Kad se ljudi izvan sveta novca zainteresuju za njega, ubrzo shvate da većinu stvari koje izbezumljuju javnost insajderi smatraju rutinskim i normalnim. Uzmite, recimo, iznose koji se isplaćuju bankarima, ili efekat špekulativnog novca koji na klik mišem obilazi svet, razarajući čitave industrije i nacionalne privrede kako mu volja. Za ljude od novca, to su samo činjenice o tome kako svet funkcioniše i moraju se prihvatiti, u nedostatku kredibilnog plana za pravljenje novog sistema na drugoj planeti.
Međutim, s vremena na vreme, desi se nešto što zavrti stvari u suprotnom pravcu, pa se ljudi od novca prepadnu više nego mi ostali. To se dogodilo krajem 2007, kada je nastupila kreditna kriza, a sada se dešava ponovo. Uzrok je kriza evra, i rizik da će ekonomske poteškoće sedamnaest država koje čine evrozonu razbiti Evropsku uniju. Ovakav ishod nekad se smatrao paničarskom fantazijom. Danas razumni ljudi to vide kao realnu mogućnost – a ako se to zaista dogodi, nastaće finansijska konvulzija prema kojoj će bankrot Lehman Brothersa izgledati kao dečja igra.
Direktni uzrok sadašnje krize jeste ekonomska situacija u Grčkoj. Grčka država, budući da se godinama oslanjala na pozajmice i uglavnom lažirane ekonomske podatke, ne može da vraća dugove, koji se približavaju sumi od pola triliona dolara – a to je mnogo para za zemlju sa 11 miliona stanovnika. Posledica je da se Grčka nalazi na ivici da proglasi bankrot. Jedino pitanje je da li će bankrot biti uredan, ublažen kreditima Evropske centralne banke i MMF-a, i uz dogovore o prinudnim gubicima za investitore, koji se eufemistički nazivaju „šišanjem“. Ako bankrot ne bude takav, sled događaja biće haotičan i nepripremljen, i skoro sigurno će podrazumevati izlazak Grčke iz evrozone, a možda i iz Evropske unije.
Nema ni modela, ni plana, niti mehanizma za ovakav scenario; smatralo se da je on nemoguć. Zato ga se ljudi toliko boje. Nepostojanje izvodljive izlazne strategije verovatno je jedan od ključnih nedostataka evrozone. Vodeći principi ove valute, puštene u opticaj 1999, trebalo je da budu sadržani u nizu pravila za ograničenje godišnjeg deficita jedne zemlje na tri procenata njenog BDP-a, a ukupnog duga na 60 posto BDP-a. To je bila lepa ideja, ali do 2004, dve najveće privrede u evrozoni, Nemačka i Francuska, prekršile su pravila tri godine za redom. Svi su se kasno setili da predložene sankcije za države-prestupnice – ogromne novčane kazne – nisu najpametnije rešenje za ekonomije koje već imaju problema kako da izbalansiraju budžet. Zato nisu sprovedene nikakve sankcije.
Možda je to bio prvi evropski smrtni greh – činjenica da fiskalna i budžetska pravila možete kršiti bez posledica. Ili je greh bio još dublji: pokušaj da se stvori valutna zajednica od zemalja sa različiim ekonomijama, istorijama, kulturama, poreskim stopama, fiskalnim sistemima, pravnim okvirima – i sve to sa Evropskom centralnom bankom koja vrši nadzor nad valutom, ali bez paralelne kontrolne političkih institucija. Ili je to bio jednostavniji, demokratski deficit: činjenica da za birače nezadovoljne panevropskom politikom nije bilo direktne mogućnosti za najosnovniji politički čin – da najure bezobraznike. Birači su to mogli učiniti na lokalnom nivou, ali upravljanje evrom uvek je predstavljalo neugodan kompromis između različitih, a često i oprečnih nacionalnih interesa.
Kratkoročno, bitno je samo koji će biti naredni koraci. Ovo je trenutak kada odrasli treba da stupe na scenu i počiste nered. Veće i snažnije ekonomije iz evrozone – u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom – moraju da izbave Grčku, pre nego što se haos proširi na druge zemlje evrozone i na banke. Ako se „zaraza“, termin koji koriste analitičari, proširi na sve strane, države će imati problema da se zadužuju i otplaćuju dugove; ako države ne mogu da otplaćuju dugove, institucije koje su vlasnici tih dugova – već izmučene evropske banke – biće u ozbiljnoj nevolji.
Položaj ovih banaka, od 2008, predstavlja veliki problem koji svi uporno ignorišu. Provere nametnute američkim bankama nisu sprovedene u Evropi. Evropska centralna banka jeste sprovela „testove izdržljivosti“, ali su oni izgubili svaki kredibilitet 2010, kada su irske banke uspešno prošle testove, a zatim se smesta srušile, primoravši Evropsku uniju i MMF da spasava irsku državu. Veliko nepoverenje koje vlada prema nekim bankama dovelo je do panike u vezi sa njihovim deonicama, i do situacije da banke sve teže kreditiraju jedna drugu – što je bio prvi simptom krize 2008.
Tržišta potresa činjenica da vlade bogatijih evropskih zemalja, naročito vlada kancelarke Angele Merkel u Nemačkoj, potenciraju nepopularnost spasavanja drugih zemalja, umesto njihove očigledne ekonomske nužnosti. Ovo bi mogla biti samo predstava za javnost, da bi se kriza dovela do same granice, kada bi potreba za delovanjem postala toliko očigledna da bi joj to smanjilo političku cenu. (Merkel se nada ponovnom izboru 2013.) Izgleda da nemački političari prosto ne žele da objasne svojim biračima koliko je njihova zemlja imala koristi, a i dalje ima koristi, od evra, najviše zbog njegovog povoljnog uticaja na snažnu izvoznu ekonomiju Nemačke. Možda će se ispostaviti da je to istorijski propust državnog rukovodstva. Od parlamenata svih sedamnaest zemalja evrozone konstantno se traži da glasaju o tome da li treba reformisati i proširiti suviše strogi evropski mehanizam spasavanja. Ova mera je prošla u Nemačkoj, ali su očekivane skupštinske većine drugde vrlo tanke. Razlika između bezbednog evra i evra na ivici kraha jeste razlika između metaforičkog slona u sobi, koji se može ignorisati, i pravog slona u vašoj sobi, koji je tu, i kvari vazduh svojim vrelim, teškim dahom. Ta situacija se ne bi mogla ignorisati, i ona je povod za rastuću paniku. Evrozona se već nalazi u sobi sa tim slonom, a ukoliko se brzo ne preduzmu odlučni koraci, uskoro će im se pridružiti i ostatak sveta.
John Lanchester, The New Yorker, 10.10.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.10.2011.