Radio emisija 20.06.2014, govore Branka Prpa, Svetlana Slapšak i Vladimir Gligorov.
Svetlana Lukić:Ne sećam se da sam ikada, kao ove nedelje, srela toliko ljudi uznemirenih zbog činjenice da ne mogu da shvate šta se zapravo dešava u državi.
Kao da imamo dva šefa: jednog zaduženog za Angelu Merkel, a drugog za Sergeja Lavrova. Odnekud je na Surčin sleteo lobista Toni Bler kojim je, izgleda, Vučić zamenio Stros-Kana, Guzenbauera i ostale nobelovce. Za to vreme, u policiji vlada pravi rat, kažu ovi koji se u to razumeju. Junak dana je ne narko bos Darko Šarić, nego njegov general Papaja, koji je išao na poligraf, i prošao.
Šta se to dešava u zemlji u kojoj narko bos nešto promumla u sudnici, a policija odmah stavlja na poligraf jednog od svojih šefova? Ako i sumnjaju u njega, moraju li to da rade pred kamerama? Da se poslužim njihovom terminologijom, zbog čega šire paniku i čemu im ona služi? Ako je cilj da nas pacifikuju, zastraše, umrtve – to više ne radi. Umorni smo od toga.
Mač koji su isukali iz korica moraju da upotrebe, iil da vrate u korice, kako se to kaže. Da opet citiram parolu jednog Rumuna na trgu u Temišvaru, koji sluša jedan od poslednjih govora Nikolaja Čaušeskua: „Vreme je da porazgovaramo o golom hlebu i golom životu.“
U današnjem Peščaniku govoriće istoričarka Branka Prpa, a potom dvoje ljudi koji povremeno svrate u Beograd: ekonomista Vladimir Gligorov koji inače živi u Beču, i na kraju antropološkinja Svetlana Slapšak, koja nam stiže iz Ljubljane. Najpre Branka Prpa.
Branka Prpa: Urušavanje institucija se dešava uvek kao rezultat lične vladavine. Dakle, lična vladavina koju treba samo da servisiraju institucije jeste klasični podanički model koji je bio moguć u feudalizmu, prosto zato što je feudalno društvo bilo jednostavno u socijalnom i svakom drugom pogledu.
Društvo 20. i 21. veka je isuviše složeno društvo da bi model lične vladavine i podaničkog aparata koji servisira tako nešto mogao da funkcioniše. Dakle, to prosto kao model nije moguće u ovom vremenu, nije moguće u moderno doba, jer iako imamo iskustva totalitarnog sistema 20. veka, onda ćemo da vidimo da su to bili razvijeni vrlo čvrsti sistemi koji su servisirali totalitarni oblik vladavine.
Ovde sistema prosto nema. Sve se dešava na tom voluntarističnom planu: ja hoću, pa prema tome, ja i mogu, samim tim što ja to hoću. Nikad u životu nisam čula da je moguće, osim u vreme apsolutnih monarhija i, dakle, feudalnih sistema, da premijer lično ispituje policajca. I to je zapravo karikaturalna praksa koja institucije obesmišljava. Kao što smo imali juče poligraf za šefa kriminalističke policije koga je optužio jedan notorni kriminalac, tako da tu nešto jako ozbiljno ne valja.
Ono što izaziva strah, da upotrebim novi termin astrofizičara, to je ta crna energija koja zapravo stvara ubrzanje. Neprestano se sve ubrzava na način koji u svom ishodu ima konačno rastakanje kosmosa. Dakle, sve se međusobno razvlači, puca i udaljava od svoje prvobitne namene i svog smisla. Tako se dešava zapravo i ovde: ubrzava se politička praksa koju građani prepoznaju kao diletantsku. Diletantizam je užasno opasan, zbog toga što ljudi koji nemaju sposobnosti ni znanja donose strašno važne odluke, od kojih zavisi sigurnost i životi mnogih ljudi. S tom vrstom diletantske neodgovornosti susreli smo se u vrlo radikalnoj formi.
Ono što je još jedan od važnih elemenata straha jeste projektovana budućnost. Projektovana budućnost, sa svim neverovatnim boljitcima koji nas čekaju – od Beograda na vodi, do dolaska kapitala, firmi, ekonomskog razvoja – počiva na samo jednoj problematičnoj okolnosti. Zato što je to scena kao u pozorištu senki, to prosto ne postoji. To je možda situacija koju ljudi sebi dopuste kad sanjare o nečemu. Kada u realnosti imate pozorište senki, onda je budućnost koja je pred vama nepoznata, neartikulisana, a kad uzmete da analizirate koji je najgori ljudski strah – što lepo možete da pročitate u zbirci Mopasanovih novela „Put u mrak“ – jedna od najgorih stvari od kojih čovek strepi je senka. Ono što ide iza tebe a ti ne znaš šta ide iza tebe. U ovom slučaju ide ispred tebe, a ti ne znaš šta. Ovog puta su se senke pomerile, pa prkose zakonima fizike. Senke idu ispred nas.
U kolektivnoj psihologiji je poznato da ljudi mogu da se ponašaju nerazumno do izvesnog trenutka, dok zaista ne shvate da im je život ugrožen. Kada dođu do tog trenutka, čak na nivou kolektiviteta koji funkcioniše kao krdo, vi imate veoma racionalno ponašanje ljudi pred velikom opasnošću. Ovo što je pred Srbijom ljudi tako i osećaju.
Mi smo ušli u neku od sapunskih serija. I sve to što se dešava dnevno, gde se dnevno proizvode vesti skandaloznog tipa – a ne upitnog tipa, kako ćemo da rešimo ovo – svaki dan (a to smo gledali i u prethodne dve godine), ta neprestana proizvodnja krize na dnevno-političkom nivou koja je suštinski fokusirana na efemerna pitanja i s kojom se skreće pažnja sa glavnih problema. Dakle, to je jedna igra koja je zapravo apsolutno besmislena i nosi propast za sve, uključujući i gospodare lutaka, ili senki šta god hoćete, dakle sve one koji tu predstavu vode.
Jedino razrešenje ove situacije jeste da mi shvatimo da smo svi na jednom brodu, na vrlo opasnom moru gde je kapetan pijan a posada je upravo ušla u čamce za spasavanje i ostavila nas da se snalazimo kako god znamo. I ne znamo, što imamo prilike da vidimo sada da se dešava po svetu, da kapetani beže sa brodova a putnike ostave da sami izađu na kraj s brodom koji tone.
Mislim da je naša šansa u ponovnom samoorganizovanju i definiciji vrednosti koje imamo kao društvo i država koji pripadaju određenoj civilizacijskoj matrici u kojoj smo mi u kontinuitetu. Nismo mi ispali iz te civilizacijske matrice, pa sad treba neko da nas podučava. I to je ono što mene najviše iritira, jer je taj pogled u Evropsku uniju kao pogled nekog plemena sa neke indiferentne afričke obale, gde su granice povučene lenjirom, pa sad oni treba nas da nauče nešto što mi, kao, civilizacijski prosto nismo savladali. Mi jesmo to savladali.
Kada je Georgij Dimitrov optužen da je spalio Rajhstag, na suđenju su nacistički tužioci pokušali da ga definišu kao čoveka nižeg ranga, a on je rekao „gospodo, moj narod je bio pismen kad je vaš car, Karlo Veliki bio nepismen čovek. Mi smo među prvim opismenjenim narodima u Evropi“. I to su činjenice koje ne treba zaboraviti. To, jesmo li jeli viljuškama ili noževima nije bitno, ali je vrlo bitno što smo u 8. veku opismenjeni. Dakle, postoji jedan civilizacijski proces u kojem smo mi imali svoje uspone i padove. Mi moramo da se prisetimo šta su to naše vrednosti. Moramo to da radimo na individualnom i kolektivnom planu.
Na ovo više ne sme da se sleže ramenima jer zaista će ovo značiti, kao u srednjem veku, nestajanje svih institucija, i samozaborav koji vodi onda u potpuno nestajanje sa ovih prostora. Mi to sebi ne smemo dozvoliti. Mi imamo još uvek mnogo – s obzirom na sve okolnosti koje smo preživeli proteklih decenija – dovoljni broj sposobnih, kreativnih, mislećih ljudi, dovoljno sposobnosti da se samoorganizujemo, da branimo institucije, da stvaramo i sopstvene institucije, da alterniramo institucije koje smatramo da su prestale da vrše neku funkciju zbog koje su i stvorene. Dakle, taj prostor građanskog, odnosno civilnog samoorganizovanja jeste prostor koji mora sada ponovo da se osvaja. Kad je čovek sam, on u odnosu na državu nema nikakve šanse. Ali čim je tu grupa, te šanse se povećavaju.
Vidite sad oko slučaja ministra Stefanovića i njegovog doktorata – to ste, uostalom, vi pokrenuli, sa analizom nekoliko stručnjaka, to je pokrenulo celu jednu javnu raspravu, ali sada već i institucionalnu strukturu koja arbitrira, i traži da arbitrira u ovom slučaju. To su sada već ozbiljne posledice nečega što se lakonski odbacilo kao glupost. Taj lakonski stil možete vi da upotrebljavate sve do trenutka dok s druge strane nema ko da vam kaže „ne, to nije glupost, i mi imamo argumente kojima ćemo da dokažemo da to nije glupost.“
To je ta vrsta samoorganizovanja kojim se zapravo brane dostignute civilizacijske vrednosti – ne treba niko da nas nauči koje su to; mi ih znamo i u ovoj zemlji se primenjuju već 200 godina. Srbija je zemlja koja 200 godina ima institucije ovog tipa, a od 1905. ima Beogradski univerzitet, to je preko 100 godina univerziteta – to nije baš nešto što ćete moći da ignorišete kao činjenicu. I sigurno, s obzirom na to da je vrlo pažljivo gradila svoje visoko školstvo, od Visoke škole pa do Beogradskog univerziteta, da je stvorila jedan vrednosni sistem u kojem se zna šta je šta. Prema tome, neće nama niko sad da objasni naknadno, ni Megatrend, ni bilo ko od novokomponovanih univerziteta i visokih škola, šta je to. A da ne govorimo o hiljadugodišnjoj tradiciji univerziteta Evrope. Dakle, eto to su sve načini na koje se osvešteno društvo, koje čine osvešteni pojedinci, bore za svoje polje slobode i bore da očuvaju civilizacijske vrednosti koje su dostigli ne oni, nego njihovi dedovi.
Svetlana Lukić: Vi ste pomenuli maločas potrebu za samoorganizovanjem. Ukoliko se ispostavi da nemamo kapaciteta, ili da pritisci, ucene, štagod, budu tako jaki, šta onda mogu da očekuju pojedinci?
Branka Prpa: Pojedinci mogu da očekuju represiju, difamacije, što već vidimo svaki dan, gde su upregnuti i mediji, i institucije države, i gde vi hapsite tviteraše, vodite ih na informativne razgovore i tako dalje. Dakle, to je već sve pokazano.
Ali znate, totalitarni sistem je bio moguć u jednoj formi trgovine. Ljudsko biće hoće da prodaje prostor svoje slobode – to nam je pokazao 20. vek – ali s druge strane, ti moraš da daš nešto zauzvrat. Do ut des princip je trgovine još od starih Rimljana pa do dana današnjeg. Dakle, ne možeš ti sve da uzmeš. Nemam hleb, nemam posao, nemam krov nad glavom a još hoćeš da mi uzmeš i prostor slobode. E, to nije moguće.
Trgovina s prostorom slobode u totalitarnim sistemima, u Hitlerovom sistemu kao i u boljševičko-staljinističkom sistemu, bila je: ja ću ti uzeti prostor slobode ali ću ti dati stan, hranu, posao, obrazovanje, šta god. Nećeš moći da me problematizuješ. Tu slobodu ti ukidamo. To je ta trgovina, i zato ti ovo dajem. A ovde ti ne dajem ništa, ali hoću sve da ti uzmem. Pa gde to ima? Sve su to užasno pogrešne političke procene.
Jedan od starih srpskih i jugoslavenskih političara Dragoljub Jovanović, osnivač Zemljoradničke stranke u Kraljevini, kada je govorio o političarima i o politici, imao je jako dobru definiciju, koja glasi: „Politika je sposobnost predviđanja događaja“. Dakle, ako si povukao neke poteze, moraš da znaš šta ćeš da izazoveš. Ne možeš da povučeš poteze i da misliš da ništa nećeš da izazoveš.
Ovo je jedno strašno infantilno i diletantsko bavljenje politikom.
Svetlana Lukić: Ali za sada se čini kao da znaju šta će da izazovu i da to namerno čine, izazivajući strah.
Branka Prpa: Znate, već tog straha nema. Ja ne vidim nigde strah kod građana. Osim revolta. To je ono što se vidi. Strah ne vidim. Ne vidim ni ćutanje. Ne možete da uđete ni u samoposlugu, ni u autobus, ni da šetete ulicom, a da neko ne skida s neba sve one koji su se ustoličili tako da od oblaka više zemlju ne vide. To je prosto jedna opšta pojava, a ja taj strah ne vidim uopšte i mislim da ga ima sve manje i manje, i da je vladavina strahom potpuno pogrešan oblik vladavine koji, nažalost, po pravilu u istoriji nosi veoma ozbiljne posledice po svakoga – i po aktere takve vlasti, kao i posledice po one kojima se pokušava na taj način vladati.
Najmanje što nam sada treba jeste da uđemo u nihilizam svakodnevnice gde sutra ne postoji. To kidanje ideje budućnosti sebi nikako ne smemo da dozvolimo. Da sada potpuno ostavimo Vučića sa strane, evo ga, pitanje univerzitetskog obrazovanja – kako se to desilo, u protekle dve i po decenije, da se taj vrednosni sistem izgubi? Šta se to u stvari desilo, ne samo sa Megatrendom, nego i sa Beogradskim univerzitetom? Nama se desila devastacija visokog školstva, devastacija nauke; nama sudovi presuđuju u oblasti istoriografije.
Potrebna nam je velika rasprava o nama samima, a ne o Vučiću, Stefanoviću, Megatrendu. Znate koliko ima plagijata na Beogradskom univerzitetu? Ko se time bavio, ikada? Niko. I Megatrend, i ovaj doktorat su samo vrh ledenog brega jedne prakse koja postoji u zadnje dve decenije. Daj da vidimo šta je to što se zapravo nama desilo. Prvo kreni od sebe, pa vidi šta je to što ti radiš, šta je to gde si sve grešio. Šta je to s čim si napravio konformistički kompromis?
Ne znam da li postoji primer gde toliko loše živiš već decenijama, a konformista si u toj strašno lošoj formuli života. Razumem kad si konformista u jako dobroj formuli života, pa ne bi hteo baš sve to da ostaviš pa da se nađeš licem u prašini. Nije baš zgodno. Ali živeti ovako loše i biti konformista u tom lošem je stanje ozbiljne nerazumnosti.
Sad je sam univerzitet u pitanju, nauka i sve ono što je sad inicirano jednim dnevnopolitičkim događajem, a zapravo pokazuje kapacitet društva da o tome krene da razgovara. Mi o tome moramo da razgovaramo, kako nam deca glavinjaju po tim univerzitetima. Kako ta deca da bi doktorirala, pošto nemaju novca, rade besplatno kao asistenti na Beogradskom univerzitetu. Da imamo mobing. Da imamo, na kraju krajeva, i ovo što možemo nazvati mobingom državnog činovništva. Ko to može da na tebe urla, dere se, viče ‘jesi li me razumeo?’, gde to može? Može samo onde gde se dozvoli. Pa, izvini, a što si dozvolio?
Ono što se može videti s pozicija aktualne vlasti, jeste što oni upravo pokušavaju da te uvedu u taj model koji je loša beskonačnost, ali ćeš ti na to da pristaješ iz nekog konformističkog razloga – a nema uopšte razloga za konformizam u takvim situacijama. To je nešto što mi sami sebe treba da upitamo. Ne treba da pitamo Vučića. Izvini, zašto ti dozvoljavaš Vučiću da on na tebe urla? Ja to tebe pitam, ne Vučića.
Eto, to je ono što ja smatram da će početi da se događa. To je sada nezaustavljivo. Mogu se sad ponovo bilo kakve iluzije plasirati, može se posle Beograda na vodi izmisliti šta god hoćete, na vodi ili kopnu, ali za to prosto više nema argumenata.
Zemlja je u jako lošem stanju. Nek nam kažu da li ćemo ove zime imati grejanja. Hoćemo li imati struje? Odakle? Razumem da nećeš ni da plašiš stanovništvo, da izazivaš paniku, ali onda pokaži kao država da ćeš da se organizuješ tako da ćeš tu vrstu problema da rešavaš. A onda, ako hoćeš, mene ćeš da pitaš da li ste svi vi spremni da pomognete da izađemo iz ove situacije. I onda ću ja reći ‘da, jesam’, i svi drugi će reći ‘da, jesmo’, i onda ćemo imati ono kao što su uradili ljudi u poplavama. Ali ne možeš sigurno pozvati ljude da dođu u autobuse ispred Arene, a onda ih u Šapcu iskrcati iz tih autobusa da oni ne znaju ni gde će, ni kuda će. Ne može tako, to je neodgovorno i infantilno.
Građani su se ozbiljno sada opekli u svojoj participaciji u vezi poplava, jer su videli još veći haos. Ne može država da funkcioniše bez ljudi od znanja. Da si Jovan Zlatousti – ako ne znaš da radiš taj posao, čeveče, ne znaš da ga radiš. Pozovi onoga ko zna to da radi, a ti se ne mešaj. Mi gledamo javne prenose sednica vlada, gde čovek kaže „imate svi minut i po da mi referišete“ – pazite, to su sve resorni ministri – „da mi referišete o stanju ovom i onom“. Ne znam kako iko može u minut i po, u jednu do dve rečenice, kaže on. A onda nastavi on da referiše o svemu tome što imaju svi ti ministri da kažu, u sledećih 15 minuta. To je ta jedna opereta, predstava koja se odvija, gde vi shvatite da tu niko u stvari ne zna ni šta se radi, ni kako da radi. Ko je koga ovlastio, ko koga nije ovlastio.
Svi čekaju šta će vođa da kaže. Država je suviše složeni mehanizam da ti čekaš na jednog čoveka da ti on kaže. U feudalizmu je moglo, nije je bilo bolnica, ni puteva, ni nasipa, ni vodoprivrede, ni električne struje. Bio kmet i bio feudalac, živiš dokle živiš, dok te neka bolest ne spopadne. Onda pola Evrope nestane u epidemijama, i to je bio taj tip života. Mi moramo da vidimo šta ćemo sa sobom u ovakvoj budućnosti. Da vidimo kako ćemo da rešimo pitanja koja pritiskaju ovu državu i društvo.
Isto tako, moramo da shvatimo da ono što gledamo jeste nešto što smo sami proizveli. Nije se samoproizvelo, nego smo mi odgovorni za to što je to tamo gde se nalazi.
Vladimir Gligorov: Pitanje Ukrajine je jako važno, i neće nestati sutra ili preksutra pre svega zbog toga što mi za sada još uvek ne znamo, mada možemo da slutimo, koje su u stvari ambicije Rusije i gospodina Putina. Ukoliko su te ambicije i dalje teritorijalne, znači dalje od Krima – mada, i sam Krim je već ozbiljna stvar – ali ukoliko su te ambicije teritorijalne, recimo takozvane granice Nove Rusije, onda je to stvar koja će dugo da traje. Neće biti jednostavno i neće moći da se zaobilazi i da se, na neki način, govori o tome da će poslovi u Evropi biti kao i obično.
Nemci su strašno zainteresovani za to da se ta stvar završi sa Krimom i da se vratimo u normalu, ali to ne zavisi od njih, to zavisi od Rusije. Uopšte nisam siguran da su, ovako kako sada stvari stoje, oni zadovoljni ishodom. Dobili su Krim, ali nemam utisak da je to kraj priče. Strategija ne može biti to, jer bi onda u samoj Rusiji, s obzirom na svu tu propagandu, bilo viđeno kao poraz a ne kao pobeda. Ako bi se to sve nastavilo, a ne vidim zašto bi se to nekako promenilo – onda je ta stvar veoma ozbiljna, jer onda ne mogu da se uspostave nikakvi normalni odnosi u Evropi, jer to nije ni Kosovo ni Republika Srpska, to je dosta osetljiva stvar. To je ogromna zemlja sa jako velikim brojem ljudi. Oni su spremni, bar jedan deo njih, da se tuku, a to znači produžen sukob.
U tom kontekstu treba očekivati mnogo veći pritisak iz Rusije, tamo gde oni misle da mogu da imaju jake argumente. Ambasador Rusije ovde govori onako kako ni ambasadori Sovjetskog saveza nikad nisu govorili jer su znali da je to, na kraju krajeva, nešto što je uvredljivo. Ovo kako sadašnji ambasador govori, to je dosta uvredljivo.
To je zemlja koja nije mala, nije bez uticaja, nije bez resursa, i svakako će vršiti pritisak i stavljati vas na probu. Ako se uzme u obzir i to da naša država dosta brzo teži bankrotstvu jedne, druge ili treće vrste, to onda dodatno otežava stvar. Evropska unija je dobra upravo zbog toga, jer ako ste vi Poljska ili Bugarska, pa biste teško mogli da nađete neke unutrašnje snage da se tome oduprete, onda je dobro da ste u Evropskoj uniji, jer ona nije geopolitički faktor. EU nema teritorijalne pretenzije, ona ne predstavlja teritorijalnu zajednicu. To je tržište. Biti deo tog velikog tržišta, to je preko 500 miliona ljudi, s jedne strane. To je dosta bogato. A s druge strane, vi niste ni vojna sila ni bilo šta u tom smislu. Prema tome, besmislene su sve te teritorijalne priče. To vas u dvostrukom smislu obezbeđuje, jer ni sami ne mislite o tuđim teritorijama i drugi ne misle o vašim teritorijama, i onda razmišljate na drugi način, i na drugačiji način možete da se branite od ovih koji su još uvek preokupirani time ko gde koju teritoriju drži.
Ta zaštita Evropske unije je jako velika. Ali vi imate, naravno, veliki pritisak da se tome ne pristupi, iz razloga što bi to na neki način pogodovalo Rusiji, a s druge strane, i ovima koji i dalje smatraju da vi imate neke teritorijalne probleme. To je sad ta veza sa Bosnom, Kosovom i sa ovim nesretnim Prvim svetskim ratom. Imate ljude koji i dalje žele da drže te stvari otvorene.
Kad ste jednom u Evropskoj uniji – to je recimo problem za ove ljude u Hrvatskoj koji možda imaju neke ideje u vezi sa Bosnom – ali kad ste deo Evropske unije, vi te ideje u odnosu na Mostar više ne možete da imate. Možete da razmišljate o trgovini, o pomoći. Možete da razmišljate na više načina, ali ne možete da razmišljate o tome da uzmete to parče zemlje i preselite ga iza svoje granice. To prosto nije moguće.
Ovde situacija nije takva, i to je suština čitave te stvari jer vi onda imate stalno otvaranje tog pitanja koje naročito pokreće Dodik; on je sad veoma eksplicitan u vezi toga, da vi u stvari imate teritorijalni problem sa Bosnom. Ako imate teritorijalni problem sa Bosnom, onda ta priča o Evropskoj uniji nema nikakvog smisla. I to je, otprilike, ta strategija.
Za Srbiju bi bilo vrlo neprijatno, vrlo rđavo – a nije nemoguće da se dogodi – da ponovo pokaže teritorijalne aspiracije prema BiH. Jer u suštini, cela ta priča o secesiji Republike Srpske ima smisla samo ukoliko bi to bio prvi korak ka integraciji sa Srbijom. Sa stanovišta Dejtonskog sporazuma, i sa stanovišta međunarodnih odnosa to bi, naravno, bilo viđeno kao aneksija. U tom slučaju, čitava ta priča sa Evropskom unijom više nema apsolutno nikakvog smisla. Ulog je tu dosta veliki.
Nisam do kraja siguran da se vlasti u tome snalaze – pre svega zato što su pritisnuti finansijskim i ideološkim problemima, pritisnuti su i obavezama koje su u nekom trenutku preuzeli, veliki deo toga verovatno mi i ne znamo. Sad vi vidite da se odjedanput nameće ta potpuno izmišljena tema, da postoji nekakva zavera da se promeni ocena o tome ko je šta radio u Prvom svetskom ratu. To je sad jedna potpuno izmišljena afera, i sada se raspravlja o tome da neko hoće da promeni kvalifikaciju Gavrila Principa. To je besmisleno. To je potpuna politizacija istorije i književnosti – jer to se sve događa u Andrićgradu. Ja tu politizaciju Andrića apsolutno ne mogu da razumem, da ipak u ovoj kulturi nema nikoga da kaže da to nije u redu.
Političari su sad rešili da nije dobro da se godišnjica Prvog svetskog rata obeležava u Sarajevu. Gde će drugde to da se obeleži? To nije dobro za nas ovde. To nikoga u Evropi neće potresti, niti će to da odjekne. Motivacija je tu, po mom mišljenju, sasvim ispravna, kao što je slučaj i sa Drugim svetskim ratom. Zašto se oni, zajedno sa Nemcima, skupljaju u Normandiji? Ne zato da bi rekli da su se Nemci iskrcavali zajedno sa Britancima i Amerikancima protiv samih sebe, to je besmisleno. Oni se tu skupljaju jer hoće da kažu „mi hoćemo da živimo u miru“. I to je otprilike isti odnos prema Prvom svetskom ratu.
Ovde zaista ima razloga da se skupe svi zajedno i da kažu „ovo mi, brate, više nećemo. Sad imamo nekakvu zajednicu u kojoj želimo da živimo zajedno. Pa sad, ona je takva kakva jeste, jer smo mi takvi kakvi jesmo, ali bar se nećemo tući“. Ali sad se u to uvodi nekakva priča o tome da neko hoće nešto protiv Srbije i da je to u stvari zavera američko-nemačka, sa nekom kolaboracijom Britanaca, kanadsko-australijskog porekla. Neprijatno je za nas koji to moramo da trpimo kao građani ove zemlje.
Pitanje je koliko ljudi ovde, u Srbiji, zaista tako misli. Vi ste imali isto takvu predstavu koja je pravljena oko Kosova: ako se krene sa normalizacijom Kosova sve je gotovo. Pa to je jedna ogromna zabluda. Na toj zabludi je, recimo, propala ta Demokratska stranka Srbije, i svi ovi koji su bili oko nje – a to nije mali broj intelektualaca – jer su sebe uverili da ako Srbinu kažete „Kosovo“, on više ne misli nego zna tačno šta treba da radi, za koga treba da glasa i gde treba da krene. To je, naravno, besmisleno, i pokazalo se kao potpuno netačno. Isto je i u ovom slučaju. Mi ne znamo u stvari koliko ljudi ovde želi da čuje to kako se mi u stvari suprotstavljamo zaveri sa Zapada koja treba da nas uveri kako smo mi u stvari krivi za nešto za šta nismo krivi.
Pitanje krivice je u stvari rešeno odavno, a sama proslava i način na koji je organizovana nije uopšte o krivici. Naprotiv, o pomirenju je. Ali ako vi hoćete da kažete „mi se nećemo nikad miriti“ – u redu, onda je to ta ideja. Kada se uzme i trenutna politizacija u vezi sa Ukrajinom, to zapravo i jeste otvaranje teritorijalnih sporova u Evropi a to je užasno ozbiljan problem. S tim je vezan pritisak na sve one na koje se može vršiti pritisak da bi se uspostavio taj proruski tabor – i onda imate ovu politizaciju u vezi sa Prvim svetskim ratom gde će.
Tu je još i problem Južnog toka, gde vlada potpuna konfuzija. Tu je reč o komercijalnom sporu. U političkom je kontekstu, jer su države u pitanju, ali bilo ko u Evropskoj uniji nema želju da to onemogući na neki način, kako bi se kaznili Rusi. Tu je trenutno problem što je tender za izgradnju dela koji ide ispod mora u Bugarskoj namešten. U ovom trenutku se traži da se to odloži, inače će se ići na sud jer će Evropska komisija tužiti u ime onih koji su mogli da učestvuju na tenderu, u ime potrošača koji će sutra plaćati mnogo više zbog toga što su to dobili ovi koji su dobili. Tender je trajao 10 ili 15 dana, u vreme Božića ako sam dobro razumeo. Posao su dobili jedan čovek blizak bugarskoj vladi i jedan čovek blizak ruskoj vladi. I to je taj deo problema.
Trajniji problem u Evropskoj uniji je, saglasno sa pravilima vezanim za energiju, takozvani treći paket. Taj problem ima i Severni tok. Morate naći načina da obezbedite da ljudi mogu da zarade na distribuciji tog gasa, a ne samo da zarade oni koji su izgradili tu cevku. U redu, na ulaganju u cevku zarađuje taj koji je uložio, ali od ulaganja u distribuciju može da zaradi bilo ko. To naravno ne odgovara monopolima – bez obzira da li su iz Evropske unije ili iz Rusije. To je rasprava koja se vodi i da sam ja kojim slučajem distributer koji bi hteo na tome da zaradi, to bi mene pogodilo, i ja bih rekao „pa dobro, ima li neko regulatorno telo?“
Naravno da u ovakvoj političkoj konstelaciji svi ti pregovori idu teže, komplikovanije, ali to je komercijalni spor koji će se tako i rešiti. Međutim, kada slušate kako ljudi govore o tom Južnom toku kroz Srbiju, kao da nije važno kako će to da izgleda jer je u interesu Srbije. Pa nije u interesu Sribje. On je u interesu nas potrošača, jednog ili drugog poslovnog čoveka koji radi sa gasom, i u interesu investitora. Ali kad se to ovako postavi onda se to pojavljuje kao da je pitanje ko navija za koju reprezentaciju. I to je dodatni pritisak koji se sada vrši, što je vrlo neprijatno, na vladu i na to ko ima koji resor u vladi. To je jako rđavo.
Svetlana Lukić: Ako ova vlada zapadne u tako nemoguće ekonomske teškoće – ja se plašim da će jednog časa Rusi, odnosno Putin, moći da kažu kao što su tada rekli Janukoviču „evo ti 20-30 milijardi, a koliko vama treba.“
Vladimir Gligorov: Razumem vaše pitanje ali mislim da je opasnost mala. Zato što je dobit, sa ruske tačke gledišta, mala. Ukrajina je nešto drugo. Sa stanovišta Putina, ovo sa Ukrajinom je jako važno, zbog toga što je on imao problem legitimnosti, s obirom na to kako je došao treći put na to mesto, imao je ozbiljnu opoiziciju i on je sad sve to skrenuo na jedno pitanje koje je zaista relativno lako prodati jednom delu ruske javnosti – ne toliko ruskim privrednicima ili ruskoj inteligenciji. Velika većina tih ljudi se oseća neprijatno zbog svega ovoga, ali kada gledate mase – to je druga situacija, i Putin je time sebi kupio određeno vreme.
Putin verovatno ima i neku dugoročniju strategiju, to ćemo videti. Verovatno je njemu bilo neprijatno jer mu je propao plan za tu uniju koja bi trebalo u nekom trenutku da preraste praktično u neku konfederaciju Ukrajine, Kazahstana i Belorusije. To teritorijalno povezivanje bi bilo kao neki njegov odgovor Evropskoj uniji, pre svega zato što postoji strah da eventualna dalja demokratizacija Evrope predstavlja problem jer je primer demokratskih odnosa i liberalne privrede. A on bi se ovako na neki način zatvorio i obezbedio. Zašto on to hoće, to je sad druga tema.
Taj ulog može da vredi i 15 milijardi evra, ili dolara, možda i više. Putin je tamo napravio veliku grešku zbog toga što nije procenio do koje mere je došlo do tog shvatanja u javnom mnjenju u Ukrajini zašto Ukrajina ne može da bude kao Poljska. Jer ako pogledate ’89-’90. Ukrajina i Poljska su bile na istom nivou razvoja, ako uzmete BDP po glavi stanovnika. A u stvari, po mnogim drugim karakteristikama, Ukrajina je bila daleko naprednija. Sad kad gledate 25 godina kasnije, Ukrajina je strašno siromašna a Poljska je vrlo napredna zemlja. I sad, ako ste vi u Lvovu pa i u Kijevu, vi se pitate zašto Ukrajina nije kao Poljska. I onda imate uverenje da je Poljska to što jeste danas zato što je pristupila Evropskoj uniji. Koliko je to tačno, to je sad druga tema, ali to je percepcija, to je političko stanovište.
Predlog da se kupi zemlja za 15 milijardi, prosto ne ide. Vi ste videli, onog časa kada je to urađeno, ipak nekog dostojanstva tamo ima. Kakvi su svi ti ljudi ideološki, to je sad druga tema. Znamo tačno kako izgleda taj Istok, uostalom, znamo kako izgleda Balkan. Da ne pričamo o tim stvarima, civilizovanost je nešto što tek treba da dođe, ali to je sad tako.
Ukoliko taj veliki ulog propadne, to na neki način mora da se nadoknadi. Sad imate tu ideju o Novorusiji, istorijskim granicama Rusije. Znamo iz naše istorije šta to znači, i kako. To mi inače jako puno liči na ovo kako se to dešavalo u Hrvatskoj na početku, pa posle u Bosni i tako dalje. Sve je to manje-više isto, samo su igrači veći i ulog je veći.
Ništa slično ovde nema šta Srbija da ponudi. Tu je milijarda veliki novac za ono šta se može dobiti, i ne verujem da će od toga išta biti. Pored toga, vi već imate dugove prema Rusima. Oni ne moraju ništa da vam daju, mogu da samo preuzmu sve to što vi mislite da je vaše, a u stvari je njihovo. Zato mislim da su male šanse, ko god da računa sa tim da će od Rusa da dobije neke velike pare, jer u suštini niko pare ne daje za džabe. Samo zato da vi kažete „nas i Rusa 200 miliona“, to ne znači ništa u novčanom smislu. Ne vidim od toga ni velike nade ni velike opasnosti.
Druga stvar je ako bi se privredna strategija okrenula ka Rusiji, onda bi to bilo rđavo za Srbiju. Nije Srbiji važno da dobije gas i naftu – tu je ona kupac – nego da dobije tehnologiju, znanje, preduzeća koja se bave onom industrijom koja ovde može da se konkurentno organizuje. To nije više ono što je bilo pre 50 godina. Ali svejedno, to je ono što može. Ono što su Nemci preselili u Češku, Slovačku, jednim delom u Poljsku, Mađarsku, pa i ne samo Nemci, i druge industrijalizovane zemlje. Tako je i ovde. Da ste vi Hrvatska onda možete da razmišljate, imate more pa možda ne treba vam industrija, mada mislim da je to pogrešno, ali to je jedna mogućnost. Ali ako ste čak i Slovenija, ne možete bez toga. Da ne govorimo o Srbiji. To ne dolazi sa Rusijom.
Kratkoročni problemi mogu da dovedu do toga da se napravi dugoročna nesreća. To je, recimo, primer NIS-a: za Koštunicu i Tadića je to bilo kratkoročno rešenje, a oni su tu napravili dugoročan problem. Kao što znate, NIS je bio praktično za džabe. To može i sada, da bude praktično za džabe zato što na neki način rešavate kratkoročni politički ili finansijski problem. Nemam utisak da je to nešto za šta bi ova vlada bila sposobna, iskreno da kažem. Mislim da to oni ne bi mogli da urade, mislim da su s Nemcima napravili dosta čvrst sporazum, a to znači i sa Evropskom unijom, i da bi to njih u suštini dosta skupo koštalo. Nemam utisak da je sama vlada sastavljena tako da bi cela vlada bila na to spremna, daleko od toga. Mislim da bi to bilo teško za njih.
Veovatno će ovi problemi trajati, biće pritisaka da se oni održe, da se i dalje ne rešavaju odnosi u Bosni, i da se onda u stvari vrši pritisak za usporavanje procesa prema Evropskoj uniji, jer će Evropska unija očekivati sasvim drukčije ponašanje pre svega regionalno. Ponašanje Srbije je izuzetno važno za Evropsku uniju, a to znači ponašanje prema Kosovu i Bosni i Hercegovini. Mislim da je više problem u tome što će se održavati ovi problemi, nego što će se moći nešto mnogo zaraditi jer, strogo govoreći, šta može Srbija da uradi za Rusiju?
- Cocoon – Oh my god
Svetlana Slapšak: Imamo ovde tri stvari. Jedno je, naravno, jugoslovenska praksa doktorskih radova, i uopšte diploma, koje su se odnosile na samoupravljanje. U tom je mogao plivati svako i uraditi šta god je hteo, i relativno lako su se dobijali doktorati. Neki od uglednih starijih doktora danas, koji su još uvek aktivni, takvi su doktori. Drugo je balkanska snalažljivost koja je u stvari najmanji elemenat, i možda najsimpatičniji u celoj toj stvari. A treće, najvažnije, najšire i najzlokobnije, jeste zapravo svetski trend koji je Evropa strasno prihvatila, a to je uništavanje akademskog sistema i humanistike, uništavanje progresivne pameti koje se sprovelo takozvanom bolonjskom reformom.
Moram opet da podsetim da je bolonjska reforma na početku bila ideja nekih evropskih intelektualaca da svi evropski građani dobiju mogućnost da se besplatno školuju, zajedno sa doktoratom. To se pretvorilo u nešto drugo. S jedne strane, to je postala akomodacija nagorih osobina akademskog sveta, a sa druge strane je to jednostavno evropska politika koja bi htela da ima univerzitete koji prozivode pamet kakva je njoj potrebna. Pamet koja je danas potrebna Evropi, a pre svega evropskoj birokratiji, jeste pamet iz onih disciplina koje se zasnivaju na lažima, koje se otvoreno zasnivaju na lažima. Menadžment, PR-stvo, reklama, dobar deo informatike, dobar deo ekonomije već su uveliko u tome. Ekonomija je inače nauka na granici, po definiciji je uvek bila interdisciplinarna i nikad nije bila posebno egzaktna.
Dakle, u tom kotlu tih lažnih nauka, ljude uče da lažu, uče ih kako da lažu, uče ih metodologiji laganja. I onda naravno da posledica toga bude produkcija diploma i kadrova koji to mogu da izvedu. Čir je pukao u Srbiji, ali se talas širi. Došlo je do Slovenije, videlo se da mnogi univerziteti u Sloveniji, i državni i privatni, imaju bliske veze sa Megatrendom. To su, znate, sajtovi sa lažnim navodima, sa lažnim povezivanjima koje Evropa najviše voli i za to daje pare. To su proizvodnje čitavih linija, genealogija laži koje se više ne mogu zaustaviti. U nekom smislu je dobro što je puklo baš ovde ali je, sa druge strane, loše jer to pucanje neće mnogo da zabrine ni Evropu ni evropsku zajednicu koja je je već dosta dugo vremena odlučila da ne pomaže humanistiku, da ne pomaže kritičku misao, nego da tera tu zaista sumanutu ideju o korisnim naukama.
Svetlana Lukić: Koje god vlasti da su bile ovde, njima ne trebaju ljudi koji umeju kritički da misle, koji uopšte mogu da misle, a ljudi koji su potrebni eventualno Nemačkoj i Austriji su u stvari niskokvalifikovana radna snaga.
Svetlana Slapšak: To je u velikoj meri tačno. To jeste ono što nazivam unutarnjom evropskom kolonizacijom koje smo tek danas možda svesni, koja je prvo izbrisala granice između kvaliteta ustanova. To se desilo naročito kada je deset novih država stupilo u Evropsku uniju, mislim da je bodljikavom žicom ograđeno ono što bi mogla biti kritička misao. To jednostavno Evropa ne može da dopusti, jer toliko se još zna da je kritička misao jedina koja može da uništi neku zlobu, neko zlo, neki užas koji se stvara. I to je zaista potpuno pervertirana ideja američkog sistema koji, kakav god da je, ipak mora da održava kvalitet. Naravno, Amerika je kolevka tih lažnih univerziteta i lažnih diploma, to smo sve naučili od Amerikanaca, ali Amerika nikad nije imala univerzitete koji bi u toj meri bili ugrađeni u ideološke sisteme, u sisteme moći, u sisteme administracije i birokratije. Imala je nešto drugo. Imala je uspešne univerzitete koji su prodavalil opasne stvari: hemiju, oružje i tome slično. Ali nije imala ovo.
Evropa je tu postala velika konkviskadorka duha, i zapravo je svojim propisima i svojim ponašanjem začepila evropsku kritičku misao. Iz sasvim jasnih razloga, zato što bi ugrozila vladavinu evropske birokratije. Mi ne možemo svu krivicu baciti na Evropu. Neku ulogu ima i onaj folklorni, veseli balkanski duh, koji svuda nalazi rupe kroz koje može da se provuče, ali nije čak ni to toliko strašno koliko je strašna usaglašenost mnogih elemenata da se prosto laž promoviše kao nauka i da se uništi kritička misao.
Svetlana Lukić: Ovih dana smo imali prilike da vidimo neke scene koje se odnose na obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata. U jednoj državi, kakva god da je, koja ima neke institute, istorijske muzeje, neke istoričare – odjednom su na fotografiji Vučić, Dačić, Kusturica i Dodik koji se dogovaraju gde i kako da obeležavaju Prvi svetski rat. I naravno, Tomislav Nikolić.
Svetlana Slapšak: Jasno je nama o čemu je tu reč – o krađi prestiža, a istorija se na ovim terenima već dosta dugo misli samo kao prestiž i kao mogućnost zlorabljenja, tako da je, u nekom smislu, i pošteno da tu nema nijednog istoričara. Jer ta nauka je dovoljno uradila za Prvi svetski rat, baš ovde. Njeni rezultati su izuzetni u poslednjih 50 godina, tako da moram da priznam da mi je vrlo drago što nema ni jednog lica iz struke.
S druge strane, tu ne možete ništa da pomognete. Pogledajte kako je izgledala proslava Dana D i ponovnog upada na evropsko tlo kroz Normandiju. To je bilo skandalozno, izvinite. Tamo su se šetali senilni tipovi – ne mislim na borce, nego na kraljevske glave. Tamo je sedeo Obama koji je žvakao gumu. Predstava je bila relativno slabo izvedena i bez duha, priredba na kakvu smo mi bili naviknuti decenijama. Mi znamo da se to radi bolje, tako da je sve to zajedno izgledalo više nego žalosno. Ali ti ljudi su veoma ozbiljno shvatili svoju ulogu da istoriju pobede nad fašizmom sada treba da prikažu u jednom malčice drugačijem svetlu, opštehumanističkom, „nikad više“, i slično. I to je jedino što je i ostalo. Gledala sam francuski prenos i tamo su omladinu pitali šta misli, a omladina je tipski odgovarala „da više nikada ne bude rata“, s tim što je bilo jasno da pojma nemaju o čemu govore. To su bili lokalni srednjoškolci, francuski srednjoškolci koji pojma nemaju šta govore, koji ništa ne znaju o istoriji, čak ni o toj istoriji. Kada imate takvu proslavu vrhunskoga tipa, sa krunisanim glavama na normandijskoj obali – pa zašto ne bi imali Dačića i Dodika koji su tu glavni za Prvi svetski rat?
Svetlana Lukić: Pri čemu, redovno su edukovana deca o tome šta je rat bio. Očigledno to nije uspelo, pa na kraju ista ta deca odu pa glasaju za fašiste ili desničare u Evropskom parlamentu.
Svetlana Slapšak: Ta deca su u školi dobila veoma suženu sliku o tome šta je tu bilo. Nije to samo istorija. Reč je o geografiji, reč je o logici koja se više ne uči u školi. Reč je, zaboga, o retorici, koja zaista razvija mišiće mozga, tako da je potpuno logično da danas imate dobar deo radničke klase u Francuskoj koja glasa za Nacionalni front. Međutim, s druge strane, nesrećni, zapostavljeni, blatni krajevi Evrope se ponašaju mnogo razumnije. U Grčkoj je Siriza dobila apsolutnu većinu na evropskim izborima. Doduše, i Zlatna zora je došla u Evopski parlament – tako mu i treba, jer kriterijuma više nema – ali znate, ta mala poređenja i te male aberacije, male razlike na evropskom tkanju, samo pokazuju da Evropa već jako dugo nije spremna, nije sposobna, neće da napravi neki evropski tekst na koji bismo se oslonili, i na osnovu kojeg niko ne bi glasao za fašiste. To je nemoguće ostvariti jer takvog intelektualnog napona i takve moći jednostavno nema među glavama evropskih voditelja.
Svetlana Lukić: A šta da bude onda tekst nas, na Balkanu ovde, koji smo zagovarali ulazak ovih zemalja u Evropsku uniju?
Svetlana Slapšak: Preduslovi da se ovde realno razmišlja o politici su fantastični. Prvo, ovde se jako dobro zna da ulazak u Evropu nije neki blagoslov. To je već nešto što je jako zdravo. Na osnovu tih preduslova mogla bi se graditi neobična, pragmatična politika koja bi pre svega brinula o najširim slojevima stanovništva, o premošćavanju strašnih klasnih razlika, o boljoj raspodeli novca, o boljem iskorišćavanju onoga što se ima, jer za investicije ne može više da se dobije ništa niotkuda.
To bi pre svega mogla da bude osnova sjajne, briljantne, racionalne, razumne, skromne politike. Kada bi pametan političar uzeo situaciju u Srbiji ili u Bosni, i u Makedoniji isto tako, i kada bi zaista negovao najosnovniji i najjednostavniji pristup spasavanja onoga što se spasiti može, na osnovu mogućnosti da se uđe u Evropu jer je, na kraju krajeva, to ipak jedino, najgore i najbolje rešenje. To bi mogao da bude veliki uspeh – ali nije.
Uvek sam verovala, i to je možda pozitivni fatalizam koji se prosto ne može iskoreniti, da je na Balkanu upravo zbog istorijske situacije, onoga što smo doživeli, moguće da se pojavi neka veća pamet nego u Evropi. Ali na žalost sad vidimo da je taj evropski gleichschaltung mnogo ubitačniji, mnogo prodorniji nego što smo mislili. Nažalost, ni opiranje Evropi više ne može da proizvede onu intelektualnu snagu koju smo očekivali. Glasanje na izborima danas dosta jasno pokazuje da predstavnički demokratski parlamentarni sistem ne vredi više ništa, da je potpuno pod kontrolom kapitala – i to novog, papirnog kapitala, agresivnog, koji iza papira dobro krije oružje i tenkove koje je spreman odmah da upotrebi. To vidimo lepo u Ukrajini. Bojim se da jedini pravi odgovor jeste da se menja potpuno koncept takozvanog parlamentarnog sistema, jer očigledno više ne znači ništa.
Ljudi sebe biraju zato da bi imali privilegije, i te privilegije sebi grčevito održavaju po cenu da deluju groteskno, da ispadnu budale, da im se svi smeju, i da oni prave od sebe još teže psihičke bolesnike nego što je prvobitna dijagnoza bila kad smo ih birali. Stvari postaju mnogo gore.
No, ukratko, reč je o tome da na Mediteranu i na Balkanu, kako sada izgleda, postoji mnogo više intelektualne masovne energije za menjanje sistema nego drugde, u centru zadovoljne Evrope koja živi u svom salu i uživa, tako da se ja i dalje, protiv sve verovatnoće, nadam da će sa te strane, sa Juga, sa Istoka, doći ideje koje su danas manje-više sasvim razumljive. To jesu povratak egalitarnosti; povratak socijalizma, i to u nekoj formi koja bi nam odgovarala, nije nužno da bi bila ključno različita od ranijih; uklanjanje autoritarnih i birokratskih prepreka za slobodan protok informacija i novca i dobara. Ako je ikako mogućno, postoje neke veoma konkretne i veoma jednostavne stvari – to je taj univerzalni lični dohodak, recimo, koji obećava jako mnogo na osnovu izučavanja veoma učenih i istraživački veoma dobro opremljenih, različitih ljudi po celoj Evropi. Uverena sam da generacija koja nastupa nema drugog izbora nego da nešto veoma ozbiljno prevrne.
Svetlana Lukić: Dok se to ne pojavi, u toj trci sa vremenom ima jedan interregnum u kome može da se dogodi takozvani narodni odisaj, što bi rekao Nikola Pašić. Može se videti kod nekih ljudi ovde koji su očajni i shvataju šta radi, odnosno šta sve ne radi vlada – a pošto nema nikakve alternative, onda je tu ulica, a tu više ne zna čovek šta onda može da očekuje.
Svetlana Slapšak: Ulica je užas sistema koji vlada silom. Ulica ne mora da bude užas, može da bude uvod u neku novu reorganizaciju, što smo videli u nekom elementarnom obliku u Bosni, pre nekoliko meseci. Te stvari još nekako deluju, premda ih guše. Međutim, treba shvatiti da ulica, bez obziira na to što je užasno fragilna situacija, što može da se nagne na bilo koju stranu i da propadne veoma brzo, i da poždere samu sebe, ali ulica nije gora varijanta nego potpuno beznađe u kome svakodnevno doživljavate pad, pad sistema, svoj pad, pad svih oko sebe; u kojem više ne možete da organizujete ni trunku normalnog privatnog života. Onda ulica jedina ostaje. I da ne zaboravimo, sem ulica ostaju i gore, planine, šume i ostalo. Nije tako prazno kao što izgleda.
Svetlana Lukić: Sada, kada je bila ova afera Megatrend, postalo je jasno da je to krvavi novac iz devedesetih godina. U stvari, u dva koraka ste vi do devedesetih godina i do rata.
Svetlana Slapšak: Stvari su mnogo gore. Mi smo u devedesetim godinama, mi nikada nismo ni izašli iz devedesetih godina. Samo što su se, ako hoćete, te ljuspe, pljačke, maske, štras ogrtači, malo su se skinuli, pa smo onda videli golo i najstrašnije. Ali inače, stvari su potpuno jasno tada utvrđene. Jasno su utvrđena pravila, nažalost i za sebe moram to da kažem – većinom ih nismo tada ni dobro videli ni dobro analizirali. Mi smo videli zločine, videli smo nepravdu, videli smo zaglupljivanje, nacionalističko i drugo, ali nismo videli te perfidne pokrete koji su zaista do kraja uništili.
Pejzaž od Soluna do Beča je pejzaž potpunog očajanja, potpuno razrušen; kad vi idete kroz zemlje u kojima je temljeno, od početka do kraja, svaka industrija uništena. O kojoj eksploataciji mi to govorimo? O jednom sasvim novom tipu eksploatacije. Zašto ga nismo na vreme primetili? Zašto ga nismo odmah analizirali? Zašto nismo odmah analizirali puteve kapitala, videli kako ide novac? To su morali, na kraju krajeva, da rade neki drugi stručnjaci, a ne ja koja ne umem ni da sabiram.
Ali ima nečega u tome da smo zaista hteli, nekim malim postotkom svoga bića, da čak i eksperiment nacionalne države uspe, a da se ne proliva krv. Greška. Nismo smeli da dozvolimo ni jedan uspeh ni jedne nacionalne države, ni jedno nacionalno osvešćenje kao nešto pozitivno i nešto što će obezbediti narodu bilo kakvo blagostanje. Ne, ništa od toga nije tačno. Lagali smo se. I ako hoćete, za te svoje greške treba da ispaštamo, u nekom smislu. Šalim se. Samo ne smemo ni na koji način da zapustimo tu stvar i moramo te devedesete u kojima još uvek živimo, da dobro obrnemo, dobro analiziramo svaki šav, rašijemo, i onda vidimo šta se iz toga može uraditi. Ali jako brzo.
Svetlana Lukić: Skoro smo bili zaboravili krvavog klovna Vojislava Šešelja. Sad odjednom, taj će čovek možda sutra da sleti na surčinski aerodrom.
Svetlana Slapšak: To izgleda kao paralelni svet nekakve male Srbije u kojoj se dinastije međusobno kokaju i kumovi skidaju jedni drugima glave. To nije moralo da se desi, i još uvek ne mora da se desi. Šešelj će doći, sleteti na Surčin, i skidati glave jedino ako to zaista narod dozvoli. Njega će verovatno pustiti iz Haga posle dogovora, verovatno će ga ljubazno zamoliti da ode, on će u nekom trenutku prihvatiti da ode pod određenim uslovima, ali njegov dolazak ne bi smeo da bude nastavak tog totalnog pada Haškog suda, tog neverovatnog licemerja koje se razvilo, tipa „dam tebi, daš meni“ postupaka, potpune amoralnosti koja je zavladala. To bi neko odavde trebalo da spreči. Najbolje na Surčinu.
Nije gotovo, on je otišao dobrovoljno. Zašto je otišao dobrovoljno, pre kog događaja je otišao dobrovoljno i sa kojim planovima je otišao dobrovoljno – to je drugo pitanje. Verovatno je njegov osnovni plan bio da sleti na Surčin mnogo ranije, u helikopteru. Ovako će sleteti nekih desetak godina kasnije, ali sa istim namerama. Ukoliko nismo bili u stanju da progledamo za tih 10-15 godina, onda zaista i zaslužujemo, svi zajedno, da Šešelj dođe na Surčin ovenčan slavom i da se na narodnim rukama vrati u prostorije iz kojih će vladati.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Branka Prpa, Vladimir Gligorov i Svetlana Slapšak. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 23.06.2014.