Predmet Lepojić protiv Srbije

Presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 6. novembra 2007. bila je, po svemu sudeći, jedini način da se najzaostalija opština u Srbiji nađe u Evropi; prvi put je grupa ljudi u zabiti u kojoj decenijama vlada jedan interesni klan, odlučila da kaže sve o predsedniku skupštine opštine Petru Jončiću, direktoru Društvenog preduzeća “Lisca”, jedine fabrike koja je, zahvaljujući suvlasništvu slovenačkog partnera, radila i delila minimalne zarade, o čoveku koji je godinama odlučivao o vitalnim interesima građana.

Pune dve godine od rušenja režima Slobodana Miloševića, u Babušnici su građani morali da osnuju nezavisne novine, kako bi odštampali notornu istinu – da predsednik najzaostalije opštine u Srbiji nikako nije uspešan političar, kakvim se predstavljao u predizbornoj kampanji te 2002. I da, kao direktor firme protiv koga se vodi istraga za privredni kriminal, svakako nije uspešni privrednik. To je, u ime javnosti, tvrdio Zoran Lepojić, autor, ispostaviće se, za Babušnicu i štampu u Srbiji, istorijskog teksta.

U avgustu 2002, u prvom broju Narodnih lužničkih novina, Lepojić, tada predsednik lokalnog odbora Demohrišćanske stranke Srbije, objavio je komentar pod naslovom “Nasilnički predsednik”, zbog kojeg je osuđen za klevetu, a docnije u parničnom postupku obavezan da plati predsedniku Jončiću novčani iznos od 120.000 dinara, na ime prouzrokovane neimovinske štete.

Pet godina nakon objavljivanja teksta i pravosudne epopeje koju su pratili oštri udarci opštinskog vrha (Lepojićev otac je otpušten, a Lepojićevo građevinsko preduzeće onemogućeno da posluje), Evropski sud za ljudska prava doneo je 6. novembra 2007. odluku u predmetu „Lepojić protiv Srbije“, po predstavci koju je ovom sudu 6. aprila 2005. godine podneo Zoran Lepojić, koga je zastupao Beogradski centar za ljudska prava, sa tvrdnjom da je povređena njegova sloboda izražavanja zajamčena članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Drski opozicionar i sumanuti predsednik opštine

Nijedan navod u Lepojićevom tekstu nije bio netačan, ali je njegova drskost izazvala paniku u opštinskim strukturama vlasti:

„Građani Opštine Babušnica već duže vreme nemaju predsednika Skupštine Opštine, jer je doskorašnji predsednik [P. J.] isključen iz stranke JUL [politička partija] i time mu je po sili zakona prestao mandat… i pored zvaničnog mišljenja Ministarstva pravde i lokalne samouprave da ne može da obavlja funkciju predsednika SO Babušnica u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi… [P. J.]… smatra da nije greh da još bude… [na ovoj funkciji]… jer je… neophodan za… dalji razvoj i prosperitet… [Opštine]…”, pisao je Lepojić.

Objavio je sve aktuelne javne tajne o moralnom integritetu Petra Jončića, postavljajući pitanje zašto se Jončić “na silu gura da statira kao predsednik SO Babušnica, pritom praveći zakonske prestupe koji imaju težinu krivičnog dela”.

“Možda mu je potrebna funkcija predsednika SO da njome brani svoj lični integritet, koji mu je ozbiljno ugrožen krivičnim prijavama koje su podnesene protiv njega, u kojima postoji indicija da je zloupotrebom službenog položaja kao direktor državnog preduzeća “Lisca” sebi pribavio enormnu materijalnu korist?… [P. J.] je dobro poznato da će… [kao bivši predsednik opštine]… njegova pozicija direktora Lisce, u kojoj se sumnja da je počinio određena krivična dela, biti takođe ozbiljno ugrožena. On shvata da… [kao običan građanin]… on više neće… [imati bilo kakvu važnost]… kod lokalnih [šefova policije i drugih]… Tako, u svojoj julovskoj euforiji, pod sloganom „para vrti gde burgija neće“, zarad svoje lične egzistencije, [P. J.] sumanuto troši novac građana Opštine na… sponzorstva… [i]… gala ručkove… ne shvatajući da mu je vreme isteklo i da mu je mesto na političkom smetlištu“, pisao je Lepojić (cit. prema presudi ESLJP).

Danas Lepojić tvrdi da je Petra Jončića najviše pogodilo to što se neko uopšte usudio da o njemu piše negativno.

Kriminalac brani svoju čast i traži pravdu

“Smatrao je, kao i većina lokalnih vlastodržaca, da je nedodirljiv i da može neograničeno da vlada, zastrašujući građane. Logično je bilo i da Sud u Babušnici bude na njegovoj strani, pravosuđe je kršilo etiku svog poziva, iživljavali su se i na sam pomen ljudskih prava. Opštinski odbor DHSS vodio je kampanju za suzbijanja kriminala; podnosili smo prijave i dobio sam od Tužilaštva i policije informaciju da se protiv tadašnjeg direktora “Lisce” i predsednika opštine vode postupci, odnosno da se sumnja u to da je on izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja, čime je sebi i drugima pribavio materijalnu korist. A kao smenjeni predsednik OO JUL on je bio odbornik koji je izgubio mandat, te nije imao prava da rukovodi Skupštinom opštine. O tome sam dobio tumačenje Ministarstva za lokalnu samoupravu koje nije bilo obavezujuće; on je nastavio da radi i kao predsednik opštine i tužio me sudu. U krivičnom postupku je dokazano da sam prekršio član 92. Zakona, po kojem se za klevetu gonilo i po službenoj dužnosti. Postupak je vodio sudija Nebojša Kostić; ja sam prilagao dokaze koje je on samo pogledao i odbacio. Bukvalno nije smeo da uzme u ruke moje dokaze, a još manje da ih razmatra. Potom je usledila parnica koju sam takođe izgubio. Sudija Olgica Petrović, po nekom automatizmu, u parnici je dosudila da treba da mu platim 120.000 dinara kao obeštećenje i još 30.000 za troškove. To je tada ukupno bilo oko dve hiljade evra. Nisam imao nikakvog izbora i pokrenuo sam postupak u Strazburu, najpre preko leskovačkog Odbora za ljudska prava koji me je zastupao. Doneta je presuda u moju korist, Opštinski sud mi je isplatio tri hiljade evra”, kaže Zoran Lepojić.

Razlog za obraćanje Evropskom sudu bile su, dakle, pravnosnažne osuđujuće presude domaćih sudova izrečene protiv podnosioca predstavke, po privatnoj krivičnoj i građanskoj tužbi za povredu dostojanstva podnetoj od strane tadašnjeg predsednika Skupštine opštine Babušnica. Naime, podnosilac predstavke bio je suočen na prvom mestu sa privatnom krivičnom tužbom predsednika opštine, koji je pred sudom tvrdio da je podnosilac predstavke povredio njegovu čast na taj način što je u toku predizborne kampanje, i to kao predsednik lokalnog ogranka Demohrišćanske stranke Srbije, objavio članak u lokalnim novinama, u kojem je izneo tvrdnje da on nezakonito obavlja funkciju predsednika opštine zbog toga što je isključen iz stranke JUL, ispred koje je ranije izabran na tu funkciju, da je protiv njega podnošeno više krivičnih prijava u vezi sa navodnom zloupotrebom službenog položaja, te da „u svojoj julovskoj euforiji“ predsednik „sumanuto troši novac građana Opštine na… sponzorstva… i… gala ručkove“.

Ritam pravosudne bahatosti

Po osnovu ove krivične tužbe, Opštinski sud je 13. juna 2003. godine proglasio tuženog krivim za klevetu i uslovno ga kaznio sa 15.000 dinara novčane kazne zbog objavljivanja stava da tužilac u „julovskoj euforiji“ sumanuto troši novac građana opštine na sponzorstva i gala ručkove. U obrazloženju ove odluke, domaći sud izražava mišljenje da tuženi nije dokazao istinitost svoje tvrdnje, niti da je imao osnova da veruje da je ona istinita. Uz to, Sud nalazi da se reč „sumanuto“ koju je tuženi upotrebio, može tumačiti kao stav o mentalnoj bolesti tužioca, te da je korišćenje ove reči imalo za cilj da omalovaži predsednika opštine, a ne da informiše javnost.

Odluku prvostepenog suda potvrdio je 8. oktobra 2004. i drugostepeni sud, te je ona tako postala pravosnažna. Par meseci nakon toga, predsednik opštine je podneo novu tužbu protiv podnosioca predstavke i to za naknadu neimovinske štete u visini od 500.000 dinara, koju je pretrpeo zbog objavljivanja teksta koji je već bio predmet rasprave u krivičnom postupku. Odlučujući po zahtevu, Opštinski sud je doneo presudu u korist tužioca i naložio tuženom da predsedniku opštine isplati novčani iznos od 120.000 dinara na ime prouzrokovane neimovinske štete.

U obrazloženju odluke parničnog suda se, između ostalog, kaže da izjave kojima se kritikuje predsednik opštine ne smeju da sadrže stavove kojima se duboko vređa njegova čast, ugled i dostojanstvo, te da čast, ugled i dostojanstvo predsednika opštine kao izabranog funkcionera i direktora veoma uspešnog lokalnog preduzeća „ima više značaja od… časti, ugleda i dostojanstva… običnog građanina. U postupku po žalbi podnosioca predstavke, drugostepeni parnični sud potvrdio je presudu prvostepenog suda, čime je ona postala pravosnažna.

Razmatrajući predstavku podnosioca, Evropski sud na prvom mestu skreće pažnju na načelna pravna pravila koja se odnose na sferu prostiranja slobode izražavanja, među kojima se u kontekstu konkretnog slučaja ističu sledeća: sloboda izražavanja zajamčena članom 10 Konvencije predstavlja jedan od temelja demokratskog društva; ova sloboda ne obuhvata samo iznošenje stavova i mišljenja koja su prihvatljiva sa stanovišta većine u društvu, već i ona koja mogu da šokiraju, uvrede ili uznemire; ova sloboda takođe obuhvata objavljivanje onih informacija koje se odnose na pitanja od javnog značaja, čak i onda kad su te informacije štetne po pojedince; granice prihvatljive kritike šire su onda kad se govori o političarima; sloboda izražavanja važna je za ostvarivanje legitimnih interesa političkih stranaka i njihovih članova, a posebno u vreme predizborne kampanje; kad se sloboda izražavanja ograničava, mora se uzeti u obzir pitanje da li se sporne informacije tiču privatnog života pojedinca ili pak postupanja lica koje zauzima službeni položaj; uvek se mora pokazati suzdržanost u pogledu izricanja krivičnih sankcija za izraženi stav ili mišljenje.

“Jak jezik” u Strazburu

Nakon upućivanja na ova pravila, Evropski sud utvrđuje da se osuđujuće presude izrečene podnosiocu predstavke smatraju ograničenjem slobode izražavanja garantovane članom 10 Konvencije, te da su one donete na osnovu prva dva pravila o dopuštenosti ograničenja koja se odnose na njegovu propisanost i legitimnost. Međutim, u razmatranju ispunjenosti trećeg uslova za ograničenje, koji se odnosi na pitanje o tome da li su mere ograničenja u konkretnom slučaju bile neophodne uzimajući u obzir standarde demokratskog društva, Sud na prvom mestu konstatuje da je podnosilac predstavke napisao i objavio sporni tekst u toku predizborne kamapnje u kojoj je kao političar i sam učestvovao. Meta kritike podnosioca predstavke, nastavlja svoje obrazloženje Sud, bio je predsednik opštine koji se u skladu sa ustaljenom praksom kvalifikuje kao javna ličnost. Uz to, kaže Sud, reč „sumanuto“ koju je iskoristio podnosilac predstavke, očigledno nije opisivala njegovo mentalno stanje, već se odnosila na način navodnog trošenja novca lokalnih poreskih obveznika.

Iako podnosilac predstavke nije mogao u postupku pred domaćim sudovima da dokaže istinitost svojih tvrdnji, navodi Sud, on je ipak imao razloga da veruje da je predsednik opštine umešan u izvršenje određenih krivičnih dela. Dakle, zaključuje svoje obrazloženje odluke Sud, bez obzira što je u objavljenom tekstu korišćen „jak jezik“, stavovi podnosioca predstavke, i to sudeći po njihovoj sadržini, tonu i konktekstu, nisu predstavljali lični napad na predsednika opštine, niti su se ticali njegovog privatnog života, već su bili usredsređeni na pitanja od javnog interesa.

S obzirom na ove konstatacije, kao i s obzirom na prirodu kazne koja je izrečena podnosiocu predstavke i koja je mogla biti zamenjena efektivnom krivičnom kaznom, a posebno uzimajući u obzir „dvosmislenost“ shvatanja domaćih sudova po kojima se ugled i dostojanstvo predsednika opštine vrednuju više od istih ličnih dobara drugih građana, Evropski sud potvrđuje da u konkretnom slučaju ograničenje slobode izražavanja koje je izvršeno izricanjem osuđujućih presuda domaćih sudova, nije bilo neophodno u demokratskom društvu, te da je stoga došlo do povrede člana 10 Evropske konvencije. Sud takođe konstatuje da je izvesno da je podnosilac predstavke pretrpeo štetu time što mu je neopravdano ograničena sloboda izražavanja, te mu zbog toga dosuđuje i naknadu štete u visini od 3.000 evra.

Zoran Lepojić kaže da je presudom dobio satisfakciju.

“Dokazao sam da nema nedodirljivih i da se čak i na jugu Srbije, u malom mestu, može pobediti strah, kad čovek govori istinu, ima dokaze i bori se protiv samovlašća. Nažalost, to sam dokazao u inostranstvu, a ne pred domaćim sudovima, ali verujem da nešto može da se promeni u Srbiji, pa i da ta promena dođe do Babušnice. Nisam očekivao neko potpuno zadovoljenje, nisam iz takvih materijalnih razloga ni počeo da se bavim politikom, nego pre svega da promenim nešto nabolje.

Nisam više mogao da trpim da mi vređaju inteligenciju, da slušam, kao i brojni građani godinama unazad, kako je predsednik opštine “ugledni privrednik” i “ličnost od autoriteta”, a Babušnica je bila na samom dnu svih statističkih spiskova, po zaradi, razvijenosti, po svim parametrima. Zbog toga je i danas Babušnica u opasnosti da postane mesna zajednica, jer je to mesto koje napuštaju svi koji mogu da rade bilo šta. Tokom kampanje za lokalne izbore 2004. prvi put se dogodilo da neko javno progovori o malverzacijama Petra Jončića; ja nisam govorio napamet, imao sam dokaze, jer je protiv njega, nakon istrage u preduzeću “Lisca” kojim je rukovodio, podignuta krivična prijava. Osnovali smo novine zbog medijskog mraka, u njima sam objavio svoja saznanja, a potom i više puta pozivao Jončića da u TV duelu sučelimo svoja saznanja i stavove. A odgovor su bile tužbe”, konstatuje Lepojić.

Evropski sud za ljudska prava je svojom drugom presudom od 20. novembra 2007. u slučaju Filipović protiv Srbije – reč je, takođe, o javnoj kritici Petra Jončića koju je na predizbornom skupu izneo poreski inspektor, optužujući predsednika za utaju poreza – takođe je utvrdio da mešanje domaćeg suda nije bilo neophodno u demokratskom društvu i da je takođe povređena odredba člana 10 Konvencije, jer je pravnosnažna presuda parničnog suda bez sumnje predstavljala mešanje u pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja.

“Priznanje” Vrhovnog suda Srbije

Nakon presuda, Sektor za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava Ministarstva za ljudska i manjinska prava zatražio je da Vrhovni sud Srbije zauzme načelni stav da domaći sudovi prilikom odmeravanja visine novčane kazne predviđene za krivično delo klevete imaju u vidu stav koji je Evropski sud zauzeo povodom slučaja Lepojić i Filipović.

“Imajući u vidu stavove domaćih sudova u navedenim presudama i stav Evropskog suda za ljudska prava u svojim presudama u slučajevima Lepojić i Filipović povodom tih presuda, na sednici Krivičnog odeljenja usvojeno je predloženo pravno shvatanje, upravo radi budućeg postupanja domaćih sudova u sličnim situacijama, gde bi se buduća sudska praksa uskladila upravo sa stavovima sadržanim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Lepojić i Filipović, kako vrednosni sudovi o javnim ličnostima u pravilu ne bi trebalo da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva, jer intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom društvu i da je sloboda izražavanja predviđena članom 10 Konvencije temelj jednog demokratskog društva i da sloboda izražavanja pojedinca ne važi samo za informacije, ili ideje koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava, jer je to sve usredsređeno na pitanja od javnog interesa a ne na privatni život javnih ličnosti”, glasi deo Pravnog shvatanja Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, usvojenog na sednici održanoj 25. novembra 2008.

Nasilje i strah

Babušnički slučaj dobio je očekivani, pomalo bizarni epilog, kako kaže Zoran Lepojić; Slovenci su 2008. bukvalno izbacili Jončića iz “Lisce” zbog mahinacija sa bonovima i troškovima kuhinje u kojoj su spremani obroci za zaposlene. U vreme direktorovanja preosetljivog predsednika opštine dnevno su se u maloj fabrici trošile enormne količine slanine i pasulja.

“Ništa se otad nije promenilo, kasnije sam podnosio krivične prijave i protiv sudija, ali bez rezultata. Evo primera njihovog odnosa prema Konvenciji: u parničnom postupku sam se pred sudijom Olgicom Petrović pozvao na Konvenciju, a ona mi je rekla: “Evropska unija ne stanuje u Babušnici”. Znao sam kakva presuda sledi. Pokušavali su da me zastraše na sve moguće načine, jer oni, kada nekoga ne mogu da kupe, učine sve da ga zastraše. A hteo sam da sve bude pošteno; kada je čitav slučaj otvoren, na čelu stranke u kojoj sam bio predsednik Opštinskog odbora i moj lični prijatelj dr Vladan Batić bio je ministar pravde… I danas u Babušnici ne mogu da nađem posao, živim i radim u Beogradu, sitnije građevinske poslove. Svi su mislili da ću nadrljati, jer se “kačim” sa pogrešnim čovekom, a posle su mi čestitali. Međutim, to je kratko trajalo, protiv te vrhuške na vlasti se ne može mnogo učiniti, jer imaju svoje medije, opštinske činovnike koji po svim selima rade kampanju 365 dana u godini.

Sada sam u penziji, kadrovi iz JUL-a i SPS-a su se odmah posle Petog oktobra infiltrirali u sve partije, izuzev u DHSS, jer sam ja to sprečio. Sada je na vlasti koalicija SNS-SPS, ali su u SNS 40 odsto ljudi iz SPS-a i JUL-a. Vlada strah, cela nomenklatura vlasti je povezana, opština, policija, znaju sve o svakome, slabu tačku uz pomoć koje mogu da ucenjuju. A ucenjuju i obećavajući posao, zapošljavaju u opštinskoj upravi, na teret budžeta. Ljudi se teško odlučuju za neki politički angažman, a i kada se odluče, nisu jedinstveni. Polovina odbornika je pod nekim krivičnim prijavama, najviše ih je povezano sa potpisivanjem štetnog ugovora o koncesiji sa niškim “Naisusom” o korišćenju vode, od koga opština godišnje gubi milion evra”, konstatuje naš sagovornik.

Peščanik.net, 29.03.2013.

Srodni link: VIDEO – Slučaj Lepojić

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI