Radio emisija 20.02.2015, govore Miša Brkić i Mijat Lakićević.
Svetlana Lukić: I mi ćemo u današnjoj emisiji govoriti o neuspeloj prodaji smederevske železare, jer ona je jako dobar primer toga koliko predsednik vlade, bez obzira što je globtroter, ne razume svet u kome živi. On misli da mu nekoliko dobrih ocena na Pravnom fakultetu garantuje da je stručnjak za sve – proizvodnju čelika, plagijate, svinjogojstvo, fudbal… da ne pominjem mikrobiologiju i nanotehnologiju. Vučić nam je saopštio kako je noćima molio tog Esmarka da ima razumevanje za Srbiju. Borio se s njim kao lav, izgubio je bitku, ali ne i rat.
I odmah posle priznavanja propasti plana A, prešlo se na plan B – objavljen je javni poziv za izbor profesionalnog menadžmenta koji bi narednih meseci upravljao našom Željkom. Osnovni uslov konkursa je da budući menadžment poveća proizvodnju na najmanje 1,5 milion tona čelika godišnje, uvede nove tehnologije i osvoji nova tržišta. Nažalost, najbolji kandidati koje ima u vidu naš premijer, Nikolas Flamel, Tiho Brahe i Paracelzus, sprečeni su da se jave na ovaj konkurs. Naime, umrli su pre nekoliko vekova, a njihova nauka, alhemija, u međuvremenu nije uspela da se dokopa kamena mudrosti koji bi metal uspešno pretvarao u zlato, srebro ili makar u čelične limove.
Cela ova drama zbog koje nedeljama ne spavaju ni premijer, ni Smederevo, ni Srbija, sudeći po ovim nerazumnim uslovima iz plana B, pokazuje da je Vučićev osnovni pokretač u ratu za Željku bio da svima koji ga gledaju – a gleda ga, naravno, ceo svet – pokaže kako je on lično savladao najradikalniju granu alhemije, takozvanu Veliku veštinu, Ars magnu, kojom alhemičar samoga sebe tranformiše u neku vrstu svemoćnog bića. Paljenje druge visoke peći u Smederevu bio bi samo sporedni efekat.
U današnjem Peščaniku slušaćete ekonomske novinare Mijata Lakićevića i Mišu Brkića, koji su mesecima unazad pisali i govorili da je ovaj način prodaje smederevske železare nemoguća misija.
Mijat Lakićević: Mislim da bi na početku ovog razgovora trebalo podsetiti na to šta je Železara, odnosno kakva je to firma. To preduzeće od samog početka pravi gubitke. Industrija čelika mora da bude ili na rudniku uglja ili na rudniku gvožđa. Kod nas to nije slučaj. Dakle, i tada kada je napravljena, Železara je bila neka konstrukcija. Ideja je bila da se ruda nabavlja iz Brazila, da se dobija jeftini koks… Ni tada to nije funkcionisalo.
Svetlana Lukić: Da li je to bila jedna od “političkih fabrika”?
Mijat Lakićević: Tada je bilo neko pravilo da svaka republiika mora da ima rafineriju i železaru. To je bio danak socijalističkom shvatanju ekonomije, gde je teška industrija bila osnova razvoja, pa su svi mislili da moraju prvo da imaju tešku industriju, pa onda na tome da grade prerađivačku i tako dalje. To je tada još i moglo da ima nekog rezona, ali danas, sa ovako povezanom privredom, to je sigurno davno prošlo vreme.
Železara, takva kakva je, ne može da funkcioniše. Ona može da funkcioniše samo u vreme kada je cena čelika na svetskom tržištu visoka i to je bilo u ono vreme kada ju je US Steel kupio. Cena je tada bila visoka i oni su radili sa profitom. Oni su očigledno pravili procene kako će se ubuduće kretati cena čelika na svetskom tržištu. Njihova procena je bila da je to previše rizično i oni su odatle izašli. I tako se Cvetkovićeva vlada našla u nebranom grožđu. Oni su tada takođe raspisali tender – u aprilu 2012. godine – da nađu nekog partnera, ali nisu uspeli.
Šta je ključno u ovom najnovijem pokušaju? Kao do dogovora sa Esmarkom nije došlo zato što se nisu razumeli oko nekih 15 miliona evra vrednosti minimalnog obrtnog kapitala: da li je to 55 ili 70 miliona evra. Kao tu je ceo posao propao. Iskreno da kažem, meni je to sumnjivo. To je ogroman posao i da propadne zbog 1% ili 10% – to se ne dešava. Ja mislim da su krupnije stvari bile problem. Po mom mišljenju, jedna od njih je bila naš zahtev da ostane 5 i po hiljada zaposlenih. Znači, em imamo ona dva problema: nema uglja, nema gvožđa, a morate da zadržite pet i po hiljada zaposlenih. Ja mislim da su ti zahtevi bili takvi da zapravo niko u to nije smeo da uđe, i da je to suština zašto je ovaj posao propao.
Miša Brkić: Ja mislim da je propao zato što su pregovori loše vođeni, zato što smo mi u startu priznali da smo u problemu. Kad se na sve to još nadovežu globalni uslovi – onda je bilo jasno da posao ne može da uspe. Kriza na svetskom tržištu čelika je činjenica, naročito u oblastima u kojima Železara Smederevo proizvodi čelik – a to je građevinarstvo. S druge strane, postoji jedna vrsta globalizacije u industriji čelika. Nekoliko velikih kompanija preuzima većinu železara. Sve lokalne železare ne mogu da opstanu.
To se već dogodilo u nekim oblastima, recimo u duvanskoj industriji. Pre nekoliko dana vlasnici Tvornice duvana Rovinj su odlučili da prodaju fabriku, jer su globalni ekonomski tokovi takvi da će ostati tri velika igrača i niko od lokalaca nema šanse da preživi na tržištu. To je i priča sa železarom u Smederevu. Ali da ostavimo po strani te globalne okolnosti, mi imamo problem sa Železarom od onog trenutka kada ju je US Steel vratio, odnosno prodao vladi za 1 dolar – tad je postalo jasno da su tržišne okolnosti takve da malo ko može da opstane ako nije konkurentan. A konkurentni su Kinezi sa niskom cenom radne snage i generalno troškova – ovo o čemu je Mijat govorio. Dakle, morate da imate i rudnik uglja i rudnik gvožđa na jednom mestu da biste bili konkurentni, a ne da dovlačite rudu ne znam odakle. Isto je i sa prodajom.
Dakle, još u avgustu prošle godine, kada je postalo jasno da država Srbija više ne može da izdrži da finansira Železaru – naš premijer je rekao ‘Esmark je naš strateški partner u Smederevu’. Tada nije bilo ni tendera, on je raspisan tek u decembru. Tri dana pošto je raspisan, mi smo ponovo rekli ‘Esmark je naš kandidat’. Onda smo početkom januara, kad je prošlo mesec dana od tendera, razjurili sve potencijalne kandidate, a čujem da su neki Danci bili vrlo zainteresovali, da su uplatili novac, ali su diskvalifikovani jer navodno uplata nije stigla, iako su oni pokazivali papir da su uplatili. Dakle, mi smo unapred razjurili sve moguće kandidate za Železaru, a nisam video da se iko baš pretrgao jureći za našom Železarom.
A bilo je onoliko priča, zvezde istoka Crvene zore dolaze iz Rusije i Ukrajine da kupe Železaru, a na tenderu u suštini nije bilo nikog. Javio se Esmark, iz prostog razloga jer su ljudi koji vode tu porodičnu kompaniju shvatili da su oni nama slamka spasa. Mi sve vreme favorizujemo kompaniju kojoj hoćemo da utrapimo Železaru. Deset dana pre nego što je objavljena vest da je tender propao, ljudi iz krugova pregovarača su mi rekli ‘slobodno objavi vest da neće biti ništa od prodaje Železare’.
Esmark nije hteo da odustane od tri stvari: jedna je da nije hteo da se obaveže da zadrži pet i po hiljada radnika. Nijedna čeličana s toliko radnika i s takvim programom ne može da bude profitabilna.
Drugo, nije hteo da pristane da se obavezuje ni na kakve rokove, što je američki ambasador jednom vrlo jasno i rekao. Dakle, tržište je takvo da niko ni na šta ne može da se obaveže. I to nije samo u čeličarskoj industriji, to je svuda tako. Niko normalan ne može danas ni na šta da se obaveže na duže od godinu dana.
I treća stvar koju Esmark nije hteo da ispušta iz ruku – on je rekao ‘okej, mi ćemo da uzmemo kredit, ali garant mora da bude vlada Srbije’. Kako bih rekao, to su nemogući uslovi za vladu, najpre ovaj uslov oko kredita; jer ako vi nekome date garanciju za kredit – odmah dolazite pod mikroskop Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, koji ne dozvoljavaju državi da na taj način daje garancije za bilo kakve kredite preduzećima u svom vlasništvu. Ja mislim da je srpska strana bila žrtva same sebe, odnosno ambicije da tu Železaru najzad nekome utrapi, i činjenice da je ključni pregovarač bio premijer.
Dakle, mi smo uzeli privatizacionog savetnika koji je u pregovorima bio samo kao fikus. Imali smo u Pitsburgu ministra finansija kao pregovarača, a onda saznamo da zapravo naš premijer konferencijskom vezom pregovara na sastanku na kome sedi ministar finansija. Čini mi se da je premijer postao žrtva vlastite ambicije da proda Železaru i da pokaže građanstvu, biračima i članovima svoje stranke kako je on uspešan i kao biznismen. Na žalost, ispostavilo se da on ne ume da radi taj posao.
On je dobar deo svoje političke sudbine vezao za tu Železaru i kad je sve to propalo, onda izlazimo sa tim planom B. I dalje ostaje pet i po hiljada radnika. E, sad ćemo da nađemo najbolji svetski menadžment. Ali opet ostaju bez odgova neka pitanja: ako ti kupuješ najboljeg na svetu, taj mnogo košta. Ja mislim da najbolji u čeličarskoj industriji na planeti Zemlji vredi jedno milion i po dolara mesečne plate? Dakle, taj bez 10 miliona godišnje neće da razgovara. Ko će njemu da da platu? Vlada Srbije? Odakle? Sme li to da radi? Da li će on da se naplati iz profita? Iz kog profita, ako firma posluje negativno? Dakle, naša vlada kaže ‘nama treba svetski menadžer koji zna da kupuje sirovine i da prodaje čelik na drugim tržištima’.
S čelikom je kao sa cementom: kad ga proizvedeš, neisplativo je da ga vučeš u Kinu. Dakle, postoji računica koja kaže da je 100-200 kilometara u prečniku profitabilno prodavati čelik. Sve dalje od toga je neisplativo. Tako da je Železara, ja mislim, odradila svoje. Mijat je spomenuo bivše jugoslovenske republike – svaka je imala svoju železaru. To je od Slovenije do Makedonije gotovo sve pozatvarano ili svedeno na jako male razmere, da zadovoljava tržište u regionu. Ali ima proizvodnju sasvim drugačije vrste. Koliko znam, ona u Makedoniji radi čelik za brodogradnju, za hrvatska brodogradilišta. Železara u Zenici je na minimumu minimuma. U Crnoj Gori je skoro zatvorena, Slovenci su zatvorili. Hrvati su onu železaru na jadranskoj obali takođe zatvorili. Toga više nema i ja mislim da je trenutak s kojim će naš politički vrh morati da se suoči tu negde do leta, da kaže, s ovom železarom je gotovo. Ja bar ne vidim da ima rešenja.
Mijat Lakićević: Ključna stvar je bio zahtev da tu ostane pet i po hiljada radnika. Vi ako ćete da pristanete na pet i po hiljada radnika, morate da dobijete ustupke na nekim drugim stranama, finansijske ustupke. Ako to ne dobijete, onda prosto ne možete da uđete u taj posao. I ja mislim da se tu naša i ova druga strana nisu našle, jer se nisu ni mogle naći, ako je naša pozicija bila tako zakucana na tih pet i po hiljada radnika. Evo, mi sad uzimamo menadžment i šta je naš glavni zahtev? Da se ne smanjuje broj zaposlenih. A to je najveći trošak, u tome je ključ. Ovo što je Evropska unija rekla ‘pomoći ćemo vam da restrukturirate Železaru’ – to u suštini znači da se lišite tog ogromnog broja zaposlenih, odnosno da kažete ‘od toga više nema ništa, to mora da se gasi, a za ovih pet i po hiljada ljudi, mi ćemo da vam pomognemo, to jest daćemo vam pare da ih pošaljete na neke kurseve, da otvaraju neke male firme, da traže drugi posao u nekom roku od godinu, dve ili tri dana, dok se to ne završi.
Svetlana Lukić: Godinama smo govorili ‘jao, Železara, tamo je pet hiljada ljudi’. Sad odjednom pet hiljada i 500 ljudi. Možda nije mnogo bitno s obzirom na veličinu problema, ali odakle i od kada tih 500 novih ljudi?
Mijat Lakićević: To je dobar primer šta znači državno vlasništvo u Srbiji. Možda na nekim drugim kontinentima, možda u Finskoj nije tako, ali u Srbiji je tako. Dakle, vi imate železaru koja praktično ne radi dve godine, radi sa trećinom kapaciteta, a u isto vreme raste broj zaposlenih. To je 500 ljudi koje je zaposlila ova vlast i ti su se ljudi zaposlili u poslednjih godinu-dve.
Miša Brkić: Pitanje je da li je samo 500.
Mijat Lakićević: I to je tačno, ali hajde da kažem, to je podatak koji je javno iznet. To vam najbolje govori koliko se ovde državni sektor koristi kao mesto za zbrinjavanje partijskih kadrova. Ta Železara nije preduzeće, ona je socijalna ustanova. I problem je što je i vlada nju tretirala kao socijalnu ustanovu. Znači, oni nisu rekli ‘prodaćemo vam, radite sa njom šta hoćete, samo da bude profitabilna’. Ne, nego prvo da ostanu svi na svojim mestima. To je ilustracija tog, blago rečeno, socijal-populizma koji ovde vlada.
Miša Brkić: Ta tema broja zaposlenih u državnim firmama, to će se videti još bolje kad država bude prodavala Telekom. Onaj ko kupi Telekom, videćemo – živi bili pa videli – koliko će radnika da zadrži. Koliko je tamo u međuvremenu naprimano raznih ljudi.
Mijat Lakićević: Telekom ima ukupan prihod kao VIP, Telenor i SBB zajedno, pri čemu ima tri puta više zaposlenih nego ove tri firme zajedno. Znači, taj novi vlasnik kad dođe moraće da otpusti dve trećine ljudi.
Miša Brkić: Pa tu je EPS, Pošta, Aerodrom. Neko je rekao ‘ako nemaš čeličanu, nisi država’. Kao što su rekli ‘ako nemaš aviokompaniju, nisi država’. Što nisi? Koliko ozbiljnih država nema aviokompaniju, nema železaru i uspešne su države? Ali to su te magle da bi se kupilo javno mnjenje, da bi neko glasao na sledećim izborima. Evo, sad će se videti s tom Železarom kako će se to olupati o glavu onima koji su vezivali svoju sudbinu za rešenje tog problema.
Mijat Lakićević: Ja mislim da oni nisu vezali sudbinu za Železaru. Železara će se možda i ugasiti, ali se oni neće ugasiti. Ali još samo jedna stvar oko ovoga što je Miša rekao: šta je sad ovde problem? Odjednom su ta Železara i pet i po hiljada radnika postali problem cele Srbije, i sad svi mi brinemo, vlada brine kako da oni sačuvaju svoja radna mesta, a pre toga su propale firme koje su tehnološki bile napredne. Bila je elektronska industrija, od toga nema ništa, i to sad nije važno. Propala je Prva petoletka, fabrika koja je proizvodila stajne trapove za Boing – to mi danas ne možemo ni da sanjamo; propala je Lola koja je proizvela jedan od prvih robota u Evropi. Znači, sve te fabrike koje su bile visoko tehnološke su propale, i to nije bio problem, a sad je problem što će da propadne Železara.
Ima ljudi koji bi mogli da se bave visokim tehnologijama, ali znate šta: ako vi svake godine morate da bacite u bunar 200 ili 300 miliona – to znači da 300 miliona ima manje za te ljude koji su mozak. I mi, umesto da plaćamo mozgove – a svi pričamo o tome da bi trebalo da se plaćaju mozgovi – mi još uzimamo od mozgova i dajemo fizikalcima. Nemam ništa protiv fizikalaca, ali uveren sam da bi ti ljudi mogli bolje da prođu da su na nekom drugom mestu. To je pogrešan koncept, da sudbina 500 hiljada radnika u Srbiji zavisi od pet hiljada radnika, da uzimate od njih i da dajete ovima. Mislim da to nije samo ekonomski neracionalno. To je nemoralno. Nemoralno. Zašto bi se uzimalo jednima a davalo drugima?
Svetlana Lukić: Kada smo Železaru kupili od US Steel-a za 1 dolar, šta mi nasledili? Jesmo li nasledili dugove, ili čiste račune?
Miša Brkić: Čistu Železaru, koliko ja znam. U međuvremenu ona je radila, stajala, gasili, palili peći, nagomilavali sirovine i to je još jedna podvala. Pravo bogatstvo je to što ima 170 miliona evra u sirovinama. Super! Je l’ to jedini trošak koji će Železara imati ako bude radila, sirovine? Pa pošto smo ih kupili, onda znači nećemo imati nikakvih drugih troškova? A onda se kaže ‘da bi Železara radila s tim kupljenim sirovinama, do kraja godine joj treba 900 miliona evra’, ili gotovo milijarda – koju, pošto je nema nigde – treba da obezbedi vlada. A onda premijer kaže ‘al’ mi više ne smemo da dozvolimo da cure pare iz budžeta u Železaru’. To je alhemija. Ti kažeš ‘Železara mora da radi, imamo zalihe sirovina, i dovešćemo menadžment’. I šta onda? Gde da nađeš 900 miliona? Je l’ će taj menadžment negde da ih nađe? Ko će da se zaduži? Ko će Železari da da kredit? Ja ne vidim da neko hoće. Pa i ako da, vlada mora da izda garancije. A ona to ne sme da radi. Vlada ne sme da da pare iz budžeta.
On kaže ‘pomoći će nam Evropska unija’. Da da pare za rad Železare? Neće. Evropska unija je rekla ‘ jedino što hoćemo je da vam pomognemo u restrukturiranju’. To, prevedeno na jezik svih dosadašnjih restrukturiranja, znači da bi Srbija mogla od Svetske banke ili iz Evropske banke za obnovu i razvoj, da dobije kredit od koga će isplatiti otpremnine za jedno četiri i po hiljade radnika. Ta železara može da bude profitabilna ako u njoj ostane 700 radnika. Hiljadu – puna kapa. A to je kao i priča na konferenciji za novinare, gde se on obračunava sa kritičarima koji su navodno tvrdili da Srbija prodaje Železaru zato što premijer i njegova stranka hoće da se utale. Ja sam preturio celu svoju dokumentaciju – nema gde nisam tražio – da vidim gde je i ko tako nešto rekao. Nigde. To mi liči na Alistera Kembela. On je rekao premijeru ‘e, lepo bi bilo da malo spinujemo tu priču, da bismo malo odvukli pažnju’. Šta će spin-doktor u vladi, a vlada nema, ili premijer nema savetnika za ekonomiju, recimo. Ali zato ima za spinovanje.
- Bob Dylan – Stay With Me
Međutim, nije Železara jedino preduzeće koje vlada nakaradno prodaje. Mi smo svedoci, evo skoro će godinu dana, kako se ovde sve prodaje tako – na dogovor. Naš premijer je išao u Finsku da pregovara sa finskim proizvođačem kamiona za FAP, i došao i rekao ‘evo, rešili smo FAP’. Ja ne vidim još da je rešen. Ova država ima neke institucije koje bi trebalo da urade taj posao. Agencija za privatizaciju koja je prodavala Železaru se oglasila na kraju, kada je trebalo da se posvađa sa Esmarkom. Kao da se Srpska napredna stranka svađa sa demokratima – ‘sad ću ja tebi da pokažem, ti lažeš, mi smo u pravu’.
Ej, bre, do juče si tog Esmarka i Bušara tretirao kao spasioca, vanzemaljsko biće, i sad, kad je sve propalo – sad ću ja tebi da pokažem; jedna vašarska, bespotrebna svađa, pogotovo što je iz Pitsburga stiglo jedno uglađeno saopštenje, ‘nama je krivo, mi ostajemo i dalje zainteresovani i želimo vam sve najbolje ako nastavite sami’. I onda ovi magarci izađu i, ‘av, av, av, av, av! Sad ćemo da vas ujedemo za butinu, da vidite vi ko smo mi! Mi smo Srpska napredna stranka! Ne možete vi s nama tako da razgovarate, k’o što ste razgovarali sa demokratima’.
Ima tu još mnogo preduzeća za koje je, po zakonu, zadužena Agencija za privatizaciju. Ili ako već angažuješ privatizacionog savetnika, onda pusti da on pregovara. I onda ti na konferenciji za novinare gde ti kažeš ‘imamo u Železari bogatstvo’, taj privatizacioni savetnik kaže ‘pa znamo mi da Železara ništa ne vredi, to znaju i Amerikanci, i zato su ovako visoko podigli lestvicu sa svojim zahtevima’. Privatizacioni savetnik kaže da to ništa ne vredi, i ti u takvim okolnostima kažeš ‘dobro, ne vredi, ali svi radnici moraju da ostanu na broju’.
Mijat Lakićević: To što smo mi hteli sa Železarom, to sa ekonomijom nema veze. To može jedino da funkcioniše ako država dotira. Ako to država ne može – bilo zato što više nema para, kao što ove godine nisu ni predviđene dotacije u budžetu; ne možemo to da uradimo zbog Sporazuma o stabilizaciji sa Evropskom unijom, jer od 1. februara to pravo više nemamo; ne možemo ni zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom – tu su vam u velikoj meri vezane ruke. I, zapravo, ako je nešto pogrešno onda je pogrešan sam taj cilj, da ostane taj broj zaposlenih i da Železara nastavi da radi. Tu mora da se prekomponuje shvatanje o značaju Železare u privredi Srbije, o samoj privredi Srbije, šta je za nju zaista zamajac, i onda da se na nov način pogleda na Železaru i na njenu budućnost.
Miša Brkić: Sa ekonomskog stanovišta, ti ne možeš da pregovaraš sa bilo kojim kupcem sa unapred definisanim zahtevima – pet i po hiljada radnika. Što je premijer ušao u te pregovore, kad je znao da to ekonomski nije moguće?
Svetlana Lukić: On je, kako su pregovori odmicali, menjao terminologiju, unosio je elemenat molbi, preklinjanja, razumevanja, prijateljstva, kumstva… Pa razgovaraš sa jednom američkom porodičnom firmom, zna se kako to fukcioniše.
Miša Brkić: Koja samo podvuče crtu, ili ima plus, ili minus.
Mijat Lakićević: Za to nemam objašnjenje, to je premijerov politički habitus. On u politiku unosi mnogo ličnog. Mislim da je to kontraproduktivno, jer prosto zaoštrava atmosferu, radikalizuje. Vraćamo se u neka vremena izdajnika; jer sad svako ko ne podržava vladu ili nešto kaže protiv rada državnih činovnika, bilo da su u policiji, vojsci, gde god da su – on ispada izdajnik i narodni neprijatelj.
Miša Brkić: Znaš šta mene zabrinjava? Da li je neko iz vlasti – tamo ima ozbiljnih ljudi, nisu svi priučeni – da li je neko javno ili tajno rekao premijeru, ‘ej, to što mi tražimo, to je nemoguća misija’. Da li je Dušan Vujović izašao i rekao ‘ljudi, ne može pet i po hiljada radnika. Ne može doživotna ljubav Esmarka, Srbije i Železare’. Da li je neko od ozbiljnih ekonomskih analitičara, profesora, javno izašao, od avgusta prošle godine kad je vlada izrazila nameru, da javno savetuje premijera i vladu, da kaže ‘Hajde da se ne ponašamo tako megalomanski, sa tako velikim političkim ciljevima, populističkim ciljevima, hajde da se ponašamo ekonomski racionalnije. Hajde da, kad je već situacija takva u svetu, i kad nema kupaca – hajde da prilagodimo te naše želje, da unapred kažemo ljudima u Smederevu da ne mogu svi da ostanu’ – dakle, da pripremiš javno mnjenje stručnim argumentima.
Mijat Lakićević: Zanimljiv je jedan detalj, mislim da će ljudi to voleti da čuju: 1987. godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji, napravljena je komisija da proceni ima li Železara budućnost. U toj komisiji bio je Mirko Cvetković, a mislim da je šef komisije bio Dušan Vujović. Zaključak komisije je bio negativan.
Miša Brkić: Er Srbija – moja omiljena tema. Isti je princip: moj prijatelj će to da kupi. Okej, kupio je. Mi smo dobili, po rečima vlasti, najbolju aviokompaniju u regionu, a biće najbolja i u Evropi. A onda, s vremena na vreme, saznaš neki podatak koji govori o tome da ta kompanija ne da nije najbolja, nego je dobra zato što država tamo ulaže pare. Pa tako saznaš da u tom sporazumu koji smo mi napravili za Er Srbiju, kaže: ‘Er Srbija će kupovati od NIS-a’ – NIS je poludržavna firma – ‘Er Srbija može da kupuje gorivo koje je do 50% jeftinije od tržišne cene’. To do 50% znači da može da bude i 1% od tržišne cene. Pa onda izađe, 28. decembra direktor NIS-a i kaže da je NIS na tome izgubio onoliko novca koliko je hteo da investira u Srbiju: 50 miliona evra. Pa onda iscuri u javnost odluka vlade da naređuje svom preduzeću, Aerodromu Beograd, da za 2014. oslobodi Er Srbiju taksi – 22 miliona evra; i za 2015. još 17 miliona evra.
Tako umem i ja da budem uspešan. Institucije zato i postoje, da kad ti prodaješ, to radi neko nezavistan. Ti kao premijer doneseš odluku da to hoćeš da prodaš – odnosno vlada – i skloniš se. To radi neko ko ume da prodaje. Ja bih rekao iz pregovora sa Esmarkom oko Železare da mi nismo umeli da pregovaramo, ili smo loše pregovarali i kraj je ovakav kakav jeste. Tender koji smo raspisali niko nije, s naše strane, poštovao. Mešao se kad je ko hteo. Čuli smo premijera da on putuje, pa se vraća, pa sedi noću, pregovara sa Esmarkom. Zašto premijer, ja ne znam. Ako on misli da je Bušar isto što i onaj šeik bin Zajed, onda naš premijer ima ozbiljan problem. To nije isti tip pregovarača, odnosno nisu isti igrači. Ali ako on to ne razume, i ako misli da može da potapše Bušara po ramenu i kaže ‘ma hajde, mi smo pajtosi, hajde da završimo posao’, onda se završi ovako kako se završi. Ja ne sumnjam u njegovu dobru nameru da neke rak-rane ove države – a ima ih mnogo – reši; samo način kako on to rešava – mislim da to nije dobar put.
Svetlana Lukić: Nešto što je par ekselans politička priča, a vezana je za ekonomiju, to je čuvena Trepča oko koje su prethodnih meseci vođene političke, ali i ulične borbe u Prištini. Šta su racionalni interesi Srbije, kada je Trepča u pitanju?
Mijat Lakićević: Problem sa Trepčom je što u ovom trenutku to nije preduzeće. I Srbi i Albanci na to gledaju kao na neke nacionalne ustanove. U istorijatu Trepče postoji – možda su ljudi to zaboravili i na to bi možda sad trebalo podsetiti, da je onaj prvi veliki štrajk u rudniku koji se zove Stari trg, bio baš u Trepči, kad su dolazili Stipe Šuvar, tadašnji predsednik CK, i Slobodan Milošević. Oni su to tada pokušali da reše. Nisu uspeli. Prosto, Trepča je postala simbol jedne političke borbe. Tada je bila simbol političke borbe Albanaca, a u ovom trenutku, ona je postala simbol političke borbe kosovskih Srba. I dok je tako, neće biti rešenja za Trepču. Drugo, mnogo se mistifikuje rudno bogatstvo na Kosovu, ne samo u Trepči. Ta ruda je dosta ispošćena, siromašna. U rudi ima oko 5-6% metala, a to je otprilike upola manje nego što ima u rudnicima u svetu. Dakle, to je takođe firma koja vrlo teško može da funkcioniše na zdravim osnovama. E sad, trenutno u Trepči radi tri hiljade ljudi, a ona proizvodi oko 10 hiljada tona koncentrata. U vreme kad je radila, osamdesetih godina, Trepča je proizvodila 100 hiljada tona metala, olova i cinka.
Svetlana Lukić: Tri hiljade Srba, Albanaca ili i jednih i drugih?
Mijat Lakićević: Ne, ne, samo u srpskom delu, a u albanskom radi oko dve hiljade. Znači, to je pet hiljada. A mislim da oni ne proizvode ni pedeseti deo onoga što su proizvodili ranije. Tome treba prići kao ekonomskom problemu. Mada uopšte ne znam koliko je racionalan pristup ovoj priči racionalan, jer je sve toliko iracionalno da bi sad trebalo da se traži neko iracionalno rešenje, nešto potpuno blesavo. Trepča je prosto simbol tog nesporazuma, svađe, da ne kažem rata između Srba i Albanaca, i dok taj rudnik bude posmatran na taj način, nema sreće ni za to preduzeće, a ni za ljude koji dole žive.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na Železaru. Pominjali ste, i jedan i drugi, uslove Evropske unije, odnosno pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom. Kako ovaj rezultat pregovora sa Esmarkom može da utiče na aranžman sa MMF-om ili sa Evropskom unijom?
Mijat Lakićević: U budžetu nisu predviđene dotacije za Železaru. Dakle, sa te strane, formalno gledajući, nema nikakvih prepreka za potpisivanje sporazuma za aranžman sa MMF-om. Premijer je to i rekao. Zato je bio tako siguran. Ja sam takođe ovih dana razgovarao sa nekim ljudima. Oni ne očekuju da će biti problema, zato što se smatra da će MMF sada gledati samo papire. Znači, toga u budžetu nema, i oni kažu okej. Kako će sad Srbija dalje sa tim da se nosi, da li će pokušati da neke subvencije ubacuje krišom, ja to ne znam. Nadam se da neće, jer to ne može da prođe a da se ne vidi, a onda će MMF, ja mislim, odmah prekinuti sporazum, što bi bila zaista katastrofa. Jer on nama zaista puno znači zbog našeg takozvanog kreditnog rejtinga, zbog uslova pod kojima ćemo se zaduživati. A mi moramo da se zadužujemo još nekoliko narednih godina. Hajde da podsetim i to: prema poslednjoj proceni Fiskalnog saveta od pre nekoliko dana, naš javni dug će da raste sve do 2018. godine, kada će dostići 82%.
Mi moramo da se zadužujemo, ali što jeftinije. A bez sporazuma sa MMF-om to neće moći, a sporazuma sa MMF-om neće biti ako Srbija na bilo koji način bude dotirala Železaru. To ne smemo da radimo i zbog Sporazuma o stabilizaciji sa Evropskom unijom. Prvog februara nam je istekla ta mogućnost. To smo mogli da radimo pet godina, ali toga više nema. Da li će nam Evropska unija učiniti neki ustupak ja ne znam, ne verujem; a mislim da i kad bi ona to uradila, da mi to ne bi trebalo da prihvatimo. Za neko restrukturiranje da, ali ovako – ne.
Miša Brkić: Pa ova kontroverzna portparolka Maja Kocijančič je rekla: Evropska unija ne dozvoljava. Tu nam sigurno neće progledati kroz prste. Postoje već brojne presude evropskih sudova na temu subvencija država, od Grčke do Španije. Plaćali su velike kazne za subvencije raznim oblastima privrede, od aviosaobraćaja do metalne industrije. I svi su morali da plate kazne. S tog stanovišta je pozicija naše vlade nemoguća; to ni čarobni štapić, ni zlatna ribica ne mogu da reše. Ni čarobnjak Aladin to ne može da reši. Znači, ti s jedne strane imaš obećanje da će svi zaposleni da ostanu, da će do kraja godine da se upali i druga peć i da proizvodi milion i 700 hiljada tona; i s druge strane, imaš zahtev da ne smeš da finansiraš tu proizvodnju. Pitanje je ko će onda da je finansira.
To je pitanje od milion dolara. Dakle, kad se na to pitanje odgovori, ko je finansijer proizvodnje do kraja ove godine, s paljenjem i druge peći, onda ćemo znati sve detalje. To, da li će menadžment da bude Mijat Lakićević ili Miša Brkić ili Džon Gudiš koji je vodio železaru US Steel-a u Košicama, ili onaj Srma što je vodio železaru u Pitsburgu – to je nebitno. Bitno je samo ko će da da pare.
Svetlana Lukić: Kad Vučić kaže ‘mi ćemo da odrešimo kesu i da platimo najboljeg stručnjaka na svetu’ – to meni liči kao kad bi rekao ‘znaš šta: sad ćemo da zovemo Murinja ili Fergusona da vode fudbalsku reprezentaciju’, a nemaš ni stative, nemaš ni loptu, nemaš ni travu, nemaš ništa.
Miša Brkić: Da, sa željom da reprezentacija osvoji kup Žila Rimea, dakle da postane svetski prvak sa ekipom koju imaš, koja ne može da se kvalifikuje za Evropsko prvenstvo.
Mijat Lakićević: Meni taj plan B sa visokostručnim menadžmentom deluje kao kupovina vremena i odlaganje trenutka kada će se ljudima reći ‘ovako više ne ide, moramo da gasimo’. Ne verujem da bilo ko ozbiljno misli da će sad neki menadžment da reši probleme Železare – jer da je moglo, rešio bi US Steel-ov, rešio bi Esmarkov, na kraju krajeva – to je taj isti menadžment. Dakle, nije tu stvar u menadžerima, stvar je u bazičnim nedostacima Železare, u stanju na tržištu, ona ne može da se takmiči sa Kinezima, kao što sa Kinezima ne možemo da se takmičimo u proizvodnji tekstila – oni imaju ogromne kapacitete, a radna snaga im je jeftina.
Miša Brkić: Završni pregovori su počeli 27. januara, 10 dana posle toga, 7. februara, čovek koji je učestvovao u njima je rekao ‘pozicije su definisane i nepomirljive su, odluka je doneta’. Sve posle toga bila je kupovina vremena.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste ekonomske novinare Mišu Brkića i Mijata Lakićevića. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 24.02.2015.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Udaja Železare Smederevo
Mijat Lakićević – Na smederevskom putu
Miša Brkić: Železara – političko pitanje
Mijat Lakićević – Čekajući menadžera
Miša Brkić: Posle gvožđa – grožđe
Mijat Lakićević – Kako se kalio čelik
Miša Brkić – Smederevo na pjenu od Dunava
Miša Brkić – Železara u raljama tendera
Mijat Lakićević – Spasavanje svetog „Smedereva“