Foto Peščanik

Foto Peščanik

Kada su, posle održanog referenduma, rano jutros sabrani glasovi „za“ i „protiv“, ispostavilo se da više od pola građana Ujedinjenog Kraljevstva ne želi više da vidi svoju državu unutar Evropske unije. Ne baš tako velika većina njih (blizu 52 odsto) zaključila je da su koristi od pripadanja Uniji manje od dobrobiti koje bi mogli uživati u ponovo suverenom Kraljevstvu. Sada već uvrežene pritužbe na račun EU dobro su poznate: novac koji se uplaćuje u zajednički budžet EU može ostati u zemlji i pomoći da se podigne kvalitet javnog zdravstva, na primer; EU nije demokratska politička zajednica, odluke se donose u birokratizovanom centru (ili u najmoćnijim državama Unije, poput politike štednje, recimo) i nameću se građanima država članica, bez mogućnosti da oni na te odluke utiču ili ih ospore; povrh svega tu je i kriza sa izbeglicama, koja je pokazala da zemlje članice nisu u stanju da se dogovore i zajednički deluju u vezi sa pitanjima od sudbinskog značaja za njihove građane.

Tako bi mogla da glasi vest o jutrošnjim rezultatima britanskog referenduma o EU, iako bi malo šta u njoj u stvari bilo tačno. Prvo, u pregovorima iz februaru 2016, Britanija je dobila poseban status unutar Unije i time za sebe obezbedila veću (finansijsku) autonomiju u odnosu na Uniju nego što je imaju druge članice. Sada je taj status izgubila, a sa njim i pogodnosti koje su proizlazile iz posebnih trgovinskih dogovora koje je EU sklopila sa 53 zemlje. Sada će Britanija morati sama ponovo da se dogovara i sklapa sporazume sa tim zemljama. Odbacivanjem članstva, Britanija takođe gubi i nesmetan pristup tržištu u EU. Što se tiče udela u evropskom budžetu, Britanija je u njega uplaćivala oko 11 milijardi evra godišnje, ali su recimo britanski seljaci iz Unije dobijali subvenciju od 2,5 milijarde evra, a nerazvijene oblasti Britanije mogle su računati na posebne evropske fondove za razvoj. Sve u svemu, priča o troškovima i gubitku suvereniteta u EU, za Britaniju, kao i za druge članice, mnogo je složenija od jednostavnih prigovora na prvu loptu.1

Pored svega toga, zanimljiva je i priča o migrantima. U Britaniju je iz drugih država EU stiglo više miliona radnika čiji status sada postaje sporan. Protivnici članstva prigovaraju da su zbog slobodnog kretanja unutar EU u Britaniju stigli slabo obrazovani radnici. Izvan EU, Britanija će moći da pravi selekciju i prima samo visokoobrazovane radnike. Međutim, ovaj argument ne uzima u obzir da je iz Britanije u druge zemlje EU otišlo da radi otprilike isto onoliko ljudi koliko ih je u Britaniju došlo, što je upravo posledica većeg tržišta i raznovrsnije ponude poslova. Dakle, na svaki argument za izlazak moguće je ponuditi kontraargument za ostanak, a potrebna je ozbiljna analiza i višegodišnje istaživanje (reč je tu o dugotrajnim procesima) da se utvrdi šta je od toga zaista tačno, kako bi se donela racionalna odluka. Međutim, referendumska kampanja nije u fokusu imala konkretne podatke, pa ostaje pitanje na osnovu čega su građani Ujedinjenog Kraljevstva donosili odluku i šta je zaista bilo na stvari u ovom referendumu.

U mesecima pre referenduma rađena su razna istraživanja javnog mnjenja u Britaniji o odnosu prema EU. Ispitanici su kategorizovani u više kategorija – prema političkoj opredeljenosti za neku partiju, obrazovanju, mestu boravka, socijalnom statusu, životnoj dobi (ispostaviće se tako da su o izlasku iz EU odlučili mahom stariji od 65 godina). Koliko god da su dobijeni rezultati bili zanimljivi i rečiti, jedan komentator je skrenuo pažnju na to da je jedan bitan aspekt ipak ostao van istraživanja. Naime, referendum je došao posle osam godina politike štednje. Mi ne možemo znati kako bi ljudi bili raspoloženi da su umesto osam godina štednje imali osam godina prosperiteta, kaže on. Drugim rečima, raspoloženje građana prema EU može se čitati i kao neka vrsta socijalnog bunta. Pogrešno ili ne, veliki broj građana je za svoj loš položaj okrivio EU, a ljude kojima je dobro išlo prepoznao kao EU kolaborante („strane plaćenike“, recimo). Glasanje protiv EU onda nije samo socijalni bunt protiv lošeg vlastitog položaja, nego i izraz namere da se onima kojima je dobro u EU ukinu privilegije koje članstvo nosi sa sobom za boljestojeće. Uloga ljudi koji su bili na čelu kampanje protiv EU za stvaranje takvog raspoloženja je bila ogromna.

Baš kao što je i uloga laburista morala biti mnogo veća u objašnjavanju uzroka krize i artikulisanju socijalnog bunta na nešto drugačiji i prikladniji način. Lako se može dogoditi da na talasu odbacivanja EU torijevci i u narednim godinama zadrže vlast, zahvaljajući onom svom krilu koje je oštro ustalo protiv EU. Gledati torijevce kao stranku koja može doneti nešto dobro socijalno ugroženim grupama bilo bi naivno čak i za najneupućenije Britance. Čini se da su laburisti, uprkos nedavnoj pobedi Jeremyija Corbina na unutrastranačkim izborima za predsednika, propustili šansu da socijalno nezadovoljstvo preusmere na prave uzroke loše situacije za veliki broj građana, umesto na EU. Delovalo je da će laburisti na čelu sa Corbinom biti u stanju da poraze torijevce posle drugog mandata Davida Camerona, ali se sada čini da je to nemoguće. Cameron je već rekao da se povlači sa mesta premijera u oktobru, a na njegovo mesto doći će pobednici referenduma. Iz stranačkog ugla, referendum izgleda kao situacija nameštena tako da torijevci ne mogu izgubiti (sa dva svoja krila, po jedno na svakoj od dve referendumske strane), a laburisti na to nisu umeli da odgovore. Nema razloga da se ne uzme u obzir i to da je cela referendumska priča, sa dalekosežnim i praktično nepredvidim posledicama pokrenuta i iz uskostranačkih interesa.

Jedan drugi komentator, pak, pored socijalnog nezadovoljstva uveo je još jedan motiv za glasanje protiv EU – engleski nacionalizam. On je do ovog uvida došao razmatrajući nedelju dana pre referenduma moguće posledice izlaska Britanije iz EU. U prilog njegovoj tezi idu i istraživanja javnog mnjenja pre referenduma, kao i rezultati samog referenduma, kad se posmatraju iz ugla mesne raspodele glasova za i protiv. Spekulacija je jednostavna: pre dve godine, jedan od razloga zašto se u Škotskoj na referendumu glasalo za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo je i članstvo te zemlje u EU. Dosledno tome, i juče su stanovnici Škotske u velikoj većini glasali za EU. Slično njima, glasali su i žitelji Severne Irske. Za izlazak su glasali Englezi, i u nešto manjoj meri Velšani. Građani Londona bili su za EU. Ispostavlja se tako da odluka o izlasku nije zajednička odluka. Ujedinjeno Kraljevstvo se oko pitanja o EU cepa na zasebne, nacionalno (u etničkom smislu) definisane oblasti. Englezi i Velšani su protiv. Škoti i Irci su za ostanak. Rezultat referenduma onda može biti poguban ne samo po jedinstvo EU, nego i za opstanak Ujedinjenog Kraljevstva. Nema nijednog razloga da se u novim okolnostima ne ponovi referendum o nezavisnosti Škotske, a da za Škotskom ne krene i Severna Irska, a za njima, u jednom trenutku, i Vels. To bi Engleze ostavilo same, prvi put posle mnogo vekova, u isključivo njihovoj državi.

Sve ovo bilo je jasno i pre referenduma. Iz tog ugla, onda, referendum zapravo nije bio o EU. Na refrendumu su se Englezi u stvari izjasnili da hoće svoju državu. Jedini je problem što to pitanje na taj način nije bilo i postavljeno. Gledano unazad, rezultati ovog referenduma bacaju novo svetlo i na referendum u Škotskoj. Ispada sada da je o nezavisnosti odlučivao pogrešan deo Ujedinjenog Kraljevstva. Umesto Škotske, bolje bi bilo da su još te 2014. o nezavisnosti odlučivali upravo sami Englezi. Pitanje o engleskoj nezavisnosti bilo bi primerenije i sa manje loših posledica nego što će ih verovatno imati rezultati britanskog referenduma o EU. Međutim, za razliku od Škota, Englezi kao da nisu imali smelosti da otvoreno demonstriraju vlastiti nacionalizam (u tom smislu, može se napraviti paralela sa raspadom Jugoslavije i ulogom koju je u tome odigrao srpski nacioalizam; takođe se nameće i sličnost vođa kampanje za izlazak sa Donaldom Trumpom s jedne i sa nekim našim nacionalističkim političarima s druge strane). Ali, o tome će ubuduće morati da razmišljaju upravo ljudi koji su juče glasali, za ili protiv, svejedno.

Šta, međutim, znači britanska referendumska odluka o EU za nas u Srbiji. Ovde već decenijama EU stoji kao pokretač ili kao zamena za sve one motive kojima bismo morali da se vodimo u želji da od Srbije napravimo pristojno društvo. Argument koji stoji iza toga je navodno realističan i pragmatičan, ali u stvari pogrešan: Srbija nema kapacitet da se sama upristoji i zato joj je potreban okvir spolja. Taj okvir je ovde sada već tradicionalno EU. S obzirom na najnoviju odluku Britanaca, ali i na ponašanje srednjoevropskih zemalja, pogotovo od kad je izbila kriza sa izbeglicama, EU jedva da može i dalje biti prihvatljiv pokretač za promene. Ali, stvar nije u tome: EU to nije smela biti od samog početka. U vezi sa tim, britanski referendum bi mogao delovati otrežnjujuće na onaj deo domaćeg političkog polja unutar koga se elaboriraju ideje i politike za pristojnu Srbiju. Taj posao moramo napraviti sami. Jedna mogućnost da ozbiljno radimo na tome jeste i jasna demonstracija otpora nasilju države u Savamali (to sa EU nema nikakve veze). Što se tekuće vlasti tiče, ona se izgleda već presložila i spremno zakoračila u „kinesko proleće“.

Peščanik.net, 24.06.2016.

BREXIT

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. O svemu ovome piše Laurence Peter, u tekstu „Brexit: pet izazova za Britaniju po izlasku iz EU“.
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).