- Peščanik - https://pescanik.net -

Estonija – putopis

 
Politically correct

Sve vreme mog boravka u Estoniji, trudila sam se da zadajem što više politički nekorektnih pitanja. Aldisa Alusa, prefekta Istočne prefekture, upitala sam:

– Ko u Estoniji češće krši zakon, Rusi ili Estonci? – Takva se statistika kod nas ne vodi – smeteno je odgovorio prefekt.

Ali to je laž. Jer kriminalitet i narkomanija su više zastupljeni u delu stanovništva koji govori ruski. I to mnogo više.

Andresu Jagu, načelniku kriminalne policije u gradu Narva, uputila sam sledeće pitanje:

– U Narvi živi 95 odsto ruskog stanovništva. Kako to da ste vi Estonac? – A zašto da ne? – zbunjeno će Jago.

A ja ću na taj njegov odgovor pitanjem, odgovoriti i njemu i vama. Zato što u Estoniji postoji neobjavljena i tiha zabrana zapošljavanja Rusa u državnu službu.

Znate li kako da prepoznate fašistu? Fašista je onaj koji sebi i drugima postavlja jedno od ovih pitanja i na osnovu njega razvija teoriju: Svi Rusi su Stoka ili Nas Ruse Ponovo Ponižavaju.


Crveni direktor

BLRT group je najveće brodogradilište u Estoniji. Ova kompanija je nastala od malog preduzeća za remont brodova u Talinu, s radionicom i dokom za remont koji je dubok 12 metara, i koji služi još od carskih vremena.

BLRT group je kompanija koja je pobedila na konkursu, a zatim i napravila čelične tunele za stokholmski metro, potom projektovala i izgradila pet ogromnih trajekata, a sada za Norvežane gradi najveći trajekt sa motorom na gas na svetu. Izgradila je dve platforme (proizvodnu i transformatorsku) za prvu morsku elektranu na vetar u svetu i tako ušla u elitni svetski klub proizvođača morskih platformi za eksploataciju nafte. Doduše, za sada joj se poverava da proizvodi samo pojedine delove za ova morska čudovišta savremene tehnologije.

BLRT group je kupila brodogradilište u Finskoj (gde je upravo završila specijalne popravke na naučno-istraživačkom brodu Ruske akademije nauka „Akademik Fjodorov“), fabriku u Klajpedi, a pre neki dan, od danskog Odensee, i brodogradilište Baltija Shipbuilding Yard u Rigi.

Na moje pitanje „Kako to da ste sada, usred sveopšte krize i kada je brodogradnja u svetu pala na 40 odsto svoje pređašnje proizvodne aktivnosti, našli novac za nova ulaganja?“ – Fjodor Berman, gazda ove uspešne kompanije mi je odgovorio: „Pravo vreme za kupovinu je vreme krize. U prosperitetnim vremenima je sve mnogo skuplje.“ – „A krediti? Ko vam je dao kredite?“ – „Svakoj banci dobar dužnik je uvek dobrodošao“.

Berman mi je još ispričao i to da je, kada je 1993. zbog defektne partije čelika koja je isporučena njegovom preduzeću, pretila opasnost da ne izvrši ugovorenu obavezu, on unajmio 10 varilaca iz Finske i 10 varilaca iz Švedske, i sa gubitkom, ali u ugovorenom roku, završio remontni posao i predao ga naručiocu. „Reputacija – to je za mene stvar koja nema cenu“ – rekao mi je gospodin Berman.

I sada se nameće interesantno pitanje: ko je taj čovek koji sedi ispred mene, koji se boji kineske konkurencije, koji se žali na Grke da često ne vole da plaćaju na vreme i koji mi govori da „ako želiš da dobijaš poslove klase A, tvoj rad mora da bude pozitivno ocenjen od strane naručilaca klase A, kako bi zatim i sam mogao da zauzmeš svoje mesto u klasi A“?

A evo i odgovora: taj čovek je bivši „crveni direktor“.

Dve godine pre proglašenja nezavisnosti Estonije, Fjodora Abramoviča Bermana je tadašnji Glavkom ministarstva obrazovanja posle uspešno završenih studija postavio na mesto direktora ovog, tada malog, remontnog preduzeća.

A sada još jedno, naizgled nešto prostije pitanje: zašto je „crveni direktor“ Berman, da bi spasao firmu u kojoj radi, uzimao u najam Šveđane i Fince, dok su u isto vreme njegove kolege „crveni direktori“ u Rusiji potkradali, a neki prosto opljačkali i razorili svoja preduzeća. Možda je na njega uticao estonski vazduh?

Odgovor na ovo pitanje je ne vazduh, već monetarna reforma. Bila je to drakonska reforma u kojoj je 1500 rubalja pretvoreno u 150 estonskih kruna, koje su istovremeno bile zakovane za jednu nemačku marku, a potom za evro. Od onda do danas, kurs krune se nije menjao. A naši su nam reformatori sve vreme objašnjavali kako su njihove reforme bile prosto savršene, ali nažalost, „crveni direktori“ to nisu razumeli. Ovu sam glupost i ja sama često ponavljala, a kako mi je primer Fjodora Bermana pokazao da je u stvari sve savim obrnuto, sada se zbog toga kajem. Problem nije bio u direktorima, već u reformatorima.


Narva

Narva, to je ruski geto u Estoniji. To je oduvek bio ruski grad, sve dok im 1940. nije stigao sovjetski NKVD i većinu Rusa, a posebno staroverce i „bele“, jednostavno postreljao. Ambicioznim sovjetskim Planom za razvoj hemijske industrije, 70-ih godina je ovaj grad ponovo naseljen Rusima. Kasnije je, zajedno sa SSSR-om, ova industrija nestala, a lumpen-proletarijat ostao. Danas je Narva mesto u kome caruju nezaposlenost i šverc. To je grad čiji stanovnici gledaju rusku državnu televiziju i glasaju za centriste.

Kada se vođa centrista Savisaar pobratimio sa partijom Jedinstvena Rusija, on je od neke kompanije iz Luksemburga dobio „kredit“ od 2 miliona kruna. Na takve se stvari u Estoniji baš i ne gleda blagonaklono, ali glasače Savisaara, kao i glasače Berluskonija ili Žirinovskog, takve sitnice nimalo ne uzbuđuju.

I evo me gde stižem u Istočnu prefekturu, srećem se sa prefektom Aldisom Alusom i pitam ga:

– Možete li mi navesti primer najtežeg prekršaja poslednjih nekoliko meseci, a koji je učinjen od strane nekog od vaših policajaca?

Da, imali smo jedan takav slučaj – ozbiljno mi odgovara Alus – Jedan naš policajac je zloupotrebio svoj službeni položaj i nezakonito ušao u bazu podataka da proveri ko od kolega vodi slučaj njegovog sina, u vezi saobraćajnog prekršaja vožnje bez vozačke dozvole.

Podsećam čitaoce da se ovaj „težak“ prekršaj zloupotrebe desio na području Estonije, gde su 90-ih godina ubistva i eksplozije bili k’o dobar dan i gde je u to vreme u Narvi kao policajac radio čovek, kasnije osuđen jer je kao plaćeni ubica tezgario u susednoj Rusiji. Kako se pojavila ova razlika u broju i težini učinjenih prekršaja službenih lica između 90-ih i ovoga što imamo danas? Pa vrlo prosto. Promenio se odnos vlasti prema društvu. Kada vlast smatra (a potom se za to i zalaže) da policija treba da služi vlasti a ne društvu, imamo sliku iz 90-ih, a kada policija služi društvu a ne vlasti, slika se iz korena menja.


Silamjaje

Pre nekoliko godina, na teritoriji fabrike Silmet koju je privatizovao bivši deputat Tiito Vaha, izgrađena je luka Silamjaje. Pristanište ove luke na obali Finskog zaliva ima dok koji je dubok 16 metara i može da primi bilo koji brod koji je prošao kroz Danski moreuz.

Stojim na obali i gledam kako se u daljinu protežu pusti dokovi opremljeni najnovijom opremom, moćni terminali Eurohima i Akrona spremni za istovar i utovar nafte i proizvoda hemijske industrije. Na fonu sve ove divote teške oko milijardu eura, vidim kako pod zastavom Antigva i Barbuda stoji ukotvljen jedan jedini brod sa imenom Tallin (sa jednim „n“), i kako iz njega istovaruju nekakav beli pesak. „A gde su brodovi?“ pitam.

– A… pa ovaj… valjda ne mislite da je u savremenoj luci neophodno da prilikom istovara brodovi stalno moraju da stoje privezani uz dok. Vaše su predstave o utovaru i istovaru zaista zastarele.

– Ma da, kako da ne! – pomislila sam u sebi. Danas su tankeri naučeni da se pomoću daljinskog upravljača, tamo negde na pučini sami istovaruju.

Vlasnici i menadžeri luke su kao navijeni stalno ponavljali da treba što tešnje sarađivati sa Rusijom, ali u Estoniji ima toliko mnogo ljudi koji se razumeju u tranzit, da je bilo praktično nemoguće sakriti istinu. A istina je sledeća: luka Silamjaje je pala kao žrtva „rata“ za Bronzanog vojnika.

Sa ruskom železnicom se posle Bronzanog vojnika takođe dogodilo nešto čudno. Zvanično nema zabrane, ali nema ni vagona za Estoniju. Ili im nešto točkovi nepravilno zveckaju, ili lokomotive zvižde kako ne treba, ali rezultat je sledeći: ranije su preko graničnog prelaza prolazile trideset četiri kompozicije dnevno, a danas samo šesnaest.

Od svih su najteže stradali srednji i mali eksporteri iz Rusije. Njih su sasvim upropastili. No i oni najveći takođe nisu prošli bez posledica. Preko Estonije više ne izvozi ni TNK-BP, ni Maljničenko (Eurohim), ni Kantor (Akron), za koga se inače priča da su ga izgleda uzeli pod svoje. Nezvanična zabrana Kremlja je na neki volšeban način istovremeno dozvolila da kompanija kojom vlada Timčenko preuzme izvoz nafte od kompanija koje su svoju naftu ranije same izvozile. Naime, na Genadija Timčenka se ovo ograničenje iz nekog razloga ne odnosi.

Svim ostalim građanima Rusije, odnosno svima onima kojima se nije posrećilo da pripadaju najužem krugu drugova premijera Putina, predočena je patriotska sugestija da svoju produkciju izvoze preko luka Ust-Luga i Primorsk. Dubina mora u luci Ust-Luga je 14 metara, a radovi na povećanju dubine koji su i danas u toku, do sada su pojeli više od 500 miliona eura. Ovo je još jedan dokaz nepisanog zakona koji važi na ovim prostorima, ovoga puta u matematičkom obliku, da je količina novca izražena prirodnim brojem koji se može utopiti u moru jednaka broju plus beskonačno.

Nemojte misliti da zastupam nakaradno gledište da je bolje izvoziti kroz luku suseda nego kroz svoju sopstvenu. Ne, nipošto. Želim samo da kažem kako se nameće utisak da zbog geografskih i geoloških uslova (reka Luga periodično nanosi na stotine hiljada tona peska u more), jedini način da Rusija ponovo stekne podesnu dubokovodnu luku na Baltijskom moru jeste da ponovo zauzme Estoniju.


Elcoteq

U najružnijem delu grada Talina, u industrijskoj zoni koja još uvek tupo odiše sivom sovjetskom atmosferom, nalazi se mala fabrika Elcoteq. Ova finska firma, sposobna da lemilicom i šrafcigerom sklopi bilo koji elektronski proizvod na svetu, 1992. je u Estoniji započela svoju proizvodnu delatnost montiranjem mobilnih telefona marke Eriksson. Pošto je prošle godine Eriksson odlučio da u ovoj zemlji otvori svoju sopstvenu proizvodnju, estonski Elcoteq je bio primoran da delimično promeni svoju osnovnu delatnost. Danas je to dobro uigran troubleshooting team sastavljen od nezaposlenih ruskih inžinjera koje je Elcoteq okupio još daleke 1992. Elcoteq danas ima dva proizvodna pogona u Kini, dva u Indiji, po jedan u Brazilu, Meksiku, Mađarskoj i još ponegde u svetu, a estonska ekipa, koji se stalno obnavlja iz praktično istog izvora, uvek je spremna da se na bilo kojoj lokaciji u proizvodnoj mreži ovog preduzeća uključi u rad.

– Mnogo je teže raditi u Estoniji nego u Kini – požalio mi se viši menadžer ove firme, Arno Kolk. Kada neki inostrani proizvođač namerava da u Kini organizuje svoju proizvodnju, njemu kineske vlasti postavljaju sledeći uslov: ako se spremaš da deo svoje produkcije plasiraš na domaćem tržištu, budi ljubazan i obezbedi da deo delova koji ugrađuješ bude proizveden kod nas, u Kini. Tako se pred investitorom otvaraju široke i višeslojne mogućnosti za profitabilnu proizvodnju. A naše malo, liliputansko unutrašnje tržište teško da može bilo koga da očara. – A Rusija? – pitam ja. – Izgradili smo jednu fabriku u Sankt-Peterburgu, ali smo nakon kraćeg vremena bili prinuđeni da je zatvorimo.


Skype

U jednoj novoj zgradi u okolini Talina, ispred koje na putu stoji veliki saobraćajni znak upozorenja na kome piše „Pažnja! Veverice na putu“, smešten je ofis kompanije koja po mom mišljenju danas predstavlja najsvetliji simbol slobode i interneta.

Ta se kompanije zove Skype. Skype su smislila dva Estonca, jedan Šveđanin i jedan Danac. Po iskrenom priznanju zaposlenih, samo zato što je avionski saobraćaj sa Talinom povremeno otežan, glavni ofis Skype-a nalazi se u Luksemburgu, ali je zato ovaj u Talinu najveći.

A koliki je taj najveći ofis? Pa to vam je u stvari jedan sprat i nekoliko desetina kompjutera, a servera skoro da i nema, jer kada se vaš kompjuter uključi na Skype, on tog trenutka postaje server. Kojim će putem poruka poslata preko Skypa stići do krajnjeg korisnika, nemoguće je predvideti, jer se ona razbija na pakete koji zatim mogu biti predati preko bilo kog kompjutera koji je tog momenta uključen u mrežu ovog programa. Svaki od korisnika generiše kod sa otvorenim ključem koji ni sam Skype ne može da dešifruje. Skype je zapravo distributed self-organized peer-to-peer mreža, danas najveći „elektronski oblak“ na planeti i niko na svetu ne zna kako će se on dalje ponašati.

– Sećate li se bajke o Crvenkapi? Zamislite jednu veliku šumu gde na jednom njenom kraju živi Crvenkapa, a na drugom njena baka. Obično Crvenkapa ujutru hvata prvi autobus i putujući oko šume i uz nekoliko presedanja uveče stiže kod bake. A naša kompanija Crvenkapi nudi mapu sa ucrtanim putem kroz šumu, putem koji će je najbrže dovesti do željenog cilja. Svi su korisnici podjednako zadovoljni, i Crvenkapa i baka. Samo su vlasnici autobusa nezadovoljni.

U ovoj priči, vlasnici autobusa su u stvari telekomunikacione kompanije. Čujem da je nedavno iz Rusije naškrabana nekakva tužba protiv Skypa, sa obrazloženjem da ova kompanija bez prethodno dobijene licence vrši telekomunikacione usluge na teritoriji Rusije, ne plaća porez i bavi se nelojalnom konkurencijom.

Kada naši zvaničnici pomenu Skolkovo, odmah slede i puna usta obećanja kako će iz ovog tehnološkog raja izlaziti po jedan Google mesečno. A ja bih tim istim zvaničnicima odmah postavila sledeće putanje: da je kojim slučajem Skype bio smišljen u Rusiji, po koliko godina zatvora bi za svoj trud ovi momci dobili?

– Da li možda znate koliko je Rusa zaposleno kod vas? – upitala sam svog sagovornika. – Ne znam. Kod nas u ovom ofisu rade ljudi četrdeset raznih nacionalnosti, tako da mi međusobno komuniciramo samo na engleskom.


Elektronska državna uprava

Kada je država mala, to je veoma loše za njenu ekonomiju, ali je zato jako dobro za uvođenje i usavršavanje elektronskih usluga.

Estonski guru informacione tehnologije (IT) Linar Viik počeo je maja 2001. da razmišlja o tome kako bi mogao da pomogne vladi svoje zemlje. A vlada, pošto je i ona malo razmislila, rekla mu je sledeće: mogao bi da nam napraviš elektronsku državnu upravu. No mi imamo dva ograničavajuća uslova. Prvi je da posao mora biti obavljen do avgusta, a drugi, mi nemamo novca da to platimo.

I tada je estonska IT družina, umesto da te godine ode na tradicionalni letnji odmor, zasukla rukave i napravila elektronsku državnu upravu. Osim Estonije, jedino je još Singapur stigao da tog nivoa upravljanja državnim poslovima putem kompjuterske mreže. U Estoniji danas 84 posto stanovnika ima identifikacione kartice (ID), koje imaju funkciju svojeručnog potpisa i koje zamenjuju sve ostale dokumente. Pomoću ove kartice je za registraciju nove firme potrebno utrošiti 18 minuta, a za predaju poreske prijave cela tri. Stvar je u tome što vaša prijava već odavno leži spremna u bazi podataka i samo čeka da je preko interneta izvučete u svoj kompjuter, iskontrolišete, ako treba nešto u njoj ispravite i pošaljete.

U Estoniji postoji e-school. Ocene se šalju putem interneta zainteresovanima na uvid, s tim što ih niko, pa ni učenik, ne može prepravljati. A ako nekom od đaka to nekako i pođe za rukom, iza sledećeg ugla ga čeka blokada pristupa na čitavu javnu mrežu. Postoji i e-health, preko koga vam vaš lekar šalje recepte preko interneta. Postoje i elektronski izbori. Vi pomoću vašeg elektronskog potpisa glasate za bilo koga sa glasačke liste i koliko god hoćete puta, a za vaš važeći glas računaće se onaj koji je poslednji poslat. Ovaj sistem je smišljen zato da obesmisli trgovinu glasovima, jer čak i da ste nekome prodali svoj glas i u njegovom prisustvu glasali po dogovoru, vi kasnije, recimo od svoje kuće, možete glasati još jednom i – zdravo!

No najzanimljivija je takozvana informaciona „dvosmerna ulica“. Radi se naime o tome da baze podataka ne samo da su objedinjene, otvorene i bilo kom građaninu dostupne na uvid, već i bilo koji građanin ili korisnik istovremeno može da vidi o čemu, kada i zašto je neko tražio podatke o njemu. Pokazalo se da je onaj policajac iz Narve, kopajući po bazi podatke o hapšenju svoga sina, osim što je prekršio moralni i zakonski kodeks savesnog državnog službenika, bio i izuzetno glup. A takođe je postalo očigledno da nije mreža ta koja ograničava građanske slobode, već, ako se pravilno koristi, može da bude sasvim obratno. Ona se može i tako podesiti da ljudima te slobode zapravo garantuje. Nema te zemlje na svetu u kojoj država ne može da špijunira svoje građane, ali je Estonija jedina zemlja na svetu u kojoj je građanima pružena mogućnost da to odmah i saznaju.


Taksista, demografija i Bronzani vojnik

Sedim u taksiju koji me vozi na već dogovoreni sastanak s ministrom finansija. (Estonija od januara prelazi na euro.) Taksista je Rus.

– Rusi su ovde stigli još pre četristo godina – priča taksista. Tim čuhoncima smo sve izgradili! Mi smo im šljunkom nasuli obalu, pa sada imaju plažu! Doneli smo im i Olimpijadu! A oni ne umeju da nam pokažu ni najmanji znak zahvalnosti! Ovo je moja zemlja i ja ću ovde govoriti samo ruski. I moja deca će govoriti samo ruski. – Mm… da – pomislih u sebi – i nastaviti da rade kao taksisti.

Estonija je zemlja koja ima sve. Ima i transparentnu slobodnu državu, i niske poreze, i kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu. A kako je onda tako siromašna? Naravno relativno siromašna. Po bruto nacionalnom dohotku obračunatom po paritetu kupovne moći stanovništva, Estonija se nalazi na 56, a Rusija na 69. mestu u svetu.

Po meni, ovo pitanje ima dva odgovora. Prvi je da Estonija ima samo 1,3 miliona stanovnika i da ovaj broj nije dovoljan da bi se formiralo iole značajno unutrašnje tržište. Drugi se tiče demografskog rasta i jedino što može da pomogne rešavanju tog problema je integracija ruskog dela stanovništva. A što se integracije tiče, ova zemlja za sada ima velike probleme.

Dok nisam stigla u Estoniju, mislila sam da su događaji oko Bronzanog vojnika i događaj s jajima koje su omladinci iz pokreta „Naši“ bacali na estonsku ambasadu u Moskvi dva, samo slučajnim sticajem okolnosti, povezana događaja.

Međutim, ovaj napad je bio planiran čitave dve godine. Šta!? Napad jajima dve godine!? Da, dve godine. Jer u slučajevima kada je taj protiv koga se „treba boriti“ već stupio u NATO, udvorička žgadija uvek ratuje jajima. To jest, protiv protivnika kao što je na primer Estonija koja je stupila u NATO, u rat se šalje žgadija naoružana jajima, a protiv Gruzije koja nije stupila u NATO, mirne duše se mogu poslati i tenkovi.

Da podsetim: Bronzani vojnik je sovjetski spomenik koji stoji na trgu Tinismjagi u centru Talina i podignut je na mestu gde su sahranjeni sovjetski vojnici pali u Drugom svetskom ratu.

A sada, malo istorije. Saglasno paktu Ribentrop-Molotov, kao i ranijim dogovorima Staljina s Hitlerom, Crvena armija je 1940. okupirala Estoniju. Lokalni diktator Konstantin Pjats zatvoren je u ludnicu, a članovi njegove vlade streljani. Usput su zajedno sa belim emigrantima postreljali i ruske staroverce. 14. juna 1941. u Sibir je deportovano 10 hiljada Estonaca. Kasnije, kada je rat već odavno bio završen (1949), iz Estonije je u Sibir bilo deportovano još 20 hiljada ljudi, što je za jedan ovako mali narod bilo ravno ubistvu.

Kada su nacisti 1941. napali SSSR, okupirali su i Estoniju. Talin je pod dosta nejasnim okolnostima od nacista oslobođen tek 1944. Nemci su u stvari bez borbe napustili grad, a iznenada slobodni Estonci, uspeli su čak da 18. septembra 1944. proglase svoju nezavisnost i visoko nad Talinom podignu estonsku zastavu. Kada je nakon samo četiri dana od proglašenja nezavisnosti u gotovo prazan grad ušla Crvena armija, ta ista zastava je bila izrešetana mecima.

Sledio je dugogodišnji sovjetski period, zatim „pevajuća revolucija“ s kraja 80-ih, a 20. avgusta 1991. Estonija je ponovo stekla svoju nezavisnost. Bronzani vojnik je ostao na mestu na kom je uvek i bio, a na bronzanoj ploči je samo izmenjen natpis: „Svim poginulim u Drugom svetskom ratu“. Estonija je 2004. primljena u NATO, a u Kremlju su tada već značajno ojačalom Putinu, njegovi ideolozi „suverene demokratije“ objasnili kako je Rusija okružena prstenom „narandžastih revolucija“ i da je to „opasnost“ na kojoj se lepo može zarađivati.

Bivši šef kontraobaveštajne službe Estonije, Erik Kros, mi priča kako je sva ta gužva oko Bronzanog vojnika počela tako što su učenike ruskih škola, verovatno uz podršku i pomoć ruske ambasade, s povodom i bez njega, počeli redovno da dovoze pred ovaj spomenik. Vremenom je trg Tinismjagi počeo sve više da liči na moskovski park Gorkoga u vreme proslave Dana pripadnika desantnih jedinica. „Da bi obeležio teritoriju, ruski pas je ponovo podigao svoju zadnju nogu“ – s puno zlobe su glasno komentarisali neki Estonci.

Određeni postupci uvek izazivaju određene odgovore na njih i već sledećeg 9 maja, posle mitinga ruskih marginalaca na kome se slavio Dan pobede, s visoko podnetim plakatom se ispred spomenika pojavio estonski marginalac Jurij Bem. Na plakatu je pisalo: „Građanine Estonije! Ovako izgleda vojnik koji je ubijao tvoj narod“. Bem je tom prilikom dobio po njušci, a od toga dana, ekstremni marginalci obeju strana su redovno počeli da polažu vence ispred Bronzanog vojnika. Jedni od svežeg cveća, a drugi od bodljikave žice. Da bi se Bronzani vojnik zaštitio od noćnih poseta estonskih fašista, osnovana je organizacija pod nazivom „Noćna straža“, a lideri ove organizacije, veoma brzo su stekli ružnu naviku da se sastaju sa ljudima zaposlenima u ruskoj ambasadi, i to ne u prostorijama ambasade, već tajno, usput zamećući svoje tragove.

I došlo je vreme izbora. Desnica je narodu obećala: „Mi ćemo preseliti spomenik!“, a reformisti, u težnji da preotmu glasove desnice, gromoglasno su najavili: „I mi ćemo preseliti spomenik!“. No izbori prođoše, a reformisti zaboraviše na data obećanja. „Šta je sa spomenikom?“ – glasno je zavapila desnica.

Tako su reformisti, u rano jutro 27. aprila 2007. niskom ogradom ogradili spomenik i započeli radove na njegovom premeštanju. Istoga dana uveče, razjarena gomila je već lomila grad.

A kako se uopšte stvorila ta gomila? Glavni organizator gnevnih demonstranata bila je ruska televizija. Tek što je ograda oko spomenika bila podignuta, a svi ruski državni televizijski kanali su već grmeli o tome kako se ugnjeteni ruski narod masovno podigao protiv estonskih fašista. Postojala je i posebna mreža organizatora na terenu. Užurbano su obilazili adrese prestupnika raznih boja, kao i domove u kojima žive srednjoškolci i studenti, i obaveštavali ih o tome da će te večeri na trgu biti mnogo interesantno. Kasnije je ustanovljeno da je sedamdeset odsto lica koja su posle ovih uličnih nereda pritvorena, imalo već otvoren dosije o kriminalnim delima učinjenim u prošlosti.

Večernji protestni miting je te noći prerastao u pogrom. Izbezumljena gomila razbijala je izloge i nosila sve što joj je palo pod ruke. Nisu pošteđene ni knjižare, mada, ruku na srce, nijednu knjigu nisu odneli. Zato je iz prodavnice Hugo Boss nestalo bukvalno sve. Cele su ostale samo juvelirnice. Spaslo ih je blindirano staklo na izlozima. „Sve je to naše!“, orio se krik nad razularenom gomilom. No ono što zapravo iznenađuje nije sam pogrom. Mnogo je zanimljiviji bio cyber-attack na Estoniju, započet iste večeri.

Kasnije je komesar pokreta „Naši“ Konstantin Goloskokov izjavio da je on bio taj koji je organizovao ovaj hakerski napad. Isto to je izjavio i deputat Dume Sergej Markov, tvrdeći da su napad organizovali on i njegov „pomoćnik“. Teško je reći da li su ova dva borca, toliko željna da ih neko pomiluje po glavi, pohvali ili im dodeli medalju, bili svesni da ovim izjavama javno priznaju krivicu za vrlo ozbiljno krivično delo (u Engleskoj se na primer, za ovakvo delo može izreći kazna od deset godina zatvora). Ili su možda ovi drugovi svojim izjavama zapravo prikrivali nekog trećeg, a da istovremeno nisu imali pojma da se radi o DDoS-napadu (Distributed Denial-of-service attack) izuzetno visoke složenosti. Ovo nije bio obični DDoS-napad u kome botneti tuku po digitalnoj adresi nekog konkretnog sajta. Ovoga puta je napadu bila izložena digitalna adresa sajta na njegovom nejm-serveru, a kada je nejm-server tom sajtu dodeljivao drugu digitalnu adresu, botneti su se neverovatnom brzinom toj promeni prilagođavali. Kraće rečeno, Markov i Goloskokov najverovatnije nisu ni razumeli da izvršavanje ovakvog zadatka zahteva saradnju sa pripadnicima međunarodnog sajber-kriminala najozbiljnije vrste, odnosno sa prestupnicima koji za velike sume novca iznajmljuju opremu i ljudske resurse sazdane za sasvim drugačije poslove.


Pitanje

Jedini realan rezultat svog tog meteža oko Bronzanog vojnika je taj da je NATO odlučio da svoj sajber-centar locira na teritoriji Estonije.

I sada se postavlja pitanje: A šta smo mi zapravo hteli? Nije valjda da smo hteli da NATO u Estoniji osniva svoj cyberwarfare centar?

Meni se čini da je cilj organizatora bio da se u Estoniji napravi ruski geto (nešto slično na primer arapskom getu u Francuskoj), to jest da se stvori etnička grupa koja će sebe uvrstiti u zlosrećnike, činiti od sebe zlosrećnike, rađati i vaspitavati nove zlosrećnike i koja će se potom truditi da na razne načine zagađuje društvenu sredinu u kojoj živi. I ovaj je plan doživeo potpuni fijasko. Ali da je kojim slučajem Estonija usporila sprovođenje svojih reformi i bila manje odlučna na sprovođenju poslova oko integracije Rusa u Estoniju i sebe u Evropu, veliko je pitanje kako bi se sve to završilo.

A ekstremnih marginalaca raznih boja će uvek biti. Za Estonca-zlosrećnika, uvek će za sve biti kriv ruski vojnik koji je pre sedamdeset godina silovao njegovu prababu, a za Rusa-zlosrećnika – estonski fašisti. Radi ilustracije, doslovno ću citirati člana politbiroa omladinskog pokreta Mlada Garda (Молодая Гвардия), Danilina: „Tim fašističkim [email protected] je u XX veku Rusija poklonila državnost. A u stvari, ti smrdljivi i podli čuhonci nemaju nikakvog prava na tu zemlju na kojoj sada žive, jer Estonija je od pamtiveka bila ruska zemlja.“

Za Estoniju je integracija ruskog dela stanovništva stvarno bolan problem. Drugačiji i ne može biti, jer za obe zemlje istorija XX veka je takođe bila veoma bolna. Ona je problem i zato što se svaki Rus koji živi u Estoniji s pravom pita: „A zašto bih se ja integrisao u Estoniju kada mogu da se integrišem pravo u Evropu?“ Integracija je problem i zato što ruski studenti iz Narve koji govore više stranih jezika odmah odlaze ili na Oksford ili na neke druge evropske univerzitete, a oni koji ostaju odlaze u taksiste i pevaju žalopojke o „prokletim čuhoncima“. Integracija je problem i zato što je među Rusima veći broj prestupnika i narkomana, kao i zato što u estonskoj policiji Rusi ne mogu da postanu načelnici. Sve su to teški, ali istovremeno i istiniti problemi, i ma koliko vam to izgledalo neverovatno, istorija nas uči da su samo stvarni problemi rešivi.

Samo nestvarni problemi ostaju nerešivi, jer za probleme sazdane na lažima nemoguće je naći rešenje. Nerešivima ih čini još i zla volja koja zlosrećnika pretvara u fašistu, a ono najstrašnije počinje kada se zahvaljujući upornoj delatnosti ološa koji izaziva i potpiruje samo ono što je nagore u ljudima, čitave nacije pretvaraju u ekstremne marginalce i kada se protivljenje bilo kog pojedinca toj zloj volji označava kao izdaja svoga naroda. Organizatori ove akcije su hteli da svi Rusi koji žive u Estoniji smatraju za svoj patriotski dug da misle onako kako misli onaj moj taksista, onako kako Palestinci misle o Jevrejima, ili Inguši o Osetincima, ili Osetinci o Gruzinima. Ali Rusi iz Estonije nisu pristali da se predaju ovoj zloj volji. Svi moji ruski poznanici kojima sam prepričavala onaj monolog taksiste, smejali su mu se jednako veselo kao i svi moji estonski poznanici, i u tom smislu ja sam ponosna na moj ruski narod. On nije pristao na palestinizaciju.

S tim u vezi, evo i jedne zanimljive priče. Godinu dana posle Bronzanog vojnika, Nikolaj Uspenski je sa mesta ruskog ambasadora u Estoniji izjavio kako se od strane estonskih vlasti vrši pritisak na ruske škole da se nastava za određeni deo predmeta iz školskog programa mora odvijati na estonskom jeziku. Odgovor na ovu njegovu izjavu stigao je od Sergeja Metleva, učenika jedne ruske škole iz Talina. On se usprotivio ambasadoru rečima da su njegovi zaključci o pritiscima na ruske škole u Estoniji apsurdni, da bi on, kao ambasador, prilikom davanja svojih izjava morao da bude malo oprezniji i da, što je najbitnije, nepoznavanje estonskog jezika može samo da ograničava rusko stanovništvo i da ga istovremeno, potencijalno može izložiti samo još većem stepenu diskriminacije. Ambasada se svim sredstvima koji su joj bili dostupni besno bacila na dotičnu školu, a uprava škole je izašla u javnost sa izjavom da „ovom sedamnaestogodišnjem dečaku niko nije dao pravo da izlaže svoje mišljenje“. Ova je izjava bila napisana tonom partijskih čistki po uzoru na 30-e godine prošlog veka, a pošto su se ljudi u ovoj zemlji već odvikli od takvog načina obraćanja, ona je izazvala veliki skandal u Estoniji.

Pokazalo se naime da sedamnaestogodišnji ruski dečak Sergej Metlev nije u svoje ime slao odgovor ruskom ambasadoru. On se tom prilikom javio s mesta generalnog sekretara Asambleje učenika, to jest omladinske organizacije učenika koja objedinjuje 58 ruskih škola u Estoniji. Jasnije je postalo još nešto. Budućnost Estonije nije u rukama taksista, već u rukama dece kao što je Metlev.

Nakon svega što se desilo, meni se učinilo da glavni problem Estonije nije integracija ruskog dela stanovništva u Estoniju, već integracija Estonije u Evropu. U uslovima globalizacije savremenog sveta, preterana briga o nacionalnom identitetu, bio on ruski, somalijski ili estonski, sama po sebi vuče zemlju u ekonomsku zaostalost. Zato je za zemlju veličine Estonije ujedinjenje sa Evropom jedino ispravno rešenje njenih problema, a to što se naziva estonski identitet je nešto što samo ometa to ujedinjenje. Vlada Estonije to vrlo dobro zna, i zato, kad god joj se ukaže prilika, ona uvek svesno preduzima korake koji pomažu brže sjedinjavanje Estonije sa Evropom.

Estonija je već odavno ne samo deo Evrope, već bi se pre moglo reći sastavni deo Skandinavije. Ono što se danas javno i glasno sprovodi u Gruziji, odavno je u tišini i bez velike galame sprovedeno u Estoniji. U svojoj poslednjoj bici, Bronzani vojnik je pao ne zato što je bio slab borac, već zato što je nemoguće naterati ljude da govore samo ruski u zemlji u kojoj će uskoro svi govoriti engleski.

 
Новая Газета, 10.11.2010. i 12.11.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 02.12.2010.