Esmeralda (ni)je progledala

Da li smo u telenoveli koju gledamo već 8 sezona stigli do ključnog preokreta? Onog momenta kada Esmeralda progleda, kada Ljovisna otkrije da je sama sebi sestra od tetke, kada se ispostavi da je arhineprijatelj zapravo saveznik.

Sudeći po reakcijama na prodaju Sava centra, protivnici vlasti uvereni su da je posao namešten za Deltu, odnosno Miškovića, čoveka čije je hapšenje Vučić pokušao da iskoristi (i kod dobrog dela birača je u tome uspeo) kao dokaz svoje odlučnosti u borbi protiv korupcije. Prema ovom toku opozicione zavereničke misli, njih dvojica su zapravo delovali u skladnom sadejstvu, sve ove silne epizode vajkanja na nesposobno i kupljeno pravosuđe, tanušne optužnice i presude koje su usledile, poslužile su samo da moćni tajkun dobije pečat da je ispravan, da mu bogatstvo nije sporno i da se korupcijom nije bavio. U blažoj varijanti, desio se preokret, indulgencija je, nakon početnih muka, kupljena i demon je postao anđeo, rado viđen u poslovima sa državom. Odnosno sa onima koji su državu zarobili u svom podrumu i govore u njeno ime.

Delta je kupila Sava centar na trećem pokušaju prodaje, kada je cena, sa prvobitnih 27,4, pa 21,9, spuštena na 17,5 miliona evra. Kupac se obavezao da uloži najmanje 50 miliona evra tokom pet godina i da objekat ne menja namenu.

Opozicija je jedinstveno, celim frontom od Dveri do Ne davimo Beograd, povikala da je Sava centar prodat daleko ispod cene, ili da je vrednost procenjena na neodgovarajući način.

Sava centar nije, međutim, prodat direktnim pregovorom, daleko od očiju javnosti, kao onaj hotel na Kopaoniku što ga je država otkupila od suvlasnika za 2,1 milion evra, pa prodala šeiku za 1,5 miliona. Na javna nadmetanja, koja su bila oglašena i u medijima promovisana, nije se javljao niko u avgustu i septembru, a na kraju se javila samo Delta. Stižemo do prvog pitanja koje može da nas povede ka rešenju misterije sa početka – zbog čega nije bilo zainteresovanih ako je cena niska. Zašto nijedan drugi tajkun ili dobri bogataš nije poželeo Sava centar? Zašto, konačno, nije pokrenuta akcija da se napravi fond pa da se građanima pruži prilika da kupe SC? Ili možda ovo poslednje pitanje možemo da zanemarimo, zarad mira u opozicionoj kući i jer je utopija verovati da bi tako nešto mogao bilo ko u Srbiji da izvede logistički, a da istovremeno ima dovoljno kredibiliteta i širokog uticaja kako bi obezbedio dovoljnu finansijsku mobilizaciju građana koji su istovremeno ogorčeni protivnici tranzicijskih moćnika, režimskih novobogataša i ove vlasti.

Vratimo se na izostanak konkurencije. Da li postoji dogovor, da li je nekome sugerisano da se ne javlja? O tome možemo da nagađamo. Ali ako prljava šaka režima drži u svom stisku sve domaće tajkune i bogataše, zašto se nije pojavio neko iz inostranstva, makar regiona, ko će profitirati u ovom poslu? Da li stanje pravne države u Srbiji obeshrabruje učešće i stranog kapitala i investitora dovoljno moćnih i sa takvim zaleđem da jedan poziv ambasadora može da ih zaštiti ne samo od pravnog nasilja već i od primene zakona? Ili takav kapital više ne računa na Srbiju ma koliko ulaganje moglo biti lukrativno, ako je zaista SC toliko potcenjen. Da li svi dobro znaju da u Srbiji ne može da se posluje i ostvari profit, ma koliko bila niska „ulazna cena“, ako lavovski deo kolača ne dobiju „specijalni regulatori tržišta“? Ako je sve to tačno, približavamo se odgovoru koji će nam pokazati da je povika na cenu i procenu vrednosti SC bavljenje posledicom a ne uzrokom.

S druge strane, možda je 17,5 miliona evra (ili prethodno 27,4, odnosno 21,9), uz ulaganje od 50 miliona evra previsoka cena, jer računica pokazuje da je tako nešto neisplativo. Ali bi moglo biti isplativo nekome ko ima dodatne informacije. Na primer, može se desiti da će namena objekta ipak biti izmenjena, da će se dozvoliti da SC umesto kongresnog centra (je li kongresni turizam mrtav ili je samo na aparatima tokom pandemije?) kroz rekonstrukciju ili rušenje i izgradnju novog, lepšeg i bržeg objekta postane nešto profitabilnije.

Ali, hoće li sve to biti isplativo, čak i ako kupac plati 17,5 miliona i uloži još 50, odnosno 60, kako sam najavljuje?

I sad stižemo do novog važnog, možda i ključnog pitanja – izvršenja obaveza i njihovog praćenja.

Praćenje ispunjavanja obaveza privatnog kapitala u poslu sa državom i utvrđivanje da se obaveza ispunjava je proces koji nosi veliki rizik od korupcije.

A loših iskustava na tom polju imamo. U svim formatima i na svim nivoima – od ugovora koje su lokalne samouprave zaključivale za rešavanje raznih komunalnih potreba, pa do najvećih projekata.

Jedan od tih, Beograd na vodi, je ilustrativan: investitor nije platio više od 300 miliona evra naknade za građevinsko zemljište, jer je leks specijalisom propisano da je moguće regulisati tu obavezu kompenzacijom za ulaganje u objekte javne namene u istoj vrednosti.

Međutim, prethodno je bilo potrebno usvojiti akt kojim bi se to regulisalo. Nema potvrde da je takav akt ikada usvojen (Grad Beograd nikada nije odgovorio na zahtev Transparentnosti Srbija da dostavi taj akt).

Nikada nije objavljeno koji objekti javne namene će u okviru projekta BGD na vodi biti izgrađeni i u kom roku, ili su do sada izgrađeni i po kojoj ceni (na zahteve za dostavljanje tih informacija nisu odgovorili ni Grad Beograd ni Vlada Srbije).

Sa takvim iskustvom opravdana je briga kako će se utvrđivati koliko je ispunjena obaveza bilo kog investitora u poslu koji zaključuje sa Vladom Srbije ili Gradom Beogradom. I da bismo saznali da li je zaista Esmeralda progledala a Ljovisna postala bogata naslednica, moraćemo da pažljivo ispratimo epizode „Namena“, „Ulaganje“ i „Izveštavanje“.

Peščanik.net, 10.11.2020.