Prognoze rasta BDP-a malo znače mnogim ljudima u Srbiji, u sistemu koji ne vidi pola miliona zaposlenih u sivoj ekonomiji ili 200.000 starijih od 65 godina bez prava na penziju. Govori Jelena Žarković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ove nedelje počinje masovna vakcinacija u Srbiji. Stići ćemo na red svi, pa ćemo postati, makar na neko vreme, imuni na korona virus. Međutim, imamo problem sa onim što ste vi nazvali ekonomskim imunitetom. U prvom mahu se govorilo o pomoći države privredi i pojedincima, ali to je nekako nestalo iz fokusa i sad se sve svodi na licitiranje da li će rast BDP-a biti 6% ili 3,5%.
Jelena, najpre da malo rezimiramo ono što se desilo tokom 2020. godine, ne samo da bismo rekapitulirali to što se dogodilo, nego da vidimo da li smo nešto naučili. Šta biste apostrofirali kao glavni problem prvog paketa pomoći privredi i građanima koja je kvantitativno bilo dosta obiman. Potrošili smo silne pare. Da vidimo šta smo s njima uradili.
Jelena Žarković: Vi ste to lepo sumirali. Mi smo se dosta ugledali na druge zemlje, da ne kažem da smo prepisivali, u smislu da je država nastojala da nadoknadi zarade. Naravno, to možda na individualnom nivou nije bilo puno, jer je to bio iznos minimalne zarade. Opet, država je bila široke ruke, pa se u onom prvom paketu pomoći nisu postavljala neka ograničenja, tako da je svako iz privatnog sektora to mogao da uzme. Ako pogledamo većinu evropskih zemalja, i one su slično uradile, a onda su neki sledeći paketi pomoći bili više ciljani, dakle konkretno onim delatnostima koje su bile najviše pogođene ovom pandemijom.
Šta je eventualno tu bilo loše? Naš paket pomoći, ako gledamo izražen kao procenat bruto domaćeg proizvoda, bio je najveći u poređenju sa zemljama Zapadnog Balkana. Ali ako se uzme u obzir recimo iznos odloženih poreza, doprinosa, garancije za kredite, pa se i taj iznos uračuna, onda ispada da je naš paket pomoći bio možda i jedan od većih u Evropi. Ako se sećate, mi smo se zadužili na međunarodnom tržištu kapitala, iako je tada Svetska banka nudila pare, mi smo rekli da mi to nećemo. Region je mahom to uzeo, mi nismo, tako da smo tada to uzeli pod nešto nepovoljnijim uslovima. E sad, vremenom, i novac je postao dosta jeftin, tako da će eventualno neka nova zaduživanja možda biti po povoljnijim uslovima.
Pored ovih mera koje su označile pomoć privatnom sektoru, preduzećima, bila je i ona pomalo kontroverzna mera od 100 evra. E sad, ja sam na nju više gledala kao neko ko se bavi ne samo ekonomskim nego i socijalnim temama. Dakle, šta to znači za ljude kojima su te pare usmerene, i čak sam napravila jednu malu šalu. Sad kada su na eUprava portalu dali mogućnost da možete da se prijavite i eventualno izaberete vakcinu koju želite, ljudi su masovno na društvenim mrežama delili sliku kako su se prijavili. To je bilo pozitivno, i ja sam takođe rekla da sam se prijavila.
Nisam slikala, ali sam rekla da je zanimljivo da se ljudi masovno slikaju, a nisu masovno slikali svoju prijavu za 100 evra. To su veoma mnogo kritikovali, ali nisu pokazali da su se prijavili, a možemo biti potpuno sigurni da većina jeste, jer podaci govore da skoro da nema nekoga ko se nije prijavio. Šalu na stranu, hoću da objasnim zašto sam ja tu meru podržavala, a pisala sam to i na portalu Peščanika. Ja i dan danas to podržavam.
Kada je objavljena pomoć privatnom sektoru, niko se nije bunio zašto je ta pomoć univerzalna, jer, pazite, mogla su da se prijave i preduzeća koja su sasvim fino prošla tokom tog prvog talasa, u smislu da nisu osetili nikakav pad prihoda. Naprotiv, imali ste primere proizvođači brašna koji su radili u 4 smene jer su ljudi pravili zalihe brašna, još nekih proizvoda za dezinfekciju, i tako dalje. Ja sam primetila samo dve kompanije, radi se o većim kompanijama, koje su rekle da one neće uzeti pomoć države. Niko drugi. Onda mi se činilo da ako to nisu kritikovali ekonomisti ili analitičari koji se redovno pitaju za neko mišljenje, a onda su toliko napali tu meru od 100 evra. Ja sam, kažem, i kada sam pisala tekst za vaš portal, istakla da je nešto slično urađeno i u Sjedinjenim Američkim Državama.
Jeste istina da je bilo malo ograničeno, nije mogao baš da dobije svako, svaki stanovnik. Španija takođe. To je u stvari neka vrsta ideje o kojoj se priča poslednjih godina, a to je ideja univerzalnog, bazičnog ili osnovnog dohotka, dakle da dajete ljudima neku naknadu, ne postavljajući nikakva ograničenja, nikakve kriterijume. Naravno, da je država htela, mogla je da eliminiše neke grupe, primera radi, zaposlene u javnom sektoru, za koje smatram da, s obzirom na to da nisu u najavi nikakva otpuštanja ili smanjenja plata, da su oni ipak u privilegovanoj poziciji; takođe i penzioneri koji, koliko god da imamo veliki broj onih koji imaju niske penzije, ali opet, odmah na početku pandemije su dobili neku pomoć.
Tako da sam prosto rekla: ako već treba neke grupe da izuzmemo iz te mere, eto, to bi mogle da budu ove dve, i tu bismo već, da kažem, eliminisali 2 i po miliona ljudi, što nije tako malo, i da eventualno nekim grupama damo dva puta tu istu pomoć.
Svetlana Lukić: Da se podsetimo na činjenicu da se država nije zadužila kod Svetske banke, nego pod nekim nepovoljnijim okolnostima. Zašto su doneli tako nelogičnu odluku? To je prvo, i drugo: zbog čega mislite da je tako bezbolno prošla mera linearne podrške privatnim preduzećima, za razliku od podrške svim građanima?
Jelena Žarković: Zašto je to urađeno na međunarodnom tržištu, a nismo uzeli pare od Svetske banke, ja nemam neke, da kažem, insajderske informacije, ali meni se čini da je u tom trenutku vlada htela da pošalje poruku da smo mi drugačiji od regiona, da mi možemo da se zadužimo i na međunarodnom tržištu, da prosto, eto, ne želimo da uzmemo tu pomoć Svetske banke ili MMF-a. To je, čini mi se više bio neki gest. Pa evo, kao što ste videli i danas jedan gest, da smo dali Makedoniji 8 hiljada vakcina da prosto pokažemo da eto, mi možemo čak i da pomognemo region i da smo bolji od drugih. Meni se čini da je to više trebalo da ima neki psihološki efekat nego što je bilo u tom trenutku ekonomski opravdano.
A zašto je javnost recimo kritikovala tu meru univerzalne podrške stanovništvu, a nije privredi? Mislim da smo mi navikli da tako razmišljamo poslednjih 20 godina. Ta država socijalnog staranja je počela da se smanjuje nakon 2000. pod uticajem različitih ideologija koje su tada u oblasti brige ka onima koji su najugroženiji, već nekako bila uhvatila zamah na Zapadu. A onda su se te ideje samo prenele ovde kroz razne institucije, kao što su MMF i Svetska banka. Oni su bili neki od značajnih aktera kada smo donosili prvu strategiju za smanjenje siromaštva 2003. godine, u kojoj i piše, eksplicitno, da pojedinci moraju sami da se staraju o svojoj socijalnoj situaciji socijalnoj. Pojedinac, prosto, sve sam mora da pokuša. Ne može da nađe posao, otkaže pomoć i prijatelja i porodice, e, tek onda može da se obrati državi.
To je potpuno drugačije od onoga što je bila ideologija u periodu bivše Jugoslavije i države blagostanja koju smo tada imali, i onda su se ljudi vremenom navikli na to. Kada dajem neke izjave za medije, obratim pažnju da kada pričam recimo o temi siromaštva, onda vi uvek vidite da je podloga slika, da su kadrovi mahom romskih porodica, kao da time žele da nam poruče da su samo Romi siromašni; ili daju slike, recimo, izrazito siromašne populacije, što uopšte nije tako. Ako mi kažemo da je četvrtina populacije izložena siromaštvu, odnosno to se sada na evropski način kaže „u riziku od siromaštva“, to onda nije samo romska populacija; i zato, onda me uopšte nije ni iznenadio taj napad na tu meru od 100 evra, gde su odmah ljudi krenuli sa nekim predlozima: „jao, pa zašto sad nemamo socijalne karte? Da imamo socijalne karte, mi bismo tačno znali ko su nam siromašni“.
Pa mi već znamo ko su nam siromašni. Socijalne karte nisu ništa drugo do jedan informacioni sistem koji bi trebalo samo malo da olakša posao zaposlenima u centru za socijalni rad, u opštinama gde se ljudi prijavljuju za socijalnu pomoć. A to bi u stvari samo bio nastavak ove politike koju mi sprovodimo poslednjih 20 godina, a to je da teramo ljude da nam dokažu da su stvarno siromašni, pa tek kada ih potpuno isproveravamo na razne strane, jer, znate, to je u suštini informacioni sistem, tu se slivaju sve informacije: da li neko nešto ima u katastru, da li ima neku zemlju, bez obzira što imamo dosta jednočlanih, samačkih, staračkih domaćinstava u Srbiji, ljudi koji imaju na svom imenu neku zemlju ali je uopšte ne obrađuju.
Pitanje je da li uopšte neko želi tu zemlju da uzme u zakup, nego da li je uopšte moguće prodati je, i na taj način da ostvare neki dohodak. I ti formalni uslovi njih sprečavaju da ostvare pravo na socijalnu pomoć, koja je inače mizerna, koja mesečno za pojedince iznosi 8 hiljada dinara. Od toga ne možete ništa. A socijalne karte ne postoje za svaku osobu, za svakog stanovnika zemlje, nego samo za onog ko dođe i iskaže potrebu, da mu je potrebna pomoć države.
Drugim rečima, ode u centar za socijalni rad, prijavi se da mu je pomoć potrebna. Hoću da kažem: kada su kritikovali mere od 100 evra, onda je i to navedeno kao argument: eto, da imamo socijalne karte, mi bismo znali, to je netačno. Ništa nam to ne bi pomoglo, jer ako osoba ne dođe i ne javi se državi, odnosno centru za socijalni rad i opštini, mi ni ne znamo da li ona ima potrebu da joj se pomogne.
Svetlana Lukić: Kao što sada prebrojavamo žrtve od korona virusa, nije preterano neumesno reći da ćemo tek početi da prebrojavamo ljude koji su pali ispod linije teškog, apsolutnog siromaštva. Poseban problem predstavlja očajna struktura zaposlenih. Na tržištu rada imati stotine hiljada ljudi koje niko ne registruje. Recimo, ako je neko izgubio posao, ali je radio na crno, ili je radio povremene i privremene poslove, on je praktično nevidljiv za državu.
Jelena Žarković: Da, tokom ovih 20 godina raznih reformi na tržištu rada, svaki sledeći zakon o radu je išao u pravcu liberalizacije tržišta rada, manje zaštite radnog mesta i fleksibilizacije tržišta rada, što znači povećanja broja poslova koji su privremeni ili povremeni. Pitanje je da li će mladi ljudi, koji recimo danas započinju takve vrste poslova, uopšte dočekati penziju i da li će ona biti dovoljnog velika da ih zaštiti od siromaštva u starosti. I kakvo mi onda danas imamo tržište rada? Pa ono je u suštini veoma podeljeno. Na određen način to smo imali i u periodu Jugoslavije, gde je poljoprivredno, seosko stanovništvo takođe bilo nekako drugog reda.
Ono nije bilo obuhvaćeno sistemom socijalne zaštite, jer je samo imanje posla obezbeđivalo socijalnu zaštitu, penziju, naknadu za nezaposlenost, pristup zdravstvu. Naravno, ostalo je dosta toga iz bivše Jugoslavije, tako da danas, onaj bolji segment tržišta rada, to su ljudi koji ili rade u javnom sektoru, ili imaju neke bolje poslove u privatnom sektoru, da li su to finansije, bankarstvo, evo sad sve više IT usluge. Ako sada imamo oko 2 miliona i 700 zaposlenih, skoro pola-pola su podeljeni između tog boljeg i lošijeg segmenta. U tom lošijem segmentu i dalje imamo poljoprivrednu zaposlenost – to je mahom neformalna ekonomija, jer retko ćete među poljoprivrednicima naći nekog ko je odlučio da prijavi da plaća doprinose, i to su mahom onda muškarci – pa i ne iznenađuje da imamo i tu veliku razliku između žena i muškaraca koji dobijaju penziju, a to su upravo žene sa sela koje nikad za sebe nisu ni uplaćivale, jer je to prosto bila odluka unutar porodice, da uplaćuje samo glava kuće.
Zato nije ni čudno što su žene više izložene siromaštvu u starosti. Ostali deo sive ekonomije, recimo sektor usluga, nešto od građevine, takođe i onaj lošiji deo privatnog sektora, ono što sam već pomenula: privremeni i povremeni poslovi. Tako da mi, da kažem, tu dualnost koja je postojala i u periodu Jugoslavije, ali gde je taj sekundarni segment, lošiji, uglavnom činila poljoprivredna zaposlenost, mi smo ga sad vremenom, kroz devedesete, onda posle, gde je rasla siva ekonomija i 2000. kada mi nismo, kroz proces privatizacije, restrukturiranja, nismo uspeli da one poslove koji su uništeni kroz proces privatizacije, nismo uspeli, da kažem, da kreiramo dovoljno dobrih radnih mesta, tako da ljudi koji su, znate, i gubili posao, u tom procesu transformacije privrede su odlazili u onaj lošiji segment tržišta rada, nalazili, da kažem, zaštitu često u poljoprivredi, i onda i ne iznenađuje da mi danas imamo treću po redu veličine zaposlenost u poljoprivredi posle, recimo, Albanije i Rumunije.
Niti ti ljudi plaćaju doprinose, to znači da će biti sutra izloženi siromaštvu u starosti. Pitanje je takođe koliko njih ima uopšte i pristup zdravstvenim uslugama, tako da pola populacije od ovih 2 miliona i 700 je u boljem segmentu, a pola u lošijem, što je zaista velika brojka, dakle veliki broj ljudi koji radi u lošijem segmentu tržišta rada. I onda, naravno, kad im se desi nešto kao što je ova pandemija, onda to što je loše u sistemu, samo se dodatno nekako ogoli i bolje se vidi, jer njih uopšte sistem ne vidi. Oni ako su radili, rade u sivoj zoni. Oni ne mogu da dokažu da su izgubili prihod, pa ne mogu da se kvalifikuju za ove mere podrške privredi, tako da u suštini oni su samo mogli da dobiju ovih 100 evra.
Svetlana Lukić: Da li se može reći da naša poreska politika, u stvari, perpetuira ogroman broj problema, pa i na tržištu rada?
Jelena Žarković: Jeste. Pazite, već 20 godina opstaje visoka zaposlenost u sivoj ekonomiji, ona oscilira oko 20%. Kako poreski sistem tome doprinosi? Srbija je, naravno, bila izmučena od perioda devedesetih, i odmah posle 2000. ni sama poreska administracija nije bila dovoljno osposobljena da sprovede u delo neki složeniji poreski sistem. I onda se došlo na ideju da se Srbija osloni na one poreze koje je lako prikupiti, a to znači mahom porez na potrošnju, jer svi moramo da kupujemo, moramo da trošimo, a to znači porez na potrošnju. Kasnije je on pretvoren u porez na dodatu vrednost, akcize.
Tako da kada pogledate, Srbija u strukturi poreskih prihoda 52% prikuplja od poreza na dodatu vrednost, što je mnogo drugačije od proseka Evropske unije, gde je to negde oko 30-32%. S druge strane, Evropa se više oslanja na porez na dohodak, porez na imovinu, na nasledstvo. U ukupnoj strukturi poreskih prihoda u EU se 32% skuplja od ovih poreskih oblika, a kod nas samo 16%. E sad, zašto je ovo problem? Problem je zato što porez na dodatu vrednost procentualno više opterećuje siromašnije ljude, jer najveći deo njihovog dohotka im ode u potrošnju, nema štednje. Drugim rečima poreski sistem je regresivan, više opterećuje one koji su slabijeg dohodovnog stanja. S druge strane, u Evropi, i ne samo u Evropi, nego i šire, imate sistem oporezivanja dohotka koji je progresivan. Dakle, što više zarađujete, što vam je veći dohodak, vi procentualno plaćate veći deo vaših prihoda.
U Srbiji to nije slučaj. I kažem, ta neka logika jednostavnog oporezivanja gde ćemo mi sad da zahvatimo što je moguće veću poresku bazu, što je moguće veći broj ljudi, ostaje već 20 godina. E sada, ona je kombinovana sa visokim stopama doprinosa za socijalno osiguranje. Doprinosi za socijalno osiguranje su takođe vrsta poreza. Oni oporezuju rad. Ako plaćate doprinose, dobijate određena prava, dobićete sutra penziju. Ako ostanete bez posla, dobićete naknadu za nezaposlenost, i obezbeđuje vam pristup zdravstvenom sistemu. Dakle, uplata doprinosa se vezuje s pravima. Pošto su ljudi toga svesni, država je očekivala da će se i te vrste poreza dobro plaćati. I onda dolazimo do toga koliko poslodavca košta radnik koji danas prima minimalnu zaradu, koliko on mora da da poreza i doprinosa.
Dakle, taj radnik nosi kući 30-ak hiljada, ali poslodavac na tih 30 hiljada mora da plati još 17 hiljada poreza i doprinosa. Dakle, kada poslodavac gleda ukupan trošak rada, koliko ga taj radnik košta, samo na poreze i doprinose ide 37% tog troška rada. To je minimalna zarada. Ali kad sa minimalne zarade odemo na prosečnu zaradu koja je sada oko 60-ak hiljada, ovaj iznos plaćenih poreza i doprinosa za poslodavca je 38%. Znači, tamo je bilo 37% od minimalne, a ovde je 38%. A da dam primer drugih nekih evropskih zemalja, gde naši radnici vole da idu da rade, i to posebno ovi nižekvalifikovani, recimo Austrija, Češka.
Kod njih kada idete sa minimalne zarade ka prosečnoj zaradi, razlika je i 12 procentnih poena. Dakle, kod nas samo 1, a kod njih 12. Šta to znači? To znači da radnik koji ovde radi za minimalnu zaradu isti posao koji bi mogao da radi u Češkoj ili u Austriji, manje će da nosi kući onaj iznos neto zarade, a poslodavca će da košta više. A tamo će da odnese kući više, a tog poslodavca da košta manje. I onda ne iznenađuju ovi sve češći naslovi da je u stvari Češka nova Nemačka za naše radnike, da vole da idu; i Češka, i Slovačka. I onda ta zanimanja ovde postaju deficitarna. Skoro se isto opterećuju porezima i doprinosima procentualno oni koji zarađuju najmanje zarade, i neko ko zarađuje prosečnu, ili čak dve prosečne zarade. I to je mehanizam preko kojeg poreski sistem u stvari gura ljude u sivu zonu, ili su oni stalno negde na klackalici između formalnog tržišta rada i sive zone.
Svetlana Lukić: A kakva je struktura socijalnih naknada? Ko tu najbolje prolazi, a ko najgore?
Jelena Žarković: Naša država ima niz socijalnih naknada, onih koje su namenjene siromašnima, to je: novčana socijalna pomoć i, dečiji dodatak koji je namenjen siromašnim i ne baš tako siromašnim. Ali u suštini, to su te dve glavne naknade koje su usmerene ka siromašnima, i država troši po 0,3% BDP-a na jednu i 0,3% bruto domaćeg proizvoda na drugu naknadu. Međutim, država troši čak 0,7%, na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva. Ja sam takođe na vašem portal pisala o tome kada je bila aktuelna ona kampanja Mame su zakon, kada su donete i neke zakonske izmene, a radi se o Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Sada, po novom zakonu, tu naknadu mogu da dobiju i žene koje su bile i nezaposlene u nekim periodima pre porođaja, što ranije nije bio slučaj.
Još jednom da ponovim: država na to troši 0,7% BDP-a. A to ide iz budžeta. Dakle, te žene ne plaćaju nikakav poseban doprinos, da bi onda imale pravo na tu naknadu a neke druge žene, koje su možda u nekom periodu bile nezaposlene, ili su tražile posao, da one nemaju pravo na tu vrstu naknade. U Poljskoj sve žene primaju isti iznos ove naknade, nema veze kolika im je prethodno bila zarada. Naša država se odlučila, da kažem, sa ovim prethodnim zakonskim rešenjem, pa je to sada malo modifikovano, da ženi da istu zaradu koju je ona imala pre nego što je otišla na porodiljsko.
Kažem, imajući u vidu da se to daje iz opštih javnih prihoda, to je na određen način nepravedno, i posebno kada pogledate gde te pare idu. 70% onoga što se iz budžeta isplaćuje na ime ove naknade ide za 40% najbogatijih žena, onih koje spadaju u 40% najbogatijih. Ako je neka žena, recimo, imala platu, sigurno ima takvih, oko 3 hiljade evra, njoj će država da nadoknadi svih tih 3 hiljade evra, što stvarno nema nigde. Čak i Nemačka ima neki limit, znači niko ne može da dobije preko 1.800 evra, koliko god da je ta žena zarađivala pre odlaska na porodiljsko, ona ne mož da dobije više od 1.800.
Ali meni je još zbog nečega zanimljiva ta naša epizoda, to u stvari još traje i te žene se povremeno aktiviraju. Ja verujem da je tu bilo nekih žena koje su došle u nezgodnu situaciju, jer se zakon i menjao i tu su bile priče da su u nekim slučajevima tu bili vrlo niski iznosi, i ja zaista verujem da je to tako. Međutim, to su žene koje imaju resurse da se organizuju, da se udruže i da se izbore za ona prava koja smatraju da su im ugrožena. Zašto? Jer ako sam rekla taj podatak da je 70% te naknade išlo ka 40% najbolje stojećih žena, one, dakle imaju resurse, ne mislim samo na finansijske resurse: one su verovatno i obrazovanije, imaju bolje poslove i imaju resurse da se organizuju i da se bore protiv onoga što njih tišti.
Prosto, one su bile u boljem položaju, da sad krenu da se bore. Da li ste negde videli da su se nekada udružili korisnici novčane socijalne pomoći – a njih ima 250 hiljada – ili da je neko zastupao njihove stavove? Apsolutno niko. Opet se vraćam na naknadu od 100 evra: ja sam ubeđena da oni koji su se bunili protiv tih 100 evra, njima tih 100 evra nešto posebno ni ne znači, ali nismo mogli nigde da čujemo one ljude kojima to znači, ili da se vratimo na onu moju šalu, da niko nije slikao da je uzeo tih 100 evra, ali jeste da se prijavio za vakcinu.
Svetlana Lukić: Kao što ste maločas napomenuli, 250 hiljada ljudi koristi direktnu socijalnu pomoć, ali najmanje još toliko ljudi nije ostvarilo to pravo koje ima. Oni nisu ni obavešteni da imaju pravo na tu vrstu pomoći, niko im ne pomaže ni da saznaju, niti da ga ostvare. Da li ima indicija da će biti doneta neka mera kojom će država pomoći tim ljudima da sve ovo prežive?
Jelena Žarković: Najavljuje se novi program pomoći privredi za koji sam čula da će biti više ciljan, dakle samo ka nekim delatnostima; ali nisam čula nikakve najave da bi mogla biti doneta neka mera, neka vrsta univerzalne podrške ovim grupama koje smo pomenuli. Ali, pored ljudi koje ste vi pomenuli, ljude koji rade u sivoj ekonomiji, tu je recimo i nekih 200 hiljada ljudi koji su stariji od 65 godina, koji bi trebalo da dobijaju penziju. Srbija, recimo, nema koncept socijalne penzije, što mnoge evropske zemlje imaju. Dakle, to bi bio neki minimalni dohodak u starosti.
Imamo negde oko 200 hiljada ljudi koji imaju preko 65 godina, a nemaju nikakve prihode. Verovatno je deo njih i angažovan u sivoj ekonomiji, onaj neko ko još može da radi, ili možda žive od neke poljoprivrede, to je ono što je najverovatnije. Ali, kažem, nije mi poznato da su u najavi neke mere koje bi opet mogle da pomognu populaciji. Naravno, ono što je bila zamerka, jeste da ona puno košta. Ta mera od 100 evra je bila nekih 1,3% bruto domaćeg proizvoda, ali evo, da kažem, ja sam i pisala kod vas na Peščaniku o tome: ako bi se iz toga isključili barem zaposleni u javnom sektoru, zatim neko ko ima najviše penzije, ili neko ko ima iznadprosečnu penziju.
Postoje mehanizmi za sve to, ako danas već pričamo o e-uslugama i e-vladi, mislim, to su stvari koje mogu da se ustanove. Ako bi se izuzeli ljudi privatnom sektoru koji imaju visok dohodak. Vi možete, vi znate kako da isključite te ljude i da onda možda imate manji trošak te mere, a opet da ih usmerite ka nekoj grupi ljudi koji su nevidljivi sistemu.
Svetlana Lukić: Ne zna se koliki će biti rast čuvenog BDP-a, ali ono što bi apsolutno moralo biti prioritet, jeste pitanje preraspodele. Veliki broj ljudi ne zanima rast BDP-a, jer od njega neće imati skoro nekakve koristi.
Jelena Žarković: Ekonomisti vole brojke, pa je važno da li je 6% ili 3%. Mi volimo to da kažemo za bruto domaći proizvod da je eto kao ekonomski kolač. E sad, nije važno samo koliko je on veliki, da li će on ove godine da bude 6% veći u odnosu na prethodnu godinu, već kako će se raspodeliti taj deo. I ako se on uvek raspodeljuje na isti način, da svako dobija isto parče, onda je pitanje – a znajući da je u Srbiji izražena nejednakost, onda mi u suštini samo održavamo taj nivo nejednakosti, ukoliko zadržavamo iste politike. A već smo neke od tih politika pomenuli, da je to poreska politika, socijalna politika, u smislu da naknade favorizuju ljude koji već imaju poslove, i to dobre poslove.
To je, evo, bio ovaj primer sa naknadom zarade za vreme porodiljskog. Budžet više pomaže onog ko ima dobar posao i visoku zaradu. Dakle, to je sistem koji opstaje. E sad, prethodna velika kriza, pre ove, je bila ona iz 2008. godine, koja je zahvatila i Srbiju, i mnoge zemlje su ušle u probleme s javnim finansijama. Porastao je deficit, porastao je javni dug, i onda su kao odgovor na krizu uvedene mere štednje. Slično je bilo i kod nas, 2015, kada smo smanjili zarade u javnom sektoru, kada su smanjene penzije i kada je uvedena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. I onda vidite, kada je došla pandemija, gde su posledice tih mera štednje bile najočiglednije: to je bio, na žalost, zdravstveni sektor.
Pa i u Srbiji, iako je Fiskalni savet podržavao mere štednje, kada su se završile, posle 3 godine bilans je bio da je kod nas zaposlenost najviše smanjena u zdravstvenom sektoru. Mi tu imamo i drugi faktor, to su migracije. Ljudi su odlazili, i to mislim pre svega na zdravstvene radnike, oni su i pre mera štednje odlazili u zapadnu Evropu u potrazi za boljim poslom. Ali su, kažem, ove mere i doprinele tome da država oslabi svoje kapacitete, pa samim tim, i kada je trebalo da se pokaže, u ovako jednoj vanrednoj okolnosti kao što je epidemija, onda su se videle posledice tih mera štednje. Pošto se sada i naša država kao i mnoge druge zadužuje, jednom će doći na red i pitanje povećanog javnog duga.
I ono što mene brine jeste da ako ponovo budu isti predlozi, a to je da se smanje plate, zaposlenost u javnom sektoru, penzije, da će to napraviti slične socijalne posledice. Mnoge institucije za koje biste se iznenadili, koje ranije nisu tako govorile, od Svetske banke, preko MMF-a, sada prosto guraju države da se dodatno zadužuju, kako bi amortizovale ekonomski pad. E, sad je tu pitanje ko će da plati tu cenu dodatnih zaduživanja. Ako razmišljate o budućnosti, a mi smo populacija koja je izrazito stara, moramo da razmišljamo ko će nama da proizvodi taj ekonomski kolač, ko će da proizvodi taj bruto domaći proizvod za 20 godina, i da možemo da finansiramo veliki broj penzionera i njihove penzije.
Zbog toga moramo da budemo najviše zainteresovani za kvalitet obrazovnog i zdravstvenog sistema, jer oni će da utiču na to i kakve ćemo sutra da imamo radnike, da li će oni imati veštine koje su potrebne za tržište rada, i da li će to biti zdrava populacija. To su dve ključne oblasti, to moramo da imamo u vidu ako se bude razmišljalo o nekim novim merama štednje. Ja se sećam da je posle krize 2008. Svetska banka izdala publikaciju „Kako sa manje uraditi više“. Mislim, meni je to toliko cinično, znate, šta to znači? To je značilo, i to je pisalo u tim njihovim preporukama, da se smanji broj bolničkih kreveta, da se smanji broj osoblja.
Taj cinizam, kako sa manje da uradite više. Mislim, ova pandemija nam je pokazala da je to nemoguće. Znači ne možete sa malim kapacitetima bolnice da lečite ljude. Okej, ovo je nešto posebno, specifično, ali je pokazalo, da kažem, i ograničenost neke spontane, individualne inicijative, i značaj toga šta može da uradi država u ovako kriznim situacijama. Naravno, vrlo su važne te neke inicijative koje dolaze od dole, i da se ljudi organizuju i da se bore za svoja prava, ali kad dođu ovakve neke stvari, ako imate državu koja ima oslabljene kapacitete, ne možete mnogo da uradite. To što vi nosite masku, vi time ne štitite samo sebe, nego i druge.
I sad, ako nemate nekog ko će da vas natera da to radite, ako to sve prepustimo, znate, slobodno, svako po svojoj volji, da li veruje u te maske ili ne, da li veruje u virus ili ne, onda nastane potpuni haos. Mislim da su ljudi, čak i oni koji su više bili za tržište, liberalizam i sve što uz to ide, shvatili u ovoj krizi gde leži moć države, državnog sistema zdravstva, obrazovanja, da su naši nastavnici i profesori, posebno ovi koji rade u nižim nivoima obrazovanja, da su morali u vrlo kratkom roku da se prilagode. Zato je važno da u te kapacitete stalno ulažete, da biste onda, i kada imamo ovakve neke situacije, mogli adekvatno da reagujete.
Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo, Jelena.
Jelena Žarković: Molim.
Peščanik.net, 23.01.2021.