Maketa lidera

Radio emisija 24.10.2014, govore Žarko Korać i Vladimir Beljanski.

Svetlana Lukić: Vladajuća Srpska napredna stranka proslavila je ovih dana 6. rođendan. Oko astala punog đakonija tiskali su se razni državni i partijski funkcioneri, prijatelji, sinovi i braća. Predsednik se stidljivo smeškao, a premijer je izgledao pomalo ošamućeno. Kako se nova stranka pre šest leta stvorila ne iz zločinačke Srpske radikalne stranke, nego iz morske pene, premijer je prikladno izgledao kao Botičelijeva Venera – izdužen, ošamućen i bunovan, kao da se tek probudio i ugledao svet novim očima. Svi ti naprednjaci koji su u tišini slavili 6. rođendan znaju da se možda poslednji put poslužuju sa partijskog švedskog stola.

Vučić je, naime, najavio da će možda za nekoliko nedelja biti tromesečje. Ocenjivaće rad SNS-ovih ministara i funkcionera. Od njegovih najvernijih paževa, kako stvari stoje, najviše mora da se zabrine ministar pravde Selaković, zbog štrajka advokata koji već mesec dana drži u kolapsu srpsko pravosuđe. Štrajkuju advokati, studenti, prosvetni radnici, razne policije i inspekcije zatvaraju kioske i restorane. Kao što je priznao ministar finansija Vujović, problem je prihodna strana budžeta. Nastala je jurnjava države u vidu poreznika, inspektora i raznih policajaca – i građana koji na sve načine pokušavaju da im uteknu. Beže im i direktori javnih preduzeća koji su preko noći podigli plate svojim zaposlenima, ne bi li nekako predupredili smanjenje primanja koje tek predstoji.

Među slavljenicima u sedištu SNS-a koji su stajali tik uz Vučića, bilo je mnogo onih koji će, kad se vrate u svoje sredine – u gradove, ministarstva ili javna preduzeća, pokušati da miniraju ono što je njihov šef zamislio. Na kraju će ispasti da će, u poteri za stabilizovanjem javnih finansija, ostati samo Vučić, a da će 7 miliona i 300 hiljada ljudi bežati pred njim koliko ih noge nose. Problem je u tome što, i ako se donesu iole smislene mere, njihova realizacija traži vremena koga više nema. Brzina raspadanja i entropija su mnogo veće. Pala je prva susnežica i 50 hiljada ljudi u Kraljevu, Užicu i okolnim gradovima je ostalo bez struje. Poleteo je jedan dron, i u Vojvodini je nastala hajka na Albance i Gorance. Došao je Putin i na nekoliko dana smo se pretvorili u pijane babuške koje pokazuju srednji prst svakome ko nije imao sreću da se rodi kao Srbin ili Rus. A onda, kada smo se otreznili, pod hitno smo telefonirali Angeli Merkel, da ne pomisli, ne daj bože, da smo se evropskog puta odrekli zbog jednog Putina i jednog drona.

Teško je, mučno je i sivo je, ali je mnogo nepodnošljivije to stalno podizanje temperature koje nameće, pre svih, Aleksandar Vučić. Pa mi smo uzbuđenje zbog Putinove istorijske posete, vojnu paradu, migove, potrošili za jedan dan. Nacionalnu uvređenost zbog drona trošili smo malo duže, koliko je bilo potrebno da se porazbijaju pekare i poslastičarnice. Kao da cela zemlja prati Vučićev histerični ritam. On bez neke sudbonosne izjave, nekog neviđenog uzbuđenja ne može da legne da spava. Problem je što sve više liči na zavisnika koji je izgubio kontrolu nad tim ruletom koji je započeo, i sad je svoj, a i naš život pretvorio u poteru za osećanjem koje mu daje igra koju je započeo. Čak i mediji jedva uspevaju da ga prate.

Neki posustaju, međutim ne najtiražniji Blic koji se trudi da bude korak ispred, čak i Aleksandra Vučića. Sa njihovih stranica svakoga dana lije krv, sevaju noževi, pedofilija, silovanje, huškanje na ljude. Besramno su učestvovali u antialbanskoj kampanji zbog onoga što se desilo na fudbalskoj utakmici, a onda, kada su to potrošili, prešli su na kampanju sramoćenja i kriminalizovanja jednog glumca. Izgleda kao da uredništvo tih novina ne juri više za tiražem i novcem, nego su i oni postali zavisnici koji svakoga dana moraju u poteru za osećanjem koje im pružaju sve te ogavne hajke bez kojih ne mogu da naprave novine.

Na početku današnje emisije slušaćete Žarka Koraća. Vratili smo se na neke od onih događaja koji su do samo pre neki dan tresli Srbiju, a onda je pala prva kiša i sprala ih, kao da su bili nacrtani dečjim vodenim bojicama.

Žarko Korać: Iz Putinove posete je svašta proizašlo. Ona je bila kao neki projektivni test proevropske orijentacije vlasti u Srbiji. Ti nacionalisti, bivši šešeljevci, koji su uvek imali primedbu na ljude koji smatraju da Srbija treba trajno da transformiše i državu i društvo po uzoru na najrazvijenije zemlje Evrope, uvek su nam zamerali kako nemamo nacionalni ponos, da smo beskičmenjaci i sluge, i onda – op, obrt! Oni to rezervišu samo za Zapad. Ali kada dolazi Putin pokazuju jednu vrstu inferiornosti od koje vam bride obrazi.

Prvo pomere datum obeležavanja. Pokušajte da zamislite da Francuska ne slavi Pad Bastilje 14. jula nego 9. zato što Obama tad može da dođe – mislim da bi i poslednji Francuz, bez obzira, i levi i desni, rekao ‘ova vlast više nikada u istoriji ne treba da bude u prilici da vodi Francusku’. Dakle, vi jedan istorijski datum promenite da bi Putin, koji je šest sati bio u Beogradu, mogao da prisustvuje. Sve ostalo što se zbivalo vezano za tu posetu je groteskno. Ali najviše je groteskan način kako se shvata i taj datum i ta poseta. Vi vešto ubacite i Prvi svetski rat. Vi neprekidno govorite o srpskoj vojsci i o ruskoj vojsci, iako Putin ispravno kaže u svom govoru ‘Sovjetska armija’, i kaže ‘Jugoslovenska armija’. Vi ne pomenete Tita, koji je bio glavnokomandujući tih trupa koje su oslobađale Beograd. Sviđao se vama Tito ili ne, to je istorijska istina. Vi falsifikujete činjenice.

U govoru, Tomislav Nikolić pozdravi predsednicu skupštine i pozdravi Dodika koji je, koliko znam, još uvek, i to jedva reizabran, predsednik entiteta, a ne države. Uzgred, zašto je pozvan – ne znam. Vi pomenete u tom govoru od generala samo Koču Popovića, zato što je on iz Beograda, što ga smatraju Srbinom, a ne pomenete te silne crnogorske generale, uzgred budi rečeno na primer Peku Dapčevića, koji su učestvovali, jer bi onda morao da priznaš jugoslovenski karakter te vojske. Vi pokažete jednu kombinaciju inferiornosti i potpunog neshvatanja istorije i istorijskih događaja.

Mislim da je to pokazalo nešto što je sada mnogo dublje: kao što su oni bez ikakvog obrazloženja promenili svoje političke stavove i od vernih sledbenika Šešelja postali nešto – u slučaju Tome Nikolića čak ne mogu tačno ni da definišem šta, ali ja mislim da je on još uvek jedan vrlo snažni nacionalista. Vi u stvari mislite da i svet isto tako sve to zaboravlja, i da vi niste zemlja koju ljudi pažljivo gledaju. I vi sada držite govor na Paradi oslobođenja i ne kažete da vi želite svoju vojsku i svoju istoriju da bazirate na toj antifašističkoj tradiciji.

Izvinite, vojska je rušila Vukovar. To nisu bili samo dobrovoljci nego tadašnja JNA. Konačno nekim generalima je suđeno. Načelnici generalštaba, Kosovo, i sve ostalo. Pogledajte broj generala, od Ojdanića načelnika generalštaba, osuđenih u Hagu. Vi ništa, kao da to nije bilo. Vi na tribine pozovete ljude kojima je suđeno u Hagu. Kaže, ‘pa on je bio predsednik države’. Pa znate šta, ako bih te analogije razvlačio jako daleko, onda je moglo da se desi da u Južnoj Africi Mendela zove rasističke premijere – siguran sam da ih nije zvao. Znači, vi pokažete jedno potpuno osećanje da je istorija počela sa vama. Onda pokažete da imate u glavi potpunu konfuziju, i svesnu i nesvesnu, nenamernu i namernu, šta je bilo u tim bitkama za oslobođenje Beograda, koja je to vojska učestvovala.

Mene to nimalo ne čudi, jer je Šešelj išao sa tim čekićem, macolom da razbija Titov grob, i naravno da Toma Nikolić sad ne može da pomene Tita jer valjda još veruje u to što mu je Šešelj rekao. On je očigledno još uvek ideološki vezan za Šešelja. To je jedna strašna sramotra, sa onim patetičnim starim generalom koji sedi pored. A koju on vojsku tačno predstavlja? Srpsku ili jugoslovensku? Čovek je mogao da vidi da najviši predstavnici naše države zapravo nemaju nikakav odnos prema toj prošlosti, o njoj ništa ne znaju. Oni imaju jedan haos u glavi u koji se ja bojim i da uđem, iskreno, i da ga opišem. A što se tiče Putina, on je prosto došao u trenutku kad je faktički izolovan u Evropi. I sad ispada da je svejedno što on tamo kontroliše internet, nevladine organizacije moraju da se registruju kao špijunske organizacije – znači u ruskom društvu vlada represija, a vama je to sad model države i on je kao model lidera.

Putin prolazi, svi ga fotografišu, poslanici, bivši ministar Žarko Obradović ga slika dok prolazi pored njega kao holivudsku zvezdu. I ta poseta je pokazala da čitava ta proevropska orijentacija, uprkos tome što jeste Vučić uložio izvestan napor da kaže, to moram da priznam, da mi nastavljamo naš evropski put, put u evropske integracije, i brže-bolje je razgovarao telefonom sa Angelom Merkel posle toga – ipak ta proruska politika stoji. Deo naše političke scene jeste duboko vezan za Rusiju, u stvari za rusku koncepciju države i politike. To je mnogo važnije. Nije to prijateljstvo prema Rusiji, nego bliskost sa ruskim shvatanjem države i politike. To je ideja da je potreban prosvećeni diktator i da je građansko društvo u stvari iluzija, da treba imati jaku vojsku, da Zapadu treba pokazivati zube. I vi onda vidite da se u Srbiji uvek može postavljati pitanje, po dubini, koliko je u stvari veliki deo srpskog društva spreman za transformaciju države i društva u skadu sa onim kako dominantno danas izgleda Evropa.

Ispada na kraju da smo mi u stvari u milosti lidera. I kada je lider Đinđić, onda je to proevropska orijentacija, kada je to Koštunica, onda je postepeno postala kompletno antievropska, kada je lider Vučić, to je proevropska, ali iza njegovih leđa je predsednik države, bivši predsednik njegove stranke, koji je potpuno antievropski orijentisan. I vi onda imate utisak da je odluka o tome kako se razvija društvo u najtemeljnijem smislu potpuno arbitrarna, zavisi od volje lidera, što je katastrofalna definicija političkog stanja u jednoj zemlji.

Vi vidite sa slučajem ‘utakmica’ kako je lako podstaći najstrašnije šovinističke strasti i kako je moguće praktično ući u krvoproliće posle incidenta, jedne nesumnjive političke provokacije na utakmici. Ali sve ono dalje je odgovornost Srbije, ali pre svega njenog rukovodstva. Tomislav Nikolić prati staze Dobrice Ćosića koji je napisao, ako se sećate – to je zastrašujuća izjava – da su Albanci talog Balkana, on kaže, Srbi su najprosvećeniji balkanski narod, a Albanci su talog. To je rasizam. A onda Tomislav Nikolić kaže isto – to je jedan necivilizovan narod kome će ko zna koliko trebati da se civilizuje. Drugim rečima, vraća se na ono kada je u Srbiji zanimanje bilo Šiptar. ‘Šta radi tvoj Šiptar, je l’ bio kod tebe?’ Dakle, mi smo celu jednu naciju identifikovali sa fizičkim poslovima, što je teško uvredljivo. Tomislav Nikolić čak ni ne pomišlja da ti isti Albanci žive i u Srbiji, znači da on vređa građane svoje sopstvene države. On je predsednik i moj, i vaš i svih slušalaca. Vi vidite onda da Vučić govori o neviđenom poniženju koje neće dozvoliti – i naravno, kreće razbijanje radnji.

Ne bih hteo da odem sa svojom analogijom jako daleko, ali to jeste podsećalo na Kristalnu noć. Mi ćemo uskoro imati godišnjicu Kristalne noći. Ona je bila između 9. i 10. novembra i takođe je imala jedan direktan povod. Bio je jedan mladić, Jevrejin, izbeglica poljski, kupio je pištolj i otišao u nemačku ambasadu i ubio jednog nemačkog službenika, prvog koji ga je primio, zbog porodice koja je proterana iz Nemačke. I posle toga, te noći, organizovano, orkestrirano, ubijeno je negde preko 90 ljudi, ali je uništeno oko hiljadu sinagoga, ili zapaljeno, demolirano, i oko sedam hiljada radnji. Ali ono što je bitno, 30 hiljada ljudi je poslato u logore, od kojih se mnogi nisu vratili. Ta je noć, je li, nazvana po tom staklu iz izloga koje je padalo. Ja sam imao, na žalost, tu asocijaciju, jer su tu isto razbijani izlozi. To tako počinje.

Niti je Hitler ovde na vlasti, niti je to Evropa tog vremena, niti je ovde narod tako organizovan. Ali čovek ima jako neprijatno osećanje da to liči na jedan podsticaj, u najmanju ruku zbog neodgovornih izjava, ali rekao bih i svesnih, podsticaj od vlasti da se krene u obračun sa onima čija imena liče na albanska. Uzgred, to uopšte nisu Albanci, nego su uglavnom Goranci, ali ne bih se uopšte upuštao, potpuno je nebitno. Mislim da je to zabrinjavajuće, a reakcija vlasti je zakasnela. Izgleda da je vlast, tek kad je videla da je đavo odneo šalu, kad je videla da to stvara strašnu sliku u javnosti, ne samo u Srbiji, nego i izvan, tek onda je prvi put reagovala i rekla ‘biće kažnjeni’, i da je policija onda odradila svoj deo posla. Ali kad čovek gleda kako je lako podstaći te strasti, naročito prema Albancima.

Nisu tu presudne bile i neke neodgovorne izjave albanskih političara i analitičara da je to bila simpatična provokacija – nije tačno. Mislim, i oni se pokazuju. Ali to je problem za njihove intelektualce i demokrate i javne radnike, da osude taj stav da je incident bio simpatičan. Nije bilo simpatično i to je najdirektnija politička provokacija na sportskom događaju. Ali ipak, sve te izjave Albanaca su ovde umnožavane mnogo puta i čine naslove. Ono što je mene zaista iskreno iznenadilo, jeste da su i neki dnevni listovi koji do sada nisu bili ratnohuškački, sada to definitivno postali.

U stvari se širi krug tabloida u Srbiji, ili tabloidizacije medija. Dakle, vrlo je plitko, vrlo je blizu kore to da će odmah uslediti erupcija. Ne treba mnogo mržnje. Zebnja me hvata kad vidim da maloletnici idu i kamenuju radnje. Kakve veze ima taj čovek koji prodaje kolače ili hleb sa incidentom na utakmici? On je naš građanin koji živi ovde. Pa smo doznali da je jedan tražio zaštitu ali mu je policija nije pružila. A sada policija čujem celu noć dežura i čuva.

Pokazuje se kako je ovde lako podstaći nacionalizam, kako je lako odbaciti evropske vrednosti, kako je lako diviti se caru samozvancu, Putinu, iako je on izabran na demokratskim izborima; kako je lako tvrditi da mi gubimo nacionalni identitet, samosvojnost. To je glavni argument kad ideš u Evropu. Mene to stalno pitaju ovi umereni nacionalisti: ‘pa čekaj, mi ćemo izgubiti identitet’. Ali s Rusima to može. Rusi kad ti komanduju, pa izgubiš identitet pod Rusijom – to može. Onako, kao kod Crnjanskog kad on u tom divnom, poetičnom romanu o seobama opisuje te vojvođanske Srbe koji su bežali, tražili svoju svetlu budućnost i bežali u Rusiju, i tamo nestali, pretopili se. Ostane samo prezime, i to jedva. Ne postoje više.

To je ta ideja da je sreća samo u Rusiji. Odjednom vidite jedno društvo koje, iako je usvojilo tu proevropsku orijentaciju, na najmanji događaj – poseta Putina, incident na utakmici – odjednom kao iz vulkana, iz njega izbija ta lava. Imao sam utisak, da je nastavljena ta propaganda protiv Albanije i Albanaca, da bi Srbija bila spremna bukvalno da zarati. Ne preterujem. Da je neko rekao ‘hajde sad da se naoružamo i da počnemo rat’, bilo bi kao onaj čuveni, patetični rat iz Srednje Amerike oko fudbala. Čak i Mišel Platini kaže ‘pa dobro, mi smo ih stavili u istu grupu jer znam da imaju neke probleme, ali nisu ratovali’. Čovek prosto ne može da pojmi da je moguće tako daleko otići u antidržavnoj propagandi.

To je slika stanja u ovoj zemlji koja treba svakog da uplaši. Jer s jedne strane se disciplinuju mediji na način kakav nije viđen od Miloševićevih vremena. S druge strane se kriminalizuju političke stranke. One danas jedva preživljavaju. Svi govore, tako, ezopovski se pitaju, ‘a kako to da se Demokratska raspada? A kako to da nema opozicionih stranaka?’ A istovremeno se prave da ne vide da nikad ovako sistematski nije kriminalizovana opozicija, od Miloševićevih vremena. Vi ne možete dati kritiku vlasti a da vam kroz 15 minuta ne dođe ‘ti si gad, ti si lopov. Sad ćemo mi istragu protiv tebe’. I tako stalno.

Politički život Srbije je zamro. Da biste imali politički život, vi morate da pronađete neku meru tolerancije prema onima koji kritički govore. Ovde u stvari imate vrlo sistematsku satanizaciju opozicije, gde se liderima stranaka, naročito većih, neprekidno preti hapšenjem. Kada sve to spojite, onda imate jedno ekstremno nestabilno društvo, koje u stvari zavisi od volje jednog lidera. Imam utisak da je taj lider rekao, za vreme Putinove posete, ‘pa dobro, dosad smo išli u Evropu, ajde sad malo da vidimo, možda je nama kod Rusa udobnije, lepše’. Rusi su, inače, imali manje od 5% investicija u Srbiju. Da je neko sačuvao naslove tih tabloida: milijarde investicija, Rusija nas je uvek štitila, itd. To sve idealizujete, i kažete ‘pa to je u stvari naša alternativa, mi jedini valjda u Evropi imamo Rusiju majčicu koja može uvek da nas primi, hrani, oblači’. I onda vam se čini da imate zatvoreni krug. Srbija nikada nije više ličila na Prokletu avliju Ive Andrića. To je ona šetnja u bašti. Ljudi osećaju da ne mogu iz nje da izađu, zbog ovoga o čemu govorim. Oni mogu da izađu, mi nemamo vize, ali problem je u tome što čovek ima osećanje teskobe da ne može da izađe iz svoje situacije. I svaka situacija je takva da vi doživljavate krah društva i krah ideala.

Oni stalno govore o tim poglavljima. Otvori se poglavlje, pa ćemo mi da zatvorimo poglavlje. Pa nije to tehnička stvar. Ta poglavlja koja vi otvarate kad počnu pregovori; inače, formalni pregovori još nisu ni počeli. Naši su očekivali početak do kraja godine, sada vidim da je ambasador OEBS-a rekao da će to biti na proleće, to znači maj, ipak se nešto odložilo. Verovatno čekaju formiranje vlade Kosova i onda nastavak pregovora, jer zaista sad Srbija nema mogućnosti da nastavi, jer tamo nema vlade. Imate utisak da se to ne vidi kao šansa da se nešto suštinski promeni u zemlji. Kada se govori o poglavlju o primeni zakona, a vi imate štrajk advokata koji mesec dana stoje na ulici i to vama nema nikakve veze sa ovom temom. Vi imate mladića koji je asistent na Pravnom fakultetu, vrlo mlad čovek, koji kaže ‘bah!’ što njegove kolege stoje na ulici mesec dana. Hajde da kaže ‘šta nas briga za advokate’, mada je to sumanuto. Ali celo pravosuđe je paralisano. I sad vi hoćete da sprovedete vladavinu prava, a imate ministra pravde koji neće da razgovara sa svojim kolegama.

Imate odnos gotovo nonšalancije. Mi imamo većinu u parlamentu, mi znamo šta hoćemo, nas Evropa podržava – šta nas briga za vas. I naravno, po nekom zakonu entropije, neodređenost teži da se povećava. I u srpskom društvu se ta neodređenost povećava. Vi govorite o medijskim zakonima. Istovremeno, ministar kulture i medija se uglavnom uopšte ne oglašava. Ne oglašava se njegov pomoćnik, koji je tako dugo bio direktor u B92, ako se ne varam. Tek on se ne oglašava. Kada ga pitaju, on stalno govori ‘mi radimo set zakona i sad se rade podzakonski akti’. Ja mu čestitam na tome, i to je dobro, ali istovremeno su tu naslovne strane medija.

Danas je jedan uticajni dnevni list na naslovnu stavio glumca koji je optužen za obljubu nad maloletnikom, što je ozbiljno krivično delo. Imate njegovu fotografiju, ime i prezime, samo zato što ga je otac maloletnika prijavio. Pa čekajte, svaki čovek je nevin dok se ne dokaže suprotno. On je glumac, sutra treba da izađe pred publiku da igra. Pa vi ste uništili tog mladog čoveka. Kako? Na osnovu čega? Što je otac prijavio? Možda je istina, možda ništa nije istina. To tek neka istraga može da utvrdi, a kamoli to da bi tek neka pravosnažna presuda mogla da nam odgovori šta se uopšte desilo.

Uvek imate jedan paradoks: da vi sada radite normativno, formalno, a ne vidite to kao šansu da se društvo istinski menja. Tu dolazite do onoga što je ključno, što po mom mišljenju čini besmislenom čitavu tu ideju o iskrenosti evropskih integracija. Sve što radite unutar zemlje vam pokazuje da vi u stvari ili to nećete, ili ne umete to da radite. Nije stvar samo ciljeva, nego je i stvar sredstava kojima se služite. Sredstva definišu čoveka onako isto kao što ga definišu i ciljevi. Rekao bih da sredstva definišu još više od ciljeva. Ne kažem da su ciljevi nevažni. Možete do nekog cilja doći na više načina, ali postoje načini koje demokratsko društvo ne prihvata. Stvorili smo jednu antidemokratsku klimu u državi. To je prosto gola činjenica. Vi ne možete policijske istrage stavljati na naslovne strane tabloida. Jedan od njih se čak zove ‘Policijski bilten’. To su nezakonite stvari, to su krivična dela. U masi aspekata društvenog života, imate veliki korak unazad. Hvali vas Evropa, vi ćete otvoriti pregovore, ići ćete po poglavljima, a istovremeno društveni život ide u potpuno drugom pravcu. Sve to što vi treba da popravljate u stvari regradira. Dovedete Guzenbauera, dovedete ovoga Stros-Kana. Oni su sad nestali. Dovedete Krstića, prikažete ga kao vunderkinda – on je očigledno, po biografiji, neki pametan i sposoban dečko – on je nestao, više ga niko ne pominje. Ima jedan Hičkokov film, zove se ‘Dama koja nestaje’. On je ministar koji nestaje.

I konačno, kad organizujete paradu, proslavu antifašističke tradicije, vi sve uradite da pokažete da vi u stvari ne prihvatate tu antifašističku tradiciju. Hoćete da prikažete da je to uradila neka fantomska srpska vojska, koja je bila deo jedne velike vojske. Vi vređate Albance, Albanci vam žive u Srbiji. Vi vređate Albance, a sutra treba da sednete sa predstavnicima Kosova. Izvinite, i oni su pripadnici tog naroda. Pa kako ti ljudi misle uopšte da funkcionišu u modernoj Evropi, kako oni misle da odu u tu Evropu i da sednu među te ljude?

Ljudi me stalno zaustavljaju na ulici, pa mi kažu ‘je l’ da da ne može gore?’. Da im kažem ono što je moja baka uvek govorila, ‘nikad nije tako loše da ne može biti gore’. I to je istina. Ali bojim se da je ovo težak trenutak u kome je Srbija već bila, pamtim makar jedan takav, negde 1997-98, pre stvaranja DOS-a, isti je bio ovakav nedostatak alternative. Sada vidite ponovo mobilisanje demokratskih, proevropskih snaga preko društvenih mreža i ponovo počinju skupovi podrške. Ne treba to potcenjivati, 50 ljudi dođe, 70, 100 ljudi. To deluje kao šačica. Ali znate, mislim da sam o tome govorio u jednoj vašoj emisiji – šačica pokazuje onima koji se kolebaju da postoji i drugačiji put.

Ponovo se diže iz pepela proevropska, prodemokratska alternativa, ne sada toliko preko političkih stranaka – one su vrlo važne, ne mogu se one zaobići, to je greška – ali u stvari na nivou neke društvene akcije. I ovde je uvek tako, kao da zidate jednu kuću, pa se ona potpuno poruši, pa onda uvek neko mora opet da krene od temelja. Očigledno su u našem društvu tendencije totalitarne. Oni se dive Putinu upravo zbog njegove nedemokratičnosti, zbog toga što je on praktično sada sebe doveo u jednu vrlo tešku situaciju u odnosu na Zapad, zato što on maltretira Mekdonalds u Rusiji. Sećate se, kod nas su odmah razbili Mekdonalds 1999. Dive se, u stvari, caru samozvancu, simbolički govorim, koji je politički zaratio sa Zapadom i koji, naravno, ima nuklearne bombe pa Zapad itekako mora da vodi računa. Ali vama to tek imponuje, je l’ da, on može i da baci atomsku. Gde da baci? Uništiće i sebe i druge, i to Putin naravno zna, za razliku od ovih ovde bednika. I vi onda kažete sebi, može li Srbija jedanput da postigne konsenzus – koji ima Hrvatska, koji je imala Slovenija, koji ima Albanija – da mi želimo da budemo deo zajednice evropskih naroda.

Poseta Putina pokazuje da vi uopšte u to niste sigurni, i da vi u stvari želite da budete deo nečeg drugog. Čega? S kime? Kao Mira Marković: rađa se sunce na istoku, to će biti Kina i Rusija. Ona je bila zanimljiva, dodavala je tu i Indiju. Svi su vam gastarbajteri u zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi. Sve što ste dobili, odatle ste dobili – od industrijske revolucije, Gutembergovog štampanog sloga; dobili ste prvu berzu, zakone, Njutna, Betovena. Sve je došlo iz te Evrope, koju mi preziremo, a koja je dala veliki doprinos kulturi kojoj mi pripadamo. I onda kad se pojave Rusi, odjednom to prsne kao mehur od sapunice i vi vidite da u stvari imate predsednika koji u to ne veruje, koji je neobrazovan, koji je verovatno dekoncentrisan jer mu je najvažnije da mu sin postane gradonačelnik Kragujevca, u nekim stranačkim mahinacijama a ne na izborima. Molim vas, ovde imate nepotizam, haos i negiranje svega onoga što bi trebalo praktično da budu evropske integracije.

Ono što me brine, to je da je ova idealizacija Rusije u jednom trenutku postala državna politika. Upravo ti mediji koje kontroliše vlast postali su ekstremno proruski. To je bilo komično. Danas jedan tabloid na naslovnoj strani ima priču o tome ko nije aplaudirao Putinu. Mislim da je to kao za vreme Staljina. Imamo fotografiju na kojoj se vidi ko se usudio da ne pljeska. Naravno, ne pljeskaju dva predsednika Demokratske stranke i jedan Mađar. To bi u nekim drugim uslovima bilo tragikomično, ali to u ovoj situaciji uopšte nije.

Imamo medije koji na naslovnim stranama pokazuju prstom. Evo ovaj sad nesretni glumac. Mi smo na granici linča, i naši mediji su postali sredstvo za linčovanje. Isplivalo je nešto što je bilo potisnuto zbog te Vučićeve proevropske orijentacije. Nije to čak ni samo ljubav prema Rusiji, nego u stvari otpor prema Zapadu. To je ključ svega. Oni neće uređeno društvo. Iza toga se krije otpor promeni. Kad gledate čemu se oni dive u Rusiji – to je otpor Zapadu, otpor promenama, oružje i samoizolovanost. Njima je u stvari model na Balkanu pomalo Enver Hodžina Albanija. Ne znam onda zašto su toliko protiv Albanije.

To sabotira sve. To ne veruje ni u šta. To ismeva sve što dođe. Svaki dan imate tekstove da internet narušava zdravlje. A što ne pišu nešto o sedenju u kafani u duvanskom dimu i lokanju alkohola? To je u redu, je l’? To nikad ne napadnu. Znači, sedeti u kafani, bistriti politiku i eventualno nožem ubosti nekog, to je dobro. Imamo taj večiti krug pakla sa pričom da smo, u stvari, mi dobri ali svet ne valja. Nismo mi krivi što smo vikali ‘ubij, kolji da Šiptar ne postoji’, kao jednu užasnu reakciju na tu provokaciju. Nismo mi krivi što su na teren ušli navijači pa su tukli igrače. Pa i to nekako, ali ono kasnije što država radi, to je apsolutno stav države: da su Albanci necivilizovani, da je drona pustio brat albanskog premijera, iako nema nikakvog dokaza. Možda i jeste, možda nije, ali ja nisam video dokaz.

Svetlana Lukić: Noćna mora čovečanstva.

Žarko Korać: Znate šta je interesantno? Oni su rekli da je Velika Abanija noćna mora. Ali ono što je fascinantno: oni su bili u stranci koja je izdavala časopis koji se zvao Velika Srbija. Tako da je to stvarno tragikomično. Ali onda Albanci vama kažu – ovde govorimo o državi Albaniji – oni kažu vama ‘ali znate šta, vi ste te ratove pokrenuli, vi ste svoja čuda napravili. Vama će svet malo drugačije suditi nego nama’. I to je tačno. Vi ste delinkvent na probi. Svet gleda da li ste se vi stvarno odrekli svega toga. I mogli su da vide na paradi ljude koji su sedeli u Hagu. Da su mogli mislim da bi stavili tu i Ratka Mladića. To je ozbiljan politički uspeh da vi imate paradu, govore na paradi i neku akademiju, sa nekom pučkom predstavom, gde i ne pomenete ime Josipa Broza Tita. To je, da vam kažem, veliki uspeh. Zamislite da obeležavate kraj Drugog svetskog rata i ne pomenete uopšte Čerčila ni jednog jedinog trenutka. Oni su stvarno imali veliku samodisciplinu da ne pomenu to mrsko ime Josipa Broza Tita. Pokazuje se, znači, da u tom ludilu ipak ima i nekog sistema.

Bilo bi veselo da mi lepo živimo, da živimo mirno, da je privreda razvijena, da naši sudovi rade, da su naši advokati zadovoljni, da naše škole rade. Ali pošto sve to nije dobro, onda ovo čoveka na neki način čini jako nespokojnim. On se stalno pita da li je sve kod nas neka arbitrarna odluka lidera. Kao da ljudi ovde nemaju ono najosnovnije da bi bili nosioci demokratskih promena, osećanje da oni odgovaraju za svoju sudbinu i sudbinu društva. To je za mene najporaznije u ovakvim situacijama. Kao da su odgovornost za svoju sudbinu i sudbinu svoje dece, ali pre svega svoju, pružili drugom i rekli ‘evo, ti radi s time šta hoćeš, pa ako si dobar, biće nešto, ako ništa srušićemo te. Nema veze što smo izgubili pet, deset godina’.

Bila je svojevremeno jedna grupa naučnika, Palo Alto, bavila se problemima komunikacije. Skovali su jednu frazu koja se na engleskom kaže ‘double bind’. Kod nas se prevodi kao ‘dvostruka poruka’, ali pravi prevod na srpski bi bio ‘dvostruka poruka suprotnog značenja’. Vučić je neprekidno u tom obrascu. On kaže ‘ja sam demokrata, ali ja neću dati da vi rušite demokratiju’. Znači vi neprekidno šaljete suprotnu poruku. To je manir koji je obeležio već poslednjih 6-7 meseci, mada je Vučić i pre toga bio vladar iz senke, dok je Dačić bio premijer. Sada je on vladar na proscenijumu, što bi rekli u pozorištu, znači onaj ispred svih. I to je jako, jako loše, zato što ta dvostruka poruka plaši ljude. Ova druga poruka koja negira prvu, pokazuje ljudima da on ne misli ozbiljno, ili da on sam nije načisto s tim da li su demokratska sredstva najbolja ili, da budem pošten, jedina moguća. I onda imate ove apsurde: zalaže se za kontrolu medija, a istovremeno nikad ovakve kontrole nije bilo. Zalaže se za nezavisnost pravosuđa, a pušta da ministar uđe u rat sa advokatima. Sad advokati traže da vide Vučića, čak mu se očajnički obraćaju, ‘ne dajte da vas on bruka’, i tako dalje. To ne znači da ti treba svuda da arbitriraš, već da si izabrao lošeg saradnika. Vučić često razgovara ljubazno sa ljudima, ali vi ne znate da li će u sledećem trenutku da plane, i da kaže ‘ne može!’. Ne kažem da će se to desiti u Srbiji, ali na jedan korak smo do diktature. Imali ste diktatore koji su mislili da čine dobro svome narodu. Da paradoks bude veći, neki od njih i jesu, u nekim aspektima, pomogli svome narodu. Ali to nije nešto što moderan svet danas može da prihvati.

To je ta priča o dobrom diktatoru, čoveku koji će da strada, o Prometeju koji će sam da donese svetlost svome narodu – jer to je Prometej uradio i bogovi su ga kaznili. Doneo im je vatru, to je svetlost, prosvećenost, znanje. To se u psihopatologiji zove prometejski kompleks, da ćeš ti stradati ali ćeš doneti dobro. To je jedna preterana slika o sebi. Ne samo šminka, kao što je bio Boris Tadić. Uvek sam govorio da je meni tadašnja vlast ličila na jednu veliku šminkernicu, ili ako hoćete plastičnu hirurgiju. To se, naravno, strovalilo najstrašnije. Ovo sada izgleda kao kompozicija gde samo jedan krmani i samo jedan radi, i taj jedan kaže ‘dobro, ja ću vas dovesti jer ste vi nikakvi, bedni’ – on to isto misli i o svojima. Čini mi se da on o svojima iz stranke misli i gore nego o svima nama ostalima. ‘Vi niste ni za šta, ja ću’. Izbegavam psihološke termine, postoje malo gori termini za to. Izabrao sam ovaj lep, iz antičke drame – prometejski kompleks. Da li si ti doneo vatru ljudima? O tome će buduće generacije da sude.

Najviše mi smeta ovo uništavanje medija i opozicionih stranaka. Dugoročno, to su dve sudbonosno loše stvari za Srbiju. Kažu, ‘nema opozicionih stranaka, same su se uništile’. Nije tačno. One, naravno, delimično uništavaju i same sebe, ali vlast ih sistematski uništava. Pogledajte kako se sad samo bave Pajtićem, ne bave se više Đilasom jer nije predsednik Demokratske stranke. To je sistematski pokušaj da se zatru, da nema nijedne sem onih koje će njima da služe, i koje možeš da izabereš kao cveće na pijaci. I to se zove demokratija. Nema medija i nema opozicije. Pa šta je onda demokratija? Lider? Demokratski lider i narod koji ga prati u svetlu budućnost? Ne ide to tako. Taj put vodi negde drugde. Užasna energija se troši na propagandu da nas se ubedi da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. To je još Volter ismejao u Kandidu. Taj njegov Kandid, što u prevodu znači naivko, on na kraju obrađuje svoju baštu. Znači tako se završi njegov odnos sa svetom, da on ima jednu divnu baštu koju uređuje, i to je otprilike sve što čovek može da uradi. Bojim se da mi nećemo imati ni tu baštu, kad se završi cela ova priča.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko godina u novinama se pojavila fotografija iz Pakistana na kojoj policajci tuku neke ljude u odelima, sa aktn-tašnama, i trpaju ih u marice. Bili su to advokati koji su se bunili protiv odluke vlade koja je zadirala u nezavisnost advokature i sudstva. Ne sećam se da sam igde drugde pročitala da je praktično cela advokatura, kao ovih nedelja kod nas, mesec dana u štrajku, a to znači da je mesec dana pravosuđe u kolapsu. U Peščaniku smo već govorili o razlozima ovog masovnog protesta, a novosadskog advokata Vladimira Beljanskog smo zamolili da nam kaže da li ima izgleda da se protest uskoro završi, da li ih je ministar Selaković udostojio pažnje. Najpre sam proverila da li on zna da je još negde postojao ovako masovan protest advokata. Slušate Vladimira Beljanskog.

Vladimir Beljanski: Koliko ja znam, ovo je jedinstven protest u advokaturi u svetu, odnosno ne znam da li je ikada igde advokatura toliko dugo bila u obustavi rada zbog neslaganja i nemogućnosti pregovora sa ministarstvom. Tu smo zaista izuzetak, i video sam da je kolegama iz inostranstva prvo bilo teško da shvate šta su razlozi za naš protest i kako je moguće da više od mesec dana moramo potpuno da obustavimo rad, ali kad im je objašnjeno zbog čega je to tako, onda su takođe shvatili, zapravo, da sa druge strane nemamo pregovarača, nego imamo jednu demonstraciju sile, što svakako ne bi trebalo da bude zadatak ministarstva pravde.

Više puta sam naglašavao da ministarstvo pravde treba da učini sve da pravni sistem funkcioniše, ali ne da funkcioniše na takav način kakav ministarstvo pravde misli da treba da bude, nego da to bude u interesu građana, znači da funkcionišu sudovi, advokatura, tužilaštva i sve ono što predstavlja jedan sistem države u kojoj zaista vladaju zakoni. Kod nas to, nažalost, nije tako i zbog toga je došlo do ovog protesta. Čekali smo jako dugo da se od strane ministarstva pokaže prava i iskrena volja da se pregovori zaista otpočnu. Dosad smo imali više pokušaja od strane ministarstva, ili čak ministra lično, da se taj naš protest, obustava rada, na neki način slomi, da se dezinformiše javnost, da se prikaže kako grupa advokata želi da radi a advokatske komore im to ne daju, da se prikaže kako advokatskim komorama upravlja mali broj advokata koji su se tu sami izabrali. Da se prikaže kako je sve ovo na štetu, kako je ministar nazvao u jednom trenutku, malih advokata, a veliki advokati rukovode protestom. Onda je obrnuo situaciju, pa je rekao ‘evo velikih advokata koji su dobri i na neki način lojalni, a svi ostali koji hoće da obustavljaju rad su nelojalni’, i tako dalje.

Sve to me podseća na američke filmove, kada se prikazuje situacija tridesetih godina; štrajkuju radnici u nekoj fabrici, i onda poslodavac sve pokuša da taj štrajk slomi, pa pokuša da pronađe štrajkbrejkere, pa na kraju pošalje gangstere koji isprebijaju štrajkače. Kod nas, normalno, do toga nije došlo, nadam se da i neće, ali bilo je potrebno više od mesec dana da čekamo da ministarstvo uputi zvaničan predlog advokatskim komorama za pregovore. I to ponovo na pogrešan način.

Ministarstvo je uputilo pozive, iako smo istakli potpuno jasne zahteve, koji su navedeni taksativno, po brojevima. Sve je to ministarstvu poznato od početka. Dakle, čekali smo više od mesec dana da bi ministar uputio poziv na pregovore. I to je učinjeno na taj način da nije pozvana Advokatska komora Srbije kao jedini legitimni predstavnik advokature u Srbiji, nego su pozvane regionalne advokatske komore, kojih ima osam u sastavu Advokatske komore Srbije. I naravno, sve advokatske komore koje su dobile poziv su odgovorile ‘zahvaljujemo se na pozivu, ali obratili ste se na pogrešnu adresu. Treba da se obratite Advokatskoj komori Srbije koja je jedina ovlašćena da sa vama pregovara’. To je stara taktika manipulisanja u pregovorima. To što je učinio je bio pokušaj da pozove u posebno određenim vremenskim terminima predstavnike svake komore, da sa svakim od njih pregovara posebno, pa da onda sa svakim od njih izdaje neko saopštenje, što bi naravno dovelo do nejedinstva u advokaturi. Mislim da je to takođe jedan od tih pokušaja da se advokatura razjedini i oslabi, ali po svemu sudeći ministarstvu to za sada nije pošlo za rukom, i mislim da u tome i neće uspeti, i zbog interesa advokature, a, kao što sam više puta naglašavao, i zbog interesa građana.

Ako nema slobodne i nezavisne advokature u Srbiji, onda neće biti nikoga da štiti ljudska prava i da pruža pravnu pomoć građanima kako je to neophodno. Danas su ti pregovori započeti. Do ponedeljka je advokatska komora uzela sebi rok da razmotri tu ponudu ministarstva. Videćemo da li će to biti dovoljno. Po mojoj proceni, za sada neće biti dovoljno i smatram da će se protest i dalje nastaviti sa svim zahtevima, uključujući i zahtev za smenu ministra pravde.

Svetlana Lukić: Ovo već traje jako dugo. Ima indicija da će trajati još danima, da ne kažem duže. Ovo je dovoljno, dovoljna je samo ova jedna nemoguća situacija da je paralisan rad sudstva, praktično mesec dana. Kako god da se završi, neko tu mora da ode – ili ministar ili, recimo, vaše rukovodstvo koje nije dobro pregovaralo pa je takođe dovelo sve nas u tu situaciju. Neka se razreši na najbolji mogući način – prosto je suviše ozbiljna stvar u pitanju, i suviše mnogo je štete naneto.

Vladimir Beljanski: Potpuno ste u pravu, ja se potpuno sa tim slažem. Ukoliko zahtevi Advokatske komore budu usvojeni, onda je jasno da je ministarstvo pravde napravilo jednu veliku grešku time što je pokušalo da sprovede zakone koji su bili loši, neustavni i na štetu građana. Kako će i ko snositi odgovornost za to, to zaista nije sada do mene da komentarišem. Naravno, imam svoje mišljenje, i mislim da je zahtev Advokatske komore za smenu ministra potpuno opravdan i da je to nešto što je neophodno, a da li će do toga i doći to ćemo videti u budućem periodu.

Ukoliko se ispostavi da je Advokatska komora bila u ovakvom protestu ovoliko dugo vremena a da se ne postignu ciljevi zbog kojih se u protest ušlo i da se ne ispuni ono što je u interesu advokature i u interesu građana, onda će naravno svi koji upravljaju Advokatskom komorom, uključujući i mene, morati da podnesu ostavke i da kažu da u tome nisu uspeli. Kako će to ići dalje, naredni dani će pokazati. Nadam se da ćemo uspeti u onome što radimo i da ćemo uspeti da zaštitimo i svoja i prava svih građana u Srbiji.

Svetlana Lukić: Negde sam pročitala da je Advokatska komora Vojvodine, povodom demoliranja radnji i pre svega pekara i poslastičarnica Albanaca i Goranaca koji žive u Vojvodini, izdala saopštenje u kome je rekla da ćete vi besplatno zastupati vaše sugrađane koji su pretrpeli štetu. Da li sam ja to dobro razumela?

Vladimir Beljanski: Tako je. Advokatska komora Vojvodine se oduvek bavi i besplatnom pravnom pomoći onima kojima je takva pomoć neophodna kod ugrožavanja ljudskih prava. Dakle, kada je u pitanju pojava u društvu koja je loša, koja dovodi do kršenja nekih ljudskih prava, tad Advokatska komora može da reaguje na takav način. O tome se radi u ovom slučaju.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Žarko Korać i Vladimir Beljanski. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Peščanik.net, 27.10.2014.

Srodni linkovi:

Wolfgang Klotz – Notari i izmišljanje točka

Advokatska komora Vojvodine – Napad na kuću Tanje Arsić

Advokatska komora Vojvodine – Otvoreno pismo Maji Gojković

Vladimir Beljanski – Politička šteta

Vesna Rakić-Vodinelić – Advokatura i notarijat u Srbiji danas

RADIO emisija – Pobuna advokata

Milica Jovanović – Notarska posla

Vesna Rakić-Vodinelić – Reformisanje pravosuđa notarijatom: ne meri, seci odmah i to sekirom

REFORMA PRAVOSUĐA