U Rusiji se danas ništa unapred ne da isplanirati. Verovatnoća da ćete pasti kao žrtva nekog teroriste ili bandita, pripadnika bezbednosti ili pravosuđa, privilegovanog automobila s rotacionim svetlima ili neke tehnološke katastrofe, ledene gromade s nekog krova ili već samog krova, hrane kojoj je prošao rok trajanja ili je jednostavno pokvarena, falsifikovanog leka i ostalih proizvoda društva koje se raspada od korupcije, u poslednje vreme je postala isuviše velika. Inflacija je u januaru ove godine sasvim podivljala i tako ozbiljno stavila na dnevni red pitanje preživljavanja onog dela društva koje je najmanje zaštićeno. Nezaposlenost je ponovo počela da raste i teško da će se njen rast skoro zaustaviti. Kapital beži, direktne investicije zbog visokih rizika ne stižu, reket i poreske obaveze nastavljaju da ubijaju ono malo srednjeg i malog biznisa koji još tu i tamo, na jedvite jade uspeva da posluje, a broj velikih preduzeća koja su de facto već odavno ekonomski leševi, uopšte se ne smanjuje. Čak ni svetska cena nafte nije u stanju da uteši duomvirat, jer i pored čitavih 100 dolara za barel, budžetska crna rupa opako i nemo zjapi. Penzijski fond se para po svim šavovima, a socijalne obaveze koje se nikako ne daju izbeći, kao i bezumni projekti tipa sočinske Olimpijade, ko zapeta puška čekaju da progutaju bilo koji doprinos budžetu, sve zajedno s njegovim čuvenim rezervnim fondom. Rečju, zemlja neumoljivo klizi nizbrdo.
Nijedan od duomvira nema nikakvu svežu socijalnu, ekonomsku, administrativnu, zakonodavnu ili, na kraju krajeva, prosto samo zdravu ideju s kojom bi mogao adekvatno da oceni svet koji ga okružuje. Umesto toga slušamo samo laž, tu već odavno poznatu domaću smesu manilovštine i nezdravštine, taj ogavni istrument manipulacije društvenom svešću. Oni non-stop lažu. Lažu o Beslanu, o „Nord-Ostu“, o eksplozijama u Moskvi, lažu o smrti Litvinjenka, smrti Politkovske, smrti Magnitskog u zatvoru, lažu o ratu na Kavkazu, o sudu nad Hodorkovskim i Lebedevim, lažu o borbi s korupcijom, o pridizanju s kolena, o povoljnoj klimi za investicije, o modernizaciji.
Već nekoliko godina uzastopce gospodin Medvedev vuče liberalni deo javnosti za nos, milo divaneći o tome kako je njemu „draža sloboda od neslobode“ i istovremeno nastavljajući praksu „isporuke“ i ozakonjavanja neslobode za sve one koji su nesaglasni s proklamacijom da je život u poslednih deset godina postao veseliji; to jest, on nastavlja praksu koju je započeo gospodin Putin. On takođe voli da časti „poštovanu“ publiku pričama o kulturno-istorijskim osobenostima ruske korupcije. I dok tako razglagoljeno raspreda ove dozlaboga apsurdne besmislice o korupciji, prostor političke estradne scene na kojoj nastupa svojim bljeskom izdašno osvetljavaju zlatom i brilijantima optočeni švajcarski satovi na rukama njegovih saradnika, njegovih bliskih saboraca u borbi s ovim zlom koje smo eto (o jadni mi!) nasledili od svojih predaka.
Gospodin Putin već dvanaest godina, u kratkim pauzama između redovnih treninga u sportskoj sali, vremena rezervisanog za obaveznu relaksaciju u Sočiju, pevanja pesme „Odakle počinje domovina“ i ostalim, za dobrobit zemlje tako cenjenim aktivnostima, držeći neke papire u rukama i čitajući s njih cifre kojima jasno octrava naše svetlo kapitalističko sutra, svakodnevno praktikuje seanse televizijske hipnoze. No taj zavetni dan „sutra“, nikako da svane. Ovaj hipnotizerski ritual gospodin Putin povremeno prekida ritualima televizijske žalosti, s dodelom novčane pomoći porodicama poginulih u nekom terorističkom napadu, a često i nekoj prirodnoj, industrijskoj ili saobraćajnoj katastrofi. Po pravilu su ovi nemili događaji mučne učestalosti, rezultat visokog stepena neorganizovanosti korupciono-administrativnog kupleraja, čiji crveni fenjer na dovratku, nakon dvanaest godina Putinove neprikosnovene vlasti nad njim, sad već nervozno počinje da trepće znakom za uzbunu. Segmenti među javnim dodelama „grobarina“ neumoljivo se skraćuju, broj zauvek otišlih raste, a dežurna grimasa žalosti na licu nacionalnog lidera preti da se zauvek na njemu zamrzne, tako da tu više ni botoks-tretman, ni bilo kakvo kozmetičko zatezanje (ili rastezanje) više neće moći da pomognu.
Ako je verovati rečima sociologa, velikoj većini stanovništva koja omađijano gleda u televizor ni na kraj pameti nije da ta dva stvora koja promiču pred njihovim očima svaki božji dan, apsolutno nisu predodređena za tako ozbiljnu misiju koja se na njih odnekud svalila. Glavnim licima ruske političke scene majka priroda nije podarila sposobnosti koje bi im pomogle da velikim sistemima odrede smisao, da formulišu strategiju razvoja i da tim sistemima mogu da upravljaju. Njih dvojica te sposobnosti prosto nemaju. Ljudima koji imaju makar minimalnu potrebu da povremeno razmišljaju, već odavno je jasno da ni Medvedev, ni Putin, prosto nisu u stanju da osmišljeno rukovode Rusijom. Usavršavanje načina za „isisavanje“ nafte i gasa, a zatim veštine „usisavanja“ novca i (za sada) održavanje i krpljenje državno-oligarhijskog kapitalizma, to je maksimum do kojega njihova opskurna mašta može da dosegne.
Da su se kojim slučajem ovakvi rukovodioci nehotice zadesili u nekoj zemlji s razvijenom demokratijom – ni po jada. No kod nas, pri ovako jadnom stanju u kome se nalaze institucije vlasti, pri ovoliko nezrelom političkom sistemu, pri tako slabašnom građanskom društvu i u zemlji gde je apsolutno sve, uzduž i popreko pronizano korupcijom, osrednjost i vrlo sumnjivo lično poštenje prvih državnih lica, ni u kom slučaju ne obećavaju bilo kakve promene nabolje. Problem budućnosti ove zemlje nije u tome koji će od ove dvojice 2012. ući u Kremlj, već u tome što je i s Putinom i s Medvedevim, dalje propadanje Rusije neminovno. I ne samo da su obojica loši, nego su im još i ruke i noge vezane gomilom prećutnih obaveza i mafijaških tajni, tako da se nijedan od njih neće rešiti na rizik da zaustavi i demontira više nego neefikasnu mašineriju današnje vlasti. Pitanje više nije u tome koliko je realno da će kolaps nastupiti. Pitanje je samo kada će se to dogoditi, a rok zavisi od izdržljivosti ekonomije i novčanih rezervi, spremnosti naroda da trpi i brzine truljenja režima. Kako je u uslovima truljenja izlaz bez krvi iz mnogih razloga sve manje realan, što se duže čeka (deset godina?), to gore. Imajući u vidu status velike sile (jer Rusija nije ni Tunis ni Egipat), rasplet u krvi je potres koji niko ne želi. Ipak se nekako intuitivno nadam da će se sve završiti uskoro i brzo (što brže, to bolje), po mirnom scenariju, odnosno na način koji je bez izuzetaka za sve najpoželjniji.
Medvedev je, bez obzira na svoje petrogradsko poreklo, imao teoretsku šansu da oko sebe konsoliduje obrazovaniji deo društva. Dovoljno je bilo recimo da po predmetu JUKOS spreči pritisak na sudiju Danilkina ili da ličnom inicijativom izda ukaz o pomilovanju Hodorkovskog i Lebedeva. Ili, što bi bilo još delotvornije, vrati slobodne izbore u Rusiju. U tom slučaju bi se lično za Medvedeva pojavila mogućnost da makar oslabi pupčanu vrpcu kojom je vezan za korumpiranu birokratiju i od strane Putina regrutovanu oligarhiju „bezbednjaka“; da zatim putem konkurentnih izbora 2012. učvrsti svoju legitimnost i potom spokojno pristupi političkoj i tehnološkoj modernizaciji zemlje. No nažalost, to je tako samo u teoriji. U realnom životu se njemu ne pruža nikakva šansa. Nastup predsednika na poslednjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu kuda je on u svojstvu „pojačanja“ poveo Sečina, očigledno je prodemnostrirao njegovu ne samo nesamostalnost, već i totalnu zavisnost od putinskog klana. Ako su ranije i postojale neke iluzije o blagim namerama Medvedeva da sa sebe zbaci ulogu sluge, on ih je svojim javnim opravdanjem nezakonite optužbe Hodorkovskog i Lebedeva sada definitivno sahranio. Nije se čak usudio da u svojoj izjavi ne ponovi bljutavu laž koju je ranije već više puta izrekao Putin, a to je, da podsetim, ona pravno apsolutno nekorektna paralela Hodorkovskog s Bernardom Medofom. Nema šta, „Robin, u pokornoj službi Betmena“ kako su ih prema izvoru iz WikiLeaks-a u svojim prepiskama nazvali američki diplomati. No ja mislim da je tačnije poređenje Garija Kasparova: consigliere i neprikosnoveni capo di tutti capi. Ako bi se iznenada otkrilo to da se prilikom stupanja na dužnost predsednika Rusije niko iz administracije nije setio (ili prosto nije smatrao za nužno) da Medvedevu preda ono čuveno „nuklearno koferče“, to danas (sasvim sam ubeđen u to) više nikoga ne bi nimalo začudilo.
Visoki procenat podrške Putinu i Medvedevu koji se objavljuje kao rezultat ispitivanja javnog mnjenja i sasvim beznačajni koji se dodeljuje demokratskoj opoziciji, uopšte nisu povod tome da se pod sumnju stavlja tvrdnja te iste opozicije da je vlast u celini, a posebno tandem koji vrti pedale na samom vrhu, blago rečeno falična. Primer bivšeg moskovskog gradonačelnika Lužkova govori nam da bi samo par nepristrasnih „dokumentarnih“ reportaža o voljenim duomvirima propuštenih kroz magičnu kutiju zvanu televizor, bili dovoljni da se rejting ovih ljubimaca publike naglo pretvori u veličinu koja bi se samo mikroskopom mogla izmeriti i da kroz nedelju ili dve njima ne bi preostalo ništa drugo do da telefonom pozovu Putinovog druga Berluskonija, s molbom da im isposluje prijavu boravka negde u Evropi.
Na zabrinute uzvike o tome „a ko bi još osim ove dvojice danas mogao da upravlja Rusijom?“, odgovor je sasvim očigledan. Bilo koji rukovodilac prosečnih sposobnosti mogao bi da zameni ova dva „giganta ljudske misli“. Mnogo bolje od njih dvojice, ovom zemljom bi mogli da rukovode i Kasjanov, i Nemcov, i Kasparov, i akademik Rižov, i bivši guverner Centralne banke Gerašćenko (el-Baradej nije ništa mlađi od njega), a i da ne govorimo o gomili drugih obrazovanih ljudi koji sede na rezervnoj klupi i koji takođe imaju iskustva u poslovima upravljanja državom. Kod svih pomenutih ljudi su i čela svetlija i viša, i siva masa iza tih čela gušća i s više vijuga.
Rejting onih koji su na vrhu vlasti diže se do neba, a zemlja polagano klizi u ekonomsku i političku situaciju koja, po obimu nataloženih problema, podseća na vreme s kraja 80-ih i početka 90-ih godina prošlog veka. Demokratska opozicija je tada uspela da iskoristi ponuđenu joj polugu slobodnih izbora i da u uslovima narušenog monopola na vlasti tadašnjeg KPSS, postepeno promeni političku situaciju u svoju korist. Scenario sličan ovome, to jest preuzimanje vlasti putem slobodnih izbora, u putinskoj Rusiji je apriori neizvodiv. Danas je to drugačija država, s drugačijim političkim moralom, drugačijim opštim raspoloženjem u društvu i (za sada) s drugačijim nabojem nezadovoljstva. Znači, neophodno je primeniti novu taktiku. Imajući u vidu nove momente na političkoj sceni, ono što demokratska opozicija ima danas na raspolaganju je akumuliranje i brižno čuvanje svojih snaga, konstantno širenje i jačanje protesta, isticanje svojih sopstvenih tema, svog programa i putem neprekidne agitacije, uporno nastojanje da se on ostvari. Ni parlamentarni izbori 2011, ni oni predsednički predviđeni za 2012, neće moći da zaustave dalje klizanje zemlje nizbrdo, pa je zato politička igra po pravilima koja nudi vlast u bankrotstvu, za reputaciju demokratske opozicije pogubna. A reputacija je jedna od retkih stvari koja se novcem ne da kupiti i za kojom, u uslovima krize, do neslućenih visina raste tražnja na političkom tržištu. Ko ne veruje, neka zaviri preko ograde i otvorenih očiju pogleda savremeni svet.
Aleksej Kondaurov, Ежедневный Журнал, 03.02.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 11.02.2011.