u Srbiji. Četvrti uslov koji je postavljen to su fizičke povrede i težina posledica po fizičko zdravlje, gde je zakon stavio, dakle, da one moraju da budu najmanje 50%. Dakle, vi sad morate šta, neko da mu odseče pola tela, da budete polufunkcionalni da biste mogli da dobijete nešto što bi se zaista po pravičnosti nekoj osnovnoj, po ljudskim vrednostima, bi trebalo da dobijete kao odštetu. Sad, peti uslov, on glasi socijalna ugroženost. Igrom slučaja da vi imate jedan veći stan, da imate dva stana i da ste izgubili neko blisko lice, da ste izgubili dete, i sad na osnovu te činjenice da vi imate dva stana, a izgubili ste dete, vi opet ne možete da dobijete tu odštetu. Potpuno bolesno rešenje, nema druge reči. Te reparacije uopšte nisu velike, to su socijalna primanja, ali to je jednostavno jedan način da vam država kaže – nešto ti se desilo, mi imamo neku odgovornost, ovo ti je izvini za to što smo ti uradili. Tih 8.000, to nije ni simbolično, nečiji sin je poslat negde, nije znao gde, on je poginuo i njegova porodica ne može besplatno da se vozi prevozom.

Fond za humanitarno pravo trenutno zastupa preko 50 slučajeva. Vi dođete na sud i o čemu se vodi računa – vodi se računa o zastari. Ti duži rokovi više ne postoje i oni ne postoje od februara 2004. godine kada je Vrhovni sud Srbije rekao jednostavno da ti duži rokovi ne važe i ako ti hoćeš duži rok ti onda pronađi tog policajca koji ti je pričinio to krivično delo, pa ti onda njega goni po tom dužem roku, državu ne možeš. I ako je taj policajac tebe, dakle, kad si se vratio iz Hrvatske, ovde govorim o izbeglicama koje su prisilno bile mobilisane, vraćene u Hrvatsku gde su doživljavali traume, odakle su pobegli zapravo spasavajući svoj život, oni sad tebi kažu – e, znaš, nemamo mi veze s tim. Jeste on možda postupao po našim naredbama, ali ti sad, bože moj, njega juri. Sa druge strane, čak i ako se prihvati tužba, odštete koje žrtve dobijaju su neprimereno niske. Ja ću dati jedan primer koji je meni opet lično jako bitan, reč je o dečku koji je ’86. godište. Dečko je moje godište, on je ’99, dakle, kada je imao 13, bio uhapšen, bio odveden u jedan zatvor, u drugi zatvor, pa su ga iz drugog zatvora vratili jer nije bilo mesta, pa je odveden u treći zatvor. Doživljavao je i maltretiranje i torturu, i to je trajalo 11 meseci. Taj dečko je dobio jednu mizernu odštetu od nekih 1.500 evra. On je imao 13 godina, on je jednostavno uhapšen na osnovu svoje nacionalne pripadnosti. Hapšenja su bila u aprilu i u maju ’99. i hapšeni su ljudi koji su, kao i svi mi, bežali od bombardovanja. Dakle, vi bežite od bombi, izbegavate mine koje je postavila vojska koja je tu da vas štiti, a onda izbegavate i vojsku i policiju države u kojoj živite. E, onda dođete u grad i onda vas u gradu uhapse na osnovu toga što ste Albanac, što ste možda vi bili u OVK. Čak i da je možda bio, onda ga stavi pred sud.

Nama je u junu stiglo pismo od jednog dečka takođe iz Prištine koji zadnjih, ako se ne varam, 13 godina vodi spor protiv Srbije. Reč je o dečku koji je u centru Prištine, nema drugog izraza, ali bukvalno prošiven rafalom od strane vojnika koji je bio na odsluženju vojnog roka. Moram da napomenem da je reč o gluvonemom dečku koji je dobio poziv sa 13 godina da se pojavi u sudu. Reč je o jednom sudu u unutrašnjosti, dečko se pojavio sa ocem, ne može da priča, što je sudija mogla da vidi iz spisa, vrlo se jasno vidi u medicinskoj dokumentaciji. Sudija nije pozvala ni sudskog tumača, niti je pozvala tumača za jezik gluvonemih, i onda je sudija njega taj dan vratila iz sudnice rekavši – vi niste sposobni za ovo suđenje. Pravo na pravično suđenje podrazumeva i tumača. Ono podrazumeva podjednako kako tumača za albanski jezik, tako i tumača za mađarski jezik, tumača za rumunski jezik, ali izvinite, molim vas, takođe i tumača za jezik gluvonemih. To je slučaj koji neposredno pratim. Kad sam došao na to prvo ročište prvo je tužena, dakle, žena iz Republičkog javnog pravobranilaštva, bila potpuno začuđena otkud javnost na tom suđenju. I kad smo izašli iz sudnice ona je meni prišla i rekla – na čiji poziv ste ovde. I onda kada sam došao na drugo ročište tu je onda i sudija primetila da sada tu postoji neka javnost i onda je ona u sred suđenja mene pitala – a odakle ste vi. Kažem iz koje sam organizacije i da mi pratimo tu suđenje, onda je njeno sledeće pitanje – a na čiji poziv. Javnost ne treba ni da se legitimiše ko je zvao, suđenja su javna, tačka.

Tu je sad već reč o postupanju, dužnosti tužilaca i o nekoj mojoj građanskoj svesti, kad je reč o slučaju Mladena Obradovića. Dakle, posle nereda na Paradi ponosa 2010. godine kad je bila podignuta optužnica protiv Mladena Obradovića onda sam ja tražio da mi se dostavi ta optužnica. Uzimam optužnicu, nije nešto previše obimna, ali tu ima sigurno jedno onako tri strane suštinski jake stvari. Dakle, organizacija, brojevi telefona. Naravno, moram da napomenem da su brojevi telefona i kao neki drugi podaci, to je verovatno neka teta preškrabala u pisarnici suda onako po pravilima službe, s tim što je preškrabala nečim čime se to nepreškrabava, jer vi to možete da naslonite na prozor i da vidite broj telefona žene Mladena Obradovića, i adrese njihove ekipe. I tu imate da je ona išla ka jednoj crkvi na moleban, on je išao ka drugoj crkvi na moleban, a crkve su tako strateški raspoređene da je to milina čista. Nema veze što je ona stajala kao sloboda na barikadi, gde je ona usmeravala ljude, pa je onda još i huškala, kao hajde, šta, plašite se policije. Kada vi to čitate vi tu imate organizaciju, imate kolovođe, imate četvoro-petoro kolovođa, iza njih, znate i sami, kolika masa ljudi je bila, i vi to čitate i kažete – ej, bre, ovo je udruživanje radi vršenja krivičnog dela. Vrednosno to je terorizam, vi na strateške tačke rasporedite ljude, da vi na krovovima krijete oružje, da vi u kontejnerima krijete oružje. I vrlo jasno su stajali grafiti – ubij tog i tog itd. Znači, sve je vrlo jasno. I onda dođete do toga da vi pročitate za koje krivično delo njega terete, a krivično delo je izazivanje nereda na javnom skupu. Ja se izvinjavam, ali neko ko na utakmici baci konzervu, to je izazivanje nereda. Ali nemoj mi reći da je izazivanje nereda kada njih pet se dogovore, isplaniraju danima unapred, rezervišu sobe u hotelu u centru grada da bi mogli odmah da izlete, da je to isto kao bacanje konzerve na teren.

E, onda je takođe drugi slučaj imamo za Prajd 2011. Sada kada su saslušavani bili oštećeni, sad opet moram pravnički, gone se po članu 138, to je ugrožavanje bezbednosti, a mogli su da se gone zbog diskriminacije, dakle, član 387. Koja je razlika tu? Razlika je jako velika, vi za diskriminaciju dovoljno je da pokažete, što je vrlo lako, jer neko u policiji je naučio komandu print screen. On je širio takve i takve ideje, pričao je to i to, rekao je ubij tog i tog, sad imaju modalitet – metak u čelo. I u konkretnom slučaju, dakle, metak u čelo, dečko jedan je napisao, neko u policiji je bio pametan, uradio print screen, super, eto ga. Tužilac umesto sad da goni za diskriminaciju, samo treba da pokaže taj print screen, jedan papir, on je rekao – ne, kaže, ugrožavanje bezbednosti, koju by the way, morate da dokažete posledicu da je došlo do uznemirenosti građana. Ako radiš u tužilaštvu ti moraš da barataš tim, i ono što te prvo uče na Pravnom fakultetu jeste – uvek idi na ono što možeš da dokažeš.

Svi Srbi koji su bili prinudno mobilisani su potpuno onemogućeni da traže od Srbije odštetu za to. Vi ste, dakle, uzeli izbeglice, MUP je to radio, vojska je to radila i sad država ne želi, neće da razume da oni neće biti ništa više krivi ako priznaju da su to radili tim žrtvama. Samo žrtvama da priznaju taj status žrtve, dajte tim ljudima, dajte neko dostojanstvo, ako ne u parama, hajde, evo simboličke reparacije. Imate izvinjenja, imate komemoracije, imate spomenike. Dakle, komemoracija, pogledajte šta je, skupe se proterani u crkvi Svetog Marka, zapale sveće, daju izjavu i to je to. A onda imamo predsednika koji kaže – ovo nije povod za slavlje Hrvatskoj, ovo je dan tuge. Ja se slažem sa njim, ali hajde ti tim ljudima koji su pripadnici tvog naroda, koji su u tvojoj državi, pa hajde uradi nešto da im pomogneš. Fond za humanitarno pravo takođe zastupa i te slučajeve logora u Srbiji, to su Šljivovica i Mitrovo polje, ali opet kažem, tu je stav sudija i stav čitavog sudstva, celog sistema, je potpuno isti kao i za nezakonit pritvor Albanaca – mi sa time nemamo veze, oni su imali dobar tretman, bolji nego koji su mogli da imaju s druge strane Drine. Slažem se, jer je s druge strane Drine bio genocid i naravno da je bolje da vi budete u logoru, ali izvinite, molim vas, morate po nekim pravilima da igrate. Ne smete da ih maltretirate. U tim logorima u Šljivovici i Mitrovom polju su bili muslimani ili Bošnjaci, kako god želite, ljudi koji su pobegli iz enklava iz Srebrenice i Žepe. Možete da zamislite situaciju kakva je bila u Srebrenici i Žepi kada su ti ljudi pronalazili spas u tome da pobegnu na teritoriju države sa kojom su u ratu. E, dakle, zamislite taj očaj i vi onda tamo dođete, tamo vas maltretiraju, oduzmu vam dokumenta i vi sada isto tražite od države Srbije barem da vam prizna – bio si u logoru, zaista nam je žao. Mi znamo da ta odgovornost Srbije postoji, to što oni neće da je priznaju pred sudom njihovu odgovornost čini samo još većom. Oni ne mogu to da dokažu? Njima su uzeli potvrde, oni medicinske kartone nisu imali, ali oni znaju ime i prezime, znaju nadimke tih policajaca koji su ih maltretirali. Stalno se beži od toga, prvo kako se beži, beži se od zastare, dakle, beži se nekim formalnostima koje tu stvar ne čine nimalo boljom.

I opet se vraćam, dakle, dečko koji je rođen ’86. godine, koji je na moj rođendan uhapšen. Meni nije bio prijatan taj rođendan, moja trauma je bila – daj, da ne bude uzbuna dok su mi gosti tu, da ne pobegnu svi. Ali tog 19. maja taj dečko u Prištini je imao mnogo veću brigu, njemu je bila briga da li će on taj dan ostati živ. I onda dođe veštak i onda veštak kaže – on je imao jako veliki strah dva i po sata dok je bio u pritvoru, a onda se strah smanjio. To je potpuno jedno pljuvanje po žrtvi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, pozdravljaju vas i zahvaljuju što ste nas slušali Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

   
Radio emisija Peščanik, 25.11.2011.

Peščanik.net, 29.11.2011.