“Produžetak” izbora odložio je na neki način kod nas omiljeno raspredanje o tome kakvu će novu vladu sastaviti novi-stari mandatar za njen sastav, vođa naprednjaka Aleksandar Vučić.
Taj produžetak izvesne neizvesnosti oko novog sastava Narodne skupštine Srbije u vezi je sa trenutno glavnim političkim pitanjem: da li će Vučić imati širi ili uži prostor za otpuštanje Dačića i njegovih socijalista iz vladajuće koalicije, što, dakako, može imati uticaja i na sastav nove vlade?
Naime, ukoliko neka ili neke od stranaka koje su trenutno iznad cenzusa u konačnom ishodu prevremenih izbora “ispadnu” iz Narodne skupštine, sama Vučićeva stranka se može nadati parlamentarnoj većini, pa bi mandatar iz vodeće koalicije pred sobom imao najširi mogući izbor modela buduće vlade. U obrnutom slučaju moglo bi se desiti da se oseti bezbednijim u zatečenom stanju – što bi potpuno obesmislilo protekle prevremene izbore. Uzgred, i na “putu ka budućnosti” najteže je učiniti prvi korak, pa to možda nije lako ni Vučiću.
Uprkos toj maloj neizvesnosti oko konačnog izbornog rezultata, neka glasila su se ipak poduhvatila spekulisanja oko sastava nove vlade Srbije – verovatno više da provociraju, nego da sugerišu ili preciziraju. Među tim provokacijama ima doista veselih – poput one, na primer, da je novinar Miroslav Lazanski navodno “već viđen” za novog ministra odbrane (Blic, 30. april). Valjda novom premijeru ne treba da se i kod najžešćih kritičara SNS kadrova digne glas: Gašiću, vrati se!
U stvari, bolje bi bilo prvo spekulisati za koji model vlade će se odlučiti Vučić kao mandatar. Politička teorija i istorija su “identifikovale” sijaset modela najvišeg izvršnog organa svake države. I u srpskoj istoriji pribegavalo se različitim modelima – od koncentracione “ratne vlade” do “svadbene vlade” (vlade sa jednim jedinim ciljem). Međutim, ako pogled suzimo na nekoliko najčešćih modela i kod nas i u svetu, a u datoj postizbornoj političkoj situaciji u Srbiji, moglo bi se racionalno razgovarati samo o nekoliko modela: vladi kontinuiteta, vladi predizborne koalicije, jednostranačkoj vladi (uz parlamentarnu podršku predizbornih koalicionih partnera) i o nekom od “mešovitog” modela političko-ekspertske vlade. Svaka od spomenute četiri mogućnosti ima nekoliko pragmatičnih vrlina, ali i strateških mana.
Ako se Vučić odluči da predloži “vladu kontinuiteta” (o kojoj smo već ponešto rekli) to bi, uprošćeno, značilo da njemu ne trebaju saradnici nego “izvršioci tanke savesti”. To bi, grubo rečeno, verovatno značilo da bi se nastavilo jačanje “ličnog režima” samog premijera, a vlada bi čak i u svom sastavu imala iskusne “rikverc majstore” – zlu ne trebalo.
Teorijski logična “vlada predizborne koalicije” ne bi, verovatno, mogla da unese “novu energiju” za sprovođenje nužnih reformi. Novu energiju ne mogu obezbediti neki “novi šuko konektori” nego samo novi ljudi s novim pogledima. U redovima Vučićevih predizbornih partnera ti novi ljudi se zasad ne vide, a i inače je reč o strankama čiji su programi ili ofucani ili ih je čak nemoguće tačno identifikovati.
Iako bi model jednostranačke vlade, dakle vlade iz redova samo SNS-a, teoretski mogao biti izabran (uz ostvarenje spomenutih pretpostavki), mnogi prethodni Vučićevi potezi upućuju na zaključak da on ima više razloga zbog kojih takvom modelu nije sklon. Neko bi prvo rekao da on suviše dobro poznaje sastav svoje sopstvene stranke, pa otuda stalno traga za “nestranačkim ličnostima” za pojedine resore. Videćemo kako će proći odlagana Skupština SNS-a (koja će se navodno održati 28. maja) i da li će Vučić biti prinuđen da svoju stranku smiruje modelom jednostranačke vlade (što zasad, izgleda, nije potrebno, ali đavo ne spava).
Na kraju, a time je možda trebalo početi, Vučić se može odlučiti za mešoviti model političko-ekspertske vlade, čistiji od ovog koji smo dosad gledali. Na jednoj strani u vladi bi bili njegovi stranački drugovi, zaduženi pre svega za političku propagandu, a na drugoj bi bili “ministri-eksperti”, tamo gde se doista nešto mora i stručno raditi. Pa i oni s kojima je i međunarodna zajednica spremna da radi. Problem je što Srbija ima relativno malo već široko poznatih, a u javnim službama neangažovanih “eksperata”, mada takvih stručnih ljudi čak i Srbija, u stvari, ima dovoljno, ali političari nikako da ih otkriju. Međutim, dodatni problem je i to što stvarni eksperti nisu skloni da ulaze u tim u kojem kapiten ima i prvu i poslednju reč, a oni sami nikakvu autonomiju odlučivanja.
Novi magazin, 06.05.2016.
Peščanik.net, 06.05.2016.