Radio emisija 31.01.2014, govore Vesna Rakić-Vodinelić, Biljana Stojković i Srbijanka Turajlić.
Svetlana Lukić: Latinka Perović je izračunala da je Srbija u poslednjih 120 godina u proseku ratovala na svakih četrnaest. Često se dešavalo da, kada ne znamo kako da rešimo probleme bede i zaostalosti, krenemo u rat za oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Od kada smo sa tom vrstom nacionalnog sporta i razonode završili u kumanovskom šatoru, prati nas prokletstvo da svakoga dana gledamo realnu srpsku državu. Kako je to mučan i depresivan prizor, a u rat ne možemo, našli smo mu zamenu – izbore. Kad god se vlast suoči sa realnim budžetom, realnim otplatama dugova, realnom bedom sada već miliona ljudi, a neće i ne sme da ugrozi pozicije svoje partijske vojske koja je okupirala državu, zasvira se juriš na izbore. Ili, kako je to lepo rekao predsednik Nikolić – nek su vam srećni novi izbori, junaci.
Ceo cirkus se odigrao za 72 sata; najpre je 4.000 duša na nekoj otadžbinskoj upravi u svečanoj tišini sačekalo završetak Vučićeve rečenice kojom je obznanjeno da je kocka bačena, a onda se salom prolomio dug i topao aplauz. 1.800 novih radnih mesta u javnom sektoru, koja su se svakog meseca otvarala tokom jeseni i zime, a koja su morali da dele sa Dačićevim ljudima, sada će biti samo njihova. To je prilično racionalan razlog da se vole vanredni izbori i da svih 4.000 ljudi, bez ijednog glasa protiv, podrži vođu. Ali pitanje je šta se dešava sa vođom. Aleksandar Vučić nam, kao što znamo a ne smemo da pominjemo, nikada nije objasnio kako je od Savla postao apostol Pavle, na kom putu za koji Damask se preobratio. Sada je jasno da, i da je hteo da nam to objasni, mi ga ne bismo razumeli. Baš kao što je nemoguće razumeti šta je, u stvari, mislio kada je saopštio urbi et orbi da je ova vlada postigla istorijske rezultate, da sa koalicionim partnerima nema neslaganja o bitnim stvarima – ali da je vlada pala, mada sama to još ne zna.
Neverovatno je da ulazimo u još jedne vanredne izbore, da će sve što diše pod partijskom zastavom biti angažovano u tom mirnodopskom ratu, dok su svi ti vojnici ujedno i civili koji u međuvremenu treba da vode državu, ministarstva, opštine, železnice, bolnice, škole… Niko nije postavio prosto pitanje, ni novinari, ni politikolozi, analitičari… Zašto izbori? Čemu izbori? To nije učinio ni premijer Dačić, koji se svih ovih meseci nadmetao sam sa sobom kada je veći mangup: da l’ onda kada odbrusi SPC, opoziciji, Tačiju, EU… Sada kada ga ovako ponižavajuće smenjuju, nije ni jauknuo. Nije rekao, na primer: ’Dobro, u čemu sam to pogrešio, pa moramo sve da obustavimo i hitno raspisujemo vanredne izbore; da li onda kada sam potpisao Briselski sprazum ili dobio datum za početak pregovora sa EU?’ Dačić verovatno ništa ne sme da kaže, i zbog sebe i zbog svojih partijskih drugova, jer vidi šta se desilo bivšem ministru privrede Raduloviću. Naprednjaci, koji su ga samo pre 3-4 meseca postavili za ministra, sada mu prete hapšenjem jer se usudio da kaže da je Vučićev kabinet neformalni centar moći, koji može da promeni svaku odluku vlade i ministara, ako im ona nije po volji. Vučić je, u skladu sa svojim novim likom, rekao da se ne slaže sa saopštenjem sopstvene stranke u kojem se bivšem ministru preti… Uloge su tako podeljene: vođa hoda po Beogradu na vodi, zahteva od policije da ga pozove na informativni razgovor i ispita Radulovićeve navode, a od nas da ga linčujemo ako se dokaže da je ukrao ijedan dinar, dok za to vreme njegova partijska vojska preti svima koji kaljaju ime i delo novog srpskog mesije.
Da se vratimo na osnovno pitanje: Zašto vanredni izbori? Vučić kaže, prelomio sam zbog atmosfere u društvu. Koje atmosfere? One u kojoj mu se svi klanjaju i pitaju ga o svemu: ceni malina, suncokreta, JAT-a… o užičkom vodovodu i voždovačkoj kanalizaciji… Onda kaže, prelomio je i zbog toga što mu opozicija osporava legitimitet. Od kada njega zanima šta misli opozicija, odnosno DS koju je celu kriminalizovao i koja mu je novi arhetipski neprijatelj. Prvo su to bili ustaše, pa balije, Šiptari, a sada demokrati. Koja opozicija? Ona sa kojom se, sa dosta razloga, on i njegovi koalicioni partneri sprdaju, koja se iz dana u dan raspadala po svim šavovima. Onda kaže da mu je Dačić nudio premijersko mesto, al’ on neće tako, hoće da to bude narodna volja. Pa ko osporava da je većina naroda na njegovoj strani; to se pokazalo na poslednjim izborima. Ko je ikada rekao da mu je od tada popularnost padala, naprotiv, svi su se utrkivali da kažu da kriva nezadrživo stremi prema neslućenim visinama. Koliko mu je narodne volje i ljubavi potrebno: 100 posto? Dok svi ne postanemo članovi otadžbinske uprave? I šta ćemo onda? Da pevamo od sreće što uprkos bedi i razvalinama u kojima živimo, imamo toliko divnog vođu koji nam, povrh svega, oprašta i to što smo depresivni i kilavi.
Kad god vidim Vučića, ako nije ekscitiran, izgleda mi nekako utučeno, žalosno, skoro melanholično. Biti žalostan otprilike znači žaliti za nečim što si imao pa izgubio, biti melanholičan znači patiti, ali ne znati tačno za čim – šta ti to tačno nedostaje. Izgleda da Vučić pati za nekoliko procenata narodne volje više, i zbog te melanholije mi moramo na izbore.
Naravno, kad su tako važni državni razlozi u pitanju, procedura nije važna, i zbog toga se nisu potrudili ni da simuliraju proceduralnu pristojnost. U Ustavu koji su u tajnosti pisali sa demokratima, a onda svi zajedno lažirali referendum o njemu, rekli su da postoji 4 razloga za raspisivanje vanrednih izbora: zbog ostavke premijera, izglasavanja nepoverenja vladi, kada vlada sama postavi pitanje svog poverenja u skupštini i ne dobije ga, i najzad četvrti razlog, koji su sada upotrebili – kada vlada predloži predsedniku da raspusti parlament. Izabrali su ovaj razlog, jer jedino on omogućava da se izbori održe sredinom marta, istovremeno sa beogradskima, ali i zbog toga što bi bilo nezgodno tražiti od do juče odličnog koalicionog partnera Dačića da podnese ostavku, ili tražiti od poslanika da glasaju protiv svojih ministara i šefova.
U obrazloženju urgentnosti vanrednih izbora, vlada je najpre samu sebe pohvalila za “ispunjavanje višedecenijskog cilja mnogih generacija“, a onda predložila da padne. Predsednik je bio očaran jer je, kako je rekao, od početka smatrao nenormalnim da manja stranka daje premijera. Obećao je da se neće mešati u kampanju, da su mu sva čeljad ista, ali ne i sve stranke, i da će navijati za Vučića. Čim se farsa na Andrićevom vencu završila, počelo je odbrojavanje do martovskih ida kada će Vučić dobiti ono za čime čezne – “čist i jasan mandat naroda“. Martovske ide su bile kobne za Julija Cezara, a to se može desiti i Aleksandru Vučiću. Neće sevnuti nikakav Brutov nož, nego će mu taj isti narod presuditi na sledećim izborima, ili na ulici, jer je dobio svu ljubav i podršku koju je tražio, a za uzvrat nije dao ništa više od još nekog tajkuna ili ozloglašenog političara u zatvoru. A to se na hleb ne može mazati. Aleksandar Vučić bi morao da pazi šta želi, jer bi to mogao i da dobije – ”čistu i jasnu narodnu volju“, odnosno bombu sa odloženim paljenjem.
Čim je čuo milozvučnu reč izbori, pojavio se i Boris Tadić. Pošto nije uspeo da sruši Đilasa, odlučio je da napusti DS, ali nije smeo ni hteo da napada nikoga od funkcionera Demokratske stranke, prvo zato što ih je on birao i godinama im dozvoljavao da rade šta hoće, a drugo, jer očekuje da mu se neko pridruži u novoj demokratskoj stranci koju stvara. Ne bi bilo zgodno da on bude njen jedini član, pored članice Snežane Malović. Zbog toga je, ničim izazvan, za sve kriminalne radnje DS-a optužio Zorana Živkovića.
Boris Tadić liči na poludelu Gloriju Svanson, odnosno Normu Dezmond iz Bulevara sumraka, nekadašnju zvezdu nemog filma koja sanja da se trijumfalno vrati na filmsko platno. Sa ludačkim pogledom u očima, maskirana u divu, izgovara znamenitu rečenicu: „Gospodine De Mil, ja sam spremna“. I Tadić je spreman, pa ako ga se Vučić seti, seti…
Da rezimiramo: pre samo 18-19 meseci smo bili na izborima, pa smo mesecima pravili vladu, pa smo odmah krenuli u njenu rekonstrukciju, pa smo onda raspisali nove izbore. U međuvremenu su se širom Srbije održavali ili lokalni izbori, ili se dogovorima, kupovinama i pretnjama lokalna vlast upodobljavala republičkoj, a svojim drumom je išao i jedan od predsednikovih sinova koji je po varošima i selima smenjivao kadrove SNS-a sa mesta direktora javnih preduzeća, predsednika opština…
Takva histerična izborna i postizborana aktivnost je suluda kada se svakoga dana stotine firmi gasi ili prelazi u sivu zonu, kada dug raste, krediti stižu na naplatu, ljudi prestaju da plaćaju porez, struju i vodu, pravosuđe je u kolapsu… kada svakoga dana hiljade ljudi toliko osiromašuje da zauvek prelazi liniju horizonta i upada u crnu rupu iz koje nikada neće izaći.
Martovski izbori će biti naš dance macabre, na poziv ćemo zaigrati još jednom, a onda će nas kada svane vratiti tamo odakle smo i došli. I tako do sledeće Noći veštica.
Na početku današnjeg Peščanika, slušate profesorku prava Vesnu Rakić-Vodinelić.
Vesna Rakić Vodinelić: Mi smo mogli da svedočimo da su od strane premijera i prvog potpredsednika povremeno bivale davane izjave da je u vladi sve u redu, da se oni ne razilaze po nekim bitnim pitanjima, i sada je u suštini veoma interesantno to da, odlukom jedne političke stranke, i to one koja nema premijera, dolazi do toga da se raspisuju vanredni parlamentarni izbori.
Mogli smo čuti u javnosti da izbori treba da se raspišu da bi se unapredile reforme. To je jedno obrazloženje koje je protivrečno samo sebi, jer se zapravo ne vidi ko je tu sprečavao reforme. Naprotiv, iz teksta ostavke bivšeg ministra Radulovića, može se videti da je reforme sprečavao onaj ko se na rečima za njih najviše zalaže, a to je prvi potpredsednik vlade, Aleksandar Vučić. Dakle, u tom tekstu ostavke nabrojani su brojni primeri u kojima se vidi da je iz kabineta prvog potpredsednika potekla opstrukcija za vođenje postupka po tri zakona koje je ministar privrede smatrao bitnim kao početne korake u reformi – dakle, zakon o radu, zakon o stečaju i zakon o privatizaciji.
Moglo se videti da su bili vršeni pritisci u vezi sa nekakvim privatizacijama koje i danas teku i koje su sporne. Prema tome, to nije pravi razlog za raspisivanje izbora, pogotovu što je ova vlada postigla izvesne uspehe koji joj se, ma koliko ta vlada meni ne bila po ukusu, po mnogo čemu, ne mogu osporiti. Prvo, otpočeli su i vode se pregovori sa Kosovom, jedan sporazum je već zaključen. Još uvek teku pregovori o izvršenju tog sporazuma, videli smo juče da ti pregovori nisu ni uspeli. Takođe, počeli su pregovori za članstvo u EU, i to su već dve dosta važne stvari, posle kojih bi se očekivalo da se vlast konsoliduje, da se usmeri i fokusira pre svega na to, dakle, da odredi sebi prioritet, i da joj prioritet bude zapravo vođenje pregovora za što brže pristupanje u EU.
E, ovi izbori su prema tome, po mom mišljenju, bili nepotrebni, i mislim da su više raspisani iz iracionalnih razloga, potrebe da se razmahne do kraja lična vlast i sujeta jednog čoveka, prvog potpredsednika, koji se nalazi u jednoj uzletnoj fazi poput Er Srbije i ostalih njegovih kreacija, kojima svedočimo poslednjih dana i nedelja.
Svetlana Lukić: Jedna od asocijacija bila mi je ostavka bivšeg guvernera Jelašića, kada je rekao ‘podnosim ostavku iz privatnih razloga’, i sećam se da smo se tada bili uznemirili, pa čekaj čoveče, je l’ možeš da nam objasniš zbog čega ti to podnosiš ostavku, da li se vrše neki pritisci? Hoću da kažem da smo ovde takođe dobili obrazloženje, i to bukvalno na sednici glavnog odbora Srpske napredne stranke, od Vučića koji je rekao ‘meni se ne sviđa atmosfera u društvu, inače, ako niste znali, vlada je već pala…’ – znači, on je sve to saopštio pre nego što je uopšte došlo do ovog sastanka sa predsednikom republike. Čovek je doneo odluku, znamo gde je moć i gde je vlast, i to smatramo već potpuno legitimnim.
Vesna Rakić-Vodinelić: To je naše Miloševićevo nasleđe. Jednostavno, veliki broj nas je smatrao legitimnim, odnosno normalnim i vođenje rata, i antibirokratsku revoluciju, i to ni kao država ni kao društvo, bez obzira ko je vodio ovu državu, koliko dugo i u kom periodu, nikad nismo uspeli da savladamo, zato što se nismo suočili sa našom sopstvenom prošlošću. A naša skorašnja prošlost pokazuje zapravo da je Srbija jedno nestabilno društvo, koje neprestano luta od jednog do drugog cilja, i ne može da se fokusira na ono što je njen primarni cilj.
Od uvođenja, formalnog, višestranačkog sistema u Srbiji, dakle od 1990. godine, mislim da su ovo 10. izbori. Među njima, to su 6. ili 7. vanredni izbori. Od kada je Srbija, zahvaljujući tome što se Crna Gora odvojila, postala suverena država, ovo su 4. izbori. Dakle, od 2006. do početka 2014. godine, održavaju se 4. izbori u Srbiji. Podelite tih 7 sa 4, pa ćete videti da je prosečno trajanje vlade u Srbiji manje od 2 godine. Tu nešto nije u redu. Za vreme tako brzog smenjevanja vlade i parlamenta, jednostavno ne može da se proizvede ništa drugo osim personalnih, sitnijih ili krupnijih, vlasti.
Za to vreme, u tako kratkom trajanju mandata svake od tih vlada, nema govora o izgradnji institucija, nego se institucije koje je Miloševićevo vreme ostavilo totalno razorenim i dalje razaraju, tako što se apsolutno ništa korisno ne preduzima radi njihove rekonstrukcije. I to se vrlo dobro pokazalo, recimo, na primeru jednog potpunog razaranja pravosuđa u Srbiji – ne samo sudske vlasti kao treće grane državne vlasti, nego i svega onoga što sudove prati. Tu pre svega mislim na javno tužilaštvo, na policiju kao deo organa koji mora da postoji radi pravosuđa, da mu pomaže – to se na tom primeru jako dobro moglo pokazati, i to naravno nije ništa novo.
E sada, bila sam, pa i Peščanik je bio, među onima koji su na neki način promovisali taj pokret praznog glasa ili belih listića, nazovimo ga kako god hoćemo, koji je nikao pred kraj Tadićeve vlasti, kao jedna vrsta revolta protiv takve vlasti, i poziva građanima da takvu vlast ne podrže, iako je bilo potpuno jasno koja će vlast umesto Tadićeve doći. Šta smo mi sada dobili? Mi smo, sem ova dva, da kažem, opipljiva uspeha ove vlade – pri čemu mislim da se to malo više može pripisati veštini, bar tako izgleda na javnoj sceni, Dačića nego Vučića – mi smo sada dobili umesto jednog političkog manekena drugog političkog manekena, prvog potpredsednika vlade, koji možda ne izgleda tako dobro kao onaj raniji politički manenken, ali taj politički maneken koga sada imamo na sceni smatra da mu je ova vlast, koju je više vaninstitucionalno nego institucionalno pribavio sebi, da sada to treba i institucionalizovati, proširiti na način koji bi mu omogućavao da ima i mesto premijera.
Šta ćemo mi, kao građani Srbije, time dobiti? Pa nećemo dobiti ništa naročito. Čitajući tekst ostavke ministra bivšeg, Saše Radulovića, u hipotezi da on može da dokaže činjenice o kojima govori – polazim od toga da nijedan ozbiljan čovek neće baš da laže u takvom jednom tekstu ostavke, izgleda da je manir vladanja zahvaćen istom onom vrstom koruptivnog pristupa kakav je bio i Tadićev. Tu mislim, pre svega, na javna preduzeća, i na to da se javna preduzeća posmatraju kao stranački plen – dakle, tu se nije ništa promenilo.
Takođe, privatizacije koje su u toku, izgleda da se odvijaju na isti način na koji su se već odvijale, sudeći prema podacima koje on recimo daje za Vršačke vinograde. Neke nove investicije koje dolaze u Srbiju ili se najavljuje da će jednog lepog dana doći u Srbiju, pribavljaju se na isto tako nejavan, moram da upotrebim tu reč iako je zaista ne volim, netransparentan način kao što je bilo i ranije. Svi ugovori koje pokušate na osnovu zakona o informacijama od javnog značaja da pribavite, pokazuju se kao zabranjeni za objavljivanje zbog stranog partnera pred kojim mi šenimo.
Jednostavno, sada se nalazimo u nekoj situaciji da Srbija zapravo nema prioritete koje bi morala da ima. Naši prioriteti su toliko očigledni. Prvi prioritet, broj 1, jesu pregovori sa EU radi što ranijeg pristupanja, u kom periodu mi moramo da očekujemo, zbog te druge strane koja je jača od nas, je li, da se naša pravila ponašanja i naš život usaglase sa tim pravilima, i da mi tu nešto dobijemo u civilizacijskom smislu reči. To su naši strateški prioriteti. E sad, imamo mi tu i jako mnogo nekih drugih prioriteta od kojih zavisi naš svakodnevni život, na jedan sirov način.
Evo, gledajmo sada šta se radi u Beogradu: imamo bal na vodi, i kada gledate onu lepo napravljenu rekonstrukciju, meni je palo u oči da tu uopšte nema železničke stanice. Šta će sad biti sa železničkom stanicom? Da li se sad taj Prokop opet oživljava? Meni se čini da pokušavamo da napravimo nekakve kule u vazduhu, ili nekakva Potemkinova sela, a da nismo rešili zaista osnovne probleme. Recimo, jedan od osnovnih problema u Beogradu je kako od tačke A do tačke B doći što brže, sa što manje telesnih povreda i nerviranja. Ti izbori, dakle, treba da služe političkoj klasi da se menja sa jednog mesta na drugo, da oni, kao neki partijski burazeri, sebe smeste u ovu ili onu političku fioku, a mi smo tu kao neko polubeslovesno stado, na koje se računa da će, zahvaljujući ovakvim ili onakvim medijskim izveštajima o rejtinzima, pohrliti i glasati za neku od tih političkih opcija, koje se u osnovi zaista ne razlikuju mnogo.
Može vam nečija ideologija, ili ispoljena ideologija biti bliže srcu, nečija dalje srcu, ali u konačnom rezultatu, nekom praktičnom rezultatu, efekti se ne vide. S tim što mislim da bi proširenje, sada institucionalizovane vlasti SNS-a u liku Aleksandra Vučića, vodilo ličnoj vlasti brže i lakše nego do sada, kada su se formirale lične vlasti. Mi sad imamo čoveka koji koristi svaku moguću političku situaciju da proširi granice svoje lične vlasti, je l’ tako, ne pitajući se, iako ih pominje vrlo često u svojim javnim istupanjima, da li on sada zloupotrebljava kakve-takve institucionalne granice, ili ih ne zloupotrebljava. Pa dobro što se on ne pita, hajde, ali ne vidim zašto se mi ponašamo tako. Kad kažem ‘mi’, mislim na građane, mislim na medije, pa mislim i na neke stranke koje bi morale biti opozicione stranke.
Sada je jedna od tih stranaka, Demokratska stranka, dovedena u vrlo tešku situaciju zahvaljujući njenom bivšem predsedniku i njenom, štaviše, sadašnjem počasnom predsedniku, jednim gestom koji se među pristojnim svetom nikad ne pokušava – dakle da se pred izbore (tada pred beogradske, koji su važni za svaku stranku) rukovodstvo stranke promeni na jedan način koji je osuđen unapred na propast, jer se toj stranci nudi da je vodi neko drugi da bi se pridružila vladajućoj stranci. Mislim ovde na SNS. Pa to je nešto što se protivi ljudskoj prirodi.
I to je pokazalo koliko su besmislena prebacivanja koja su vršena prema nama, belim listićima, da smo doveli na vlast Nikolića, Vučića – ne, dovela ih je Demokratska stranka, koja je do te mere razorena, da je bilo moguće čak da se jedna trećina njenog glavnog odbora opredeli za to da bude bliža vladajućoj stranci, iako je, objektivno, ta stranka u opoziciji. To je nešto što se među boljim svetom, da upotrebim tu otrcanu frazu, ne radi. A urađeno je.
Dok je odluku o izborima donosio SNS, mi nismo ništa mogli da čujemo, osim toga da Vučić hoće da se proveri volja građana – pa sad, ta provera će malo duže da traje i da nas malo više košta – i da je to neophodno zbog toga što će se brže provesti reforme, bez naznačenja toga ko je smetnja tim reformama. Pa koliko sam mogla da pratim, taj isti Radulović, za koga sad iz SNS-a tvrde da je bio smetnja reformama, doveden je upravo sa njihove strane. I kakva je sad njihova odgovornost zbog svega toga, to je opet jedna od tačaka o kojoj niko ne postavlja nikakvo pitanje.
Svetlana Lukić: Upravo u tom tekstu obrazloženja ministra Radulovića, pominjan je nekoliko puta kao glavni problem, ili glavna kočnica reformama, i kao neka paralelna institucija – kabinet prvog potpredsednika. Malo me podseća na ono što smo zvali ranije, kod Tadića, dvor.
Vesna Rakić-Vodinelić: U ranijoj vlasti, imali smo jakog predsednika države, slabog predsednika vlade, premijera. Ovde imamo jakog prvog potpredsednika vlade, relativno više dekorativnog nego stvarnog predsednika republike, a sve vreme imamo isti ustav, i sve vreme imamo iste zakone. E pa to je i za laika jasno da se zapravo sve te pojave grade, i žive, mimo institucija. Isto kao što je postojao skup ljudi oko ranijeg predsednika koji je bio paralela ne samo vladi, nego i stranačkoj strukturi Demokratske stranke, tako imamo i taj kabinet potpredsednika, koji je verovatno paralela i premijeru i – ja ne poznajem naravno stranačke prilike u SNS-u, ali moguće je – i stranačkoj strukturi Srpske napredne stranke.
Dakle, to je sve delovanje mimo institucija, koje je daleko od vladavine prava, za koju se nominalno ovde svi zalažu. Niko nije rekao ‘hoćemo nepravnu državu, nego baš ‘hoćemo pravnu državu’ – dakle, to je prosto nešto što se dešava pred našim očima. U politici, mislim više nego u bilo kojoj ljudskoj delatnosti, postoji ta svest da cilj opravdava sredstva. Evo prisećam se vrlo svežeg primera, kada je najavljena ova velika investicija Beograd na vodi, pa je neko postavio pitanje, od novinara, ‘pa dobro, da li je bio neki tender, kako je do toga došlo?’
Sećam se odgovora baš tog prvog potpredsednika vlade, prosto se naljutio na takvo pitanje, i rekao ‘pa šta vi mislite, da mi tako lako možemo da dođemo do investicija, pa koga vi imate u vidu, pa ko nudi 3 milijarde evra?’ Sve je u hipotezi da neko zaista nudi 3 milijarde evra, ali to je potpuno pogrešna hipoteza, jer niko ništa ne nudi, nego hoće da investira da bi zaradio. Tako bi mogao odgovoriti Mišković, koga on fokusira kao svog najvećeg neprijatelja, ‘pa ko bi mogao da kupi to i to, osim mene’. Tako bi mu mogle odgovoriti ranije vlasti, ‘pa što da raspisujemo tender’, ili ‘što da ga ne nameštamo, kad niko nije mogao da da toliko para koliko, recimo, Fiat’.
To da li će neki strani investitor uložiti novac u Srbiju, ne bi smelo da bude posao vlasti. Naravno, imaćemo od toga neke koristi – naravno ako do toga zaista dođe, ako to nije fantazmagorija, a ima dosta elemenata da jeste – dakle, mogli bismo da dobijemo nekakva radna mesta, mogla bi država da ostvari možda i značajan prihod od PDV-a, sve bi to bilo u redu, ali šta mene briga koji će investitor XY investirati svoj privatni novac radi stvaranja nekakve, bilo kakve privatne investicije, u ovom slučaju neproizvodne, iz koje će on izvlačiti profit? Pa to nije državna stvar.
Državna stvar su investicije u infrastrukturu, kao što je saobraćaj, kao što je otpad, kao što je upravljanje tim otpadom, kao što je zaštita životne sredine – to je ono o čemu mora da brine država. Hajde, mi smo sad u kapitalizmu, pa šta mene briga ko je uložio nekakav novac – ako nije u pitanju državni kredit – ali ako je u pitanju nekakva investicija, pa to je problem tog investitora. Možete vi biti atraktivni za investicije, ali nikad nećete biti dovoljno atraktivni ako ne napravite ekonomsko i pravno okruženje koje može da traje duže od 2 godine, da bilo ko ko dolazi ovde, ako uopšte takvih ima, zna sa čim može da računa.
I to se ne postiže nasilnom promenom svesti, putem medija, ili izazivanjem straha. To se postiže tako što se grade institucije, određeno okruženje. Mislite da su se Nemci rodili vredni? Pa nisu. Ali postoji određena organizacija, određeni sistem u kome mora da se radi da bi se živelo. Tako i kod nas. Ali ne možete vi sad nasilno, od ljudi koji nemaju nikakav posao – tu ima i nekih elemenata izraženih i kod bivšeg ministra Radulovića: sve što treba da se desi, ima da se desi tako što će pre svega pogoditi radnike koje mi sad u Srbiji zapravo uopšte i nemamo. I ja zato i verujem njegovim rečima da je sve to oko zakona o radu rezultat političke akcije, a ne stvarne borbe sindikalaca za svoja prava. Pa otpušteno je mnogo više ljudi u poslednjih petnaestak godina nego što će biti otpušteno ako se promeni ovaj zakon o radu.
Ono što je tu loše jeste smanjivanje prava, ljudskih prava koja su vezana za rad, i to je ono što ministar Radulović, i da je ostao ministar, ne bi mogao nikako da brani. A mislim da je njegova ostavka trebalo da usledi mnogo pre, kada je shvatio da je deo njegovog programa da ne pomaže investitorima plaćanjem novih radnih mesta – to je jednostavno vlada prebacila u resor ministra finansija. I to je ostalo. On je toga bio svetan. Još tada je trebalo da podnese ostavku. Neće se rasteretiti troškovi vezani za rad tako što će se smanjiti otpremnina radnicima i dati ovlašćenje poslodavcu da im smanjuje platu. Ne.
Ono što najviše opterećuje naš prihod, kao zaposlenih, to su porezi i doprinosi. Doprinos je samo druga reč za porez. To opet nije u njegovom resoru. Ako je shvatio da vlada ne može da radi kao tim, pa nije trebalo da odsustuje sa tih sednica, nego da tresne ovu ostavku još negde u oktobru, novembru. Tako da i ljudi koji imaju najbolje namere i možda imaju neku viziju šta treba da se uradi, nekako nemaju sliku celine. I ovo što pričam, u stvari sam pročitala kod čoveka koji, za razliku od mene, mnogo zna o ekonomiji, a to je Zec. Jednostavno, kad se ide u reforme, tegobe moraju da se distribuiraju na što veći broj ljudi, sve ostalo je nepravda.
Svetlana Lukić: Šta sada? Šta su argumenti da se izlazi na izbore, šta su argumenti da se ne izlazi? Ako se ne izlazi, da li se apstinira, da li su to beli listići? Šta se promenilo uopšte u odnosu na prethodne izbore?
Vesna Rakić-Vodinelić: Ako bih htela da prenesem neke, pre svega moje emocije u odnosu na ove izbore, ja sam već kazala: smatram ih nepotrebnim zato što nema ipak nekakvog opravdanog razloga za njihovo raspisivanje, budući da stvarno ta vlada nije pala. I ono što bih najviše volela da uradim jeste da u celoj toj stvari ni na koji način ne učestvujem – mislim na parlamentarne izbore, pre svega, a ne na lokalne izbore za Beograd. S druge strane, moram sasvim jasno i otvoreno da kažem da akcija koja je bila započeta sa belim listićima, nije bila uspela. Beli listići nisu uspeli da prebace čak ni 5%. Ono što oduzima legitimitet svakoj vlasti, to je slaba izlaznost, bez obzira da li je ona posledica svesne odluke da se ne ide na izbore, ili svesne odluke da se izađe pa da se precrta.
Baš na vašem sajtu sam pročitala jedan odličan tekst, koji otprilike kaže ‘ako bi na izbore izašlo dvadesetak odsto birača, to bi onda izborima oduzelo svaki legitimitet, i nijedna vlast koja bi na taj način mogla da se formira – a mogla bi, jer cenzus za parlamentarne izbore ne postoji – ne bi mogla da se diči time da je legitimna vlast. Međutim, ako se dve ili tri najveće stranke u Srbiji saberu – to su Srpska napredna stranka, to je Socijalistička partija Srbije, i to je Demokratska stranka, i hajde, stabilnih 7-8% Demokratske stranke Srbije – to znači da bi te stranke, koje imaju relativno poslušno biračko telo (tu malo izuzimam Demokratsku stranku), mogle da izvedu na birališta najmanje oko 40-50% ljudi. I to onda, naravno, jeste vlast koja se ne može smatrati nelegitimnom.
Dakle, ako ostavim moje emocije po strani, da mi se sve to gadi, da ne razumem o čemu se radi, čini mi se da na ove izbore treba izaći. I sada, ono što je moj politički credo, mislim da na ove izbore treba izaći na antivučićevskoj platformi. Izgleda da će morati da je formira Demokratska stranka, bar onaj njen deo koji se nalazi pod ingerencijom Dragana Đilasa, jer su oni na tome i izvojevali pobedu. Ko još drugi, to je vrlo teško reći. Zašto antivučićevska platforma? Zato što je on, uprkos tome što je vlada postigla dva uspeha o kojima sam govorila, umesto da se fokusira na pregovore sa Evropskom unijom, počeo da se ponaša kao njegov prethodnik, a to znači kao politički maneken.
Kad je njegov prethodnik u pitanju bio, ja sam od njega dosta očekivala, on je sva ta očekivanja izneverio. Od Vučića ne očekujem ništa naročito dobro, izuzev da bude kooperativan sa Evropskom unijom. Da li će to biti na dovoljan način ili ne? Mislim da će pokušati, kao i Tadić, da bude što je manje moguće kooperativan, a da ipak ne ugrozi ceo taj proces. I onda mi se čini da ću, još uvek to ne znam, ali verovatno ću na ove izbore izaći i glasati za stranku / blok / koaliciju, kako god hoćete, za koju najviše verujem da je protiv vučićevske platforme u Srbiji.
Svetlana Lukić: Kada je reč o belim listićima, različiti ljudi su to različito definisali, ali u principu, oni su proistekli iz činjenice da su izbori postali besmisleni sami po sebi, s obzirom na činjenicu da su sklapane koalicije kad je kome palo na pamet, da niko nije vodio računa o tome kako su ljudi glasali, da su sve stranke slične ili iste. E sad, u međuvremenu, šta se promenilo pa da ti ljudi više nemaju argument? Jer, Demokratska stranka, od koje se očekivalo da se konsoliduje, dodatno se raspala.
Vesna Rakić-Vodinelić: Nije se bog zna šta promenilo, izuzev što se meni čini, a možda se varam, da su makar neki funkcioneri Demokratske stranke shvatili da ne smeju više da budu neodgovorni kao što su bili njihovi prethodnici. Pokušaj da se stvore nove političke stranke koje bi negovale politički legitimitet kao svoj prioritet postoji. Mislim, ja sam članica jedne nove stranke, koja se baš tako zove, Nova stranka. Ali naravno, to je stranka koja, bilo zato što izgleda kao krajnje apstraktna, je li, i posvećena negovanju određenih vrednosti, ili zato što se ne pojavljuje dovoljno u medijima, ima strašno mali broj ljudi koji su spremni za nju da glasaju.
Ali ono što se jeste promenilo u Demokratskoj stranci jeste da su neki ljudi – ne znam da li Đilas – shvatili da će neodgovorno ponašanje biti kažjeno. Motivacija za bele listiće je bila vrlo široka – od potrebe da se kazne oni koji su najviše izeverili očekivanja, do neke potrebe da se, eto, skrene pažnja na to da i u toj stranci, koja se zove Demokratska, koja je imala Zorana Đinđića na svom čelu, postoji deficit političkog legitimiteta. To je bio razlog za mene. To je jedan apstraktan razlog, znate, to je razlog koji ne može da se opipa i taj senzibilitet imaju samo ljudi koji ne očekuju praktičnu promenu politike u jednom ili dva izborna ciklusa, nego pokušavaju da vide malo neku budućnost.
Mi smo svi ljudi, naši životi su ograničeni, i ja zaista nekako više verujem u politički instinkt ljudi koji su različiti od mene, koji dakle očekuju nešto da vide u toku svoga života. Ja sam to prestala da očekujem. Možda zato što imam suviše mnogo godina. Ne znam.
- Nouvelle Vague – Dance With Me
Svetlana Lukić: Još ćemo videti da li će se Srpska pravoslavna crkva pridružiti opštenarodnom veselju i blagosiljati nekog kandidata. Međutim, ne moraju direktno to da rade, jer zna se na čijoj strani je Hrist. Nije na Dačićvoj, nije na Đilasovoj, Koštunica je zanemoćali apostol, ostaje im, ako ne direktno Vučić, onda Nikolić, koji im daruje crkvu u svojoj avliji u rodnom selu. Za razliku od Dačića, i Vučić i Nikolić su znali da nije pametno kačiti se sa božijim izaslanicima na zemlji, jer mogu da završe kao predsednik crnogorskog parlamenta Krivokapić, koga je na fresci u novom podgoričkom hramu Amfilohije nacrtao kako sedi u paklu, đavolu u krilu. Đukanović je, kao dobar ktitor, dobio mesto odmah iza patrijarha, srpskog, vaseljenskog, moskovskog i Amfilohija, koji lično i personalno Hristu bogu daruje hram.
Nije teško pratiti sve, često blasfemične, izjave vladika, međutim teško je ustanoviti koji su rezultati sada već desetogodišnjeg uvođenja verske nastave u škole. Ove nedelje je udruženje Ateisti Srbije organizovalo tribinu u Beogradu, pod nazivom ‘Knjige, zvona i praporci, odnosno sekularnost i školstvo’. Na njoj su govorili profesorka Srbijanka Turajlić, koja je bila u ministarstvu prosvete u Đinđićevoj vladi kada je veronauka uvedena, Siniša Vukadinović, profesor geografije i građanskog vaspitanja, Snežana Pavlović, savetnica u ministarstvu prosvete i članica vladine komisije za versku nastavu, i naša česta sagovornica, profesorka Biološkog fakulteta, Biljana Stojković. Najpre slušate Srbijanku Turajlić:
Srbijanka Turajlić: Kako je veronauka ušla u školu? Pa prosto zato što je tadašnji premijer Zoran Đinđić pokušavao da podigne popularnost sopstvene vlade, što mu uz tadašnjeg predsednika savezne države nije bilo nimalo lako. Mi smo društvo u kome je veronauka, neki će reći nasilno – svakako nasilno – ukinuta 1945. godine. Da su oni koji su došli na vlast 1945. ukinuli, recimo, konjski tramvaj, a u međuvremenu se pojavio električni, sumnjam da bi građani Srbije hteli da restauriraju konjski tramvaj. Znači to je bio jedan razlog, čisto populistički.
Drugi razlog, naravno, je da se pridobije naklonost crkve. Ja ću vas podsetiti da je kordon 1997. godine probio patrijarh Pavle, upravo na Svetoga Savu. Tad nam je odgovaralo. Onda je došao momenat kad nam to više ne odgovara. E pa vladi, u kojoj sam ja imala, zapravo i dalje mislim čast da učestvujem, tada je odgovaralo da pokuša da stekne poene. Dakle, šta je obrazovanje za 21. vek? Ako pogledate dokumente koji su objavljeni u poslednjih 10-12 godina, u raznim organizacijama evropskim koje se bave obrazovanjem, videćete da zapravo oni insistiraju na tome da je neophodno da se verskom, religijskom obrazovanju posveti posebna pažnja. Kažu – zato što, ako to ne znamo, nemamo šansu da saznamo sopstvenu tradiciju, i da u Evropi sa porastom imigranata dolazi do porasta različitosti, koje nas teraju da nešto o tim različitostima naučimo.
Nekonfesionalna nastava postoji u skandinavskim zemljama – Norveška, Švedska, Finska, Estonija, Danska, Velika Britanija na jedan specifičan način – i nigde više. Čiste studije religije postoje samo u Francuskoj. Konfesionalna nastava postoji u svim drugim zemljama Evrope, pri čemu konfesionalna obavezna nastava za koju doskora niste mogli ni da se izuzmete iz nje, postoji u Nemačkoj, Austriji, Irskoj, Kipru, Malti, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj. Konfesionalna nastava, ali izborna na neki način, postoji u Italiji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Latviji, Belgiji, Holandiji, Luksemburgu. Dakle, vi zapravo gotovo da nemate nekonfesionalne nastave trenutno u Evropi.
Ja ne kažem da je to dobro, što se mene tiče, ja mislim da je to jako loše, ali to je činjenica. Šta se, zapravo, predlaže? Pošto se negde oseća da to nije u redu, napravljen je jedan broj institucija, okupljenih više kao NGO, više kao slobodne organizacije, posebno u Skandinaviji, sa idejom da se napravi framework, neke smernice kako bi zapravo trebalo organizovati religijsku nastavu da ona ispuni svoju svrhu, a ne da podriva podele među mladim, ionako već ksenofobičnim Evropljanima. Insistira se na 3 stvari. Jedno je, naravno, pluralizam trenutno konfesija koje postoje u Evropi, i koje se zapravo na tržištu, kako to piše, otimaju za ljudske duše. I da škola ne treba da saučestvuje u tom ratu između konfesija pružajući im prostor za indoktrinaciju dece, ako mislite da je to indoktrinacija.
Drugo je to da škola ipak mora ponuditi individualizaciju u smislu da svako treba da nađe svoj sopstveni put, ne da mu se nameću stavovi. I treća zanimljiva opaska je pitanje sekularizacije, odnosno desekularizacije. Brojna istraživanja u Evropi pokazuju jedan fenomen koji je jako čudan: države su sve sekularnije; ljudi, međutim, su sve manje sekularni. Dakle, u Evropi postoji, kažu istraživanja, trend koji oni nazivaju ‘verovanje bez pripadnosti’. Očito je da savremeno evropsko društvo ili savremena zapadna civilizacija nije uspela da mladim ljudima ponudi skup vrednosti koji bi odgovarao onome što im je nekada nudila hrišćanska crkva. I oni se u potrazi za skupom vrednosti, kažu istraživanja, vraćaju vrednostima crkve, ali se ne vraćaju kao aktivni učesnici crkvenih obreda.
Problem obrazovanja u Evropi, pa kroz to i naš, je što je obrazovanje striktno stvar pojedine države. Dakle, poglavlje o obrazovanju, ako mi zaista počnemo ozbiljno pregovore o Evropskoj uniji, je poglavlje koje se otvori i zatvori. Nema nijednoga keya, nema nijedne norme, sem onih standardnih normi o ljudskim pravima i tako dalje, koje su vezane za obrazovanje. Ima preporuka koje niko nije dužan da prihvati: prvo da nastava treba da bude učenje o religijama, pa onda i o kulturama, a ne da bude verska, i da treba da se oslanja na najbolja istraživačka iskustva u nauci o religiji; da nastava o religiji treba da bude obavezna nastava, jer ona treba zaista da doprinese opštem obrazovanju učenika; da je neobično važna – i to je jedan od problema naše nastave – početna obuka nastavnika, jer naravno da će neki nastavnici imati svoja sopstvena verska ubeđenja, ali treba nekako kroz obuku da se naviknu, ili nauče, da ta svoja sopstvena verska ubeđenja ne mogu nametati, i da se nastavnicima treba da omogući kvalitetan nastavni materijal iz koga bi mogli da spremaju tu nastavu.
Mi možemo samo da apelujemo na ministarstvo. Postoje neke deklaracije Saveta Evrope, mi smo član Saveta Evrope, znači to bi trebalo da smo prihvatili. Postoje neke preporuke Evropske komisije koje mi treba da prihvatimo. I onda bi se pokrenula aktivna kampanja za promenu kurikuluma i za, zapravo, ukidanje verske nastave. Ali to mi se zaista čini da ne možemo uraditi sami, da možemo uraditi samo oslanjajući se na Evropu. Da jedni druge ubeđujemo kako su nam nastavnici veronauke primitivni – veliki broj jeste, neki naravno i nisu, ali imamo primitivnih nastavnika i iz drugih predmeta – da sebe ubeđujemo, pošto smo verovatno svi ovde ateisti, kako je ta vera koješta – pa nije, onima koji su vernici svakako nije. I što reče moj prijatelj Nikola Tucić: sve je pitanje verovanja; neki odaberu da veruju u boga, neki odaberu da ne veruju u boga. Ali je i jedno i drugo verovanje i tu nema ničeg egzaktnog.
Siniša Vukadinović: Videli ste da je na državnoj televiziji sa ponosom predstavljeno da je, po prvi put povodom Božića u predsedništvu Srbije održana verska služba. Nedavno smo čuli da je plan privremenog veća, koje je inače po zakonu dužno samo da organizuje izbore za novi saziv skupštine Beograda, osnovalo komisiju za saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i da je tom prilikom Nebojša Čović izneo plan da se u Beogradu planira izgradnja 30 novih crkava, pored postojećih 74, a da nijednom nismo čuli da se planira rekonstrukcija neke škole.
Nekad su ljudi koji su imali novca pravili zadužbine i poklanjali ih univerzitetu, i krajem 19. i početkom 20. veka, a danas imamo slučaj da predsednik republike pravi zadužbinu, crkvu, u svom rodnom selu sa 16 stanovnika, gde nema puta, gde nema ni škole, a u isto to vreme kada je objavljena ta informacija da on pravi svoju zadužbinu, objavljena je informacija da naša država nije iskoristila kredit Svetske banke za rekonstrukciju 823 toaleta u školama Srbije, jer i dalje 823 škole u Srbiji nemaju toalet, odnosno imaju samo poljski ve-ce, a 200 školskih objekata nema ni vodu.
Kakvo je stanje u školstvu što se tiče sekularnosti? Mislim da nije tu problem samo verske nastave, koja je po nekima možda i zamišljena da se uči o istoriji religije. Danas časovi veronauke uglavnom počinju sa molitvama, ako je blizu crkva, odlazi se u crkvu na versku službu. Ja sam na žalost bio predmet javnog linča, zbog većim delom izmišljenog događaja. Naime, već svi znate da je postala masovna pojava da se i po gradskom prevozu svi krste kada prolaze pored crkve, a već par godina primećujemo da je masovna pojava da se đaci u školi krste kad zazvone crkvena zvona, ako se u blizini nalazi crkva. Ili ako dođe neki učenik da odgovara pred tablu, kartu, i stane ispred mene, počne da se krsti, ili, ne znam, pre pismenog zadatka. Mnogi profesori jesu reagovali, prosto da je to nešto što je neprimereno.
Ja sam reagovao i rekao sam da prosto nije primereno da bilo ko od nas, ni profesori ni đaci, ispoljavaju svoja religijska osećanja, jer je to nešto što je intimno i što ne bi trebalo da pokazujemo u školi. Škola je, pre svega, državna javna ustanova, a mi živimo u sekularnoj državi – ili sam ja bar tako mislio. Mene je prijavio, navodno, neki anonimni roditelj – kasnije se ispostavilo izgleda da uopšte nije roditelj – ja sam đacima rekao ‘kako bi vama bilo, recimo ako je vreme molitve, ako je neko musliman, pa 5 popodne, pa kreće da se klanja’ – i to je sasvim normalan razgovor bio. Međutim, sutra u Kuriru je izašla sasvim druga priča.
Ja sam dao pismenu izjavu, koja je potpuno falsifikovana, u kojoj je pisalo da sam ja neku devojčicu izbacio sa časa, pa da sam zabranio da mi ikad više dolazi na časove zato što se prekrstila na času. Naravno, ja sam bio zabezeknut šta je izašlo u tim novinama. Nakon toga je bila inspekcija ministarstva prosvete, jer je prijava stigla anonimna i u inspekciju, i inspekcija nije našla nijedan prekršaj. Meni se ništa na poslu nije loše desilo. Ono što se desilo je da je 20 medija prenelo tu vest Kurira, po svim mogućim pravoslavnim forumima i sajtovima je krenuo opšti linč protiv mene, gde se pozivalo na moje klanje, ubistvo, proterivanje iz Srbije.
Nakon godinu dana sam doživeo još jednu, ne mogu da kažem neprijatnost, nije se ništa loše desilo, ali eto, iznenađenje. Naime, nakon predavanja iz geografije, kada smo učili o postanku Zemlje, đaci uvek pitaju ‘a crkva kaže ovo’ – ja kažem ‘nauka kaže ovo’. Vi privatno možete da mislite šta god hoćete i da verujete u šta god hoćete, ali mi se u školi bavimo isključivo naukom. Da li se to nekom nije svidelo, da li je to neko preneo nekom roditelju na drugačiji način – uglavnom, nije reagovala inspekcija nikakva iz ministarstva, nego se pojavio inspektor iz patrijaršije, koji je zadužen, inače, za versku nastavu. Ja srećom imam, u obe škole u kojima radim, direktore sa kojima imam savršenu komunikaciju. Ja sam bio izričito protiv da bilo ko ko nema veze sa ministarstvom vodi računa o mom radu, ali sam bio zapanjen time da postoje inspektori u patrijaršiji koji se bave radom državne škole.
Prošle godine sam bio na ekskurziji sa đacima 2. godine gimnazije. Gotovo sve ekskurzije se svode na obilazak manastira. Ja nemam ništa protiv da se obiđu neki manastiri, meni kad dođu neki gosti iz inostranstva, odvedem ih da posete neki manastir – to je deo naše kulture, istorije. Međutim, u 3 dana ekskurzije do Tare, mi smo obišli 9 manastira i crkava. Tara je nacionalni park – nijednom rečju toj deci niko nije hteo da kaže, odnosno u programu nije predviđeno da se obiđe nešto što je vredno, i što je bitno za taj nacionalni park. Pančićeva omorika se samo pomenula onako usput. Ja sam, onako revoltiran obilaskom silnih crkava i manastira, rekao ‘izdvojiću grupu đaka, ko hoće, otići ćemo do jednog vidikovca, da nešto vide, da vide da su bili na Tari’.
To nije samo slučaj u jednoj školi, u mnogim školama ekskurzije se svode na obilazak manastira. Pre par godina sam prisustvovao jednom predavanju koje je bilo organizovano za đake koji su posetili manastir na Fruškoj Gori. Ja sam bio zabezeknut tim govorom mržnje. Očigledno da ti monasi znaju da đaci koji dolaze nisu samo svi Srbi, niti su svi pravoslavci, vernici, ali je uglavnom uvek govor bio takav da možemo da čujemo da je težnja da se stvori maltene nova, verujuća, vojska pravoslavna. Deca su se učila u manastiru, odnosno učili su ih kako se celivaju mošti, a nije, recimo, na Fruškoj gori nijednom rečju pomenut Dositej Obradović i njegova uloga u obrazovanju.
Snežana Pavlović: Ja pozivam na saradnju, i citiraću da ‘jedna krajnost uvek golica, izaziva drugu da pomoli rogove’. Crkva nije spremno ušla ni sa kadrom, ni sa programom. Ušla je sa ogromnom željom, onako kao Spartak, ali se nije tačno znalo kako to treba da izgleda. Do 2004. godine zaista je bilo ozbiljnih problema što se kadra tiče, veroučitelja. Pokazala se jedna veoma ozbiljna potreba da se izvrši jedna ozbiljna selekcija. U kom smislu? Da se odluče da je to škola, da je to kuća u koju ulaze, kojoj moraju da se prilagode; da ona ima svoj etos; da su oni, bez obzira na to što tim papirom i ukazom dolaze da izvode takvu nastavu kakva je koncipirana – liturgijska katehizacija ili isključivo verska katehizacija – da su oni nastavnici.
Ja ni tada, pa mogu da kažem ni sada, od tih crkvenih velikodostojnika nisam imala razumevanja kada sam im to govorila. Želeći da ih urazumim, rekla sam ‘u redu, liturgijska katehizacija neka vam bude cilj, ali do nje morate doći nekim drugim stepenicama. Morate interdisciplinarnim, morate da povezujete znanja iz nauke, morate da povezujete znanja iz kulture. Nećete to moći pukom verskom instrukcijom. To neće dati rezultat’. Ono što je dobro u 2014. godini je da od 2000 veroučitelja, 20-25% je njih još uvek je u tim verskim odorama. Ostalo su civili, najčešće žene. Njima je to posao, i one su tom poslu veoma posvećene. Mi nikada, zaista, do sada nemamo – evo ja u ovom trenutku u ministarstvu nemam precizan podatak – koliko je dece na verskoj, a koliko na građanskoj. Mi to kad pitamo, smatra se da sad ne mogu time da se bave, da to istražuju, pa to je uvek negde tako, 50-50%, a zašto sad i 50%, jer u međuvremenu je i to nesrećno pitanje tehnoloških viškova gledano da se zbrine tako što se nastavnicima daje građansko vaspitanje, pa opet, umesto dva predmeta da sarađuju, mi opet ubacismo jedan način da se svađaju.
Oni govore o istim vrednostima, samo iz različitih uglova. Komisija, ovako kako je, baš na današnji dan, objavila vlada na ovoj sednici, od sutra je to već tehnička vlada, a od danas šta su odlučili je zvanično, ona treba da se bavi pitanjima koja se tiču verske nastave. Programi stručnog usavršavanja, planovi, programi, udžbenici koje sačinjavaju 3 predstavnika kancelarije, verske zajednice, 3 predstavnika ministarstva, od kojih su 2 ateisti. Eto, jevrejska zajednica, Islamska zajednica Srbije, rimokatolici i 3 protestantske crkve koje su u Vojvodini. Hoću da vam kažem, potpuno uvažavam da negirate postojanje boga, da je uopšte priča o verskom obrazovanju, njeno prisustvo za vas nepotrebno u 21. veku. Evo, ovo kazivanje ipak dokazuje da nad tim moramo da se zamislimo, kad bismo tako govorili. Ono što jeste, da bar ako imamo tolike proizvode, materijalne i duhovne kulture na ovoj zemaljskoj kugli, koje je de fakto neka pobožnost gradila i pisala i stvarala. I nikako da ispustim sada osnovno, bar kao vernik, pravo lične slobode da se neko opredeli.
Biljana Stojković: Sekularnost apsolutno ne znači zabranu religije. Takođe, sekularnost jeste sigurna osnova za pluralnost, i u religijskom smislu, i u svakom drugom. Klerikalizacija društva, međutim, nije nešto što osigurava pluralnost u jednom društvu, zato što klerikalni sistem podrazumeva religijsku dogmu jedne konfesije koja postaje ideologija društva, i sama po sebi ne garantuje toleranciju i prihvatanje različitosti. Dakle, ovde je važno naglasiti da sekularnost podrazumeva da, naravno, ljudi imaju pravo da budu vernici, imaju pravo da pripadaju bilo kojoj konfesiji, imaju pravo da idu u crkvu, imaju pravo da budu i ateisti.
Sekularno obrazovanje samo po sebi jeste zamišljeno tako da ima 3 osnovna elementa, a to su racionalnost, humanost i pluralnost. Racionalnost podrazumeva da se prosto deca uče da na osnovu nekih pravih, materijalnih činjenica, bez obzira na to da li se radi o prirodnim ili društvenim naukama, povezuju stvari, kritički razmišljaju, izvlače neke zaključke koji jesu zasnovani na racionalnim podacima. Sama humanost, po ideji sekularnog obrazovanja, bi proizlazila odatle, tako što se deci prezentuju sve kulture, sve religije. Oni su izloženi – trebalo bi da budu izloženi – tom mnoštvu podataka koji govore o različitosti kultura, različitosti religija, i u tom smislu, oni bi trebalo da razvijaju i toleranciju i humanost, baš zato što razumeju da su oni samo jedan od oblika u mnoštvu, i na taj način razumeju i pluralnost i postaju tolerantniji ljudi.
Ja bih se složila sa Srbijankom da bi taj nekonfesionalni sistem verskog obrazovanja bio najbolji, jer on podrazumeva istoriju religije, učenje različitih vrednosti i kultura. To jeste prosto najbolja moguća stvar, jako važna stvar, upravo za razvijanje tolerancije i osećanja da niste vredniji od bilo koga drugog zato što ste pripadnik jednog čopora, a ne nekog drugog. Ako mi nemamo sekularnu atmosferu u društvu, mi imamo klerikalizaciju, pa makar i puzeću klerikalizaciju, u školi, zato što škole i nastavnici koji rade u školi jesu reprezenti društa. I ako vi imate društvo u kome crkva delegira svoje predstavnike u različita tela koja se ne tiču uopšte crkvenih pitanja, vi zapravo pravite atmosferu u društvu koja ni najmanje nije sekularna. Imate nastavnike koji misle da ono što se protivi religijskoj veri ne treba ni da predaju u školi, a to je sada stanje stari, imate zamerke, to sam ja lično doživela, da ateista ne sme da bude profesor unierziteta – verovali ili ne, i dotle smo stigli.
Takođe, čitala sam intervju pre Božića, profesor Bogoslovskog fakulteta je vrlo otvoreno rekao da se crkva ne miri sa sekularnošću, i to je nešto što i nastavnici, evo sad smo čuli primer, ali na biologiji je, naravno, situacija takođe čudna – ne mislim sada na Biološki fakultet, mislim na nastavu biologije u školama. Zaista su deca u problemu, jer kada uče o evoluciji, ukoliko se nastavnik i usudi da im nešto priča o evoluciji, oni prezentuju ono što su čuli na veronauci. Dakle, programi veronauke se apsolutno upliću u programe školske, programe nauke – kritika Darvina, kritika Kopernika – znači, to je jedno šizoidno stanje koje je trenutno zastupljeno u našim školama, da na časovima nauke uče jedno, a na časovima veronauke dobiju potpuno obrnutu sliku – ja ne znam šta onda očekujemo od dece.
Ono što je takođe važno, to je da razumemo da sekularno obrazovanje naročito insistira na kritičkom mišljenju. To je nešto što sekularno obrazovanje mora da neguje. Međutim, to je u značajnoj meri uzdrmano veronaukom kakva jeste danas u školi. Znači, kod nas u školi veronauka jeste propoved, veronauka podrazumeva suprotstavljanje naučnim znanjima, što je zaista daleko, daleko prevaziđen koncept, ali Srpska pravoslavna crkva jeste u predmodernom stupnju, dakle oni nisu otvorili svoja vrata za razumevanje nauke, za razumevanje onog što predstavlja moderno društvo.
Ja ću vas podsetiti, 2007. godine u Savetu Evrope bio je ponuđen na potpis, na verifikaciju svim članicama Saveta Evrope, između ostalog i Srbiji, jedan dokument koji se u stvari bavi opasnostima od kreacionizma u obrazovanju. To je 2007. godina. To naša država nije potpisala. Pitanje je zbog čega naša država nije to potpisala, ukoliko je u obrazovanju religija odvojena od nauke. Dakle, ovo je jedan dokument koji se upravo ticao tog problema. Zbog čega država Srbija nije potpisala dokument koji bi trebalo jasno da nas opredeli, da kaže ‘kod nas jeste obrazovanje sekularno’. To je jedno pitanje na koje bi moralo ministarstvo prosvete da odgovori.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 03.02.2014.