Prvi krug predsedničkih izbora ukazao je, u najboljem slučaju, u najvedrijem osvetljenju, da politička Srbija, s društvenom osnovicom opterećenom siromaštvom, neznanjem i pesimizmom, otkriva simptome depresije i bipolarizma. I ako u njoj postoji izvesno evropsko opredeljenje, ono ne otkriva nemirenje s kulturom javne obmane, primitivizma, korupcije i pljačke. Centralna ličnost izbora, kako se predviđalo, postao je Koštunica, sa svim svojim kandidatima, kao srpsko ovaploćenje nove autoritarne Moskve.
Srbija neumorno proizvodi kontroverze. To nije slučajno. Relativizacija svih vrednosti, od pojedinačnih, ljudskih, do političkih i kulturnih, na duhovnoj vertikali od Srebrenice do Kustendorfa, jedini je preostali prostor opstanka njene antievropske i antidemokratske nomenklature. Zato, ponekad, nije zahvalno, možda i moguće, donositi konačne sudove, i kad je u pitanju opšta budućnost Srbije.
Nepristajanje Holandije i Belgije da Srbija 28. januara potpiše SSP sa EU bez pune saradnje s Haškim tribunalom, koja podrazumeva izručenje Mladića Hagu, na prvi pogled je evropski novogodišnji poklon Koštunici. Guranje Srbije u naručje Moskvi. Podrška autoritarnoj političkoj osovini koja će kontaminirati upravo onaj deo evropskog prostora koji je najteže evropeizirati. Ugroziti stabilnost svih suseda Srbije, uključujući onih koji su uspeli da se zaklone sa one strane evropske zavese. Niko iz vlasti, mada su u toku izbori, kad se obećava, nije naslutio izvesnost da će Srbija poštovati preuzetu obavezu i isporučiti jednog masovnog zločinca. Od onih za koje ne postoji pretpostavka nevinosti. Koja je, za takve, ravna amnestiji.
Na opipljivu opasnost koja preti od takvog stanovišta, da je evropsko članstvo privilegija koja se mora zaraditi, podsetio je portparol Tužilastva za ratne zločine Bruno Vekarić, da se time otežava nimalo jednostavan položaj Akcionog tima i onih koji rade na “ispunjavanju obaveza Srbije prema sudu u Hagu”. Drugim rečima, tzv. demokratski blok je u protekle četiri godine zvaničnom propagandom koja je relativizovala i vrednosti koje su najhumanije prirode, veličajući pseudoortodoksni tribalizam i novu nacionalnu sujetu, srozao, pre svih, institucije koje su usredsređene na istragu zločina i evropski integracioni proces. Gotovo da je dovoljno podsetiti na lični i politički odnos premijera Koštunice sa Slovenijom, ne samo kao predsedavajućom EU, koja je u evropsku integraciju Srbije unela najviše dobre volje; ili prema lideru DPS Milu Đukanoviću koji je na sastanku šefova diplomatskih misija zemalja EU u Crnoj Gori nedavno ocenio da “Srbija ima potencijala da bude lider regionalne politike na putu ka članstvu u EU”.
U svetlosti zvaničnih opredeljenja srpske vlade i parlamenta, stav Holandije i Belgije mogao bi se dovesti i u sklad s pretnjama koje izriču premijer i njemu najbliži ministri, da će uspostavljanje evropske misije na Kosovu podrazumevati odustajanje Srbije od evropskih integracija. Otimaju nam i Ratka i Kosovo. I da će dalji postupci vlasti biti usredsređeni na dalju opstrukciju institucionalnih i administrativnih postupaka neophodnih za potpunu liberalizaciju viznog režima sa zemljama EU. O tom pitanju se, ponovo, ne izjašnjavaju, osim sporednih, u političkom smislu, činovnika u vladi, ličnosti koje su u stanju da donose važne odluke.
Holandski ministar za Evropu Frans Timermans uveren je, međutim, da bi “za srpske vlasti trebalo da bude lako da izruče Mladića”, mada je situacija s preostalom trojicom optuženika “manje jasna”. Da li takvi stavovi doprinose putinizaciji Srbije?
U taj proces uključila se i DS pristankom na nezakonitu privatizaciju NIS-a, i isto tako sporan energetski sporazum s Moskvom, koji je postao i politički. I iz takve perspektive, Holandija i Belgija su blagonaklone prema Srbiji, čija vlada otvoreno krši sopstvene zakone, i time se hvali. Prethodna sporna privatizacija, u kojoj je učesvovao, takođe protivzakonito, sam premijer, okončana je hapšenjem “stečajne mafije”, a Srbija je danas jedna od evropskih zemalja, s Belorusijom i Rusijom, koja ima političke zatvorenike, poput sudije Trgovinskog suda Gorana Kljajevića. Najpopularnju političku stranku u Srbiji osnovao je ovdašnji KGB kao pesnicu u politici ratne agresije, zločina i pljačke. Vlada je otvoreno opstruirala proces istrage i suđenja političkim nalogodavcima premijera dr Zorana Đinđića. Srpski parlament je sumrak političke, i svake kulture. Stvarno lice političke Srbije su naslovne stranice njenih tabloida na kojima se iživljavaju najniže strasti koje ponekad u sebi nemaju ničeg ljudskog. Beogradska, dok vladina “Politika” te niskosti naizgled intelektualizuje. U stvari bi ovakav spisak incidenata, afera i zvaničnog kriminala mogao da se otegne u nedogled, a stvar je dobre volje svih evropskih zvaničnika koja ga ne pominju.
Videće se da li će tu dobru volju otkriti i evropski odgovori na ishod prvog kruga predsedničkih izbora. Da li će i oni nastaviti da tragaju za demokratskom i evropskom Srbijom koja ponovo ne otkriva da postoji. Mada je traganje za dobrim jedna od odlika racionalne i prosvećene kulture koja se obično naziva evropskom. Srbija je u tom smislu za tu kulturu i politiku, istovremeno, izazov, iskušenje i prepreka.
Danas, 22.01.2008.
Peščanik.net, 21.01.2008.