Srbija je sputana i davi se, iščekujući cunami koji će je poklopiti i odvući na dno, ili, u najboljem slučaju, nasukati na neku od pustara propalog Trećeg sveta. Novi aranžman sa MMF-om biće samo pojas za spasavanje. Srbija mora naučiti da pliva. Da zaključi politički koncezus oko nastavka reformi koji bi korenito transformisale sistemsku, poslovnu i vlasničku strukturu. Ogromna javna potrošnja, tajkuni, njihovi tržišni i politički monopoli, i dugovanja prema državi i nezaštićenim privatnim partnerima, javna preduzeća, nekvalitetne privatizacije, glomazna administracija, bezbroj ministarstava i sekretarijata, sve su to budžetske provalije koje prete da će progutati ekonomiju i politiku u celini. I gotovo bez obzira na upravni i saobraćajni kolaps koja je u koalicionom dogovoru postala plen udruženih oligarha i razularenih lidera, beogradska stvarnost je idila u poređenju sa Srbijom koja tone u čemer i beznađe.
Za reforme su potrebni i dobra volja, optimizam i energija. Za reforme je potreban Zoran Đinđić. On je tako daleko, ne samo zbog tolikih, već, godina, koje nas dele od njegovog nestanka, nego i u opštoj nemoći da mu se u godini posveti više od samo jednoga dana, u nemoći da se njegove poruke prevedu u sleng savremenih političkih potreba. Zbog zabrinjavajućih težnji da se njegovo nasleđe, na jednoj strani, dodatno umrlja, relativizuje i ospori, a na drugoj da se etika odgovornosti zameni estetikom, zaludnim šetnjama, nemuštim govorima, razglabanjima po medijskim pričaonicama, glupiranjem po Velikom bratu. Poštovati premijera Đinđića značilo bi plakati u sebi i nuditi osnovanu nadu svima ostalim.
Sve se srozalo u jedan čaršijski, interesni prosek. Vreme je, samo po sebi, neumoljivo. Nije dovoljno da smo, iz tekućih afera, saznali da je u spoljnim poslovima satkana nova udbaška struktura koja je kriminalizovala državu u celini. Očigledna je nemoć države pred visokim verskim dostojanstvenicima koji nekoliko stotina hiljada svojih sugrađana, možda i vernika, smatraju i nazivaju bolesnicima. Olivera Kovačević je na državnoj televiziji raskrinkala jednu gotovo eshatološku mržnju, prožetu palanačkim primitivizmom, koja ne prihvata beskrajno složenu ljudsku prirodu, koja nalaže etičko i tolerantno poimanje jednakosti u zajednici, i državnoj i duhovnoj. U opipljivom, banalnom svetu, nije dovoljno saznanje da je jedan ministar u zaveri protiv vlade, ne samo kao namerno očuvan ostatak prethodne klero-boljševičke administracije, nego i kao činilac podmukle, opasne ravnoteže između sekularizma i teokratije. I nemaju naročitu važnost nova saznanja ko je, u trenutku atentata, poslužio kao alibi inženjeru dezintegracije, agresije i zločina, niti pretpostavke otkud tolika toplina i seta kad se raspreda o takvom susretu. Ko je amnestirao od pojave pred sudom sudiju koja je pustila Bagzija, kome ne odgovara unakrsno ispitivanje Koštunice, Bulatovića i Tomića? Sve je to danas verovatno manje važno, i vreme je možda uzelo svoj danak. Ali etika odgovornosti nalaže premijeru da otpusti ministre koji su ruglo Srbije pred civilizacijom, koji u vladi zastupaju crkvu umesto države i građanstva u celini, koji su na platnim spiskovima oligarha, ili da javno postavi pitanje da li zbog prekida u lancu političke korupcije prvog čoveka Zrenjanina drže šest meseci, kao da je Bernard Mejdof, pa i ovaj je u kućnom pritvoru, a sve ostalo je za javnost manje važno i predmet suda.
Novi aranžman između Srbije i MMF-a već osporavaju mafijaški mediji, uključujući analitičare koje honoriše država na osnovu stend baj aranžmana prethodne administracije. Reforme koje sugeriše MMF zato bi se mogle razumeti i u svetlosti etike odgovornosti koja podrazumeva ljudsku jednakost i unapređivanje sistemskih sloboda. Smanjenje javnih rashoda samo će napumpati pojas za spasavanje. Hitno je neophodna reforma vlasničke strukture, uključujući decentralizaciju i denacionalizaciju. Da nam ne otimaju luku, apoteke i bazene, imovinu prestonice koju je preuzela republika, da bi je poklonili, za privatnu umesto za berzovnu cenu, bivšim ministrima iste republike koji su, umesto Srbije kao uređene demokratije, preživeli sopstvenu epohu zločina i pljačke.
Stvarni prioriteti su nove poreske olakšice, umesto novih poreskih opterećenja koja će oterati potencijalne investitore i podsticati odlivanje kapitala, pad vrednosti akcija ili devastirati tržište nekretnina. Cinično je pozivanje na krizu kojim se odlaže privatizacija javnih preduzeća. Premijera u pregovorima ne bi smelo da interesuje mišljenje većine
zatrovane mržnjama, fobijama i nekompetencijom. Prioritet Srbije je liderstvo za slobodu i civilizaciju.
Američki predsednik Obama već je korigovao predizborne stavove o protekcionizmu, i obećao da administracija neće ugušiti najdinamičniju svetsku ekonomiju. Etika odgovornosti je odlika karaktera. I zato nam nedostaju energija i optimizam Zorana Đinđića, koji je menjao Srbiju transformišući sebe samog.
- Oceansize – Music For a Nurse
Danas, 17.03.2009.
Peščanik.net, 17.03.2009.