Fotografije čitateljki, Biljana Marinković
Ne prekjučerašnjoj konferenciji za štampu, nekoliko novinara je postavilo značajna pitanja – šta ćemo sa brojnim propustima u proceduri prilikom naređivanja i planiranja leta helikoptera VJ? Na ova pitanja, premijer je odgovorio emotivno i pasivno-agresivno – šta novinari insinuiraju? Da je neko namerno srušio helikopter? Da je neko doveo u opasnost sedam života samo da bi se slikao? Monstruozno je o tome i misliti! On, premijer, nije dovoljno zao da mu išta slično padne na pamet.
Ministri, i svi drugi učesnici ove akcije su, podseća nas premijer, samo želeli da spasu jedno dete. On lično u tome nije imao nikakvog udela, ali i da su njega lično pitali – on bi odlučio isto: „Mene interesuje jedna stvar – da li je želja ljudi bila da spasu jedan život? To je bila želja svih, želja jednog ili dvojice ministara koji su to znali… Da me je neko pitao, ja bih doneo istu odluku. Da me je pitao, ja bih doneo odluku da se spasava dete… Ako ima političke odgovornosti, tražite političku odgovornost. Ja je ne vidim, jer je bila najbolja moguća želja, da se spase život jednog deteta. Iako u tome nisam učestvovao – isto bih to uradio! I to bi uradio svako od vas! Svako od vas bi to uradio!“
Prva pretpostavka – da je neko namerno želeo da žrtvuje sedam života – svakako je suluda, ali niko je nigde nije ni iznosio. Druga pretpostavka, da je do akcije u neprikladnim vremenskim uslovima, pa sledstveno i do nesreće, došlo zbog želje da se ministri medijski promovišu kao isključivo zaslužni za spasavanje deteta, ne zvuči ni suludo, ni monstruozno. Presedana za slično ponašanje svakako ima: premijer koji sam (uprkos prisustvu za to obučenih ljudi) spasava dete iz smetova u Feketiću, ili ministar policije koji uprkos nedostatku bilo kakve prikladne obuke, učestvuje u hvatanju kriminalaca koji su oteli maloletnu devojčicu, samo su neki od brojnih primera koji daju osnova za pretpostavku da je i ovde prilika za medijsku promociju odigrala značajnu ulogu.
Pa ipak, bez jakih dokaza da je tako i bilo, smatram da ne bi trebalo optuživati bilo koga za tako niske ili prozaične motive za poigravanje tuđim životima. A takvih dokaza za sada nema – svakako ne u zvaničnim izveštajima objavljenim u petak, a koji su za sada jedini dokumenti na osnovu kojih uopšte možemo razgovarati o ovoj tragediji.
Da li je onda premijer u pravu kada prekoreva novinare i javnost?
Pre nego što pokušamo da odgovorimo na to pitanje, jedna mala digresija. U knjizi Matador’s Cape, Stiven Holms piše:
„Intuitivna tvrdnja da ozbiljni hitni slučajevi zahtevaju da diskrecioni autoritet dela izvan nasleđenih pravila i standardnih operativnih procedura, pa čak i u suprotnosti sa njima, mnogo je manje uverljiva nego što se to čini njenim braniocima. Posetite sobu za hitne slučajeve u bilo kojoj bolnici i videćete da i medicinske sestre pored kreveta komatoznog pacijenta slede stroge procedure kako bi izbegle neku fatalnu grešku, na primer po pitanju izbora prave krvne grupe. Takva pravila se razvijaju tokom vremena zato što se greške koje profesionalci čine u situacijama stresa i panike mogu predvideti. Da su političari i birokrati jednako podložni greškama koje se inače mogu izbeći kao i lekari i medicinske sestre (ili piloti ili vatrogasci) nije potrebno naglašavati. Hitni slučajevi, bez obzira na svoju ozbiljnost, ne suspenduju zakone ljudske pogrešivosti niti eliminišu potrebu za ček-listama, đavoljim advokatima, post factum kontrolama i uređenim adverzarijalnim procedurama.“
Onaj koji čita ove redove mogao bi pomisliti da su primeri koje Holms navodi hipotetički i da su izabrani samo kao zgodna ilustracija njegove teze – da su procedure neophodne čak i u hitnim slučajevima, a možda ponajviše upravo u njima. Ali u tekstu Pravila za krize i nepogode, saznajemo da bar jedan Holmsov primer, onaj sa medinicinskim sestrama u šok-sobi, nije hipotetički, već naveden iz duboko proživljenog ličnog iskustva. Sve je tu, i sestre, i procedure, i komantozni pacijent, samo što ovaj put pacijent nije niko drugi do Holmsova rođena ćerka:
„Pre nekoliko godina, moja ćerka je, nakon ozbiljnog pada, bila u komi. Dve medicinske sestre su došle da je pripreme za transfuziju. Jedna je držala kesu sa krvlju, a druga medicinski dosije moje ćerke. Prva je naglas pročitala natpis sa kese, ‘Krvna grupa A’, na šta je druga pročitala naglas iz dosijea, ‘Aleksa Holms, krvna grupa A’. Zatim su, po unapred utvrđenom scenariju, zamenile predmete i uloge, tako da je prva sestra pročitala iz dosijea, ‘Aleksa Holms, krvna grupa A’, a druga sa kese, ‘Krvna grupa A’.”
Možemo zamisliti kako zabrinutom roditelju koji želi da se njegovom povređenom detetu pomogne što pre, mogu izgledati procedure poput ove – kao besmisleno gubljenje vremena i prepreka koja stoji na putu između njegovog deteta i preko potrebne pomoći. Ali profesionalci znaju bolje – procedure služe za izbegavanje predvidivih grešaka koje nastaju u situacijama panike i stresa. One ne ugrožavaju, već spasavaju živote. Roditeljska ljubav i briga su najrazumljivija ljudska osećanja, ali ona mogu zamagliti naše rezonovanje baš kao i bilo koja druga jaka emocija.
Sada već znatno lakše možemo odgovoriti na prethodno postavljeno pitanje: ne, premijer nije u pravu. Možemo s punim pravom poći od protpostavke da su svi učesnici u spasilačkoj akciji, počev od onih koji su je naredili, preko onih koji su ovo naređenje preneli svojim podređenima, pa sve do onih koji su ga sproveli u delo, bili motivisani isključivo brigom za ugroženo dete i iskrenom željom da mu pomognu. Međutim, ovo nikako ne može opravdati brojna i dokumentovana kršenja procedure. I ništa ne menja na stvari to što bi premijer isto tako postupio, niti to što bi tako postupio bilo koji drugi običan građanin koji bi se našao na tom mestu – novinari sa KZŠ, na primer. Sve je to odveć ljudski i razumljivo – svaki iole normalan čovek učinio bi sve što može da spasi dečiji život, baš kao što bi i svaki roditelj želeo da se njegovom komatoznom detetu u šok-sobi pomogne što je pre moguće, bez obzira na utvrđene procedure. Ali profesionalci, bili oni civili ili vojnici, moraju znati bolje – procedure spasavaju živote i sprečavaju greške koje se mogu izbeći. Lepe želje, kako god plemenite i iskrene bile, to ne čine. Naprotiv, baš usled svoje jačine, one mogu navesti učesnike da ozbiljno precene svoje mogućnosti, potcene težinu situacije i donesu pogrešnu odluku u odsudnom trenutku.
Dakle, politička (i moralna) odgovornost se ne može izbeći pozivanjem na lepe želje. Ona proističe iz kršenja utvrđenih procedura i pravila postupanja u ovakvim situacijama. Samovolja u kriznim situacijama, makar bila motivisana i najboljim namerama, ugrožava živote građana, i zbog toga je želja novinara i javnosti da saznaju da li je takve samovolje u ovom slučaju bilo, sasvim razumljiva i opravdana. To ne znači da iko time implicira da su državni službenici neljudi, već, upravo suprotno – da su samo ljudi, skloni emotivnom i ishitrenom odlučivanju, kojima su neophodne jasne procedure kako bi izbegli moguće greške u proceni. Upravo zato, kršenje ovih procedura mora sa sobom nositi i političku odgovornost.
Peščanik.net, 05.04.2015.
HELIKOPTER