Online panel diskusija „Razgovor o ekonomskim izazovima i promenama na tržistu rada u doba COVID-a“ u organizaciji Centra za visoke ekonomske studije i Fondacije Centar za demokratiju, govore: Kori Udovički, Sarita Bradaš i Jelena Žarković.
Kori Udovički: Znam da je mnogima ponekad teško da veruju. Zaista, Srbija jeste imala dobar privredni rast u 2019, on se zapravo ubrzavao, ali je kriza presekla jedno vrlo ozbiljno ubrzanje. Kada čujemo projekcije da će Srbija imati neki od najmanjih padova privrednog rasta u narednom periodu – govorimo sad o kratkom roku, niko ne može da kaže nešto mnogo o malo dužem roku – to je zato što se zaustavlja nešto što je imalo ozbiljan zalet. Uglavnom su projekcije, da će ukupno u celoj godini pad privrednog rasta Srbije da bude recimo nekih -3%, a naša procena je da je tokom vanrednog stanja pad bio možda čak i 25% za mala i srednja preduzeća, ali daleko manje za velika preduzeća, tako da je ukupni pad proizvodnje u tom periodu bio verovatno negde između 15 i 20%.
E sad, još jedno zanimljivo zapažanje iz našeg istraživanja, a to je da su mala i srednja preduzeća zapravo pokazala impresivnu žilavost za vreme ovog udara. Sigurno je i da su im mnogo pomogle mere Vlade, ali je činjenica i da su, da tako kažem, pokazali; da zapravo ta preduzeća u dobroj meri imaju rezerve, i naša je teza da je to zato što su odrasla u jako teškim uslovima, sa često vrlo velikim udarima, i da 2 meseca, čak manje od 2 meseca ozbiljno smanjene proizvodnje za srpsku privredu samo po sebi nije toliki udar kao što je za neke privrede koje funkcionišu na mnogo finijoj arbitraži zarade i troškova, kao i zavisnosti od finansijskih tržišta.
Međutim, šta nas čeka u srednjem roku? Tu je važno imati na umu koji je to bio model rasta i kako je uopšte došlo do toga da imamo takav zalet u privrednom rastu: on se u velikoj meri zasnivao na građevinarstvu. Mi smo privlačili puno investicija sa subvencijama u prethodnih nekoliko godina, i to se nastavljalo. Znači, s jedne strane su baš izgradnja vezana za strane direktne investicije koje dolaze da nešto prave u Srbiju, zatim izgradnja vezana za nekretnine, u koje su takođe često strani investitori ulagali, i naravno, izgradnja vezana za državne infrastrukturne projekte, koji su se polako s vremenom nešto ubrzali.
Trenutno se svi zakazani projekti – ne svi, ali velika većina – nastavljaju, i ta podloga za rast je i dalje tu. Međutim, očekujemo da kada se završe ovi projekti, a neće svi biti gotovi do marta, ali mnogo toga ostaje sad kao prazno polje. Znači, budućnost je jako neizvesna. Postoji neka nada da će doći do želje stranih investitora da se ipak presele bliže matičnim zemljama i da ćemo možda ipak imati dobrobit od preseljavanja stranih kompanija iz daljih lokacija ka bližim lokacijama, ka evropskom centru. Ta mogućnost postoji. Međutim, verovatnoća za to, po mom mišljenju, čak i ako postoji i ako se desi, neće se desiti brzo.
Nas i dalje očekuje teških bar godinu, godinu i po dana. Nadalje, i ako se desi to samo po sebi, postavlja se pitanje: koju vrstu rada te investicije donose? Nije problem da Srbija privlači investicije sa jeftinom radnom snagom, to je ABC ekonomije, ali problem je, kad već privučete te investicije, da li je to nešto što omogućava da se ta radna snaga razvije, da njena produktivnost poraste, da prema tome perspektive tih radnih mesta budu pozitivne? Možda Srbija ne može odmah svakome da obezbedi dostojanstveno radno mesto, ali ona mora da može da obezbeđuje tu perspektivu. Neizbežno i neophodno je uključivanje u globalne lance vrednosti. To je danas svet.
Nema dileme: kovid kriza trenutno će svugde proizvesti više lokalizacije i koncentracije proizvodnje, koja je već krajem prošle godine dostigla neki maksimum globalne rasparčanosti, koja je sada u suprotnom kretanju i zbog geostrateških zahlađivanja, koja čine otežanim podelu rada na globalnom nivou. I da ne ulazimo sada i u tu temu, ali je bez daljnjeg, činjenica da se to uključivanje u globalne tokove može raditi na kvalitetniji, produktivniji, perspektivniji i manje perspektivan način.
I na kraju, kovid će pogoditi najranjiviju radnu snagu: neformalni rad pre svega, oni su već prvi bili otpušteni. Naše istraživanje pronalazi da formalnog otpuštanja zaista nije bilo tako mnogo, i da ono tek sledi. Mere vlade su tome doprinele, ali više u smislu da su odložile, mada su bile vrlo važne za mala i najpogođenija preduzeća, ali mere vlade koje su donete takođe pokazuju ograničeni kapacitet vlasti da se usmeri na razvoj, i da usmerava sredstva tamo gde ona mogu najviše da deluju. Pomoć onima kojima je ona bila najpotrebnija došla je po cenu mnogo rasutih sredstava za preduzeća kojima uopšte nisu bila potrebna. Imamo i povratak radnika iz inostranstva, koji bi sad možda i mogli da se bolje uključe u tokove oporavka, ukoliko bi država imala kapacitete da razvija odgovarajuće politike za tako nešto.
Sarita Bradaš: Ja bih samo da na početku definišemo šta je ono što se podrazumeva pod dostojanstvenim radom, onako kako to definiše Međunarodna organizacija rada. Četiri su strateška cilja kada je u pitanju agenda dostojanstvenog rada: mogućnost zapošljavanja, odnosno unapređenje mogućnosti zapošljavanja, socijalna zaštita ili unapređenje socijalne zaštite, ostvarivanja prava na radu i socijalni dijalog. E sada, da bismo procenili gde je Srbija u odnosu na standarde dostojanstvenog rada i kako je kriza uticala na to, mislim da je vrlo važno da sagledamo negde neku sliku gde je Srbija bila pre ovoga u odnosu na standarde dostojanstvenog rada: a bila je vrlo daleko od standarda dostojanstvenog rada.
Ja ću samo da ilustrujem to podacima, recimo kako su u Srbiji izgledale mogućnosti zapošljavanja: mi smo stalno ispod 50% kada je u pitanju registrovana zaposlenost. Znači, podaci za ’19. godinu: registrovana zaposlenost je 47,5%, za razliku od one anketne zaposlenosti koja je mnogo veća i koja je opet rezultat odsustva standarda dostojanstvenog rada, a registrovana nezaposlenost je bila 19% u 2019. godini, na osnovu ovih podataka. Ono što karakteriše tržište Srbije jeste veoma visok udeo ranjive zaposlenosti, odnosno samozaposlenih bez zaposlenih, kojih je u 2019. godini bilo negde oko 23%.
Vi ste videli da su u ovoj situaciji u stvari najviše bili pogođeni samozaposleni bez zaposlenih, pre svega oni u neformalnom sektoru, ali i oni u formalnom sektoru. Prema podacima ankete o radnoj snazi u prvom kvartalu 2020, u odnosu na poslednji kvartal 2019. godine, u formalnom sektoru manje je 17 700 samozaposlenih bez zaposlenih, a u neformalnom, njih skoro 31 hiljada. Dakle, pokazalo se koliko je ranjiva ta ranjiva zaposlenost i koliko u stvari – kad govorimo o tome šta jedna država treba uraditi u svojim politikama zapošljavanja – kod nas imamo naglasak na tome: idemo u samozapošljavanje, a na kraju se vidi da su ti mali bili najranjiviji.
Druga stvar, ono što je karakteristično za tržište rada Srbije, jeste veoma veliki udeo onih koji rade na određeno vreme i na privremenim poslovima. Takvih je u 2019. godini bilo negde oko 450 hiljada. Oni su, kad je došlo do smanjenja proizvodnje, prvi bili na udaru. Njih je najlakše otpustiti. Treća stvar, čime se u stvari jača ta stopa zatvorenosti u Srbiji, kad je u pitanju anketna, a ujedno i smanjuje ova stopa nezaposlenosti, jeste veliki udeo neformalnog rada. To je nekih pola miliona ljudi, od kojih je polovina van poljoprivrede, i oni su u ovoj situaciji bili najugroženiji. Recimo, u ovoj situaciji, ulični prodavci ili skupljači sekundarnih sirovina, koji su neformalno zaposleni i koje najčešće i ne vidimo, oni se vode kao samozaposleni, verovali ili ne. Njihova mogućnost da ostvare prihode je potpuno nestala. Bila je zabrana kretanja. Jedan sakupljač sekundarnih sirovina dnevno radi 12 sati, pređe 20 kilometara.
Što se tiče socijalne zaštite i onoga što mogu da očekuju oni koji su ostali bez posla, i koji će biti nezaposleni, najveći broj njih neće ostvariti nikakvu zaštitu, odnosno neće imati naknadu za nezaposlenost, zato što imate mnogo prepreka koje treba da preskočite da biste došli do naknade za nezaposlenost: da radite najmanje 12 meseci formalnom sektoru, ili sa prekidima godinu i po dana, tako da je veoma mali broj ljudi u mogućnosti da to ostvari, prvenstveno ovi koji su radili na određeno na privremeno-povremenim poslovima. Oni nisu uspeli da sastave godinu dana i neće ostvariti pravo na novčanu naknadu, i to možete da vidite po tome da recimo poslednji podaci Nacionalne službe za zapošljavanje za maj mesec, u odnosu na maj mesec prethodne godine, imamo manji broj korisnika novčane naknade nego što smo ih imali.
Inače, od svih nezaposlenih, negde oko 5% ljudi prima novčanu naknadu, i prima je najduže 6 meseci u iznosu koji je manji od praga rizika od siromaštva, to je nego između14 i po hiljada i 15 hiljada dinara. Dakle, svi oni koji će da ostanu bez posla, takve i jesu procene i samih privrednika, nakon 31. oktobra, kad ne bude subvencija, kad ne bude obaveze da zadrže radnike zato što su dobijali subvencije za minimalnu zaradu, najveći broj ljudi ostaće bez ikakve zaštite.
I onda dolazimo do toga, u stvari, kako je povezan i ovaj cilj dostojanstvenog rada sa ovim ostalim ciljevima. Dakle, bez obzira na taj ekonomski rast, mi smo imali sve vreme podatke o riziku od siromaštva, da imamo milion i 700 hiljada ljudi, svih ovih godina, od 2013. pa na ovamo, koji su u riziku od siromaštva, i te brojke ne padaju, bez obzira na ekonomski rast u ovoj zemlji. Što se tiče zarada, poslednji podaci o prosečnim zaradama su dati za april mesec, Republički zavod za statistiku ih je objavio, ali je objavio podatke o medijani zarade. I sad, prosečna zarada u aprilu mesecu u odnosu na, recimo, februar mesec je porasla sa 58.132 dinara na 58.932 dinara, znači veća je za 1,3%. Međutim, medijana zarade je smanjena.
Bila je negde oko 45.100 u februaru mesecu, i pala je za 1.000 dinara, na 44.100 u aprilu mesecu. Znači, većina ljudi u ovoj zemlji ne prima prosečnu zaradu. Prosečnu zaradu i veću od nje prima četvrtina registrovano zaposlenih. Polovina registrovano zaposlenih primala je manje od 44 hiljade u aprilu mesecu, a ono što će se verovatno desiti, da ćemo i ubuduće da idemo dalje kad je u pitanju snižavanje medijane zarade, jeste to da je sad umesto 350 hiljada ljudi koji su ranije primali minimalnu zaradu, sada ih prima, odnosno teoretski prima, ne mora da znači – ja znam da će biti poslodavaca koji će doplatiti do ugovorene cene rada, ali biće i onih koji će isplaćivati samo minimalno – znači, subvencije za minimalnu zaradu, prima se za između 900 hiljada i milion i 100 hiljada zaposlenih. I to je ono što će se odraziti i na povećanje siromaštva u narednom periodu.
Jelena Žarković: Ja sam u mom tekstu na Peščaniku pomenula koje grupe smatram da su najugroženije a da ih mere koje je vlada donela i ne dotiču. Dakle, to je nekih pola miliona ljudi koji rade u neformalnoj ekonomiji, s tim da je tu ipak veliki ljudi koji su u poljoprivredi, i mahom, dakle, to su neregistrovana gazdinstva, pa se ti ljude računaju kao neformalna ekonomija. Hajde da kažemo da onih pravih neformalnih poslova, dakle koja su nepoljoprivredna, je negde možda oko 150 hiljada. Dakle, ti ljudi nisu kvalifikovani da dobiju naknadu zarade, jer naravno, nemaju ni registrovane firme, a drugo, sve što su oni mogli da dobiju, to je onih 100 evra, na koje su, inače, svi navalili kako to nema smisla.
Naravno, zato što je mera bila netargetirana, išla je svima, ali ipak je to jedina mera koja je došla do onih najugroženijih. Takvo neko segmentirano tržište rada gde je skoro polovina tržišta rada ranjiva zaposlenost – mislim, to je naša boljka već poslednjih 20 godina, a možda i duže kada bismo pažljivo pogledali. Tako da svaka kriza to samo dodatno ogoli. A naš pad će biti i manji u odnosu, možda, na zemlje regiona iz dva razloga; prvo, zato što kod nas turizam ne učestvuje tako značajno u BDP-u, a drugo, ovi naši trgovinski partneri, naravno da je tu od onih značajnijih Italija, a koji će biti značajnije pogođeni, tu je pre svega Italija; ali opet, i naša trgovinska razmena s njima je recimo duplo manja nego, recimo, Slovenije ili Albanije. Tako da, eto, samo zbog tih proporcija, mi ćemo možda biti manje pogođeni.
Para – mislim nekih ovako slobodnih, u budžetu nema. To će morati da bude novo zaduživanje. Koliko će vlada biti spremna, to ja u ovom trenutku ne znam, ali svakako, ako bude bilo novih mera, one treba da budu više selektivne, ove nisu bile. Evo, neki trgovinski lanci su dok je bilo vanredno stanje bili tada u nekom posebnom plusu, ali to se posle manje više izravnjalo, jer ljudi sada jako paze na šta troše, njihova potrošnja je uglavnom usmerena na neka osnovna dobra, a odriču se bilo čega što bi moglo da bude luksuzno. Prosto, očekivanja ljudi su ono od čega će zavisiti i oporavak privrede, očekivanje preduzeća, jer ako vam je sve sumorno, ako su takve prognoze, firme će odlagati investicije, i to će onda dodatno da dovede do pada privredne aktivnosti.
Sarita Bradaš: Pitanje koje stalno postavljamo: a zašto ljudi trpe sve vreme da im se krše prava? Jedna grupa neće da čeka i tužiće, a druga grupa neće da tuži, nego će sačekati da vidi da li će od oktobra da se pokrene proizvodnja. Znači, ta druga grupa ljudi je grupa ljudi koja ne veruje da će moći na drugi način da reši svoj status i da dođe do nekih prihoda. Ja mislim da će takvih ljudi da bude sve više i više. Ono što je bilo problematično u ovoj čitavoj priči: mi imamo stalno mere koje su usmerene ka poslodavcima, a ne mere koje su usmerene ka radnicima. To su olakšice za poslodavce, i subvencije za minimalne zarade, i odlaganje plaćanja – ono što je meni neverovatno: odlaganje plaćanja poreza na dobit.
Da li je moguće da je nekome palo na pamet da donese meru da onaj ko ostvaruje dobit, ko nema smanjenje proizvodnje, na kojeg nije uticala ova kriza nego ostvaruje dobit, da se njemu olakšava i odgađa plaćanje poreza na dobit? Dakle, ono što je u budućnosti potrebno da se uradi, ono što je Jelena rekla, potrebno je da mere budu selektivne, i ono što je potrebno jeste da se radi na socijalnoj zaštiti. Rebalans budžeta koji je donet za vreme vanrednog stanja je, u delu koji se odnosi na socijalnu zaštitu, za 400 miliona dinara manji. A ljudi koji će biti u socijalnoj potrebi, biće sve više i više, naročito kada su u pitanju oni koji će ostajati bez posla. Dakle, ja mislim da je neophodno da u narednom koraku, kao što je država dogovarala sa privrednom komorom Srbije, da je neophodno da i da uključi u socijalni dijalog i mere koje će da budu preduzete u narednom periodu, sindikate, jer su oni jedini pravi sagovornik kad je u pitanju zaštita prava radnika u narednom periodu. I sada i u narednom periodu.
Kori Udovički: Kad je reč o porezu na dobit, tu je reč o odlaganju akontacije. Ljudi uplaćuju akontaciju na porez na dobit na osnovu dobiti od prethodne godine, i sad je to stvarno neuporedivo, pa ima smisla da se odloži, a da se zatim taj porez plati onoliko koliko je neko stvarno zaradio, ako je zaradio. Ovo napominjem samo da ne bude zabune. Drugo, jeste većina zemalja imala relativno neselektivne mere, ali ja sam to pažljivo gledala, i ne znam nijednu zemlju koja je imala toliko neselektivne mere kao mi. Mislim da je to važno, jer su i kasnile, više nego kod bilo koga drugog. Mere koje smo mi doneli, mi smo ih dosta brzo najavili, prilično neodređeno, a doneli ih dosta kasnije; na primer: odlaganje poreskih obaveza. Hrvatska ih je ne samo odložila, nego je i oslobodila turizam od poreza, na primer. Znači, gde god pogledate, bilo je bar malo više selektivnosti i mnogo veće brzine.
I ja mislim da je to važno naglasiti, jer se vraćamo na temu okrenutu ka budućnosti, da ova država ima ozbiljan problem kapaciteta koji se u jednoj meri tiče velike centralizacije odlučivanja. Kada morate da odlučujete i o pandemiji i o ekonomiji, znači o zdravstvenim i o ekonomskim aspektima, onda jedni čekaju, jer ne možete da odlučujete istovremeno o dve stvari s jednom glavom. Drugi problem je da smo u fiskalnoj konsolidaciji 2014-16. jako smanjili državu, koja je relativno već bila dosta mala, kad je reč o upravi. Mi stalno brkamo veličinu države kad razmišljamo o EPS-u i javno komunalnim preduzećima i slično, i tu naravno ima viška neproduktivne i partijske zaposlenosti, a u stvari nema dovoljno onih ljudi koji bi trebalo da misle o politikama, da brzo reaguju, da usmere svoju energiju.
I kad govorimo o boljem ciljanju ili selektivnijim politikama, ne radi se o tome da vi birate pojedinačne firme kojima ćete, recimo, više da pomognete, mada se i to dešava kada je reč o avioindustriji jer imamo samo jednu avionsku kompaniju, ali se radi o tome da se postave principi koji su itekako prepoznatljivi, i koji se mogu sprovoditi, da tako kažem, horizontalno ali ne moraju da se odnose na svih 300 hiljada preduzeća u zemlji, pa prema tome i ona koja su imala možda i ekstradobit. Treća stvar: šta je razlog što nije bilo većeg smanjivanja formalne zaposlenosti? U našoj reprezentativnoj anketi nije tako visok procenat firmi koje kažu da je to bilo zbog mera vlade, kažu da bi svejedno uradili, a u našim daljim i dubljim razgovorima vidimo da apsolutno Srbija ima problem kvalifikovane radne snage koja se iselila.
To što firme sad imaju, to što imamo kvalifikacija, to je postalo dragoceno i jako je važno za produktivnost. Vraćam se na to da ne možemo da očekujemo dostojanstven rad ako nema i produktivnosti, a u nju moramo, kao društvo, da ulažemo. Ovog puta, fiskalni prostor nije toliko veliki problem kao obično. Mnoge nerazvijene zemlje ponašaju se trenutno suviše oprezno, u dobroj meri pod pritiskom tog utiska da će da izgube strane investicije ako se učini da će njihov balans da bude narušen, ali Srbija je svakako tu već dosta poena zaradila, i ima prostor.
Peščanik.net, 02.07.2020.