Radio emisija 13.06.2014, govore Marko Milanović, Žarko Korać i Dejan Ilić.
Svetlana Lukić:Odgovor koji je svojevremeno dao Koštuničin ministar policije Dragan Jočić, na pitanje da li je tačno da je u mladosti obijao trafike, već je postao vic. Rekao je „to me pitate u trenutku dok gori Hilandar“. Sada opet gori Hilandar, samo se sada zove država Srbija.
Pola te države se guši u smradu posle polava, budžet je otišao dođavola a od reformi nije ostalo ni r; a mi moramo, sada već nedeljama, da se bavimo doktoratima ministra policije i rektora jednog od najvećih univerziteta u Srbiji, samo zbog toga što je Aleksandar Vučić rešio da po svaku cenu brani svog šefa policije. Umesto da brani neodbranjivo, da izmišlja svetsku zaveru, trebalo je da, kao njegova domaćica Angela Merkel, na primer, dozvoli da se stvar sa doktoratima istera na čistinu i onda da, uz žaljenje, pristane na ostavku jednog od svojih ministara i pošalje signal, namigne ministru nauke da pokrene proceduru za proveru doktorata čuvenog Miće Megatrenda. Ovako, pola države se treslo, lagalo se na sve strane, pretilo, okomilo na naš sajt, policija je davala smešna objašnjenja o tome zašto smo danima bili onemogućeni da radimo, da bi se juče, kao da počinje rat, hitno sazvala konferencija za novinare ministra prosvete na kojoj je rekao ono što danima znamo: da engleski doktorat rektora Megatrenda i mentora ministra policije – ne postoji.
Problem sa Englezima je što pamte kao kornjače i sve pišu u neke knjige. Još za vreme Rata ruža, dok su se konjanici kuće Lankaster i kuće Jork mlatili sabljama, neki pisari su beležili koliko se u njihovom selu prodalo svinja, sveća, soli i potkovica. Sve što su pisali, negde je sačuvano. Izgleda da su gazda Mića i njegovi politički mentori i poslovni prijatelji mislili da su u međuvremenu Englezi odustali od pisanja i arhiviranja, inače ne bi tako bezočno tvrdili da doktorat postoji, samo je dosadna engleska kiša potopila arhive.
Ponoviću, kao još jedan znak zahvalnosti, imena ljudi koji su nam svima omogućili da saznamo za lažne doktorate dvojice moćnih ljudi Srbije, i na taj način stvorili priliku da nastavimo, u stvari započnemo analizu, ne samo načina i kriterijuma za dodelu doktorata, nego i samog obrazovanja. Dakle, to su dr Uglješa Grušić, dr Branislav Radeljić, Slobodan Tomić, dr Marko Milanović i dr Miljana Radivojević.
Pokrenuta je peticija podrške njihovim naporima da se stane na put neetičkim radnjama u delu univerzitetske zajednice u Srbiji. Nju je za sada potpisalo skoro tri hiljade ljudi. To su mahom profesori na raznim univerzitetima, asistenti, naučni istraživači, doktorandi. To su ljudi sa univerziteta iz Srbije, ali i mnogo onih koji predaju na univerzitetima u SAD, Evropi i Kanadi. Na kraju ove peticije se kaže: „pozivamo sve institucije i učesnike u debati da ovom problemu pristupe odgovorno i da ga ne predstavljaju kao političko, već isključivo kao akademsko pitanje“.
Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je jedan od autora teksta o lažnom doktoratu Miće Jovanovića. To je dr Marko Milanović koji je pre osam godina, praktično odmah posle završenog pravnog fakulteta, otišao iz Srbije. U međuvremenu je magistrirao u Americi, doktorirao u Engleskoj, a u avgustu će postati vanredni profesor na Univerzitetu u Notingemu.
Marka verovatno znaju neki slušaoci Peščanika. Bio je naš sagovornik još kao student, pisao tekstove za naš sajt o nekim spornim presudama u Hagu, pre svega o oslobađanju Gotovine i Markača. Marko je ovih dana na kratko u Beogradu, i juče smo napravili ovaj razgovor koji ćete čuti. Tada još uvek nismo znali da će se održati čuvena konferencija za novinare ministra prosvete, na kojoj je ministar zvanično saopštio da je engleski doktorat Miće Jovanovića lažan, odnosno da ne postoji. Naknadno smo telefonom snimili Markovu reakciju na tu konferenciju za novinare.
Marko Milanović: Mi nismo neka koherentna grupa koja je na ideju došla u isto vreme, iz istih razloga. Prvo su na ideju da o doktoratu gospodina Stefanovića napišu tekst došli Uglješa Grušić, Slobodan Tomić i Branislav Radeljić, i to zato što već duže vremena razmišljaju o tome da naprave projekat provere diploma političara i generalno javnih ličnosti, hajde tako da ih nazovem, na sceni Srbije. Oni su u saradnji sa Centrom za istraživačko novinarstvo pokušali da dođu do nekoliko različitih doktorskih disertacija, i ova je bila prva do koje su došli. Pritom, imajući u vidu da je gospodin Stefanović ministar policije, on je bio vrlo lepa prilika za prvi tekst o tome. To je njihov razlog, očuvanje akademskog integriteta u Srbiji, za pisanje tog teksta. Moj razlog, i razlog moje koautorke da napišemo ovaj drugi tekst o rektoru Jovanoviću je sličan, dakle tu se takođe radi o akademskom integritetu, ali takođe je malo prozaičniji.
Zašto smo sad konkretno Miljana i ja napisali taj tekst? Zato što je gospodin Jovanović reagovao na tekst o ministrovom doktoratu na način na koji je reagovao. Na arogantan, nipodaštavajući način, gde je on nazvao naše kolege „nazovi naučnicima“ – pritom, to su ljudi koji rade na najboljim univerzitetima u Engleskoj; „đačićima“ koji se usuđuju da ocenjuju profesora. Kad sam to video, meni je krenulo kiselo, i ja sam zato sa Miljanom uzeo to da radim. I imao sam šta da vidim!
Dakle, taj prvi tekst koji su uradili Uglješa, Branislav i Slobodan se zapravo bavi doktoratom gospodina Stefanovića, i on kaže, ukratko, kako je to doktorat izuzetno niske naučne vrednosti, što oni mogu da kažu, mada nisu iz te konkretne struke, zato što je taj doktorat tako prizeman da svako polupismen može da vidi o čemu se tu radi. Nije to doktorat iz više matematike ili diferencijalnog računa pa da sada niko ne može da vidi o kakvom se tu doktoratu radi, dok se, pritom, Sloba Tomić zapravo i bavi javnom upravom, kao politikolog. S druge strane, oni su utvrdili da u tom radu postoji više primera plagijata.
Na te njihove primedbe nije dobijen nijedan razuman odgovor od strane ljudi od kojih se odgovor očekivao. Tvrdnju o plagijatu zapravo niko nije osporio. Ona je svedena, rečnikom Velje Ilića, na neko kraduckanje. Kao, to nije plagijat zato što on nije ukrao ne znam kakve velike ideje drugih naučnika. On to nije uradio zato što u tom doktoratu nema nijedne velike ideje, zato i jeste kraduckanje.
Ono što su autori nepobitno dokazali, to je da je on na više mesta prepričavao tekstove drugih ljudi, drugih naučnika a da nije stavio referencu kojom bi rekao da je to odatle uzeo. To je samo po sebi plagijat, i niko to zapravo nije osporio.
Drugi tekst koji smo napisali Miljana i ja, bavi se čuvenim mentorom, vitezom Reda ljiljana, rektorom gospodinom Jovanovićem, i taj tekst po nama dokazuje da postoji osnovana sumnja da on nikada nije doktorirao u Londonu 1983. godine, kako tvrdi u svojoj zvaničnoj biografiji. Mi smo to potkrepili raznim argumentima i istraživačkim radom, uključujući i činjenicu da tog njegovog doktorata nema ni u jednoj biblioteci u Engleskoj, da svi katalozi i baze podataka koje smo mi pretražili ne pokazuju njegovu doktorsku disertaciju.
Mi smo pisali profesoru Stivenu Vudu sa Univerziteta u Lesteru, za koga je Jovanović u jednom tekstu tvrdio da mu je bio mentor, pitajući ga o doktoratu gospodina Jovanovića, gde je profesor Vud nama rekao kako on jeste imao izvesnu mentorsku ulogu, pošto je gospodin Jovanović bio registrovan u višoj školi u Portsmutu za doktorat, da je on kao jedna vrsta spoljnog mentora u to bio uključen i da je po njegovom saznanju, gospodin Jovanović pao na usmenoj odbrani teze, da je od njega traženo da podnese revidiranu verziju ali da on to nikad nije učinio.
To je naš tekst, na koji je gospodin Jovanović odgovorio tom smešnom fotografijom na sajtu Megatrenda na kojoj piše da je ta teza podneta tadašnjoj agenciji, savetu britanske vlade, koja je dodeljivala diplome za više škole, i piše „Portsmouth polytechnic“ – viša škola u Portsmutu. Da sam hteo da neko dokaže to što smo Miljana i ja pisali, to ne bi mogao bolje da uradi nego što je gospodin Jovanović uradio tom fantastičnom fotografijom, na kojoj se vidi zaglavlje Londonske škole ekonomije koje je on uzeo, ne znam kako, i na njemu otkucao naslovnu stranu svoje disertacije, koja je podneta ali nije odbranjena.
Iz onoga što mi zapravo možemo da zaključimo, što se takođe vidi na toj istoj slici koju je slikao gospodin Jovanović, to je ta druga disertacija u Mariboru, to jest zapravo ne ni u Mariboru nego u jednom isturenom odeljenju Univerziteta u Mariboru koje se nalazi u Kranju, a koje ljudi u Sloveniji iz zezanja zovu „slovenačka Sorbona“ – pošto je tamo svako diplomirao ko je hteo da diplomira – da je on zapravo isti doktorat s kojim je pao u Londonu malkice preradio i odbranio u Kranju, osam godina kasnije. To je ono što možemo da vidimo iz dosadašnjeg razvoja situacije.
Svetlana Lukić: Šta je za tebe bilo najparadigmatičnije od reakcija u samoj Srbiji, iz raznih institucija?
Marko Milanović: Ne mogu da kažem da sam svim tim reakcijama na oba teksta bio šokiran, ali oni su upravo reagovali na način na koji nije trebalo da reaguju, a koji je bio zapravo potpuno predvidiv. Dakle, politička stranka gospodina Stefanovića reagovala je odmah rekavši kako je ovo politički projekat denuncijacije gospodina Stefanovića, ne shvatajući da zapravo ovo s politikom nema veze – dakle, nas ne interesuje stranka gospodina Stefanovića, za tu stranku je na ovim prethodnim izborima glasalo toliko koliko je glasalo, i neka oni lepo vode Srbiju ako ljudi to u Srbiji hoće. Šta se to nas tiče? To je problem ljudi koji ovde žive.
Takođe, Uglješa Grušić, Sloba Tomić i Bane Radeljić su hteli da istraže druge doktorate, uključujući, na primer, doktorate ljudi iz Demokratske stranke, ali do njih još uvek nisu došli, zato što se univerziteti na kojima su dotični ljudi doktorirali opiru zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja. Smešna je ideja da nas je instruirala Demokratska stranka koja ne može da instruira samu sebe, čiji sadašnji predsednik ne zna koliko ima kilometara od Beograda do Novog Sada. Ta kritika SNS-a da je ovo politička operacija je besmislena.
Druga vrsta reakcije je bila reakcija gospodina Jovanovića da je ta disertacija koju su analizirali troje naučnika iz Engleske, neka radna verzija disertacije, dok postoji konačna verzija disertacije koja ima 30 strana više i u kojoj postoji ta čuvena empirijska studija sa 200 ispitanika i famoznom multivarijabilnom regresivnom analizom.
Moguće je da u nekom delirijumu Megatrend stavlja ukoričene radne verzije doktorskih disertacija u svoju biblioteku i onda na upit novinara, nekoliko meseci posle odbrane teze, daje novinarima radne verzije disertacija. Ono što ja mogu da znam, to je da je novinarka Centra za istraživačko novinarstvo tražila, zvanično, konačnu verziju – jedinu verziju – doktorske disertacije gospodina Stefanovića, da su oni njoj to dali, da je ona slikala to stranu po stranu, i ako odete na internet i vidite tu verziju, vi možete da vidite da ta disertacija ima konsekutivnu paginaciju, znači to ide od prve do sto devedeset i neke strane. Dakle, tu niko nije ništa menjao. Čak i da se tu radi o nekoj radnoj verziji disertacije, za to nisu odgovorni ni novinarka CINS-a ni trojica autora, već Megatrend koji je dao tu ukoričenu verziju disertacije, sve sa tim terakota povezom, novinarki CINS-a. To je jedna opcija.
Druga opcija je sledeća: prošlo je skoro dve nedelje otkako je izašao tekst o disertaciji gospodina Stefanovića. Megatrend za to vreme nije uopšte postavio tu verziju za koju on tvrdi da je konačna na svoj sajt, a mogao je to da uradi. Koliko mi znamo, više novinara je tražilo od Megatrenda da slika celu tu tezu. Za sada se to nije desilo. To dovodi do sumnje da se u poslednjih deset dana na Megatrendu bave prepravljanjem te teze da bi u njoj nadomestili nedostatke koji su uočeni u analizi trojice autora.
Ne mogu da kažem koja je od ove dve opcije tačna, ali ne postoji treća. Sve što je Megatrend trebalo da uradi da bi otklonio sumnju u to, jeste da u ponedeljak, pošto je objavljen tekst Grušića, Tomića i Radeljića, objavi celu tu disertaciju na svom sajtu. Oni to nisu uradili.
Sledeća reakcija koja je problematična je reakcija akademske zajednice u Srbiji, pre svega zvaničnika akademske zajednice u Srbiji, koji ćute. Nijedan dekan nijednog fakulteta, nijedan rektor nijednog univerziteta nije ništa rekao ovim povodom, dok je ministarstvo prosvete imalo prema celoj stvari jedan stav kome je nedostajala kičma. Danas smo mogli da vidimo kako je ministar prosvete saopštio da su oni otpočeli zvaničan postupak provere činjenice da li gospoodin Jovanović ima doktorat iz Londona, i to je super.
Reakcija akademske zajednice u Srbiji koja postoji, jeste peticija koju je do sada potpisalo više od dve i po hiljade ljudi, mahom naših naučnika iz zemlje i inostranstva, koji traže od države da ovu oblast sistemski uredi, da problemi akademskog integriteta budu dobro regulisani, da svaki univerzitet ima obavezu jasne procedure za proveru svih mogućih nedostataka odbranjenih disertacija i da se sve disertacije, magistarske i doktorske teze, stavljaju na internet, osim u slučajevima kad postoji neki naročito opravdan razlog da se to ne učini, poput zaštite intelektualne svojine, da bi svako mogao da vidi šta u tom doktoratu piše. Zvanična reakcija je, dakle, ta koja je zapravo najviše razočaravajuća. A sad, možemo da se zapitamo zašto je to tako.
Svetlana Lukić: Marko, da li ste vi ovo očekivali – ako ste uopšte razgovarali o tome? Vi kao da ste bacili bombu ovde sa ta dva teksta. Kako ti objašnjavaš toliku histeriju, zapravo, koja je napravljena? Te stvari su se dešavale u zemljama koje mnogo više drže do svog obrazovanja, prosvete. I to bude vrlo neprijatno za vladu, ali se rešava. Ovde kao da je ceo sistem pao na kolena u jednom času.
Marko Milanović: Pa to je zato što ovde sistema nema. Zato je pao na kolena. Sistem odavno ne postoji, odavno je urušen. Nemoj me pogrešno shvatiti: ovo je, kao što si ti rekla u onoj emisiji na RTV Vojvodine, vrh ledenog brega. Dakle, problemi na kakve smo mi ukazali postoje ne samo na Megatrendu. Postoje i na drugim privatnim fakultetima, ali i na državnim fakultetima, na kojima se školuje većina ljudi koji u ovoj zemlji završe neke studije. Zato je ta reakcija takva. Ko zna koliko je ljudi prošlo kroz taj Megatrend, koliko je ljudi dobilo pare ili se okoristilo od tog Megatrenda. Zato je to tako, zato što je ceo sistem duboko korumpiran.
Ljudi reaguju, recimo na društvenim mrežama ili u ovoj peticiji, upravo zbog toga što imaju potrebu da pokažu osudu takvog korumpiranog sistema, dok država to ne radi. Sve što je Megatrend trebalo da uradi da bi sebe poštedeo ovakve reakcije, bilo bi da je prvog dana rekao „u redu, mi ćemo da oformimo komisiju koja će da proveri da li je ovaj rad takav, takav i da li u njemu ima plagijata“. Da su to uradili, stvar bi bila gotova. Da je gospodin Jovanović ćutao, kao što su stari Latini govorili, ostao bi pametan, odnosno ostao bi doktor, jer nikoga ne bi iznervirao toliko da se vidi cela ta njegova fejk biografija. Oni su sad napravili neku komisiju pošto je on rekao da prave komisiju za odbranu Megatrenda – pa to je gotovo. Mislim, šta god ta komisija na Megatrendu sad bude uradila, oni su sebe dezavuisali, jer oni su dozvolili sistem gde je jedna osoba vlasnik univerziteta, rektor tog univerziteta, mentor doktorske teze, koji odgovara na navode o plagijatu te teze. Pa to je kraj priče! Oni su u takvom sukobu interesa da tu dalje nema govora.
Mislim da je zbog toga reakcija bila toliko jaka, zato što ljudi vide da je razlog zašto recimo gospodin Stefanović ili bilo koji drugi političar, manje više, ili gospodin Jovanović, toliko čeznu za titulom doktora nauka – to je lična sujeta. I to se posebno vidi na primeru gospodina Jovanovića koji je za sebe izmislio silne nagrade, veliku reputaciju, da bi, zapravo, opravdao sebe kao naučnu veličinu u Srbiji koja zgrće milione evra svake godine.
Svetlana Lukić: Imamo političku elitu, u širem smislu reči, praktično džet-set čiji je deo i rektor Jovanović pa i mnogi drugi. I to je neverovatno: dobio si vlast, imaš mnogo posla da radiš, svi vi zajedno, ali ta pohlepa za još nekim društvenim priznanjem, i to na taj način – pa stani negde.
Marko Milanović: Tako je. To je skorojevićski mentalitet, tu nikad nije dovoljno. Oni ne mogu da stanu. Mislim, da je gospodin Jovanović manje lagao, bolje bi prošao. Ali on ne može da stane, mora da napiše na svom sajtu jednu stvar koja može da se proveri za 10 sekundi – da je dobio Međunarodnu Sokratovu nagradu Univerziteta u Oksfordu. Pazi ti kako to gordo zvuči! I samo ukucaš „Sokratova nagrada“ i tebi ispada da to dodeljuje privatna firma koja ima sedište u gradu Oksfordu, u kojoj je gospodin Jovanović bio član nekog odbora.
To je primer jedne od tih mnogobrojnih institucija koje postoje širom sveta koje dodeljuju nagrade za pare, ili objavljuju za pare. Da je on manje lagao, ne bi mi njega provalili ovako lako. Strašno je šta su ljudi sebi ovde dozvolili. Da bi se videlo da je to jedna minhauzenovska biografija, treba vam bukvalno par sekundi. Činjenica da to nije otvoreno do sada porazna je i za akademsku zajednicu u Srbiji i za novinare u Srbiji. Objasnio sam zbog čega sam ja to pogledao sada. Osam godina živim van Srbije i meni Mića Jovanović nikad nije pao na pamet za tih osam godina. Bio sam svestan njegovog postojanja, ali sam ga sad prvi put video u svoj njegovoj slavi. I zato je to sad. Ne zato što me je platila Krunska. Činjenica da nijedan novinar nije uradio ono što smo mi sad uradili za mene je poražavajuća. Ali to je tvoja profesija.
Svetlana Lukić: Mi smo, Marko, razgovarali pre nego što si ti otišao, pre jedno osam godina. Bio si dete. U međuvremenu, za tih osam godina, mi smo se skuvali kao ona žaba koju su kuvali i kuvali. Na kraju nemaš refleks više jer to nije samo metastaziralo, to je svuda. Nekada treba zaista fizički da izađem iz zemlje na 15 dana, pa da ugledam Srbiju kad se vratim ovamo.
Marko Milanović: To je potpuno tačno. S druge strane, ta inostrana perspektiva nas petoro znači da mi imamo jednu vrstu objektivnosti, jer nijedno od nas ne zavisi ni od koga u ovoj zemlji; dakle, nemam nijedan razlog, osim želudačnog, da se ovime bavim, i prestaću da se bavim ovim vrlo brzo, jer imam pametnija posla, da budem iskren.
Ponavljam: baš mene briga što je SNS na vlasti u ovoj zemlji, u principu. To su posla ljudi koji ovde žive, pa vi to rešite na način na koji ćete da rešite. Ali činjenica da neko sebe pravi akademskim velikanom, na način na koji to gospodin Jovanović radi – i ne može da se zaustavi nego dovodi tu famoznu braću Francuze i pravi katedru kosmologije na Megatrendu! Čekaj, pa to je da umreš od smeha. Ili sad dovodi kao predsednika Megatrenda tog opskurnog Amerikanca koji se zove Vudrou Klark, za koga tvrdi da je laureat Nobelove nagrade za mir – a taj čovek je bio jedan od milion šrafova u Međuvladinoj komisiji za klimatske promene koja je, kao institucija, pre nekoliko godina zajedno sa Alom Gorom dobila Nobelovu nagradu za mir. Da se razumemo, i među strancima ima hohštaplera koliko hoćete – taj čovek za sebe tvrdi da je laureat Nobelove nagrade. To je kao kad bi, kad su Ujedinjene nacije dobile nagradu za mir pre 10 godina, neka kafe-kuvarica u Njujorku u UN-u tvrdila da je laureat Nobelove nagrade. A u svim novinama koje možete da otvorite ima to saopštenje kako je nobelovac postao predsednik Megatrenda. O tome se ovde radi.
Ne mogu ovde da se bavim svojim poslom na način na koji želim, i zato sam otišao. Nisam otišao zato što obožavam Englesku kao takvu. I desetine hiljada ljudi su iz Srbije zato otišli, zato što prave jednu racionalnu računicu da je njima više stalo do svog života, kvaliteta svoje karijere, nego do nastavka života ovde. Ali to ima jednu povratnu spregu jer, naravno, samim tim situacija u ovoj zemlji postaje sve gora i gora. Ne vidim neko očigledno rešenje.
Imaj u vidu takođe da se mnogi ljudi koji su na rukovodećim pozicijama na ovdašnjim univerzitetima osećaju ugroženim od ljudi iz inostranstva – neću sad da pominjem imena – jer oni ne objavljuju nigde. Nemaju iza sebe nikakav veliki naučni doprinos. Neki imaju, ali to je veliki izuzetak. Ne želim da o tome dalje govorim, ali mislim da je to proces koji će trajati decenijama, ako počne. Taj proces mora da počne, a ne može da počne kada je jedan od lidera akademske zajednice u ovoj zemlji neko kao što je Mića Jovanović i njemu ekvivalentni, koji su samo manje lagali. Svakako bi ih trebalo pogledati, nezavisno od toga kojoj stranci pripadaju. Siguran sam da i u Demokratskoj stranci, i u restlovima Demokratske stranke takođe postoji takvih famoznih tipova, i ko bude imao energije – nadam se da će neko od nas imati energije da to pogleda. S radošću.
Mislim da je Peščanik u tom pogledu uradio jednu vrlo veliku, društveno-korisnu stvar. Tek ćemo da vidimo šta će od svega toga da se desi. Vrlo je moguće da će ovo da usahne kad se cela stvar smiri, za mesec, dva, tri. To je strategija ljudi koji sad u Srbiji o tome odlučuju. To je njihova želja, a na narodu Srbije je da se postara da se to ne desi, jer je narod Srbije taj koji će biti oštećen ako dozvoli da cela ova stvar umre, a ne ja.
Marko Milanović (telefon): Drago mi je da je ministar prosvete potvrdio nalaze iz našeg teksta da gospodin Jovanović nikad nije doktorirao u Londonu. U isto vreme dok je ministar prosvete imao svoju konferenciju za štampu, Londonska škola ekonomije je izdala saopštenje, ne na svom sajtu, već ga je poslala novinarima koji su prethodno davali upite, u kojem ih je obavestila da zvanično potvrđuje da gospodin Jovanović nikada nije doktorirao na LSE. Dakle, mi sada znamo od ministra i od same Londonske škole ekonomije i od Londonskog univerziteta, da gospodin Jovanović nikada tamo nije doktorirao. I to je, eto, definitivna stvar, dakle, da se gospodin Jovanović dokazano lažno predstavljao ovih godina.
Svetlana Lukić: Šta misliš da bi bili sledeći potezi države preko nadležnog ministarstva?
Marko Milanović: Naravno, pitanje doktorata gospodina Jovanovića ni na koji način ne umanjuje zasebno pitanje doktorata gospodina Stefanovića, i svih ostalih političkih funkcionera iz ma koje političke stranke koji imaju dubiozne doktorate, a gospodin Stefanović nije jedini. Dakle, to je najvažnija stvar: ovim cela priča nije rešena. Ostaju ozbiljne sumnje u naučni kvalitet i akademski integritet doktorata gospodina Stefanovića, koji je tim pre sad doveden u sumnju imajući u vidu krah njegovog mentora. Podsećam da su u komisiji pred kojom je odbranjen doktorat gospodina Stefanovića, sedeli: rektor, koji je takođe bio njegov mentor a koji je sad dokazani lažov, dvoje stranaca koji ne govore srpski i koji taj rad nikad nisu pročitali, profesorka sa fakulteta političkih nauka koja je javno rekla da nije prisustvovala odbrani, i profesor Mijat Damjanović. Ne mogu da shvatim kako sad neko može da tvrdi da doktorat gospodina Stefanovića nije upitan.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Marko Milanović, jedan od autora teksta o lažnom doktoratu Miće Jovanovića. A evo kako je naš autor, Dejan Ilić, koji je ovih dana intenzivno pratio i pisao o ovim slučajevima za sajt Peščanika, prokomentarisao saopštenje ministra prosvete:
Dejan Ilić: Danas smo imali uzbudljiv dan u vezi sa doktoratom ministra policije, jer su mediji preneli delove iz njegovog intervjua u kojem je on ljude koji su ukazali na to da njegov doktorat najverovatnije nije u redu, nazvao ljudima koji se predstavljaju kao naučnici, dakle sumnja u to da su ti ljudi uopšte kompetentni da sude o njegovom akademskom radu. Onda on kaže da su oni izneli gnusne laži o njegovom doktoratu i kaže da su to, sve što su oni rekli, u stvari lažne i politički motivisane optužbe.
S druge strane, ministar policije je rekao da je on svoj doktorski rad pošteno uradio i on kaže, to je njegov ključni argument, komisija pred kojom je on branio taj rad je bila sastavljena od uglednih profesora koji nisu imali prigovore na njegovu tezu. On je tu jasno podelio stvari na dobro i zlo, na zle aktere i na pozitivne aktere, i to je jak napad s kojim je započeo ovaj dan.
Pored toga, ovaj dan je započeo i jednom drugom vešću u kojoj se kaže da je ministarstvo prosvete zabrinuto zbog priča koje se šire o tome da li uopšte postoji doktorat rektora Univerziteta Megatrend, koji je ujedno bio i mentor doktoranda koji je danas ministar policije. I onda se popodne dogodio jedan ozbiljan preokret, obrt u celoj toj priči, kada ministarstvo prosvete, odnosno ministar lično izlazi pred novinare i kaže „ova procedura koju smo mi pokrenuli već je dala rezultate i mi smo nedvosmisleno utvrdili da doktorata rektora Univerziteta Megatrend nema“. Taj čovek nije doktorirao na Londonskoj školi ekonomije, kako sam kaže da jeste. To je očigledna laž i on za to mora da snosi posledice. Dakle, on će ili dokazati suprotno, ili – preporuka je ministra prosvete – treba da podnese ostavku na to mesto rektora.
To više nisu ljudi koji pišu za Peščanik, zajedljivi, zlonamerni ljudi koji mrze ovu vlast. To je sad ministar prosvete lično, dakle član te vlade čiji je član i ministar policije. On kaže kako je jedan član te komisije prevarant. Dakle, to je već prvi udar na ove argumente koje je izneo ministar policije. Njegova komisija ne može biti ugledna ako ni zbog čega drugog ono bar zbog toga što se jedan član te komisije pokazuje kao prevarant, i to ne iznosi sad više niko sa Peščanika, to sad iznosi ministar prosvete. U toj komisiji sede ješ dva profesora koja dolaze sa nekih stranih univerziteta, i od kojih nijedan ne govori srpski. Od komisije koja je imala pet članova, jedan član se pokazao kao prevarant, druga dvojica nisu mogla da čitaju tu tezu zato što ona nije napisana na jeziku koji oni razumeju, a peta članica nije bila ni prisutna na odbrani. Ostaje sad samo jedan član komisije koji bi možda mogao da da neke garancije. Sve u svemu, ta komisija se današnjim danom već raspala, ona nema više nikakav integritet.
Očigledna je tu neka igra da se rektor pusti niz vodu, da se sačuva Megatrend i da se sačuvaju titule. Mislim da je to pogrešna igra zato što je nemoguće odbraniti validnost tih titula u čijem je stvaranju učestvovao ovaj rektor, i mislim da će ministar policije pre ili kasnije morati da se pomiri s tim da će ta titula prosto otići. Nije mi jasno zašto još uvek na tome insistira, umesto da kaže „ali meni doktorat za ovaj posao koji radim nije ni potreban“ – to je trebalo da bude neka linija odbrane ministra policije. Međutim, on očigledno ume samo da napada, da diskvalifikuje one sa kojima se ne slaže, i to je ta radikalska tradicija u današnjoj Srpskoj naprednoj stranci.
Ministar prosvete tu pokušava da igra između dve vatre. Pokušava da odbrani neko akademsko dostojanstvo, pa kaže „ovaj čovek je stvarno lažov, ne može da bude tu gde jeste“, a s druge strane bi pokušao da sačuva i svog kolegu iz vlade i da kaže „pa dobro, jeste ovaj prevarant, ali eto, tvoj doktorat je u redu“. Bojim se da tu ne može i jedno i drugo, nego će biti ili jedno ili drugo, i ako su već krenuli sa pričom da je ovaj doktorat nepostojeći i da je rektor slagao, to je dobar korak u ovom smeru da će morati da ide i titula doktora ministra policije.
Mislim da se tu ni ministar policije ne ponaša razumno. Imamo peticiju koju je potpisalo više od dve hiljade ljudi, od kojih je najveći broj onih koji rade na Univerzitetu u Beogradu, koliko sam uspeo da vidim na spisku. Ako ministar optužuje za nekakvu zaveru, podrivanje vlade i pokušaj da se onemogući reforma policije koja je tako nužna kako nam to on predstavlja – mislim, verovatno i jeste, ali svakako je on neće napraviti boljom, ali to sad nema veze – dakle, on više ne optužuje samo petoro ljudi, on sad optužuje dve hiljade ljudi zaposlenih u državnoj ustanovi koja se zove Beogradski univerzitet. Oni su potpisali peticiju i zahtevaju da se proveri verodostojnost njegovog doktorata. Dakle, on sad u tu zaveru praktično gura celu jednu instituciju, a ta institucija je od nesumnjivog značaja za čitavu državu.
On se sad ne konfrontira samo sa nekim ljudima koji su negde daleko, nego se konfrontira i sa akademskom zajednicom koja je ovde, pred njegovim očima i te ljude naziva lažovima, njihove postupke osuđuje kao politički motivisane, i dalje odbija da se pomiri sa tim da je napravio, verovatno, prekršaj u sferi akademskog rada, i u toj sferi to mora i da se rešava. On zapravo u ovom trenutku prozivodi političke neprijatelje od ljudi koji verovatno ni ne sanjaju o tome da mu se politički suprotstave u ovom trenutku.
Što se mene tiče, to je odlično. Iz perspektive iz koje ja sve to posmatram, on postupa na ispravan način, jer ovo ne može biti samo akademsko pitanje, ovo svakako jeste i političko pitanje. Ljudi koji se u ovom trenutku izjašnjavaju za odbranu akademskog dostojanstva u Srbiji, na taj način iznose i jedan politički stav. Mislim da svi toga treba da budemo svesni, i na neki način hvala ministru policije što to ljudima jasno stavlja do znanja.
Međutim, tu postoji još jedan problem koji je mnogo ozbiljniji od svega o čemu mi ovde pričamo, a to je pitanje cele procedure akreditacije. Tu su desetine hiljada ljudi koji su već prošli kroz Univerzitet Megatrend, koji su to platili, koji su tu, kao, dobili neke diplome, kojima je rečeno da je to sve u redu, te su im diplome priznavane – a sad se ispostavlja da ih je neko godinama varao. To nisu mali novci.
Pitanje je u kakvoj smo mi državi do sada živeli, kako je taj akademski svet bio organizovan, kako su se te akreditacije vršile, kome je to bilo u interesu da se to tako radi. Mislim da je to vrlo ozbiljan problem. Mislim da se to sad polako raspada i da će tu morati da se rade neke ozbiljne stvari. Odlično je što će se sad postaviti sva ta pitanja, i najgore bi bilo zapravo da oni zaista žrtvuju samo sadašnjeg rektora a da sve ostalo ostane kako je bilo. Zato je važno što ljudi sad kažu „hajde da vidimo ko je uopšte priznao sve to, ko je prihvatio zdravo za gotovo sve te titule, ko je na osnovu toga priznao taj univerzitet i zašto, i šta se u stvari sve tu događalo“.
Pominju se razna imena na tom niverzitetu. Za neke od njih znamo da su tokom devedesetih bili pri vlasti socijalističke partije, ako se ne varam neki su učestvovali u nekim ustavnim rešenjima koja bila su donošna devedesetih. Svi su se ti ljudi skoncentrisali oko Megatrenda i evo, sad se to raspada, i odlično je da se ta pitanja otvore, da se vidi ko su ti ljudi, kako su oni tu radili, ko im je to dopustio. To je prosto put ka nekim, možda, boljim rešenjima.
Najgore bi bilo da se sve završi tako što ćemo pustiti rektora niz vodu, a da sve ostane kao što je bilo i do sada. Ljudi sa Beogradskog univerziteta i drugi koji studiraju negde napolju ne treba da stanu na peticiji, treba da se organizuju još bolje, mislim da treba da preduzmu sistemske mere, da uđu u sistem, da zahtevaju provere, i da se na kraju krajeva to pitanje raščisti. Ovo je prvi korak, meni se čini, bitan za Peščanik zato što više niko ne može da kaže da se na Peščaniku iznose neistine, više niko ne može da kaže da iza Peščanika stoji ne znam ko sa svojim interesima, ko hoće da podriva vladu. Mi u ovom trenutku imamo jednog ministra u toj vladi koji je praktično ponovio sve ono što je rečeno na Peščaniku. Dakle, ili i Peščanik govori istinu i govori stvari koje su od opšteg interesa za ovo društvo, ili ministar u toj vladi radi za nečije interese i podriva tu vladu i hoće da sruši ministra policije.
Dobro je da se sad i institucije bave onim što je pokrenuto na Peščaniku i, na kraju krajeva, ovo sad već liči na nešto što bismo, sa velikim ogradama, mogli da nazovemo „pristojno društvo“: mediji rade svoj posao, skreću pažnju na bitne stvari, otvaraju pojedine teme, institucije to preuzimaju onda i u okviru sistema odgovaraju na te stvari i rešavaju probleme na koje su ukazali ljudi iz medija. To deluje kao nacrtano, školski primer kako bi društvo trebalo da funkcioniše, i odlično bi bilo ako je ovo sad neki primer za ubuduće, kako će se raditi.
Da li mi zaista možemo tome da se nadamo, ili možemo da spekulišemo da je ova poseta Nemačkoj razlog zbog kojeg je ovako brzo okrenuta ploča – to su sad nagađanja. Ako je ovo iznuđeni potez, onda ćemo i dalje imati probleme jer ćemo morati stalno da se oslanjamo na nekoga spolja da pritiska ovdašnje vlasti da se ponašaju pristojno. Ako je neko zaista pomislio da ne može više da se pravi gluv i da ne vidi ono što mu se servira kao činjenica, i onda je u vezi sa tim odlučio da se ponaša u skladu sa nekim pravilima, onda smo nešto dobro napravili i imamo čemu da se nadamo.
Svetlana Lukić: Na kraju današnjeg Peščanika govori Žarko Korać.
Žarko Korać: Čitav niz pitanja je otvoren sa tim doktoratom. Izabrao bih ona koja se meni čine da su najvažnija. To je jedna slika stanja u našem visokom školstvu. Srbija je izbegla da pogleda istini u oči kad je otvorena afera „Indeks“ na Pravnom fakultetu u Kragujevcu koji je, da podsetim, državni fakultet. Dakle, to je nečuvena afera sa teškim krivičnim delima, gde je jedan ambiciozni inspektor u stvari imao kameru i mikrofon i snimao kako predaje pare profesorima.
Kao što znate, afera se namerno razvlači. Sa te optužnice je odmah skinut profesor Oliver Antić, sada savetnik predsednika Srbije. Potpuno je jasno da se afera razvlači jer bi morale mnoge diplome da se ponište, i veliko je pitanje koliko sudija, advokata i državnih funkcionera ima te lažne, kupljene diplome. Javnost kao da je u nekom trenutku postala spremna nešto da čuje. Tada nije čula za tu užasnu aferu, a sada je čula.
Univerzitet Megatrend je jedan projekat u krilu Socijalističke partije Srbije koji je nastao u onim mutnim devedesetim godinama, i zato je bio izvan svake kontrole. On je rastao i danas ima preko 10 hiljada studenata. To je ogroman univerzitet i za evropske pojmove, a sada je otvoreno pitanje karaktera zvanja koja se tamo stiču, odnosno u konkretnom slučaju, doktorata nauka. Sasvim je jasno da je početna odbrana splasnula zato što se suočila sa potpuno nepobitnim dokazima o čemu se radi. Premijer je uskočio da brani i, naravno, to ništa nije pomoglo.
Sada se takođe pokazalo ne samo da imamo nekompetentnog ministra prosvete, nego imamo čoveka koji se ne usuđuje da bilo šta smisleno progovori o aferi. On čak kaže da to nije u njegovoj nadležnosti, što je zaista komično. Mislim da jedan od delova odgovora možemo da nađemo u tome. Pogledao sam sajt Megatrenda, jedan od prorektora za međunarodnu saradnju je bivši ministar prosvete Žarko Obradović.
Sad sam po prvi put pogledao sajtove nekih od tih privatnih univerziteta, naročito sam obratio pažnju na dva koja su dala najviše doktorata proteklih godina. To su takozvani Univerzitet Privredna akademija Novi Sad, interesantan naziv, i Evropski univerzitet u Beogradu. Navešću samo jedan primer, isključivo sa sajta. Nikad do sad nisam to gledao. Što se tiče Evropskog univerziteta u Beogradu čiji je vlasnik i rektor profesor dr Milija Zečević, ima jedna zanimljiva stvar. Među 14 nastavnika koji se navode da tu predaju, nalaze se profesor dr Slobodan Zečević dekan Fakulteta za Evropski biznis i marketing, profesor dr Leposava Zečević – dekan, i prorektor dr Olgica Zečević-Stanojević. Tu imamo još jednog profesora Stanojevića. Možda ovih četvoro ljudi imaju slučajno ista prezimena, ali ja bih pre pomislio da su rodbinski vezani. To liči na jedno privatno preduzeće.
Inače, navode se profesori po pozivu i počasni doktori. Tu je njegov rođeni brat, takođe Zečević, a piše i da je jedan od vanrednih profesora bivši predsednik Jugoslavije Momir Bulatović, koji je doktorirao na Evropskom univerzitetu u Beogradu, i pritom se kaže da ima veliki broj naučnih radova, ali se navodi samo jedna knjiga, o ulasku Srbije i Crne Gore u Uniju, koju sam ja jedanput držao u ruci i koja svakako nije naučni rad, nego jedno publicističko delo i to po mom mišljenju dosta loše.
Ova dva univerziteta su mi privukla pažnju zato što su dali najveći broj doktorata. Koliko znam, Univerzitet Privredna akademija Novi Sad je dao oko 200 doktorata. To je mnogo više nego što mi imamo doktora psihologije od Drugog svetskog rata.
Nekada su se kupovale diplome srednje škole, pa eventualno i više škole, pa onda se zuckalo da može da se kupi i neki ispit, pa se onda onda pričalo da može da se kupi i fakultet, a sad smo stigli i do doktorata. Korupcija je, logično, otišla do samog vrha. I u toj situaciji ministar prosvete umesto da kaže „ovo je strašno, ja ću napraviti komisiju da se sistemom nasumičnog izbora provere doktorati na nekim od ovih fakulteta, i privatnih i državnih“ – on kaže „pa ja za ovo nisam kompetentan“ i trudi se da zabašuri posledice što je direktna sprdnja sa sistemom visokog obrazovanja.
Preko ovog jednog doktorata mi smo sad demonstrirali da je velikim delom urušen čitav sistem visokog obrazovanja, a niko neće da utvrdi u kojoj je to meri i da pokuša da popravi jer, naravno, postoji mogućnost da se poništavaju ti doktorati. Odmah da vam kažem, ovde se niko ne osuđuje na smrt niti se oduzima imovina, samo se oduzima nezakonito stečeno zvanje ili diploma. Ništa više od toga. Ali evo dokle smo mi došli, da se niko ne usuđuje to da uradi jer se, naravno, plaši šta će naći.
Ovde je umesto institucija države reagovao jedan deo intelektualne javnosti. Mene nikako ne čudi da su reagovali ovi mladići i devojke koji žive u inostranstvu, i nije nimalo slučajno da su reagovali oni koji žive i rade u Engleskoj. Engleska ima izvanredan sistem obrazovanja, i među 20 najboljih univerziteta Engleska ima 3 ili 4. Pored ostalog, sad se pojavio i London University po prvi put, upravo ovaj o kome pričamo. Drugim rečima, ti ljudi su radili i sticali naučna zvanja po takvim standardima i kriterijumima, i zato je kod njih taj šok veći. To su sigurno pametna i talentovana deca, pa ne bi ni bili tamo i stekli ta zvanja – vidim da je jedan od njih postao vanredni profesor u Notingemu, što je sve teško – znači zato je njihov šok ogroman kad su videli šta se ovde zove doktoratom i to jednog vrlo visokog državnog službenika.
Vlast se od svega ovoga branila na potpuno nezamisliv način. Ipak se radi o ministru unutrašnjih poslova koji je zadužen za kriminal. Tako da je ta odbrana srušila vlast, ili je ruši, tamo gde je ona najtanja – ona je došla na borbi protiv korupcije i kad se suoči sa problemom nezakonitosti unutar svoje sopstvene stranke i svoje vlasti, onda reaguje na ovaj način. Meni je gotovo neshvatljivo da Vučić to nije shvatio. On je pokazao jednu ekstremnu lojalnost braneći čitavu vlast, ali bi po mom mišljenju bilo mnogo mudrije, što on naravno nije mogao da uradi iz raznih razloga, da je rekao „u redu, ako postoje optužbe, onda je red da univerzitet to sam ispita“.
Konačno, ovde je i odgovor na pitanje koje se često postavljalo – u kakvom stanju je opozicija? Naravno da je u vrlo jadnom stanju. Pokazalo se da postoji još jedan način da vlast oslabi, a to je da uništava samu sebe, jede samu sebe i to je ovde belodano svakome ko hoće pažljivo da gleda. Njena arogancija, njena prepotencija, njena agresivnost, njena doktrinarnost – ona ima nešto didaktički što ni jedna vlast do sad nije imala. Ona nama stalno deli lekcije. I to je ljudima u jednom trenutku prijalo, sada im sve manje prija. Nas vlast stalno uči kakvi bi trebalo da budemo, a istovremeno biografije tih ljudi pokazuju da oni nisu bili baš najbolji učenici onoga što bi se zvalo moralne društvene norme. Vrlo su nepodobni da dele moralne lekcije, ali to neprekidno rade. I deleći moralne lekcije, oni su se spotakli na prvo načelo – ti sam moraš biti moralan. Licemerje je tako jedan novi atribut za ovu vlast. Ona govori građanima jedno, a sama, kad su članovi i viski funkcioneri te vlasti u pitanju, onda se ili pravi da to nije ništa ili to brani na jedan vrlo agresivan i, po mom mišljenju, totalno neodmeren način.
Javnost je počela da se bori za dve stvari od velike važnosti za Srbiju. To je sistem obrazovanja – jer mi možemo to sad ići korak po korak: problem doktorata, tog zvanja, status najvećeg privatnog univerziteta u zemlji, status univerziteta u celini, i čitav sistem obrazovanja kao najšira tema ovde. I drugo, reakcija javnosti na teror nad medijima. Pokazalo se da smo mi dobili nešto što je nezamislivo u evropskom smislu, a to je da se ljudi koji pišu na Fejsbuku privode na policijske razgovore. Mogao bih mnogo o toj temi, zato što su panika, proizvodnja panike i društvene posledice panike, to su izvorno psihološke teme.
Kada je decembra 1941. Amerika napadnuta u Perl Harboru, krenula je glasina, naročito na zapadnoj obali SAD, u Kaliforniji, da je uništena celokupna pacifička flota SAD i da predstoji iskrcavanje Japanaca na zapadnu obalu SAD. I počelo je bežanje. U skladu sa tipičnim američkim pragmatizmom, dva poznata psihologa, Olport i Posman, napravili su studiju koja se zove psihologija glasina i danas je deo obrazovanja svakog psihologa u svetu, svaki student psihologije zna o čemu govorim. Panika je jedna prilično egzaktna stvar i nije nešto što utvrđuje policija.
Nikakve panike nije bilo, a posebno u tom primeru ljudi s Fejsbuka jer biste vi morali da dovedete u direktnu vezu čoveka koji piše za 50 ili 100 ljudi, a posebno da dokažete da on to namerno radi da bi sabotirao sistem. To je nečuveno, i to jeste jedan korak u medijskoj represiji koji vodi mnogo dalje nego što sam ja mislio da će ova vlast da uradi. Nije im dovoljno što kontrolišu praktično sve medije, i što se većina plaši da zucne bilo šta, nego sad još hoće da kontrolišu i društvene mrežđe.
Vlast koja ne može da podnese ni najmanju kritiku u suštini je vlast koja je nesigurna u samu sebe, koja samoj sebi ne veruje i koja želi da gušenjem kritičke reči sebi osigura opstanak.
Pritom je jasno da ova vlast nije odgovorna za Megatrend iniverzitet, niti ga je napravila – zaista, to je projekat u krilu njenog koalicionog partnera, Socijalističke partije koja ćuti i pušta niz vodu rektora Miću. Isto tako, mehanizmi medijske represije su postojali i pred kraj Miloševićeve vlasti, ali je fascinantno da se oni sada obnavljaju kad ova vlast još uvek ima veliku podršku građana.
Naša sredina je ustala u odbranu dve veoma bitne institucije demokratije: prva, daleko najvažnija, to je pravo na kritičku i slobodnu reč, i druga je dostojanstvo profesije i sistema obrazovanja, ipak je reagovala javnost, preko dve hiljade naučnih radnika je potpisalo peticiju. Mogu da zamislim bes tih ljudi kada vide šta se sve zove naučno zvanje.
Ako je vaše pitanje šta će se desiti direktno sa slučajem ovog doktorata, odgovor je da se neće ništa desiti jer je jasno da ništa neće učiniti ni vlast, ni Beogradski univerzitet, ni Senat univerziteta koji, naravno, može da kaže „mi nismo nadležni, ovo je privatni univerzitet“. A trebalo bi da reaguje jer je to pitanje časti ili ugleda, pa i pitanje višeg dobra. Ovde je tajac, i taj tajac je loš, ali je univerzitet ćutao i kad je pokrenuto pitanje Kragujevca. Sad smo reagovali. To nije nikakva teorija zavere, prosto dogodilo se. Iskreno verujem da je javnost odreagovala.
Pominjem slučaj Mađarske gde je javnost naterala predsednika Mađarske da odstupi, iako ga je jako branio Orban zato što je iz njegove koalicije. Morao je da ga zameni jer se pokazalo da je deo njegovog doktorata prepisan iz doktorata jednog rumunskog naučnika. Nije se Mađarska raspala, ništa se strašno nije desilo, ali se pretpostavlja da je mađarska intelektualna zajednica, javnost, zadovoljna što se ipak neki kriterijum održao – ne može predsednik države da bude čovek koji ima plagiran doktorat.
Kod nas se očigledno misli da ministar unutrašnjih poslova može da bude čovek koji ima plagiran doktorat. Drugim rečima, ličnosti i biografije ljudi koji su nosioci vlasti kod nas u stvari nisu naročito bitne. Moram da kažem da to nije jedina ličnost u ovoj vladi koja ima ekstremno spornu biografiju. Po mom mišljenju znatno dramatičniji slučaj je slučaj ministra zdravlja, Lončara. Kada je birana vlada, jedino je Zoran Živković ustao i rekao da, mada ne može da tvrdi, u javnosti postoje pitanja kako može čevek koga pominje zaštićeni svedok na suđenju Zemunskom klanu na najstrašniji mogući način, uopšte da dođe u situaciju da bude predložen za ministra zdravlja.
Očigledno biografije ljudi za ovu vlast uopšte nisu bitne. Važno je da si ti prijatelj Aleksandra Vučića, važno je da ti služiš stranci, važno je da si ti, kako se nekad govorilo, konstruktivan. Ova vlast se urušava zato što ne vidi da se urušava jedini stub na kome ona stoji. Kada se doda ova medijska represija na društvenim mrežama, što je najbizarnije jer su oni manje-više disciplinovali medije, sad im ostaju društvene mreže – šta je treće?
Ali, da se vratim sad na Olporta i Postmana i tu čuvenu studiju o glasinama: glasine se i pojavljuju onda kada ne postoje adekvatne informacije. To je jedan od uslova da se pojave glasine. Da je o Obrenovcu bilo više pravih informacija, bilo bi manje glasina. Tako da ima razloga da budemo zadovoljni zbog reakcija javnosti koja se probudila, jer očigledno su joj upućeni vrlo teški izazovi, i ona se bori za ta dva stuba sada, obrazovanje i informisanje. U medijima smo stiglo do karikaturalnih naslova, na primer „Vučić izmamio osmeh Angeli Merkel“. Stvarno više ne znam kako to da komentarišem. To je nezrelost ove vlasti. Kao da ti bivši radikali u stvari nikad nisu ni mislili da će doći na vlast. Kao da su šokirani da su na vlasti, i stalno misle da će neko da im otme tu vlast. Ako hoćete slikovito, podsećaju me na čoveka koji je na Olimpijadi dobio zlatnu medalju pa je onda došao kući i spava s njom i drži je da mu je neko ne uzme. Pa, niko ne spori da su dobili izbore. Ali ko god nešto da kaže, oni reaguju gotovo histerično.
Još je Bendžamin Franklin rekao „sloboda štampe je zvuk demokratije“. Kad nemate slobodu medija, nema demokratije. To je problem Srbije. Postavljate pitanja, ne dobijate odgovore. Oni koji bi trebalo da daju odgovore, ne žele da daju odgovore. Otvoriće se to ponovo. Prvo, ljudi neće imati poverenja uopšte u doktorate, kao u Nušićevom „Dr“ ako se sećate. Ispašće da to svi kupuju. Tako da se u stvari unižava svako ko je završio Megatrend za ovih prethodnih 20 godina. Ruinirali ste svoj sopstveni univerzitet sa tim koloritnim rektorom, za koga se pokazalo da je direktno lagao u svojoj biografiji o nekom fantomskom doktoratu. Imate falsifikovanu biografiju rektora. Naravno, u nekoj normalnoj zemlji, taj rektor bi već dao ostavku. Ali ko zna ko je sve vlasnik tog univerziteta. Otkud ja znam da li je baš on vlasnik svih tih vila u Monte Karlu, stanova po Evropi, ko sve tu finansijski učestvuje.
Koliko znam, rektor je sin bivšeg direktora Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Čovek bi očekivao recimo njegovu ostavku, ako je i vlasnik ne mora više da vodi to. Ali on očigledno voli Natašu Bekvalac. Svi oni tamo predaju, mislim da je Ekstra Nena doktorirala u januaru. Zamislite sad da grupa doktoranata Megatrenda napiše javno pismo i kaže „mi tražimo svoj ispit“. Da kažu „ljudi, hajde da zaštitimo mi sebe, izvoliute, evo naših doktorata – ispitajte ih“. Ovako će sve da pokriju snegovi i šaš. Ali neće sve proći.
Mi imamo još ličnosti u javnom životu koji imaju kupljene diplome. Na moju veliku nesreću, nisu koncentrisane samo u Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj naprednoj stranci, odnosno Srpskoj radikalnoj stranci. Nažalost, ima ih i u drugim strankama, pa i tim prodemokratskim, i to je jedan mnogo teži problem za ovo društvo. Ne umanjujem ovo o čemu pričam, ali hoću samo da kažem šta je pravi problem. Kod nas je osporena diploma, uzgred i master, predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji je naglo diplomirao sa 40 i ne znam koliko godina. Ako se dobro sećam, on se uvek vodio kao nesvršeni student Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Mi imamo i fakultete koji daju diplome a nemaju akreditaciju. Tu, recimo, naša vlast isto ne reaguje, iako je to ozbiljno krivično delo. Kad im se ljudi obrate, nadležni kažu da rade na svoj rizik. Slušajte, to je potpuno nedopustivo. Konačno, sasvim otvoreno ću da kažem, pitanje je za neke fakultete univerziteta u Kosovskoj Mitrovici da li uopšte imaju uslova da postoje. Ne govorim o celini ali, koliko znam, ogroman broj profesora su samo putnici.
U ovom trenutku se tako pokazuje da vlast u stvari ne može da ispuni jedno svoje veliko obećanje o borbi protiv korupcije, jer već sa kredibilitetom počinju ogromni problemi koje će ona imati. Kontrola medija je uvek znak da vi u stvari ne možete da se izborite sa kritikama, da ne verujete sami sebi. Potpuna netolerancija na svaku kritiku, do paranoje – i to je mnogo ozbiljnije nego što izgleda u prvi mah. Nije to jedan nezgodan atribut ove vlasti, bojim se da je to suština ove vlasti. Taj put vodi u ćorsokak, to je potpuno očigledno, i onda ono što su objektivne teškoće vlasti neće biti predmet pažnje javnosti, jer se javnost zamajava drugim stvarima. Vlast onda neće imati vremena da radi ono što bi morala da radi, a to je ekonomski program, koraci na putu evropskih integracija, nego će stalno biti reaktivna, ona će stalno da napada.
Mi smo polako već ušli u tu spiralu koja je katastrofalna za ovo društvo. Realno, ona nije loša za vlast ali loša je za nas, građane u ovoj zemlji. Neko bi morao da izađe iz te spirale, da u nekom trenutku prekine i da kaže „ovo što se radilo s medijima ne valja“.
Svetlana Lukić: Takođe je činjenica da nigde nema ministra kulture i informisanja.
Žarko Korać: Problem je što je on dobio resor za koji je samo delimično kompetentan, za kulturu a ne i za medije. To ne znači da on ne bi mogao nešto da kaže, ali ne ovako mangupski, „pa dobro, to nema veze sa mnom, nisam primetio ništa, padaju i drugi sajtovi“. To je, znate, ulični žargon.
Čini mi se da se u ovoj vladi ne radi više samo o solidarnosti članova nego, rekao bih čak, o strahu članova vlade da kažu nešto što nije u skladu sa onim što misli mastermind. Imate utisak da je to jedan vod vojnika, i neki narednik koji samo komanduje. To nije dobro.
Ova vlada ima užasno puno problema. Izabrali ste ministra vojske koji takođe ima neku neku interesantnu diplomu. Kako je premijer uopšte izabrao te ljude? Njemu je izgleda svejedno šta javnost misli. Naravno, on ima pravo na svoje saradnike, ljude kojima on veruje, to nije sporno. Ali očigledno ima težak problem, što pokazuje da će on verovanto održavati svoju vladu rekonstrukcijama. Očekujem rekonstrukciju najesen, da još neka stranka uđe, verovatno Tadićeva. Biće tu još mnogo stepenica. Ali, ovo kako je sad – ne vidim, iskreno, da smo se baš usrećili.
Prva stvar koju vi tražite za sebe je da budete na čelu jednog tela gde se objedinjuju sve policijske i obaveštajne službe. To je već samo po sebi vrlo interesantno. Onda tvrdite da vas prisluškuju, i kažete da vas prate. Tomislav Nikolić tvrdi da mu presecaju kolonu. Njih dvojica time počinju da šalju optužbe da protiv njih rade mračne sile. To je strašno mračan početak bilo koje vlasti. I neprekidno govore da neko radi protiv njih.
Sada tvrde da strani ambasadori nutkaju medije. Meni je sad prilično jasno šta je podloga te priče, pošto naša državna bezbednost radi svoj posao. Ona je izgleda počela da premijeru servira razgovore ambasadora. Evo čime se bavi BIA, znači vraća se praktično opet na svoju funkciju političke policije, jer BIA treba da se bavi terorizmom, drogom, a ne time šta razgovara ambasador sa urednikom medija. To vam jasno i otvoreno kažem: počinje zloupotreba BIA-e, ako ispravno sudim o ovome što je rekao Vučić, jer mislim da to nije rekao baš sasvim napamet.
Stalno se kreira atmosfera da zle sile rade protiv njih, što ih stavlja u centar pažnje ali pokazuje i njihovu nesigurnost, jer se u stvari crpi ogroman deo energije na odbranu od imaginarnih napada. Ta situacija me podseća na, ako se sećate, Don Kihota koji na kraju i strada jer kopljem juriša na vetrenjaču dok njegov sluga Sančo Pansa očajan viče „ne, gospodaru, ne!“. Don Kihot pada s konja, nabode se na koplje kojim je hteo da ruši vetrenjaču.
Premijer stalno s nekim kopljem juriša – na šta? Koju zaveru? Mediji su bedni, služe njemu, svi ćute. I onda, naravno, Peščanik postane glavni neprijatelj. To i jeste za cinično smejanje. Jedan prilično intelektualni sajt, sa prevodima, analizama, to je više jedan analitički sajt a ne dnevnopolitički. I onda vas počnu da ruše, dok ministar policije kaže da on zna da napad nije s Megatrenda.
Kaže se da te najviše definišu tvoji neprijatelji. E, ako je njemu Peščanik glavni neprijatelj, a izgleda da trenutno jeste, ako ga ruše neprekidno i ako se čitava jedna mašina stavila u pogon da vas diskredituje, vas lično i vaše saradnike – onda imamo posla sa jednom dosta opasnom vlasti.
Ako vam je Peščanik opasan, onda vi idete jako daleko. Jedan sajt koji je sada postao slavan tako što si ga ti u stvari označio kao svog glavnog neprijatelja. Pa zašto tebi to toliko smeta? Pa šta ti to toliko tačno smeta? Zato što je objavio pismo tri mlada čoveka koji ti u stvari služe na čast? Umesto da ti služe na čast, ti sad hoćeš da srušiš mesto gde su oni rekli „znate šta, mi smo ovo pročitali, i ovo ne valja“. Ta reakcija vlasti mene najviše brine. Nije to incident, to je, bojim se, njen sukus. To je njen smisao, njena sadržina.
Ima mnogo razloga da budemo zabrinuti. Srbija je u teškoj ekonomskoj situaciji. Na primer, Bugari su prekinuli gradnju Južnog toka, a Srbija još odlučuje šta će da radi. Pa čekajte, da li je to normalno? Niko se ne usuđuje da kaže „pošto Bugari to trenutno ne grade, ne možemo ni mi“. Meni je to potpuno neverovatno. Sve je tako strašno nezrelo. Zamislite da je ministar prosvete pozvao ona tri mlada čoveka na razgovor, platio im kartu, seo s njima i rekao „dragi mladići, hvala vam mladi ljudi, ja vam se zahvaljujem, napravićemo komisiju pa ćemo proveriti“. Da li je to tako neverovatno da primiš te ljude i da s njima sedneš? To je mogao i Vučić da uradi. Ali ne, to su agenti koji rade protiv – pazite ovo – promena u MUP-u. Možda će neko od ovih generala koji daje ljubavnicima zaplenjene skupocene automobile da ode, i mi ćemo svi tugovati u Srbiji, pošto neko hoće to da spreči. Umesto da ministra brine šta je našao u MUP-u, umesto da Dačić kaže jednu reč kako izgleda taj MUP koji je on vodio. Svakom je jasno da unutar MUP-a besni rat koji, naravno, parališe rad jer je zadatak MUP-a da suzbija lopovluk i korupciju u ovoj zemlji.
Konačno, imamo još jedan problem. Ne bih voleo da vlast previše oslabi dok nemamo konstituisanu neku demokratsku opoziciju, jer je inače alternativa ulica. Ne zato što to neko želi, nego zato što se to dešava ako u nekom trenutku ne postoji kredibilna akternativa.
Realno, kad smo mislili da ničega nema, odjednom je počela neka reakcija, i tako se dogodilo da ste vi postali glavni politički faktor. Moram da priznam, užasno sam se smejao, jer čoveka definišu njegovi protivnici. Glavni protivnik ovoga režima je Peščanik, koji oni ludački ruše. Ko ga ruši? Udruženje mesara iz Stepojevaca, ili šta? Nemojte da se igramo. To pokazuje da je paranoja, nesigurnost, agresivnost, neukost, nepoverenje u demokratske procedure – otišlo tako daleko da će se na kraju cenzurisati maturski radovi i radovi dece u osnovnoj školi šta pišu o premijeru Vučiću. Ako on veruje u to što govori, ako je ubeđen da je u pravu, čemu ove reakcije? I to pokazuje užasnu nezrelost, posebnu strukturu ličnosti. Umesto da radiš svoj posao i ubediš građane da radiš, ti se svađaš sa građanima.
Premijer je stalno u svađi sa celom Srbijom. Pa ne možeš biti premijer jedne zemlje i svađati se sa građanima. To vodi u katastrofu. Još je veliki Heraklit rekao da je karakter čoveka njegova sudbina. To je izjava stara dve i po hiljade godina. Bojim se da ništa tačnije od toga nije rečeno za Aleksandra Vučića. Karakter čoveka je njegova sudbina.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste dr Marka Milanovića, dr Dejana Ilića i dr Žarka Koraća. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, samo sa fakultetskom diplomom.
Peščanik.net, 16.06.2014.