Radio emisija 14.02.2014, govore Dejan Ilić, Branislav Dimitrijević i Damir Dizdarević.
Svetlana Lukić: Na Horgošu bi trebalo skloniti onu tablu na kojoj piše ‘Dobrodošli u Srbiju’, i staviti Danteov citat iz Božanstvene komedije – ko ovde uđe, nek se liši svake nade. Strance koji pokušavaju preko Srbije da stignu do Makedonije, Grčke ili Turske, na autoputu čekaju radničke zasede. Ljudi znaju, ako sada ne iznude makar septembarsku platu, ne overe zdravstvenu knjižicu ili ne spoje radni staž, da će ih posle izbora sa tih istih mesta rasterivati žandarmerija. Partijski prvaci ne idu na te barikade na kojima ima još relativno malo ljudi koje je lako potkupiti, nego tamo gde ima mnogo potencijalnih birača, koji pri tome mogu da naprave haos, ako recimo prestanu u sred zime da iskopavaju ugalj ili da prave struju. A ne mogu ni da stignu na sva ta mesta gde ih zovu, Vučić pogotovo. Ne znam kako se njegov izborni štab, koji je otkrio mogućnosti interneta i novih tehnologija, nije setio holograma.
Erdogan, kojeg takođe čekaju izbori, a koji ne može da stigne baš u sve gradove Turske, u Izmiru se oduševljenim pristalicama na predizbornom mitingu obratio kao hologram. Sudeći po reakciji publike, njima se to čudo tehnike jako svidelo, mora da su bili počastvovani što im se vođa ukazao u tom obličju. Tako bi, slutim, reagovali i Vučićevi obožavaoci, posebno posle najnovije otkrivene zavere takozvane Grupe 60, koja se tajno sastala, u nekom tajnom beogradskom hotelu, da tajno dogovori svrgavanje prvog potpredsednika sa vlasti. Naravno, Aleksandar Vučić je inicirao tu priču o zaveri kako bi mobilisao svoje glasače, poučen iskustvom Borisa Tadića, kada su njegove pristalice, uljuljkane njegovom glupom samouverenošću, u drugom krugu predsedničkih izbora ostale kod kuće.
Vučić je kuknjavu da će izgubiti izbore objasnio sebi i drugima kao rezultat zavere, ne samo zato da bi ljude mobilisao, nego i zato što njegov mozak drugačije nikada nije ni radio. Ko god nije nekada bio za njega i Šešelja, a sada samo za njega, taj po definiciji ne može biti ništa drugo nego samo zaverenik. Tako su se, u tom beogradskom hotelu, prvi put u istoriji našli zajedno, na istom zadatku masoni, templari, rozenkrojceri, Sionski priorat, Opus dei i, naravno, Bilderburška grupa. Ova božanstvena komedija se, naravno, tek razigrava, jer ima mnogo dana i mnogo noći do 16. marta.
U današnjoj emisiji o izborima govori istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra kulture zadužen za međunarodne odnose, koji je, sećate se verovatno, posle hajke u patriotskim medijima morao da podnese ostavku, i izdavač Dejan Ilić. Njih dvojica, čućete, imaju različite poglede na to da li ili ne na izbore uopšte izlaziti. Najpre govori Branislav Dimitrijević.
Branislav Dimitrijević: Taj čovek će sigurno biti i dalje najmoćniji čovek u ovoj zemlji. Do koje mere, sa njegovim pedigreom političkim, on može u jednom trenutku da kaže ‘ma dosta je više ovoga svega bilo, da se mi vratimo našoj originalnoj platformi i ideji, za njih i ovako i onako imamo uvek podršku’? Nacionalno pitanje je ovde uvek bilo mnogo važnije od socijalnog pitanja. I danas, kada gledamo reakcije ovde na proteste u Bosni i Hercegovini, nam govore o tome da, eto, nema tu socijalnih pitanja dok se ne reši nacionalno. A istovremeno me fascinira ta neka neverovatna osetljivost koju ljudi trenutno na vlasti pokazuju prema bilo kakvoj kritici. Sad odjednom, bože moj, neko ko je rešavao navodno pitanje korupcije, sad on odjednom kao strepi da će se protiv njega neka nevidljiva koalicija napraviti.
Mi kao građani ne vidimo to. Mi ne vidimo nikakvu realnu političku konkurenciju Vučiću. Pa zamislite – evo, vi znate u Peščaniku, koliko godina ste pljuvani non stop. I svi smo mi navikli da budemo pljuvani. Ali oni su odjednom vrlo osetljivi. Sad znamo, evo recimo neki direktori institucija koji maltene prete da će nekoga da biju zbog toga što je neko nešto ružno o njemu rekao i tako dalje. Najbolji primer za to je slučaj ovoga ministra Radulovića. Znači, šta god mi mislili o ministru Raduloviću i o njegovom nacrtu zakona o radu, on je čovek koji je tu izabran, koji je radio nekako svoj posao, do trenutka dok nije postao najveći kriminalac na svetu.
Oni to vrlo rade i otvoreno i vulgarno, jer znaju da čak i ta vulgarnost te otvorenosti im ništa oduzeti neće, jer znaju da su njihovi protivnici anemični, bez podrške i bez pravih ideja. Ja se tu donekle slažem sa Vesnom Pešić da se mora analizirati svaki put u politici nekakva konkretna situacija, i da u ovoj konkretnoj situaciji ipak treba imati tu ideju da postoji opozicija, da nije baš svako taj koji se nudi Vučiću da zameni SPS kao njegov koalicioni partner. Ipak je važno da to postoji, jer mi se polako zaista možemo pretvoriti ponovo u neku formu jednopartijskog sistema.
To su stvari koje nama sada prete. I da nije ekonomska situacija ovoliko mizerna, možda bi postojale nekakve ideje na koji način se politički tome odupreti; ali što je teža ekonomska situacija, bilo kakva mobilizacija ljudi je sve teža i teža. Evo sad vidimo ovde demonstracije podrške ispred bosanske ambasade, tu se skupilo oko 20-30 ljudi, i to je otprilike to.
Svetlana Lukić: Ovo nisu prve demonstracije podrške građanima BiH, ali su bile dosta zbunjujuće parole koje su se pojavile prvi put.
Branislav Dimitrijević: Jeste, ja sam baš komentar napisao danas na nekoj društvenoj mreži o tome, da zaista se nisam osećao pozvan da dođem na taj protest u ponedeljak, zbog toga što je, osim slogana ‘dole kapitalizam’, bio i slogan ‘dole Evropska unija’. Ja kažem, pa dobro, je l’ sad Evropska unija jedina kolevka kapitalizma? Kao da i dalje postoji bipolarni svet, gde je taj Zapad kapitalistički, a ovaj je neki socijalistički. I ako kažete ‘dole EU’, onda kažite ‘dole Rusija’, ‘dole Emirati’ – dole svi koji participiraju u tom globalnom kapitalizmu, naročito te zemlje kao što je Rusija, u kojima osim kapitalizma ne postoje nikakvi drugi mehanizmi liberalno-građanskog društva. I sad, šta mene tu plaši? Kakvi se saveznici onda traže u takvim protestima? Da li je zaista evroskepticizam mesto gde ćete vi okupiti nekoga, odnosno jeste mesto, ali mesto gde ćete pre svega okupiti desničare, izolacioniste.
Tu postoji silesija zabuna, umesto da se napravi jasna politička platforma, koja će biti inkluzivna, gde će se ljudi osetiti ugodno da učestvuju u tome, makar se napravio nekakav kompromis. Pa i mi smo, kada smo demonstrirali protiv Miloševića, morali da gutamo Vuka Draškovića i njegov monarhizam i to što je pola demonstranata vikalo policajcima ‘marš na Kosovo’. E, sada više toga nema. Sada se svaka sitnica gleda. Znači, ja ako jednim tvojim komentarom nisam zadovoljan, već postajem tvoj politički neprijatelj. Postoji stalno ta neka geopolitika kod nas. To čujemo i na ovoj liberalnoj i na onoj ultra-levoj strani, vrlo slične argumente o tome da su politički sistemi i dalje vezani za nekakve geopolitičke frontove.
Pazite, jeste problem sa Evropskom unijom to što je ona trenutno jako desna, ali to nije problem Evropske unije kao konstrukcije i kao ideje, nego je problem demokratije koja omogućava da demokratskim izborima desničarske stranke dođu na vlast. Tako nešto mora da utiče na politiku Evropske unije. Mi u ovom trenutku nemamo taj luksuz da budemo protiv Evropske unije. Takav luksuz mi sebi ne možemo da dopustimo.
Svetlana Lukić: Kad se govori o načinu na koji je pružana podrška demonstrantima u Sarajevu, onda čovek pomisli – a šta ako se to sad proširi na Srbiju? Ko su ti ljudi koji će izaći na ulicu? Ko su ti ljudi, kakve će biti njihove ideje?
Branislav Dimitrijević: To je to, je l’ se mi bavimo lokalnom situacijom ili opet, kao i obično, rešavamo globalne probleme? U srpskim selima su se uvek rešavali nagomilani problemi SAD i Indije, da bi se na taj način reklo da sve što se ovde radi je i ovako i onako na taj fatalistički način osuđeno na propast, jer naše odluke i sve o čemu mi možemo da mislimo padaju u vodu jer neko drugi će finalno o tome odlučivati. E sad, sa tom sve većom ekonomskom zavisnošću, što je najveći problem, takvi ljudi dobijaju sve više argumenata, u krajnjoj liniji, i otuda ta neka vrsta koalicije i levice i desnice oko antievropskog načina razmišljanja.
Ja sam ubeđen, da Evropska unija nije u ekonomskoj krizi, makar ovde bila situacija najgora, podrška Evropskoj uniji bi bila mnogo veća. Ukrajina je dobar primer za to – slušao sam nedavno, valjda na CNN-u jednog analitičara sa Woodrow Wilson insitituta, koji je onako dosta grubo procenio ukrajinske demonstracije kao pokušaj da se istovremeno i paraleelno sedi na dve stolice. Znači, da se kroz te demonstracije pridobije podrška Evropske unije, a da polovina stanovništva koja podržava Rusiju ostane podržana od strane Rusije, ne bi li se dobila i evropska i ruska pomoć. I ja mislim da je to snoviđenje svih ovih zemalja. Mislim da Srbija upravo to sanja, to je ta politika Vučićeva. Pa ćemo i sa Evropskom unijom, i sa Rusijom, i sa Kinom, i sa Emiratima, i sa Venecuelom, i sa Kubom, i sa ne znam s kim sve nećemo da sarađujemo, i mi smo bože moj tolerantni, otvoreni prema svima, i hoćemo sa svima da sarađujemo, a onda se ispostavi da u tome ne postoji nikakva politika, i da takva vrsta svaštarenja zaista nigde ne vodi. I to je taj postpolitički trenutak naš današnji, gde su politička pitanja potpuno bačena u drugi plan, a socijalna pitanja, koja su zapravo u prvom planu, se maskiraju nizom drugih manipulativnih situacija.
Najveća većina ljudi će na ovim izborima glasati isključivo razmatrajući stranke kao nekakve interesne zajednice, znači kao neku vrstu zamene za propala preduzeća. Znači mi sad, pošto imamo propalu industriju, propala preduzeća i uništili smo radničku klasu, sada zapravo te stanke postaju nekakvi koncerni, koji su više ili manje moćni, više ili manje lukrativni. I onda naravno imate te komične situacije kao kada onaj gradonačelnik Leskovca, ili šta je već bilo, koji se čovek žalio: on je ušao u stranku jer je mislio da će ta stranka njemu da obezedi stan, da mu zaposli ženu, pa se onda ispostavilo da to nije tako, pa on kaže ‘pa šta ja radim onda u ovoj stranci?’ I onda neko može da kaže ‘pa eto, i za DS će glasati oni koji su dobro živeli za vreme DS-a.
Međutim, ni nigde drugde politika nije čista stvar. Možda zato što sam rođen u vreme kad nismo mogli da glasamo, bio sam punoletan kada smo prvi put te 90-e godine glasali, ja od tad uvek glasam, zbog toga što bilo kakva alternativa, dok je malobrojna, ne znači ništa. Znači, dok god je ovaj sistem ovako postavljen, ne izaći na izbore, biti beli listić – to je postpolitička odluka, to je odluka u kojoj vi kažete ‘ja radije ne bih’. To je lepo, to je onako građanski fino i otmeno, tako nešto uraditi, skloniti se i reći ‘ja neću da participiram u svemu tome’, ali ne vidim u tome nekakvu preteranu svrhu. Ja ne znam za koga ću da glasam, ali je činjenica da se Demokratska stranka jedina izjasnila da je ona opozicija, i moram reći da ipak, kad uporedite ponašanje ljudi iz Demokratske stranke i ovih koji su izašli iz Demokratske stranke i formirali taj novi blok, ipak je to nešto drugačije.
Jer ovo što sad Tadić radi, i ti ljudi, smatram dosta sramotnim. Znači, to toliko pranje od odgovornosti Borisa Tadića baš za taj period i čak njegovo bacanje krivice na vladu Zorana Đinđića i Živkovića kao glavne krivce za sve to, a znamo da zapravo od svih tih gomile loših privatizacija, samo jedna je valjda bila iz vremena Živkovića, i tako dalje. Znači, oni sad sami uništavaju jedinu relevantnu tradiciju koju ta stranka ima, a to je zapravo taj Zoran Đinđić. Ovde se ljudi ljute što neko mistifikuje Đinđića. Pa ne, on treba da bude još više mistifikovan. Je ‘l da, u svakoj drugoj situaciji bi takva osoba, i mit oko takve neke osobe pomoglo određenoj političkoj opciji koja se zalaže za reforme.
Tako da tu imamo jedan veliki bezobrazluk politički po mom mišljenju, tako da je u tom smislu nekakvo očuvanje Demokratske stranke, bez obzira što je sad tu taj Dragan Đilas, ali kakav god bio, verovatno je on čovek koji je izložen najvećim, najvulgarnijim i najodurnijim napadima u novijoj srpskoj istoriji. Ja se sećam da sam brojao u 2 meseca 60 naslovnih strana Kurira, na 56 se nalazio Dragan Đilas. To ne može biti normalno; taj čovek je morao odavno da bude u zatvoru. Je l’ da, zamislite koliko je tu optužbi na njegov račun rečeno, a on je još uvek na slobodi. Tako da, za koga god mi glasamo a da to nije Vučić, taj neće pobediti na izborima. Mi smo sad u toj situaciji.
Ranije smo se bar nešto malo nadali, kad za nekoga glasamo, da će možda taj nekako da se uvuče, pa će da se oformi neka koalicija koje neće biti nacionalistička, koja neće biti sa SPS-om, sa radikalima i tako dalje. Međutim, sad svi vrlo dobro znamo da je naš glas zapravo bačen u ponor, ali s druge strane, nekakav ritual mora da se održi, mora da se održi nekakav pelcer. Ako sada Demokratska stranka nestane ili dobije toliko loš izborni rezultat, ona će za 4 godine potpuno nestati. I onda zaista više nećete imati opoziciju, kakva god da je ona, i kako god da je ona stuktuirana.
Bez određenih društvenih zajednica koje su nezavisne i autonomne, ne postoji društvo. Recimo, vi imate mnoge institucije, na primer obrazovne institucije – mene uvek polje obrazovanja najviše interesuje, mislim da je ono glavni razlog čitavog ovog užasa. Vi imate situaciju da bi mnoge obrazovne institucije, uz malo smelosti mogle da nametnu svoju autonomiju, ali one će i dalje trčati u ministarstvo prosvete i pitati za svaku stvar, iako će ministarstvo prosvete njima davati sve manje i manje novca, sve više i više smanjivati mogućnost novog zapošljavanja novih ljudi, i sve više trpati obrazovanje na nekakvo tržište. Znači tu je potrebna neka vrsta takozvane građanske hrabrosti. Ali se građanska hrabrost ne ispoljava samo tako što ćete vi da izađete na ulicu i polijete se naftom i zapalite, pa time učinite nekakav gest. Građanska hrabrost se upravo kroz institucije i može pokazati.
Zato što vi imate, na primer, u visokom obrazovanju permanentnu koliziju zakona o visokom obrazovanju i zakona o radu, pravi se jedna konfuzija, a za svaku odluku mora da se pita država. I onda imate paradoksalnu situaciju da recimo imate upravne odbore nekih državnih institucija u koje bi država, ministarstva, trebalo da daju recimo 3 člana od, ne znam, 10, i sad država ne da ta 3 člana pošto ne zna koga da da, i time blokira rad te institucije. I sad institucija treba da kaže ‘baš nas briga što ove trojice nema, mi radimo bez njih trojice’.
To su sada neki trenuci koji će prosto morati da se dogode. Jer svi će ljudi ovde morati u jednom trenutku da shvate da moraju sami da prave neke svoje alternativne načine kako da se uopšte u ovom životu snalaze. Ljudi moraju onda da kažu ‘pa dobro, ako ta država više ne reguliše to, onda ćemo mi sami da regulišemo. I sad vi imate takve slučajeve, imate ljude koji imaju izdavačke kuće koje su bukvalno jedan čovek. To su sad ti naravno veoma naporni i stresni modeli, al’ to su zapravo u ovom trenutku jedini modeli, jer to uništavanje institucija je trajno, tako da mislim da je sad vreme došlo da se polako svi operišemo od te države i da vidimo šta ćemo.
Zamislite koja je to situacija: ovi osiromašeni ljudi će glasati za politiku koja, pre svega, donosi nove namete. A pritom ne znaju čak ni koje namete. Slušam ovoga Sinišu Malog, ili kako se zove, koji kaže ‘pa dobro, neće biti stašni ti porezi u Beogradu, biće porezi, negde će biti veći, negde će biti manji, kretaće se negde između 10% i 80%. Da li oni uopšte znaju šta rade? Pred nama je dramatično stezanje kaiša, koje je, naravno, proizvod krize Evropske unije pre svega, ona više nije u stanju da nam pomaže na onaj način koliko se ovde mislilo da će ona uspeti da pomaže, a i tamo gde želi da pomogne, to je isto moje iskustvo državne uprave, ne postoje projekti.
Ovde svi ljudi čekaju da prvo imaju pare pa da tek onda eventualno smisle šta će da rade. E to, bojim se da u ovoj situaciji neće više moći, tako da mi sad zapravo prisustvujemo nekim poslednjim fazama funkcionisanja državnog aparata, koji će se, naravno, kao i uvek, svesti isključivo na institucije sile, u krajnjoj liniji. Ako zdravstvo propadne, ako prosveta propada, a to propada, jedine dve stabilne institucije će biti vojska i policija. I zato mi i imamo taj slučaj da vi imate 7 puta više ljudi koji žele da idu na to profesionalno odsluženje vojnog roka. Znači, na jednom mestu sedmoro ljudi, to je ogromna količina ljudi koja je shvatila da je to jedino mesto unutar državne službe koje im garantuje nekakav život – znači to je ta potreba da se pronađu ti džepovi sigurnosti u svetu koji se daleko odvojio upravo od ideje sigurnosti. Tako da tu se onda mešaju sve te stvari, i onda mi postajemo društvo koje više nije u stanju da razabere odakle opasnost preti, ko kome radi o glavi. Znači vi imate neke političare koji su permanentno na vlasti. Do nedavno je to bio Dinkić, ja mislim da je to sada Ljajić, mislim da Ljajić je najveći rekorder, i da zapravo nikakvu odgovornost za to nemate. Tako da, nemamo mi više koordinate političke i imamo samo socijalnu bedu, i to je to.
Svetlana Lukić: Kad si pomenuo ovo sa vojskom i policijom, pa to je Srbija iz nekog davnog doba, kad šalješ dete da bude pop ili vojnik. Ili kad pogledaš onaj užas po Africi, ti vidiš da su oni vojnici koji mlate onaj nesrećni narod, mislim ubiće ga, zato što on ima posao, on je jedini koji u takvoj državi ima posao.
Branislav Dimitrijević: Tako je. I to je onda ono što sprečava ono što je ključno za svaku revoluciju, a to je da policija preda oružje, je l’ tako? Znači, nijedna revolucija nije uspela dok nije neko iz institucija sistema odlučio da više neće da bude uz sistem, kao, ne znam, Pariska komuna. Pa ne bi mogli komunari sami da drže Pariz 1871. toliko dugo, da nije deo garde stao uz komunare. Ali ovde, ako izgubi taj posao, više ga neće naći i vi imate ucenjene ljude koji će onda biti spremni na sve kad to bude zatrebalo i kad zagusti. Sreća ove vlasti da još nikako nije zagustilo, znači ne oseća se nikakav bunt na ulicama. Ljudi su samo izbezumljeni, ali niko nije u stanju da protestuje. Prema tome, ja mislim da se ova vlast može osećati neverovatno bezbednom, jednom od najbezbednijih vlasti u čitavom regionu, mada nam s druge strane šalju signale i kukaju kako su se svi, bože moj, urotili protiv njih.
Svetlana Lukić: Nedavno sam pričala sa svojim prijateljima u Bosni i oni kažu – lepo smo smislili: ako si Bošnjak, imaš SDA, ako si Hrvat, imaš HDZ, kad god neki problem izađe, ti to prebaciš na nacionalni osnov. To je preko noći nestalo, a ljudi tamo imaju mnogo više razloga da budu uz takozvane svoje ratne vođe ili svoje ratne stranke. Prosto, to je stvar koja traje decenijama posle rata. Ali na kraju se ispostavilo da to ne možeš večito da držiš.
Branislav Dimitrijević: Jeste, i da to držiš zahvaljujući susednim zemljama koje se stalno mešaju. Jer, pazite, da nema Milanovićevog mešanja i Vučićevog mešanja, onda bi svi rekli ‘pa dobro, sad je to neka situacija koja se dešava tu’. Vučić i Milanović u ovom trenutku prave te šumove, pa kažu ‘to je neka bošnjačka stvar, to nema veze’. Republika Srpska je izgleda ispala neka divna socijalna država velikih mogućnosti, prava i šansi za sve, je l’ da, vrlo stabilna, i to nema nikakve veze sa njima. I to je neverovatan adut onome što je ključna Dodikova politika, da se, u krajnjoj liniji, Dejtonski sporazum prevaziđe i da se Republika Srpska osamostali. To je sad sjajan argument u tom pravcu, ponovo iz one priče odakle smo počeli: prvo da se reši nacionalno pitanje, pa ćemo onda da rešavamo ekonomsko pitanje.
Zato oni i kažu ‘nije to nikakvo socijano pitanje, to su muslimani, to njihovo nešto’. Upravo o tome najviše i govori ponašanje medija i u Srbiji, i u Hrvatskoj, ovih mejnstrim medija prema tom događaju, gde se pokazuje koliki je strah. Ali ja ne vidim ovde još nikakvo raspoloženje za jedan solidarni bunt. Svaki bunt mora da bude solidaran – tu su ljudi različiti, misle različito i tako dalje, ali su solidarni oko jedne određene ideje. I naravno, bunt mora da bude usmeren prema nekom, protiv nekoga. Tu je uvek bitno, znači, ko je tvoj neprijatelj. A sada – ko je? I zato imamo tu konfuziju da li je to kapitalizam kao takav, ili je to Evropska unija kao takva, ili je to lično Aleksandar Vučić, ili je to neko drugi, po mogućstvu neki Albanac.
Dejan Ilić: Nije bilo nijednog razloga da se raspišu ovi izbori, ali mi moramo njima da se bavimo, i to je jedna nefer situacija u koju nas dovode ovi ljudi koji su stvarno nasilnici. Mi se bavimo njima, jer oni ne znaju šta će sami sa sobom. Pritom, stoji cela država. Ti osećaš da te neko maltretira, da te gura u nekom pravcu kojim ti ne želiš da ideš. Ja ne znam zašto oni ovo rade. Mi smo se na njih taman navikli, taman smo naučili kako da radimo u tim okolnostima koje su oni napravili. Oni kažu ‘e, sad idemo iz početka’.
Ali sam ja mislio da napravim neki uvod u tu priču o izborima, jer ja mislim da mi moramo, uprkos tome što oni nas maltretiraju, mi moramo da imamo tu neku distancu, da se izmaknemo i da zamislimo da mi ovo gledamo na filmu. I onda bih uzeo jednu perspektivu koja je mnogo šira, i ona se tiče ovih raznih jubileja koji se obeležavaju ove godine. Naravno, tu je tih 100 godina od Prvog svetskog rata, tu je tih 75 godina od početka Drugog svetskog rata, i 25 godina od pada Berlinskog zida. Ali ima u okviru te priče o padu Berlinskog zida još jedan jako zanimljiv jubilej, to je 10 godina od prijema u Evropsku uniju 8 zemalja iz Istočne Evrope. Dakle, 2004. godine u Evropsku uniju su primljene: Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Litvanija, Estonija, Litva i Slovenija, da bi 2007. bile primljene Bugarska i Rumunija, i da bi 2013. bila primljena i Hrvatska.
Taj jubilej, od te 2004. do ove 2014. je nama još zanimljiviji, jer mi imamo sada nekih 10 godina da vidimo šta je Evropska unija donela tim zemljama. Zašto je bio važan prijem tih zemalja 2004? Pa zato što je Evropska unija demonstrirala nešto što se tada nazivalo transformativnom snagom i nevidljivom rukom. Ona je tada zapravo nudila, na jedan miran način izlazak na neko zajedničko tržište, nudila je nekakve liiberalno-demokratske vrednosti i svojim primerom delovala na zemlje koje su se, je li, graničile sa Evropskom unijom – ona je zapravo vršila uticaj da se one na miran način transformišu, prilagođavaju tim vrednostima i da postaju sve pristojnija i pristojnija društva. To je zapravo bila ideja.
Posebno je to tako izgledalo kada se uporedi sa tim kako su, recimo, Sjedinjene države vršile sličan uticaj. Dakle, kada pogledamo kako su Sjedinjene države donele, tobože, demokratiju u Irak ili Avganistan, i kada pogledamo kako se Evropska unija širila i kako je zapravo prilagođavala, ili kako je vršila uticaj na te zemlje, mi naravno moramo da kažemo da je Evropska unija ostvarila epohalan uspeh. Ali šta imamo 10 godina kasnije? Pa najveći broj od tih 8, i ako im dodamo Rumuniju i Bugarsku, 10 zemalja, ima probleme. Sve je izgledalo kao bajka, i onda, 10 godina kasnije, te bajke više nema.
Verovatno je Mađarska najbolji primer, mada i ove druge zemlje daju prilično zanimljive podatke, je li, o tome kakav je bio učinak u ovih 10 godina. Šta se dogodilo u Mađarskoj? U Mađarskoj mi imamo, sada već neko vreme, na vlasti Orbana i njegovu partiju Fides. I oni su zapravo okupirali državu, pod tom demokratskom fasadom, i sad sistematski razaraju institucije. Ja mislim da oni imaju u ovom trenutku ozbiljan politički problem, Evropska unija tu ništa ne može da im pomogne. E sad, zašto cela ova priča, i kakve ona veze ima sa našim izborima?
Mi već imamo ono što su Mađari dobili sa Evropskom unijom. Mi imamo tu uzurpaciju vlasti, mi imamo tu koncentraciju moći unutar političkih stranaka, i mislim da ovih 10 godina pokazuju da, ako mi sami sebi ne pomognemo, i ako mi sami sebe ne uredimo – svakako nas neće urediti Evropska unija. I sad se tu postavljaju razna pitanja – to ključno pitanje je šta da rade ljudi koji nisu izašli da glasaju 2012, koji su odbili da glasaju za Demokratsku stranku, ili su odlučili da taj listić precrtaju, pa da on bude nevažeći. Dakle, šta ti ljudi danas da rade? Da bismo videli kako smo došli do ovih izbora, 2014, ne treba da se vratimo u 2012, ja mislim, nego treba da se vratimo u 2008. godinu.
2008. godine su izbori raspisani, opet u vezi sa Evropskom unijom, dakle da li će biti potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. I pošto je DSS rekao ‘ne’, Demokratska stranka je rekla ‘da’, i ljudi su glasali za pridruživanje. Da li je od 2008-2012 Demokratska stranka ispunila to svoje izborno obećanje? Nije. I onda dolazimo do 2012. Šta je mogla da bude reakcija građana u toj situaciji? Ds je prvo zaustavila te procese pregovaranja, zaustavila je praktično rešavanje Kosovskog pitanja, a onda je, uvlačeći SPS u vlast i na neki način dogovaranjem i sa SNS-om – SNS nije pao s neba – praktično im je otvoren put za te izbore 2012.
A s druge strane, u tom trenutku nijedna druga stranka nije rekla ‘evo mi ćemo to da obavimo’. Jer ni SNS nije ušao u tu izbornu kampanju 2012. sa ovih pozicija na kojima sada stoji, mada ja mislim da oni lažu i sada. Ali, šta je bila opcija u tom trenutku? Ja mislim da ljudi koji su ozbiljno shvatili svoj glas, i koji su ozbiljno sebe shvatili 2008, jedina opcija 2012. im je bila da kažu ‘vi ste svi nepouzdani, neodgovorni i nesposobni’. E sada dolazi 2014, i mi se pitamo šta da radimo. Moje pitanje nije šta da radimo, nego je moje pitanje: šta se promenilo.
Da li su te stranke, kojima smo mi odbili da poklonimo poverenje, jer su nas izneverile u priodu 2008-2012, da li su nešto učinile u ove dve godine da povrate naše poverenje? Ne. Demokratska stranka danas stoji na ovim pozicijama na kojima stoji, ne zato što je sama htela tu da bude, nego zato što su ih izgurali na te pozicije, zato što je SNS jasno pokazala da ne želi da sarađuje sa njima. Ali se Demokratska stranka u stvari sve vreme nudila za tu saradnju, i kad je postalo jasno da od te saradnje nema ništa, onda su oni zauzeli principijelan stav. Principijelan stav da nećeš sa nekim ko ti je stavio do znanja da neće sa tobom, nije baš nešto mnogo principijelan. I to je u ovom trenutku jedina vrednost Demokratske stranke.
Dakle, šta je to za šta se vi zalažete, koji je to vaš program, i sa kojim ljudima? Da ne pričam da ja mislim da je genijalna stvar koja se desila odlazak Borisa Tadića i to što je povukao sve te ljude. Ali ni to nije rezultat svesnog delovanja ljudi iz Demokratske stranke. Imamo Novu stranku koja ide u koaliciji sa Demokratskom strankom. Zoran Živković je dugo vremena imao sve moje simpatije. Sad vidim da se on ponaša isto kao i ostali. Posle svega što se dogodilo u Demokratskoj stranci, načina na koji je Zoran Živković izašao iz te stranke, on bi morao nama danas da kaže šta se to u Demokratskoj stranci promenilo da bismo mi sad poverovali da je njegova odluka da ide sa njima principijelna, i da mi isto tako pomislimo ‘u redu je, evo verujemo ti, i dajemo ti glas’.
Taj razgovor ne postoji uopšte, taj razgovor se ne vidi. I sad, ako ja neću da glasam, i ako iznesem svoje razloge za to, kako neko sme da me pritiska da glasam? Od svih argumenata koje sam ja čuo – razmišljao sam o tome – Stevan Filipović je napisao taj tekst i ja sam o tom tekstu razmišljao i o njegovom argumentu. On je tu izneo moralni argument. On je rekao ‘Jeste, Demokratska stranka je bila bezveze. Ništa nisu uradili. Ali ti ne možeš da glasaš za ratne zločince’. Šta god da je uradila Demokratska stranka, najbolji odgovor koji ja mogu da dam na taj argument jeste da nisam ja taj koji je napravio pakt sa ratnim zločincima, nego Boris Tadić. I od tog momenta su oni i Boris Tadić isto.
Dakle, nisam ja zagovarao saradnju, nisam im ja otvarao vrata, nisam ja donosio Ustav iz 2006, nisam ja sa Dodikom gledao utakmice i podizao tri prsta, nisam ja stvarao specijalne odnose sa Republikom Srpskom, nisam ja onemogućavao dogovor sa ljudima sa Kosova – to su sve radili Boris Tadić i njegova Demokratska stranka. I kad sam ja rekao da me nije više strah od većeg zla, ja sam zapravo rekao da su oni meni isto što i to veće zlo, i potpuno je svejedno za koga glasam. Ali oni moraju da budu kažnjeni, jer su oni bili naša opcija. Biće kažnjeni tako što ćemo pokazati da se ne bojimo više većeg zla, jer su nam oni taj strah razvejali. Oni su pokazali da između njih i ovih drugih nema nikakve razlike. Tu ja pokušavam da branim svoju moralnu poziciju.
Sve drugo što sam čuo u vezi sa belim listićima, ili sa ljudima koji su odlučno rekli ne političkim manipulacijama i zloupotrebama, meni deluje neozbiljno. Jedan pokušaj da se objasni zašto ta opcija da se odbije da se da glas nije u redu, je ponudio Milan Podunavac pre neki dan. U Danasu je izašao njegov tekst i on praktično osporava naše pravo da ne glasamo po dva osnova. S jedne strane, mi glasanjem prihvatamo uspostavljeni poredak, učestvujemo u njemu i biramo kako će on da bude realizovan u nekih narednih 4 godine. Drugi čin koji mi pravimo kada glasamo, to je što jedni drugima priznajemo, prihvatamo jedni druge kao članove političke zajednice, koja je naša, dakle zajednička. Kada ti odbiješ da glasaš, kaže Milan Podunavac, ti si narušio i jedno i drugo, i time ne samo što si sebe isključio iz te političke zajednice, nego si podrio temelje te političke zajednice.
Moj odgovor na te argumente je krajnje jednostavan: ja i želim da podrijem temelje ove političke zajednice. Ja i ne mislim da ova politička zajednica ima poredak koji je prihvatljiv, ja i ne mislim da kada kažem da pripadam ovoj političkoj zajednici, to znači isto kao kada to kaže neko drugi, koji je sve ovo vreme glasao, na primer, za Srpsku radikalnu stranku. Vrednosti koje zastupaju ti ljudi sa vrednostima u koje bih ja da verujem i da ih zastupam, to nema blage veze jedno s drugim. Šta bi to zapravo značilo? To bi značilo da mi moramo da povedemo razgovor o temljima ovog društva. Kakvi crni izbori? Kakve crne priče ko će za koga i o čemu? Mi bre moramo da se dogovorimo koja je to zajednica u kojoj mi živimo, na kojim vrednostima ona počiva. Zašto ona uopšte postoji?
Ja ne kažem da mi moramo da mislimo isto, ali moramo taj okvir da rastegnemo da ima mesta i za nas i za njih, pod određenim uslovima. Ne znam o čemu Podunavac uopšte govori kada kaže da mi narušavamo… pa ja i hoću da narušim. Mislim da ovo nije pristojno društvo, i ja imam prava da se protiv toga pobunim.
Mi imamo ljude koji su bili zagovornici toga da se odbije da se da glas strankama, koji danas zagovaraju izlazak na izbore. Ja mislim da su svi oni koji kažu da na tim ljudima leži određena odgovornost, u pravu. Dakle, oni moraju da objasne šta se to promenilo u ove dve godine, zbog čega su oni promenili svoj stav. Ja mislim da oni imaju dve opcije: jedna opcija je da kažu da je Demokratska stranka postala bolja stranka, što mislim da nije tačno, a druga stvar, da se ovo veće zlo ispostavilo kao nepodnošljivo veće zlo. Iz toga ja mogu da zaključim da oni, kad su razmišljali 2012, nisu uzeli u obzir da bi ovo moglo ovako da izgleda, iz čega bi moj zaključak mogao da bude da su oni bili neozbiljni 2012. Jer ja 2012. sam tačno mogao da predvidim na šta će ovo da liči.
Bilo je potpuno jasno da ova vlada neće izdržati ceo mandat, i bilo je potpuno jasno da stranke kojima smo mi odbili da damo glas, a koje su u prethodnom periodu zastupale naše političke stavove i interese na toj javnoj sceni, da one moraju da rade užasno brzo. Ništa se od toga nije dogodilo, ili ovi zagovornici sadašnjeg izlaska na izbore moraju da nam kažu šta se to dogodilo, pošto ja to ne vidim. Ali ako bi mi oni objasnili, možda bih im ja poverovao. Dakle, to se nije dogodilo. Ako je njima ovo sad strašno, onda su oni stvarno pokazali jednu vrstu političke neozbiljnosti.
Svetlana Lukić: Meni se čini da bi odgovor koji sublimira sve moguće odgovore bio da su očekivali da će Demikratska stranka biti snažnija, odnosno da će opozicija biti snažnija. Pošto se opozicija raspala, da je neophodno podržati Demokratsku stranku, odnosno opoziciju, da bi ona bila brana doslovnom uvođenju autoritarnog sistema u Srbiji.
Dejan Ilić: Ja taj argument ne razumem. Ja ne vidim koja je razlika između tog argumenta i logike većeg zla. Ako si 2012. rekao ‘ne dam glas, jer zahtevam da glasam za dobra rešenja, a ne za manje zlo’, ovo je sad ta ista logika. Pa čoveče, ako ne valja, neka se raspadne. Recimo, jedna od zagovornica, je li, izlaska sad na izbore je Vesna Pešić. Ja nju razumem. Nju politika nosi. I ona se, naravno, u toj strasti opredeljuje na određene načine. Ja mislim da se ona uvek opredeli sa dovoljno dobrih razloga, da ona ume da objasni zašto je to uradila. Ali ja ne učestvujem u politici na taj način. Ja sam čovek, građanin, koji izađe i glasa na osnovu nekakvih racionalnih promišljanja i odluka koje donosi.
Kako je išao razgovor posle tih izbora? Prvo je išlo drvlje i kamenje na te ljude koji su odbili da daju svoj glas, a kad su došli novi izbori, sad bi svi da uzmu te glasove. Poruka, danas, ljudi koji odluče da ne daju svoj glas nikome, je da i dalje zahtevaju da neko izađe sa nekim programom koji je sprovodiv i za koji bi oni mogli da glasaju, iza kog bi oni mogli da stanu. I ja ne znam s kim ti ljudi razgovaraju, ti iz stranaka. Mislim da se oni obraćaju samo svom članstvu i tim ljudima koji za njih glasaju iz interesa. A mi koji smo sa strane, koji smo od njih nezavisni u izvesnoj meri, to šta mi mislimo njih nije uopšte briga. I pošto njih nije briga za nas, ne vidim zašto bi nas bilo briga za njih.
Pazi, Demokratska stranka, eeej, pa čoveče, oni su ušli u kampanju sa idejom da je Vučić diktator. Mislim, kad je Srbija imala problem sa diktatorima? Mislim, to je kao da rade kampanju za njega. Pa ljudi ovde kažu ‘daj nam čvrstu ruku da dovede stvari u red’. Kakva je to kampanja? Pokaži da i to što su se ovi dogovorili s Kosovom, evo, sad im se sve raspada na severu Kosova. I to što su se dogovorili sa Evropskom unijom, dogovorili su se po cenu da ne ispune one uslove za dobijanje subvencija iz Evropske unije. Dakle, ti imaš subvencije koje omogućavaju, na primer, domaćim poljoprivrednicima da se ravnopravno takmiče na tržištu sa poljoprivrednicima iz drugih zemalja. I ništa od tog novca neće stići u Srbiju jer ova vlast, dakle ova vlast, nije ispunila uslove da se ta sredstva dobiju. A pošto to kažeš, onda kaži šta ćeš ti da uradiš.
A druga stvar koju može neko da zameri, i što deluje isto, na prvi pogled kao nekakav prihvatljiv prigovor je – a što vi ne napravite stranku? Pa zato što postoji jedna elementarna stvar koja se zove podela posla. Dakle, postoje ljudi koje se bave politikom profesionalno, i postoje građani koji imaju pravo da nadgledaju i ocenjuju rad onih koji se bave politikom. Ja sam u životu izabrao da budem građanin. I ja kao građanin imam pravo da ne uđem u političko polje, ali da iz sve snage učestvujem u javnom prostoru kada se raspravlja o nekakvim političkim pitanjima. Drugi razlog je praktičan – u Srbiji u ovom trenutku nema resursa da se prave nove stranke, i to pokazuje stranka Zorana Živkovića.
Dakle, nema materijalnih resursa da se napravi nova stranka. Politička stranka zahteva novac. Tog novca u ovom trenutku u Srbiji više nema. Recimo, slušao sam kad kaže Vladimir Gligorov, i on kaže ‘i onda bi stranke trebalo da izađu sa programima, pa da nam kažu šta i kako’ – ali mi znamo da se to neće dogoditi. I to je atmosfera ovih izbora. Mi svi znamo šta bi trebalo da se desi, i svi znamo da se to neće desiti. Pa kad je to već sve tako, zašto u tome učestvujemo? Moramo da im kažemo ‘Dajte nam program, i onda možemo da razgovaramo. Dok nam ne date program, dok nas plašite ne znam kakvim pričama, nemamo o čemu da razgovaramo. Nemojte da se ljutite’. Ja ne mislim da tu treba neko mnogo da se vređa. I ne znam, posle 25 godina katastrofe, otkud uopšte toliko strasti? Pa mi smo najgore već videli. Ovo su neki odsjaji tog najgoreg, ovo što danas gledamo.
Kada su u Argentini išli ti procesi neke vrste te tranzicione pravde, to je vrlo ličilo na period 2000-2003. u Srbiji – imao si vojsku koja je bila s jedne strane, i imao si vlast i građane s druge strane. Ovde kod nas si imao službe bezbednosti, pa onda delom i vojsku i policiju i sve ostalo s jedne strane, i imao si vlast i građane s druge strane. Naravno, u toj vlasti su bili pipci ovih drugih ljudi, ali sumnjam da je i u Argentini bilo nešto mnogo drugačije. Nekoliko puta je u Argentini bio pokušan taj državni udar. Vojska je, prosto, pošto je bila izložena ozbiljnim pretnjama da će im biti suđeno, i zanimljivo je da je vojska pala s vlasti pošto je izgubila, je li, Foklandski rat, i zbog toga su ih ljudi sklonili. Ne zbog toga što im je bila nepodnošljiva diktatura, nego, prosto, izgubili ste rat, obrukali ste se, ‘ajd sad zdravo! Tako i kod nas. Izgubio si Kosovo, bombardovali su nas – ‘ajd zdravo! A to što je on bio diktator – Srbi bez problema s tim izlaze na kraj, to je ništa njima.
I sad, kad je vojska krenula, argentinski predsednik je pozvao građane da naprave živi zid između njegove rezidencije i vojnih jedinica koje su krenule ka toj rezidenciji. I građani stvarno izašli, i vojska se vratila i nije napravila državni udar! Šta je trebalo da se dogodi kada su oni na Gazeli demonstrirali – da li možete da zamislite situaciju u kojoj Đinđić zove građane da opkole tu jedinicu, da naprave živi zid, da ona ne može ni napred ni nazad. Građani da im pokažu da to kako oni rešavaju stvari, da to više ne može. I recimo Đinđić uputi taj poziv, šta misliš, koliko bi ljudi izašlo? Pa niko ne bi izašao.
Ista stvar važi sada, kao što je važila i tada. Šta misliš, kada bismo mi pozvali ljude i rekli ‘ugrožena vam je sloboda, odoše stvari dođavola. Izađite na ulicu da pokažete da se sa tim ne slažete’. E sad, zašto je to tako, to treba da se zapitaju sve ove razne organizacije, sindikati i svi ostali. Kako je to moguće? Zašto mi stalno gledamo u nekog spasitelja? Zašto mi stalno imamo taj manjak vere u same sebe, da kažemo ‘znaš, al’ kad se mi dogovorimo, i kad mi izađemo na tu ulicu i kad mi kažemo da tako više ne može – to je dovoljno’. Mnogo jednostavnije je to, ta spremnost da braniš svoju slobodu lično, od ovoga čega se mi igramo. Ta potraga za spasiteljem je opasan posao. I ja mislim, ko bude hteo da menja Srbiju – naravno da su važne ekonomska mere – ali obrazovanje; prvi za kojeg ću ja glasati je onaj ko izađe sa dobrim obrazovnim programima.
A ovo, od danas do sutra, pa me danas plašiš ‘ovaj je diktator, izađi da glasaš’, a sutra, ti kad dođeš na njegovo mesto počneš da se ponašaš vrlo slično – to smo videli sa Tadićem. Tadić mi je dobar simbol zato što, naravno da izbezumljuje kada krenu ove demonstracije u BiH, što Vučić zove odmah Dodika na razgovor. Pritom se ti pitaš kakve ti veze imaš s njima? Onda kaže ‘nisu oni nacionalisti’. Pa ako nisu nacionalisti, po kom osnovu on njih zove? To su bre ljudi iz druge države. To Tadić pomaže Dodiku u kampanji. Pa onda dođe Dodik u Srbiju, pa pomaže Tadiću u kampanju. Onda idu da gledaju reprezentaciju Srbije, fudbal, razumeš, ovi se obrukaju na terenu, a njih dvojica sede u loži. Mislim, čega je to bila demonstracija? Šta su oni hteli da poruče? I sad, kao, Vučić mi je ne znam šta. Veće zlo.
Tako da, ne vidim ja sad razlog da se u ovom trenutku da glas bilo kome. Ja mislim da treba da se, evo, ako nisu stranke dosledne… mada jesu! Ne možemo mi reći da Demokratska stranka nije principijelna. Ona principijelno odbija da izađe sa programom: nećemo da prihvatimo odgovornost, nećemo da damo analizu svog lošeg rada – tu ima neke doslednosti. Mi možemo da odgovorimo na to isto nekom doslednošću. Eto, utoliko su se stvari izmenile da ne moramo da glasamo za veće zlo, sad je dovoljno da odbijemo da damo glas.
Osim što ti ljudi u Bosni zaslužuju sve simpatije i svaku podršku, mislim da imamo dve stvari koje su tu obespokojavajuće. Prva je reakcija građana Republike Srpske. Ja mislim da je to porazno, kako su ljudi u Republiici Srpskoj na to reagovali. To je je jedan od težih udaraca, i to govori zapravo o toj snazi srpskog nacionalizma, i dalje. U Bijeljini je bio taj, skupili su se ljudi koji su hteli da podrže demonstrante iz Federacije, a onda se vrlo brzo skupila i grupa mladih ljudi koja je, je li, uzvikivala Karadžiću i Mladiću i pretila ovima što su podržali demonstrante u Federaciji. Onda imaš Dodikovu izjavu da neće moći nijedan demonstrant – pazi ti, on je postavio granicu – da uđe u Republiku Srpsku. To je bre njihova država! Užasno me to uznemirilo, ta reakcija u Republici Srpskoj na to što se događa u Federaciji.
Ako nešto BiH ovim demonstracijama pokazuje, to je da je to jedno društvo čiji su kanali političke komunikacije zagušeni. I da tu svako neslaganje, svako nezadovoljstvo ne može više da se artikuliše unutar nekih institucija, nego će se artikulisati nasilno, a pošto se artikuliše nasilno, velika je neizvesnost, je li, kakav će rezultat tog nasilja, koje je na taj način izbilo, kakav će rezultat svega toga biti. Ono što smo mi videli u BiH – prvo, da ima veliki broj nezadovoljnih ljudi koji su spremni na sve, oni koji su u tim političkim telima, oni nemaju nikakve veze sa ovim ljudima, i ljudi su rekli ‘sad ćemo sve da spalimo i srušimo’. Znaš, simbolički gledano, oni su rušili institucije, zgrade koje ovaploćuju institucije Federacije – oni su praktično rušili državu.
Pazi, ti kreneš silom na ljude iz BiH, koji su toliko toga preturili preko glave. I sad ti njih hoćeš da uplašiš nekakvim policijskim jedinicama. I oni su išli i rekli ‘ovo nije naša država’. Možeš ti da je nazivaš i bošnjačkom, ali nije naša. Ali postavlja se pitanje, kako ćemo mi da napravimo tu državu našom. Ni ovo ovde nije naša država. Ja čak ne mislim ni da je važno da izađeš na izbore i da precrtaš. Sedi bre kod kuće. Može, evo ja ću možda da odem da kažem ‘neću ni za koga da glasam, i hajd’ zdravo’, da pokažem da nisam lenj, ali potpuno bih razumeo ljude koji ostanu kod kuće i kažu ‘ma koga briga. U ovom trenutku su mi ruke vezane, u političkom prostoru nemam svoje predstavnike, sedeću kod kuće, pa ću sačekati, ili ću nešto uraditi, je li, da se pojavi neka bolja šansa.’
Svetlana Lukić: Slušali ste Branislava Dimitrijevića, a potom i Dejana Ilića. A osim izbora, izbornih lista i koalicija, tema ove nedelje, čak i u našim medijima, bilo je ovo što se događalo i još uvek se događa u Bosni i Hercegovini, tačnije u Federaciji, jer je ‘naš’ deo Bosne miran, stabilan i prosperitetan. U Beogradu je ovih dana bio naš povremeni sagovornik i autor tekstova na sajtu Peščanika, Sarajlija Damir Dizdarević, inače po struci matematičar i informatičar, pa smo hteli da čujemo njegovo mišljenje o događajima u Bosni.
Damir Dizdarević: Koliko god ljudi koji žive u Bosni sve ove godine očekivali da će socijalni nemiri jednom, prije ili kasnije da krenu, ovo zaista jeste izgledalo dramatično. To što se sad desilo u prošli petak je praktično bila kulminacija tih protesta koji su krenuli iz Tuzle. Ti radnici u Tuzli koji su započeli te proteste par dana ranije, mjesecima prije toga su protestovali na miran način, i ja mislim da su oni apsolutno kroz te svoje proteste iscrpili apsolutno sve mogućnosti mirnog protestovanja. Ne želim da kažem da je moralo da se radi to nasiljem, ali oni zaista nisu više imali nekog drugog načina da skrenu pažnju na sebe i na te svoje probleme koje imaju. Ono što je možda bilo iznenađujuće, kako su se brzo ti protesti iz Tuzle proširili i na Sarajevo, i na Mostar i na Bihać i na Zenicu – to se zaista desilo preko noći. I to je možda iznenađujuće, samo sa aspekta brzine tog reagovanja ostalih gradova. Ali nije iznenađujuće iz te perspektive da je zaista, u zadnje četiri godine apsolutno sve otišlo nizbrdo. I ovi protesti su se desili lokalno, i oni su bili najprije usmjereni prema kantonalnim vladama, zbog riješavanja lokalnih problema, jer po toj konstrukciji BiH, odnosno Federacije, koja je podijeljena u tih 10 kantona, kantoni su zapravo lokalna izvršna vlast koja može da riješava većinu problema na tom lokalnom nivou.
Ono što je zapravo tu više zabrinjava na duže staze, a to je što se nije zapravo od svog tog nasilja desilo da su jasno formulisani zahtjevi prema tim lokalnim vlastima, izuzev što su se tražile ostavke. Mi imamo zakazane izbore za oktobar mjesec, davanje ostavke sad od strane bilo koje vlade je potpuno besmisleno. Znači, niti možete da nađete nekoga ko bi se sad prihvatio tog posla da 6 mjeseci vodi bilo kakvu vladu u ovakvom okruženju, ta vlada koja je sad dala ostavku će ionako da ostane u tehničkom mandatu do izbora. Međutim, same ostavke kantonalnih vlada nisu riješile ništa.
Unazad ako se vratimo nekoliko godina, bilo je toliko vrlo jasnih pokazatelja da će to jednog dana da se desi: od te ogromne nezaposlenosti, od školstva i zdravstva koji se bukvalno raspadaju, do korupcije koja je apsolutno prisutna na svakom koraku, pa čak i do toga da smo, eto, konkretno mi u Sarajevu u poslednjih nekoliko mjeseci imali i povremena otkazivanja onih elementarnih servisa – vi više ne možete ni u gradski saobraćaj da se pouzdate, jer ne znate da li će radnici da štrajkuju, kao što su par puta to uradili, ili će elektroprivreda da im ugasi struju. Znači, to je potpuno sulud jedan scenario gde vi imate dvije državne kompanije koje moraju da se pobrinu da osnovni gradski servisi funkcionišu kako treba, i da one rade jedna protiv druge.
Nedavno je iz poreske uprave Federacije iscurio zvanični spisak stotinu najvećih primanja državnih dužnosnika, odnosno direktora u kompanijama sa državnim vlasništvom, i to su bili enormni iznosi. BiH u takvom siromaštvu, i pored tolikog administrativnog aparata, koji je nezabilježen igdje u Evropi, da državni funkcioneri imaju ubedljivo najveće plate u cijelom regionu. Da naš predsednik vijeća ministara ili član predsedništva ima veću ili gotovo istu platu kao recimo slovenački, ili 2 puta veću nego što ima predsednik vlade u Srbiji. E sad, ako na to dodate činjenicu da mi imamo toliko različitih nivoa vlasti, i otprilike između 150 i 170 ministarstava na nivou BiH, od čega je većina u Federaciji, zbog te podijeljenosti po kantonima, onda vidite da je to čudovišna konstrukcija od administrtivnog aparata, koja pojede sve.
Ljudi su znali, manje-više, da su to velika primanja, ali nisu znali da su baš tolika, da su to primanja na mesečnom nivou od nekih 7-10 hiljada evra, što je apsolutno suludo dok imate prosečnu platu koja se kreće između 350 i 400 evra, i to u Kantonu Sarajevo koji slovi za najbogatiji. I kad se svi ti faktori uzmu u obzir, i jedna opšta blokada vlasti, onda zaista ne možete da kažete da je to bilo iznenađujuće što se desilo. Recimo, podnio je ostavnku direktor policijske agencije za koordinaciju policijskih tijela. On je rekao da on, zbog toliko kompleksnog administrativnog aparata koji stoji nad njim, uopšte više nije u stanju da reaguje i da zaštiti te institucije na odgovarajući način, jer nema administrativne mehanizme da nekome nešto naredi. U tom smislu, praktično se gube te nadležnosti, ko zapravo treba da reaguje u takvim scenarijima. I sad je moglo da se vidi, u svim ovim protestima, policija je bila vrlo suzdržana, što je sa jedne strane dobro, jer nije došlo, srećom, ni do nekih ozbiljnijih ranjavanja ni do toga da neko pogine, a sa druge strane, ona tu i jeste da služi kao zaštita za ustavni poredak i za institucije društva. I protesta će sasvim sigurno da bude, i socijalnih protesta će biti, ja se samo nadam da neće biti tog nasilja i te paljevine, jer to definitivno ništa ne doprinosi. Osim, na žalost, skretanja pažnje koja izgleda nije mogla da se skrene na neki drugi način.
Svetlana Lukić: Kako je, po tvom mišljenju, reagovala vlast na različitim nivoima?
Damir Dizdarević: Pa reagovala je vrlo različito. Od nekog apsolutnog odbacivanja realnosti, što je racimo bilo u Kantonu Sarajevo, gdje je premijer Kantona Sarajevo dan prije ovih masovnih protesta koji su se desili u petak, on je recimo u četvrtak izjavio, dok su protesti u Tuzli već trajali, da građani Sarajeva, po njegovom mišljenju, nemaju nikakav razlog za nezadovoljstvo. Dva dana nakon toga je on dao ostavku, čime je i čitava vlada pala. U Tuzli i Zenici su se, recimo, te ostavke desile odmah. Ono gde se nije, recimo, desilo, je u Mostaru. Tu se to nije desilo zato što je vrlo lako moglo da se prebaci na taj nacionalni nivo. Recimo da su se ostavke desile u onim regionima koji imaju homogeno stanovništvo po pitanju te nacionalne sturture. Mostar, recimo, nije takav, i tu je vrlo lako manipulisati, čim možete da prebacite proteste na politički motivisane.
Politički motivisani u Sarajevu bi značilo da su to inspirisale stranke koje trenutno nisu na vlasti. Ako to isto kažete u Mostaru, onda će to tamo biti između Hrvata i Bošnjaka, je l’, da je inspirisano na takav način. Uglavnom, naravno, pokušava da se skine odgovornost sa onih koji su trenutno na vlasti time što ćete da kažete da su to njihovi politički protivnici inspirisali, da to u stvari ne odgovara realnom stanju, da su to plaćeni ljudi, čak je bila jedna izjava da su to drogirani, pa su rekli da ipak nisu, kao, drogirani bili, nego da je to neka pogrešna informacija iscurela, međutim, to je i dalje potpuno suludo.
Svetlana Lukić: Međutim, to prebacivanje na opoziciju koja je nezadovoljna i hoće uvek da lovi u mutnom, nije isto, pogotovu ne u Bosni, kada se to prebacije na nacionalni teren.
Damir Dizdarević: Naravno da nije isto, i to je upravo ovo što je sad bilo u par navrata rečeno, da se sa izazivanjem krize u Federaciji pokušava rušiti Republika Srpska. Međutim, to je samo jedan vrlo jasan primjer kako se vlast ponaša kad dođe u kriznu situaciju. Jer to je uvijek bila vrlo pouzdana odstupnica. Recimo, oni protesti koji su bili ljetos, što je pokrenuo onaj slučaj bolesne bebe koja nije mogla da izađe vani jer nije imala pasoš, a nije imala pasoš jer nije imala matični broj – znači, oni su bili inspirisani baš isključivo tim slučajem. To je vrlo, onako, emotivna reakcija ljudi bila da se to riješi da bi se tom djetetu pomoglo. Ali prva reakcija je bila da je to bilo politički inspirisano. Jer čim to prebacite na politički ili nacionalni aspekt u Bosni, vi ste time riješili 50% stvari, vi tačno znate koga možete da okrivite za to. Međutim, ovo sad je dosta teško prebaciti na takav nivo, jer su te vatre planule na više frontova. Vrlo je jasno da su ljudi zaista izrazito nezadovoljni, gladni bukvalno, bez posla, bez ikakve perspektive, i to može da se vidi kad ih pogledate, na kraju krajeva.
Konkretno, zbog nesprovođenja presude Sejdić-Finci, Evropska unija je zaista rekla ‘ne možete da maknete nigdje dalje dok se to ne sprovede’. I pošto se to ne sprovodi, to je postavljeno kao uslov preko koga ne može da se pređe dok se on ne riješi. I mi smo zbog toga izgubili neke fondove predpristupne iz Evropske unije, što je dodatno još usložnilo ovu ekonomsku situaciju, jer pored ovog finansiranja od strane emigracije, i ti fondovi Evropske unije su jako puno do sada pomogli da se bilo šta radi. Sad je i to jednim većim delom zaustavljeno upravo zbog nemogućnosti da se postigne dogovor oko jednog suštinskog pitanja.
Pitanje presude Sejdić-Finci zapravo nije trenutno pravo pitanje. Ono se samo predstavlja pod tim imenom, i ja bih rekao da je taj problem koji se trenutno riješava, a ne može se riješiti tako kako je krenuo da se riješava, on je dobio brend Sejdić-Finci. Međutim, sama presuda Sejdić-Finci propisuje vrlo jednostavnu stvar: da u BiH svaki građanin ima pravo da bude biran. Po Dejtonskom ustavu predviđeno je da samo predstavnici konstitutivnih naroda mogu da budu birani u organe vlasti. Sejdić i Finci su dva čovjeka, predstavnika manjinskih naroda, jedan Jevrejin i jedan Rom, koji su tužili Bosnu i Hercegovinu sudu za ljudska prava, jer nemaju mehanizam da oni mogu da se kandiduju.
I sud je presudio sasvim normalnu stvar, a to je da mora da se omogući takav izborni mehanizam koji će omogućiti predstavnicima ostalih da kandiduju svoje kandidate i za predsjedništvo, ali i za druge nivoe vlasti. Međutim, to nije ono što se riješava trenutno unutar te presude Sejdić-Finci. Ono što se trenutno riješava je kako spriječiti predstavnike jednog naroda da glasaju za prijedstavnike drugog naroda. Direktan povod za tako nešto je bio izbor Željka Komšića, koji je trenutno hrvatski član predsjedništva, i koji je u prethodnom sazivu bio hrvatski član predsjedništva, njegov izbor na to mesto. Jer predstavnici hrvatskih stranaka, na prvom mestu HDZ-a, nisu bili zadovoljni, jer tvrde da je njega izglasalo većinom bošnjačko stanovništvo, kao predstavnika hrvatskog naroda.
On je dobio jedan dio glasova iz regiona koji su sa većinski bošnjačkim stanovništvom, zato što su ljudi prepoznali, ili makar oni koji nisu željeli da glasaju isključivo po nacionalnom ključu, oni su tada prepoznali u tom čovjeku nešto što im se dopalo. On je, iako se kandidovao kao Hrvat, jer nije mogao drugačije da se kandiduje, pokušavao da drži neku ekvidistancu od svih naroda, a da istovremeno pokušava da radi za sve. I to je bio razlog zašto je dobio te glasove bošnjačkog naroda.
Svetlana Lukić: A to je bio alarm za uzbunu, je li?
Damir Dizdarević: To je bio dva puta alarm za veliku uzbunu, na prvom mestu od strane HDZ-a, koji nije njemu priznavao to da je pravi Hrvat i da on može zaista da predstavlja hrvatski narod. Ono što se sad dešava pod tim brendom Sejdić-Finci je zapravo riješavanje tog pitanja – kako da se napravi izborni mehanizam kojim ćete vi unutar jedne države da spriječite pripadnike jednog naroda da glasaju za nekoga ko nije iz njihove nacionalne skupine. S obzirom da je to nezabilježeno, barem koliko ja znam, igdje, naravno da je to teško napraviti. Vi sad morate, znači, da napravite takav mehanizam da konkretno za članove predsjedništva uvijek budu izabrani oni koji su pravi predstavnici tog naroda. A kako ćete definisati ko je pravi? Konkretno, evo, tom Željku Komšiću – mada nije uopšte sad bitno o kome se radi – kažete ‘nisi pravi Hrvat’, iako se on kandidovao kao Hrvat. A s druge strane, nedavno je bio prijedlog – sad ne mogu tačno da se setim ko je to rekao, neko od tih ljudi ko je na vlasti – je rekao ‘pa dobro, neka se ti Sejdić i Finci izjasne kao Srbin, Hrvat ili kao Musliman, mi nećemo provjeravati to. Pa možemo to tako da riješimo’.
Svetlana Lukić: Ne mogu da verujem. Oni izgovaraju sve to?
Damir Dizdarević: Jeste. Znači, s jedne strane vi hoćete pitanje ostalih da riješite tako, a s druge strane, kad neko dobije na izborima recimo kao predstavnik konstitutivnih naroda, vi kažete ‘e, nije taj pravi’.
Svetlana Lukić: Pa dobro, po tome sertifikat bi u stvari davale stranke koje insistiraju da se identifikuju sa svojim narodom, tipa HDZ, tipa SDA, tipa SDS…
Damir Dizdarević: Upravo tako. Vi imate već dugo u Bosni, još od rata postoje stranke koje su bukvalno monopolizirale sebi pravo da predstavljaju određene narode. Konkretno, evo, kad govorimo o hrvatskim strankama, to je definitivno HDZ. Mislim da bi oni bili zaista sretni kad bi to moglo definitivno da u Ustavu piše da član predsedništva iz hrvatskog naroda mora biti član HDZ-a. Eto. I to je zapravo vid te presude Sejdić-Finci, nije zapravo problem u tome, niti je ikad bio problem u tome da ovi ostali mogu da imaju svog predstavnika. Problem je u tome da ne bi neko slučajno od ovih drugih, koji su nacionalno grupisani, glasao za ostale, ili, što je još gore, za predstavnika drugog konstitutivnog naroda. E, oko toga oni ne mogu da se dogovore i zbog toga je, praktično, blokirano sve već nekoliko godina.
Svetlana Lukić: Kakva je uloga u celoj toj priči Evropske unije, odnosno njenih zvaničnih institucija u Bosni?
Damir Dizdarević: Ni meni to zaista nije baš jasno. Prvo, ta izjava o slanju trupa i slično, ja mislim da je prilično izvučena iz konteksta, i da je u medijima kao senzacionalistička predstavljena, da nije bila ni tako formulisana. Visoki predstavnik ima toliko drugih mehanizama koji mu stoje na raspolaganju prije nego što bi poslao neke strane trupe. Međutim, uloga konkretno Ureda visokog predstavnika u zadnjih nekoliko godina je zaista nejasna. Oni ne žele da koriste ono što se popularno zove Bonske ovlasti – a to praktično znači da ne mogu da postave, ali mogu da smijene bilo kojeg funkcionera na bilo kojem nivou vlasti, mogu da donesu zakon, da nametnu riješenja neka zakonska – oni to ne rade već neko vrijeme.
Oni imaju ovlašćenja koja ne koriste. Govore da to treba da rade lokalni političari. Lokalni političari to ne mogu da rade i ovi protesti su najbolji primjer da to zaista ne funkcioniše, a istovremeno ne žele da koriste bilo koje od svojih ovlašćenja. Tako da stvarno je vrlo upitno koja je njihova uloga, ili je ja ne vidim, ali mislim da niko trenutno sa sigurnošću ne može da kaže šta tačno oni rade. Nama je definitivno potrebno prisustvo, na prvom mjestu, Evropske unije tu, jer bez njihove pomoći ja ne vjerujem da mi možemo bilo šta na neke duže staze dobro da napravimo, ali ja ne vidim zaista da se tu nešto radi, izuzev ovoga da se pokušava pronaći rješenje za tu presudu Sejdić-Finci, i tu su stvarno bili prilično aktivni, ali ne iz Ureda visokog predstavnika nego iz Evropske komisije. Ja nikakav drugi angažman koji bi nešto riješio, unaprijedio u BiH, apsolutno nisam vidio već duže vrijeme.
Svetlana Lukić: Ima ta jedna teza, odnosno klackalica na koju često rade, a to je da kada se dotakne takozvano dno – bez obzira što svako i u svom životu zna da to ne postoji, nego da je to kao ona babuška, pa se i dalje otvara – a to je da, ukoliko situacija bude sve gora i gora, ukoliko Evropska komisija blokira predpristupne fondove zbog presude Sejdić-Finci ili zbog nekog drugog razloga, da će na kraju svih krajeva političari shvatiti da više ne mogu da sebi i svojim partijskim članovima dele platu, da je neće biti, da će jednog časa morati da se priklone razumu, za početak.
Damir Dizdarević: Tako je. Pa to je upravo ono što mi i slušamo sve vreme i od strane Ureda visokog predstavnika, i od Evropske unije, međutim, to se nikako ne dešava. Meni je jasno, sa te strane, da su oni ostavili neko vrijeme, koje se jako proteglo, da se pokuša to desiti. Međutim, to se ne dešava. I mislim da ovo sad što se desilo sa ovim protestima i sa izborima, bilo vanrednim bilo redovnim, i jedni i drugi će da se dese vrlo brzo, da je to stvarno neka prelomna tačka u kojoj će da se vidi da li će sve da ostane isto, i da onda krene jednim vrlo neizvesnim putem, ili će nešto da se promijeni. Mislim da su ovo najbitniji izbori od rata pa naovamo. Najgori ishod svega ovoga bi bio da su ovi protesti zapravo bili samo jedan izljev bijesa, koji će sad jedno vrijeme da splašnjava lagano, i da se onda opet akumulira. To bi bio definitivno najgori ishod svega ovoga.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas obe Svetlane.
Peščanik.net, 17.02.2014.