Evropa ne stanuje u Babušnici

Radio emisija 28.06.2013, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Srđa Popović i Dubravka Stojanović.

Svetlana Lukić: Kancelarka Merkel je pokvarila slavlje i nama i Hrvatima. Neće doći 1. jula u Zagreb da lično uvede Hrvatsku u porodicu evropskih naroda, a nama je pomutila i ovaj Vidovdan, odnosno ostavila nas je da se krčkamo još nekoliko meseci pre nego što nam uruče potvrdu da smo položili prijemni, upisali se na prvu godinu i stekli pravo da izlazimo na ispite. Na Vidovdan se tradicionalno završava i sezona ove radio emisije, a pred Miloša ovog puta kao što čujete ja izlazim bolesna, zbog toga ću vas poštedeti sebe i svog glasa koliko mogu u ovoj emisiji.

Celu prethodnu deceniju smo izgubili pokušavajući da eskiviramo saradnju sa Haškim sudom. To je sada prošlost, vreme je nepovratno izgubljeno. Dokopali smo se šanse da počnemo famozno pridruživanje EU, a tamo u zasedi čeka još jedan sud. O njemu ćemo slušati narednih godina, to je Evropski sud za ljudska prava. Baš ove nedelje taj Sud je doneo jubilarnu 70. presudu protiv Srbije, odnosno naložio je državi da njena Bezbednosno informativna agencija objavi ono što je tražila Inicijativa mladih za ljudska prava još 2006. godine, dakle, da objavi koliko je ljudi Udba prisluškivala tada. A tada je, da vas podsetim, njome rukovodio sadašnji ambasador u Ukrajini Rade Bulatović.

Peščanik se uz pomoć delegacije EU u Beogradu tokom cele prethodne sezone bavio presudama Evropskog suda protiv Srbije. Presudama koje pokazuju ceo dijapazon prava koja je država sistematski ugrožavala svojim građanima. Na našem sajtu Peščanik.net možete videti i video snimke, odnosno čitati tekstove koji se bave najparadigmatičnijim slučajevima u kojima su građani tužili državu i dobili pred Evropskom sudom. Taj temat smo nazvali Evropa ne stanuje u Babušnici. To su u stvari reči jednog sudije kada mu je skrenuta pažnja da krši Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Za nekoliko dana Peščanik će objaviti i knjigu pod istim naslovom – Evropa ne stanuje u Babušnici.

Godinama unazad i u ovoj emisiji govorimo da je pravosuđe rak-rana ove zemlje, a sada nam je i zvanično rečeno da će prvi ispiti, tj. poglavlja u pregovorima sa EU biti upravo ona koja se odnose na vladavinu prava, pravnu državu bez koje nema – sve i da postoji šest Vučića – borbe protiv korupcije.

U narednih dvadesetak minuta čućete kratak pregled nekoliko slučajeva od kojih su vam neki i poznati, u kojima je Evropski sud zaključio da je država Srbija drastično prekršila prava svojih građana. Vesna Rakić-Vodinelić će dati kratak pregled neslavne istorije odnosa Srbije i Evropskog suda, a onda ćete čuti i neke od aktera slučajeva, odnosno tzv. slučajeva rezervista, nestalih beba, radnika Leteksa iz Leskovca, novinara Željka Bodrožića i Životu Milanovića iz Jagodine, pripadnika Hare Krišne koji je godinama bio terorisan i jeste još uvek zbog svoje verske pripadnosti.

Vesna Rakić-Vodinelić: Srbija je ušla u Savet Evrope 2004. godine dok je bila u sastavu Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Da bi se ušlo u Savet Evrope potrebno je bilo da se potpiše Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je jedan od glavnih izvora prava kad je reč o zaštiti ljudskih prava i kad je reč o radu Evropskog suda za ljudska prava. Dakle, devet godina je Srbija članica Saveta Evrope i devet godina je pod jurisdikcijom Evropskog suda za ljudska prava.

Broj slučajeva koje građani vode protiv Srbije je u stalnom porastu. Dakle, Srbija je prva od svih država Saveta Evrope po broju pritužbi koje su podnesene u odnosu na broj stanovnika. Na svakih 727 stanovnika Srbije dolazi jedna pritužba. Po apsolutnom broju pritužbi Srbija je vrlo visoko plasirana, na petom mestu se nalazi, iza država kao što su Rusija, Ukrajina, Turska i Italija. E sad, što se tiče strukture pravnih stvari koje se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava između građana Srbije i Republike Srbije najveći procenat svakako tu otpada na ona prava koja su obuhvaćena članom 6. Evropske konvencije, a to je pravo na pravično suđenje.

Željko Bodrožić: Mi smo prvi put došli na udar Zakona još krajem devedesetih po Šešeljevom zakonu, sada modernije rečeno Vučićevom Zakonu o informisanju, kada su nas ekspresno osuđivali u Prekršajnom sudu. A ovi kasniji slučajevi, posle 2000. godine, oni su se odvijali pred ‘normalnim’ sudom i tu smo naišli onda potpuno zaprepašćeni na takav odnos sudija prema nama – ko god je hteo da zaradi neke pare, a bio je pomenut u novinama tužio nas je i dobio nas na sudu.

Prilikom štrajka u Mesnoj industriji PIK, koja je danas kao i većina fabrika zatvorena, u našoj zabavnoj rubrici ‘Kantar za lokalno odmeravanje’ smo se našalili da je advokat Kovanski došao u PIK, da su mu radnici zviždali, a da nije plavuša. I tu kreće taj niz procesa vezanih za taj ‘slučaj plavuše’. Imam porodicu i malu decu u to vreme i to me je spašavalo, ali je bilo stvarno neprijatnih momenata i perioda kada sam mislio da ćemo stvarno propasti skroz. I na kraju, kad smo iscrpli sve pravne mogućnosti u našoj zemlji, a u međuvremenu je ratifikovana ta Konvencija o ljudskim pravima i mi smo mogli kao građani da se žalimo Strazburu, mi smo uputili taj i još jedan slučaj koji sam ja imao protiv istoričara Jovana Pejina, Strazburu i posle dugo vremena, to je ja mislim jedno tri godine trajala ta naša prepiska sa Strazburom, mi smo dobili te slučajeve.

Kada je počela ta reforma sudstva pre nekoliko godina iz Kikinde je sudsko zvanje izgubilo njih petoro. Od tih petoro sudija njih četvoro je nas osuđivalo u tom periodu od 2002. do 2007-8. Ovom reformom reforme su svi oni vraćeni na posao. I mi smo baš i zapisali kad su se oni vratili da sad ko zna šta će biti. Mi smo spremni, oni su sad željni posla, ne znam da li će se ponovo rešiti da idu na nas.

Zoran Lepojić: Sporna rečenica za koju sam ja osuđen i gde sam ja navodno njega uvredio, citiraću, ‘Petar Junčić u JUL-ovskoj euforiji sumanuto troši sredstva građana opštine Babušnica na gala ručkove i sponzorstvo’. Da li je normalno da predsednik opštine pozove tada Lazarevića, generala koji je završio kasnije u Hagu, i da napravi na izletištu, Šanac se zove, u Babušnici, da pozove 200 gostiju o trošku Babušnice? A Babušnica je u rangu najnerazvijenijih opština, u Babušnici je sad glad, umiru od gladi, to je notorna činjenica, to je žalosno. Sudija mi je rekao da sam ja njega napravio ludim.

Prilikom suđenja kad sam se ja pozvao na Konvenciju, jer sam je našao na sajtu i decidno kažu da javne ličnosti treba da budu izložene javnosti i kritici, ja sam se pozvao na taj član, dobio sam jasan odgovor uz osmeh da u Babušnici ne stanuje EU i da je to pogrešna adresa. Nažalost, morao sam da zatražim pravdu pred Međunarodnim sudom u Strazburu, sredinom 2007. sam dobio presudu. Međunarodni sud u Strazburu je poništio presudu Opštinskog suda u Babušnici i na ime nematerijalne štete dosuđeno mi je 3.000 eura koje mi je isplatio Opštinski sud u Babušnici.

Srđan Aleksić: Sud u Strazburu je 28. novembra doneo prvostepenu presudu gde je obavezao vladu Republike Srbije da u roku od šest meseci od pravosnažnosti ove presude isplati ratne dnevnice svim učesnicima rata 1999. godine, a to znači da je došlo do povrede člana 14 Konvencije, da je došlo do diskriminacije, i člana 1 protokola koji govori o pravu na imovinu. Vlada Republike Srbije 2008. godine januara meseca je zaključila sporazum sa topličkim okrugom i 10.000 učesnika rata je dobilo ratne dnevnice. Oni su dobili otprilike po 250.000 dinara, i nama je to neki reper da toliko dobijemo i mi. Da li je Srbija trebala 2008. godine da zaključi takav sporazum ili ne, to je pitanje za njih, ali onog momenta kada ste jednoj grupi građana dali nešto, pa čak i da je neosnovano, onda morate svima isplatiti ratne dnevnice. Ja mogu da vam kažem zašto su dali pare 2008. godine, tad su bili raspisani izbori i tadašnja vlast je procenila da će da izgubi izbore u tom delu Srbije, tj. na jugu Srbije. Štampali su dva kamiona para, ljudima su dali i OK, rešeno pitanje. Međutim, to je tek sad nastao problem, sad tražimo svi jer ne sme da bude diskriminacije, moramo da dobijemo svi pare, da li neko bio iz Blaca ili iz Subotice to nije važno.

Života Milanović: Krenulo je 2001, krenule su pretnje telefonom da imam cigansku veru, da treba da se iselim. Posle toga, ne znam koliko vremena, izašao sam isto jedne noći da iznesem kantu sa smećem i kad sam se vratio, dok sam ja dvaput okrenuo ključ i naslonio se da poguram vrata, da otvorim, čovek je bio iza mene i ovako me razrezao nekim sečivom.“

Maja Mićić: Života je u toku tih pet napada bio napadan nožem, u tom trećem napadu čak su mu urezali krst na temenu glave i na grudima, a ono čime se policija bavila svaki put kada se on njima obraćao bilo je pre svega čime se on to zapravo bavi, kakva je to njegova verska zajednica, odakle oni dobijaju novac.

Života Milanović: Bukvalno svakog dana ako sam u gradu legitimisali su me policajci na ulici, pretresali torbu i tako to. Kažem, krenite od ovih klerofašističkih organizacija koje vršljaju po gradu, Obraz, kako se zove, ima gomila skinhedsa. Kaže, oni su klerofašisti po tvojim merilima, tim rečima mi je policajac rekao.

Maja Mićić: Zato je nama Evropski sud za ljudska prava 2007. godine bio poslednja instanca kojoj smo se obratili u nameri da Života dobije adekvatnu zaštitu, u nameri da država Srbija bude sankcionisana zbog toga što njeni organi, u ovom slučaju i policija i Okružno javno tužilaštvo u Jagodini, nisu uradili posao kako treba. Tri godine nakon toga taj slučaj je dobio svoj epilog, on je takođe bio i potvrđen nakon neke žalbe koju je država Srbija uputila na tu prvu odluku koju je Evropski sud za ljudska prava doneo. Tako da je nakon toga Života dobio određenu odštetu, ali ono što je važnije jeste da je državi Srbiji tada nametnuta obaveza da se pozabavi ovom problematikom, što nažalost ne možemo da kažemo da je urađeno u potpunosti i na pravi način.

Zorica Jovanović: 28. oktobra 1983. godine rodila sam zdravo muško, pravo dijete, porodila sam se u 5 sati ujutru u medicinskom centru u Ćupriji. Na porođaju je dijete dobilo ocjenu 10, tri dana je bilo pored majke, dojilo je normalno sve,napredovalo. Kada sam trebala sutradan da idem kući, uveče je dijete bilo do 11 sati kod mene, rekli su mi u 6:30 da je moj sin preminuo. Otpusnu listu nisam nikad dobila, navodno poplave; dijete mrtvo vidjela nisam. Tek kasnije kad se čovek osvjesti, kad su počele novine da informišu o sličnim situacijama roditelja kroz koje prolaze, isto kao što prolazim i ja, shvatila sam da je meni i mom suprugu mjesto među tim roditeljima, da treba da tragamo i da dođemo do istine i samo istine. Da se vidi šta je urađeno sa tom djecom, da li su ukradena, prodata, da se počinioci kazne i normalno, da dođemo do istine, da se ta djeca upoznaju sa biološkim roditeljima.

Dragica Govedarica: Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je u korist Jovanović Zorice i našao je da je u njenom slučaju došlo do povrede člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je pretrpela trajnu povredu prava na poštovanje njenog porodičnog života jer joj država u kontinuitetu nije pružila nikakve pouzdane podatke šta se desilo, o sudbini njenog sina.

Zorica Jovanović: Ja znam da je on živ, ja to znam, to majčinsko srce samo osjeća, to ne može niko drugi da zna. Ali ja osjećam, on je živ, hvala bogu, 30 godina, možda je već i porodičan čovjek, ali neka zna da postoji majka koja ga je rodila, da on nije prodato dijete, da nije usvojeno dijete, da ja nisam majka koja sam se njega odrekla, nego majka kojoj je dijete oteto, oduzeto.“

Goran Filipović: Moja supruga se porodila u Višegradskoj bolnici 1998. godine, ali je dete nestalo sa Instituta za majku i dete dan kasnije. Dakle, rodila je devojčicu 4 kg i 400 grama, to jutro se pokvario aparat za drenažu vode iz pluća i onda je prebečana na Institut. Tamo je bila 24 sata i nakon 24 sata je nestala sa Instituta za majku i dete. Ja sam došao neposredno posle navodne smrti, 15 minuta, došao na odeljenje i rekli su ‘žao nam je, dete je preminulo pre 15 minuta, mladi ste, imaćete još dece’, klasična priča. Ja sam insistirao da vidim dete, pretpostavljam da je bilo tu, međutim, nisu mi dozvolili. Ali u isto vreme vam ostave jednu stvar da vam supruga nije u dobrom stanju i onda vi gorite između dve vatre, da li ostati tu sad na odeljenju pored deteta i videti šta dalje ili se vratiti nazad u Višegradsku pa videti šta će biti i šta će se desiti sa suprugom. I onda odete u drugu bolnicu da vidite šta je tamo, dok se vratite ovamo čitava priča je već završena, dete je sklonjeno, papiri su oprani. Ništa nismo uspeli da uradimo u Tužilaštvu, jer kažu u Tužilaštvu nema krivičnog dela trgovine bebama, prema tome, ne možemo da pokrenemo ni krivično gonjenje.

Rada Pantelić: Godine 1983. u Kosovskoj Mitrovici rodila sam blizance u sedmom mesecu koji su po rođenju, zbog prevremenog porođaja prebačeni u Beograd u tadašnji Zavod za prevremeno rođenu decu. Peti dan su mi saopštili da je jedan blizanac umro. Posle par dana ja dobijem uput da budem sa detetom koje je u bolnici, što su mi apsolutno zabranili. Glavna sestra koja me je tad dočekala rekla je da je to nemoguće, da smo mi žene sa Kosova donele neku bolest i da je to pogubno za ostalu decu i da ne dolazi u obzir.

Goran Rađenović: Oni vam kažu da Srbi ne preuzimaju djecu nakon smrti pošto su to male bebe, da to rade samo pripadnici muslimanske vjeroispovjesti. Krajnje je ono bilo gde čovjeka praktično slomi, jer čovek bježi, u tom momentu bježi sam od sebe.

Rada Pantelić: U tih 12 godina obraćali smo se, ja mislim više od 80 institucija u ovoj zemlji smo obišli, naravno, sve bezuspešno, sve obećanjem, tapšanjem po ramenu, da smo mi u zabludi, da toga nije bilo itd.

Goran Rađenović: Jedino šta je pozitivno u presudi Međunarodnog suda pravde je to da Međunarodni sud je u stvari obavezao državu da država mora da nama dokaže šta se desilo sa našom djecom. Ranije smo mi bili u poziciji da mi nešto dokazujemo, a to je jako teško bilo dokazivo, i sad su praktično zamjenjene pozicije, sad nama država nešto mora da dokaže, što je, eto, da kažemo, neki pomak.

Rada Pantelić: Od ove države koja nas je proteklih 12 godina varala i manipulisala sa nama i proglašavala nenormalnim, ludim, da gledamo neke meksičke serije pa smo se time poveli, šta mogu da očekujem?

Iva Martinović: Ko vam je to govorio?

Rada Pantelić: Ta predsednica suda Gordana Mihajlović, recimo, u sudu nam je to rekla.

Goran Filipović: Ono što nama daje nadu to je da ovo kontroliše Savet ministara Evrope i da ukoliko ne budu radili nemamo više problem da se obratimo direktno Savetu ministara Evrope i da kažemo ‘gospodo draga, nismo zaslužili da uđemo u Evropu jer ono što ste naredili i naložili da uradimo još uvek ništa nismo uradili’.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ja verujem da će rešenje biti onako kako je nažalost vrlo često u Srbiji, dakle, mi ćemo formalno formirati to telo, donećemo nekakav zakon, nećemo snabdeti to telo dovoljnim ovlašćenjima. Ono će morati da se bori za svoje sedište, za zapošljavanja određenog broja ljudi, za novac bez koga to ne može da se radi itd.

Snežana Stamenković: Ideš svaki dan na posao i nema plate, nema ništa. Ta 24 meseca jednog dinara nismo videli, a radili smo.

Milena Dedović-Marjanović: Radnici Leteksa nisu primali fiktivne minimalne zarade i nisu tražili fiktivne plate kako je to bilo uobičajeno u većini firmi koje nisu radile. Oni su u tri smene proizvodili štof za Republiku Srbiju koja je to ugovorila sa državom Rusijom. Kada su oni izvezli taj štof koji su proizveli, Republika Srbija je to potraživanje kompenzirala za naftu i iskoristila naftu za svoje potrebe, a radnici nisu dobili ni dinara od toga.

Zoran Mihajlović: I bilo je vrlo teško, da vam kažem, štrajkovati ispred Leteksa, jer tu su radnici ostali koji su u Leteksu pa nam nisu dozvoljavali da ulazimo u Leteks, a oni idu na doručak, pokazivali su nam pola hleba i salamu, kako smo mi izgubili a oni imaju doručak.

Milena Dedović-Marjanović: Sud je naložio da tužena država Srbija iz sopstvenih sredstava u roku od tri meseca plati svakom podnositelju sume dodeljene u konačnoj presudi.

Zoran Mihajlović: Pa, hteli oni, ne hteli oni moraju sad da nas isplate, jer kad su bili u opoziciji oni su rekli da mora da se isplati, sada neka isplate. Pa, rekli su kada su bili u opoziciji da treba da se isplati, ovi što su sad u vladi.

Vesna Rakić-Vodinelić: Tu reizbor ništa nije uticao. I u prvom slučaju bivali su izabrani, čak bili članovi Visokog saveta oni koji su kršili ljudska prava svojim odlukama, a u drugom ovom slučaju vraćanja svih tih sudova, oni su vraćeni na rad iz proceduralnih razloga. I čim su vraćeni na rad odmah je Visoki savet morao, a to do danas nije učinio, dakle, od decembra do danas, nije uopšte pokrenuo nijedan postupak protiv tih sudija zbog kršenja ljudskih prava. Ima slučajeva da su među vraćenim sudijama oni koji su pravosnažno osuđeni, niko još nije razrešen, ni protiv koga se ne vodi postupak za razrešenje. Hajde, ako je smetala Nata Mesarović, verujem i da jeste, sada imamo novog vršioca funkcije Vrhovnog kasacionog suda i predsednika Visokog saveta sudstva, imamo ga već nekoliko meseci, ali njihov sajt je onako praznjikav kao što je i ranije bio. Dakle, da li se nešto događa teško je reći, ali sudeći po onome što oni čine dostupnim javnosti, a dužni su da mnogo toga čine dostupnim javnosti, tamo se ne dešava baš ništa.

Svetlana Lukić: Nedavno objavljeno pismo, odnosno e-mail danskog sudije Harhofa, jednog od sudija Haškog tribunala, izazvalo je veliku pometnju. Za one koji nisu pratili, ukratko: sudija Harhof je rekao kako je do jeseni prošle godine u Haškom sudu bila ustaljena praksa da se vojni zapovednici smatraju odgovornim za ratne zločine koje su izvršili njihovi potčinjeni u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Da bi bila uspostavljena proširena krivična odgovornost za političare, za generale i druge koji su podržavali opšti cilj istrebljenja neke etničke grupe. To je ona odgovornost poznata kao udruženi zločinački poduhvat. A onda je, kaže sudija Harhof, došlo do naglog zaokreta koji je rezultirao oslobađajućim presudama Gotovini, Markaču, Perišiću, Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću. Danski sudija u svom pismu u stvari eksplicitno nagoveštava da smatra da je Haški sud taj pravac promenio pod pritiskom vojnih establišmenta, kako je napisao, određenih dominantnih država, pri čemu se misli pre svega na SAD, a da je izvršilac radova bio predsednik suda Teodor Meron. Usledilo je mnogo reakcija, i to burnih reakcija, oglasio se i tužilac Serž Bramerc, Asocijacija haških branilaca, nevladine organizacije, porodice žrtava, ali Haški sud se i dalje ponaša kao da se ništa nije dogodilo. U današnjem Peščaniku čućete šta o tome misli naš redovni sagovornik, advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: Ceo taj Tribunal, on je grdno rođen što kažu, tu od početka nisu stvari bile potpuno jasne. U svoje doba, ja sam tad živeo u Americi, veliki je bio pritisak američke javnosti, pre svega mislim na te medije istočne obale koje su tako malo levlje, malo liberalnije, i naročito zbog izveštaja CNN koji su se svake noći pojavljivali na ekranima. Raste pritisak, nešto mora da se uradi i bile su uglavnom u opticaju dve ideje koje su odatle dolazile. Jedna je bila da se skine embargo za uvoz oružja u Bosnu, što je uvek zvučalo loše, jer kao vi kad skinete taj embargo i omogućite Bosancima da se brane biće još više žrtava. Cinično jedno objašnjenje, ali nekakvog smisla u tom cinizmu je bilo. A druga je bila – ne, tu mora da se interveniše, ne može svet da gleda taj masakr tamo koji se dešava uglavnom nad civilima i da se ništa ne preduzima.

Spasonosna je onda bila ideja o osnivanju Tribunala kao neki smokvin list koji je tu pasivnost, neodlučnost trebalo da pokrije. Ne, mi ćemo osnovati sud i svima ćemo im suditi, što je trebalo nekako i kao da uplaši agresora itd, i da žrtve malo moralno podrži. I samo osnivanje Suda i početak rada Suda to je jako teklo sporo, teško. Međutim, kada je formiran taj Sud ti ljudi su odjedanput poželeli da rade ono za šta su osnovani. I malo po malo taj Sud je počeo da sudi. Kritike je bilo i na Sud, ja govorim samo o Americi, jer to znam, kritika je bila i na Sud da tu treba biti jako oprezan, jer mir i pravda su nespojivi. Vi ako tu isterate neku pravdu, vi ćete da stvorite zlu krv i revanšizam na svim stranama, jer ćete formalno prokazati šta se sve tu radilo. To je bilo po meni i u osnovi Dejtonskog sporazuma, za koji su svi znali da je nepravedan, jer je nagrađeno u stvari etničko čišćenje u istočnoj Bosni, ali ideja je bila glavna da prestane pucanje, bolje i nepravedan mir nego rat itd. Sve je to taj Sud prilično potkopalo.

Kada su počeli da sude Miloševiću – a za ovaj razgovor možemo da prenebregnemo činjenicu da ta optužnica nije bila mudro sastavljena, ona je bila suviše ambiciozna, da mu se sve stavi na teret što se ikad tamo dogodilo, do poslednjeg sela, što je naravno činilo celo suđenje vrlo komplikovanim i vrlo dugotrajnim i rezultiralo time da on nije ni doživeo taj sud. Ali mnogo je važnije meni bilo na samom početku i tad prvi put sam u izvesnom smislu morao da se složim sa onima koji su govorili da je to politički sud, kad sam video kakve slobode oni daju Slobodanu Miloševiću, i kad sam shvatio da oni to čine da bi pokazali ljudima u ovim bivšim jugoslovenskim zemljama kako su oni nepristrasni. To je bilo učinjeno na uštrb neke logične, ekonomične i razumne strategije postupka.

Nijedan sud na svetu, sem tog, ne bi dozvolio okrivljenom da se toliko udaljava od predmeta optužbe i da se uopšte ne izjašnjava o činjenicama koje mu se stavljaju na teret, nego priča neku svoju priču koja možda može da bude advokatima tema u odbrani da to stave u neki kontekst. On je to rešio na taj način što je kazao ‘neću odgovarati na pitanja’, a oni ga puštaju da priča koješta. I sad, tad sam već pomislio pa nije zadatak suda, on svoj kredibilitet stvara presudama, a ne time što će privilegovati neke optužene, da im dozvoli nešto na šta po postupku nemaju prava. Tako, kad sam video da oni njega ne prekidaju, da ga puštaju i kad sam shvatio da se to čini da bi se javnost ovde uverila kako oni to sude liberalno i kolike slobode imaju okrivljeni, što je bilo između ostalog i glupo, jer niko to ovde nije tako shvatio. Mi smo imali ovde u Srbiji takvu predrasudu prema tom Sudu šta god da on radio nije valjao.

Sud je pokazao dosta slabosti, ali ono što je sad otkriveno pre svega u sadržini tih presuda, ja bih tu pismo ovog danskog sudije stavio na peto mesto, same te presude su očigledno skandalozne i izazvale su skandal. I našle su se na prvim stranama Njujork Tajmsa i Gardiana i Ekonomista i izazvale jednu buru negodovanja. Tako da je na kraju morao i Bramerc da se javi i da nam kaže nešto što isto tako mene ne umiruje nimalo, ja to znam iz prakse, kad nešto pođe loše onda kažete klijentu ‘mi ćemo se žaliti’. Pa, dobro, žalićemo se, ali ovo se sad svršilo strašno.

Bramerc je kazao da oni će uložiti žalbu na Stanišića i Perišića, da ne mogu naravno da ulože žalbu za Gotovinu i Markača, jer je tu drugostepeni sud njih oslobodio odgovornosti, nego da će videti da li ima uslova za reviziju tog postupka. Ono što je isplivalo nakon što je obelodanio ovaj danski sudija, jesu telegrami, prepiska između Merona kao predsednika Suda i američke ambasade, gde vi vidite da se on savetuje sa svojom vladom o poslovima Tribunala. On se time kompromitovao dotle da je u nekim normalnim okolnostima to bilo dovoljno za njegovo izuzeće, to je gotovo. Ti nisi ovde došao kao činovnik svoje vlade, nego si došao kao pojedinac, nezavisni sudija i nemaš šta ti sa svojom vladom da se konsultuješ oko toga šta treba da radiš. I to otvara pitanje dokle su te konsultacije išle.

Prvo možda treba nešto reći o sadržini tih presuda i gde je problem sa tim presudama. Problem je pre svega u tome što su, čak i pre osnivanja ovog Tribunala, postojali precedenti, postojala je jedna ustaljena praksa međunarodnog krivičnog prava koja je omogućila u Nirnbergu da ljudi koji naravno nisu davali direktne naredbe za zločine koje su nacisti činili, ali koji su po svojoj funkciji imali tu odgovornost, koja se posle nazivala komandnom odgovornošću, i kao takva se u početku i sprovodila od strane Haškog tribunala. Tako da su ove presude Perišiću, Stanišiću, Simatoviću, Gotovini i Markaču bile važan korak unazad u praksi međunarodnog krivičnog prava. Poništen je precendent Nirnberškog suda i za odgovornost ljudi koji se nalaze na najvišim položajima i koji u stvari kreiraju celu tu zločinačku politiku traži se da se ustanovi da su oni direktno naređivali ratne zločine. Po toj logici ni Hitler ne bi bio osuđen u Nirnbergu.

Sa gledišta našeg domaćeg prava i uopšte kontinentalnog prava i prava bivših jugoslovenskih republika, to je prilično neshvatljivo, jer sad ne pominjem uopšte nikakvu komandnu odgovornost nego ono što je prisutno decenijama u krivičnim zakonima evropskih zemalja, da postoje dva oblika odgovornosti. I sad se trudim da ne budem suviše tehnički komplikovan, ali mislim da to čak i laici znaju, jedan je tzv. direktni umišljaj – to znači onaj učinilac je shvatao da će njegovi postupci dovesti do zabranjenih posledica i upravo je to i želeo, zato je to i radio, i to se zove direktni umišljaj. Postoji i nešto što se zove eventualni umišljaj, a taj eventualni umišljaj je definisan u zakonu tako da doduše ja ne mogu da dokažem da si ti direktno naredio da se izvrši neki zločin, ali obzirom na sve okolnosti očigledno je da si ti mogao i po svojoj funkciji morao da znaš da će tvoji postupci možda proizvesti i ratne zločine i zakon kaže, pa si pristao na to. Da uprostim, 90% saobraćajnih nesreća i odgovornosti saobraćajne nesreće proizilazi iz eventualne odgovornosti, nisi ti hteo nekoga da ubiješ, ali si se napio, vozio si bez dozvole, vozio si 150 na sat kroz naseljeno mesto i naravno da si mogao i morao znati da ti možeš da izazoveš nečiju smrt.

Dakle, to je toliko uvreženo, ta teorija odgovornosti, u pravu kažu teorija vinosti, u evropskim pravima da je ukidanje eventualnog umišljaja, a to je to što su oni uradili, izazvalo zaprepašćenost. Sada naravno postoje objašnjenja da iza toga stoje uglavnom Amerika i Izrael. To dosta primitivno i pogrešno se tumači time što je Meron Jevrejin i Amerikanac, i što su to dve zemlje koje su upetljane u rat i da su oni želeli time da ukinu to pravno pravilo i tu praksu ustanovljenu još Nirnberškim sudom da bi izbegli eventualnu odgovornost svoga vojnog i političkog vrha za ono što se dešava na terenu. To je moguće, da takva želja postoji, sad da li je to direktan razlog za uticaj na Merona ili ne, to je drugo. I postoji jedno drugo objašnjenje kome sam ja sklon: ta dilema o kojoj sam govorio, koja je stalno postavljana od političkih faktora tokom samog rata, šta je važnije pravda ili mir i gde su te dve vrednosti suprotstavljane, ja mislim da je i ovog puta igrala neku ulogu, a to je da se izbegne odgovornost najviših državnih činilaca na tim zaraćenim stranama, jer bi se to u stvari svodilo u svesti ljudi na odgovornost tih država i da bi se time, po toj logici, stvarao jedan duboki animozitet i podgrevale revanšističke težnje, ‘a za ono nam niste platili’. Hajde mi da takva krivična dela dekriminalizujemo i da sve ostane na odgovornosti pojedinaca, a to znači egzekutora i njihovih direktnih naredbodavaca.

To ljudi spontano osećaju kao nepravedno. Ako znate šta je Gotovina razgovarao sa Tuđmanom i da je Tuđmanova ideja bila da se Krajina očisti praktično od Srba i ako se to onda dogodilo pod rukovodstvom Gotovine, pa jasno je da je on mogao i morao znati šta se dešava na terenu i kakve će posledice to da proizvede. Ili mi treba da mislimo da Stanišić i Simatović nisu znali šta rade ‘crvene beretke’ po svim onim lokacijama koje su nam pokazivali na televiziji. Naravno da su znali. Isto važi i za Perišića. Ja sam našao neke zapisnike VSO iz koga se vidi, on je trebalo da odgovara za delatnost tzv. 30. i 40. centra koji su predstavljali u stvari sponu između Vojske Jugoslavije i snaga Republike Srpske, i u tom zapisniku VSO se vidi da baš sam Perišić skreće pažnju – a tu je i Milošević, tu je Bulatović, svi su oni tu na okupu – da je jako nezgodno što tih 3.500 oficira JNA koje oni šalju da rukovode vojskom Republike Srpske, primaju platu od Ministarstva odbrane. I oni se tu satima preganjaju kako to da izbegnu, svi se slažu s tim da je to strašno nezgodno, da će to dokazati ulogu Srbije u svemu tome što se dešava u Bosni, a oni odlično znaju šta se dešava, tu postoji jedna ozbiljna zabrinutost, da na kraju dođu do jednog tako tipično ,iloševićevskog rešenja – pa, ne treba da ih plaća Vojska Jugoslavije nego mi ćemo to da predstavimo Ministarstvo rada da ih plaća, kao pomoć njihovim porodicama. Tako neka tipično miloševićevska zavrzlama, ali jasno je da to učešće 3.500, to je mnogo, 3.500 starešina koji su plaćeni iz Beograda, koji rade to što rade po Bosni, jasno ukazivala na to da je država Srbija itekako umešana, što smo svi uvek znali, da se ne pravimo ludi. E sad, vi se pitate pa je li moguće da oni sada tvrde nama da Perišić nije znao, mogao znati i morao znati da se tamo vrše zločini, tamo gde je on uputio tih 3.500 oficira.

Tu je sad sud promenio svoje razmišljanje i svoju strategiju i svoje pravno shvatanje i kazao – pa, možda je mogao i morao znati, ali taj osnov odgovornosti mi nećemo primenjivati. Šteta koju su napravili u međunarodnom krivičnom pravu je enormna. Da pustimo sad nas, nirnberške presude i praksa koju je uveo Nirnberški sud je bio ogroman civilizacijski pomak i opomena svim ludacima koji se nalaze na čelu raznih država i državica da ih neće njihova visoka funkcija spasiti od odgovornosti u slučaju da se zanesu. Te presude koje su oni sad doneli ja razumem prvo kao veliki udarac na međunarodno krivično pravo i jedan civilizacijski uzmak, jer nirnberške presude, pa to je bila neka svetinja kojom su se svi ponosili, da je neki međunarodni sud shvatio gde su glavni krivci i da oni moraju biti kažnjeni i da se ne mogu zaklanjati onim imunitetom koji imaju unutar svojih država. To je ovim presudama ukinuto.

Taj sud je uništio svoj kredibilitet, po meni, šta god se posle dešavalo, makar i te žalbe uspevale. I ovaj pokušaj da se tekovine Nirnberškog suda dezavuišu je dovoljan. Ja sam mislio, pa, dobro, to su profesionalne sudije, to je neki krem sudija koji je pokupljen iz sveta, je li tako, neki ljudi sa nekim profesionalnim ponosom i nekim profesionalnim aspiracijama, kako su oni mogli da podlegnu tom pritisku. Bojim se da je to zato što je to ad hoc sud, oni će se svi za godinu dana razići kud koji, i kakve je presude donosio Haški tribunal njih se više ne tiče kao pojedince, a nema tog suda koji ostaje tu da nosi teret te sramote, on će prosto nestati.

Glavna slabost tog Tribunala je bila u tome što su oni sebi, a i međunarodna javnost im je dala jedan zadatak koji sudu ne pripada, a to je da pomognu pomirenje među ovim narodima koji su se ovde poklali. Hana Arent je jedanput to ja mislim najpreciznije ili najkonciznije formulisala povodom suđenja Ajnhmanu, kad je kazala ‘dostojanstvo suda leži u ograničenosti njegovog zadatka’. Nemaš ti nikakvu političku ulogunikoga da miriš, daj bože da tvoje presude dovedu do toga, ali ti se bavi presudama, nemoj da se baviš mirenjem, to nije tvoj posao. I to je isto jedan oblik politizacije suda, ali ovde u ovim zemljama kao što je naša se jedva dočekala ta tvrdnja da se kaže – e, ne, ništa nas niste pomirili, mi vama ionako ništa ne verujemo i baš nas briga, ne možete vi nas da pomirite. I nisu naravno nikog ni pomirili, niti su mogli, pogotovo kada su tu svoju pedagošku ulogu prihvatili od političkih činilaca.

Oni su stvorili još jedan sekundarni problem što su po jednom shvatanju zakona sudili svih ovih godina, a sada su primenili drugi kriterijum, gde svi oni koji su ranije optuženi na osnovu stare interpretacije prava sad mogu tvrditi da su nepravedno osuđeni, jer da je suđeno njima kao što je suđeno sada u ovim poslednjim presudama oni bi bili oslobođeni. Ono što je najgore to je nekako što se ceo svet kreće upravo u tom pravcu, taj cinizam počinje da prevladava, taj primat raznih interesa nad onim što je pravo i onim što treba sud da predstavlja. On se vidi u mnogim drugim oblastima, vidi se u onom tekstu koji ste vi objavili, upravo upotreba reči, kako nestaju reči častan, pošten, ispravan, moral, etika. To su reči koje se više ne upotrebljavaju ili ako se upotrebljavaju prema njima se uglavnom izražava prezir, ‘a, pustite to moralisanje’. To je definicija prava i države koju sam ja učio iz knjiga sovjetskih autora, pravo je u zakon pretočena volja vladajuće klase. Znači, politički interesi opredeljuju šta je pravedno i šta nije pravedno, ono sve ostalo je neka ideološka maska koja se stavlja na to, ne postoji nikakav drugi zakon sem zakona političke volje jedne klase koja ima interes da takav zakon sprovede. I ode Sovjetski Savez, a ta definicija o kojoj sam ja učio počela je nekako da prevladava.

To je sve bila neka lepa zabluda, to sad zaboravite. Da li se Dačić sastajao sa onim dilerom droge ili nije, pustite to, da gledamo šta on sada radi, vidiš kako je super ispregovarao lepo ovo, priznao da je lagao tolike godine, prestao da opstruira evropski put, pa onda treba stvarno da ga proglasimo za sveca, a ne da mu potežemo prošlost. ‘Ima njemu svašta da se poteže, ali pustimo to’. To rađa veliki cinizam, jer sama ideja prava i pravde jeste neki ideal koji nikad nije postignut, ali se njemu težilo. Sada je odjedanput moderno da se kaže – pa, to je sve glupost, pa gde to ima, pa, to nigde nema. Stvari su ovakve kakve su i ne mogu bolje ni biti, samo se zaluđujete sa tim težnjama da stvari popravljate, ne, stvari su oduvek ovakve bile i uvek će ovakve biti – što je strašna poruka, ’manite se tih lepih želja’. A mogu da vam kažem, da tu sad završim svoje filozofiranje, ništa ne može da se desi u stvarnosti što prvo nije bilo u glavama, a sad hoće i to iz glava da izbace. ’Ne, nemojte to ni da mislite, nemojte to ni da pričate, jer to ne može biti, može biti samo ovo što jeste’. Mislim da je opravdan taj pogled na čoveka da je čovek projekt, čovek se ne javlja kao dovršeni čovek ni individualno, ni kolektivno. To je jedan projekt koji je u toku. To znači nije samo ono što sad jeste, nego i ono što bi želeo da bude ili čemu teži ili šta misli da je dobro.

Vas optužuju za defetizam, ali to je jedan totalno defetistički stav, to je stav jednog ekstremnog antropološkog pesimizma: Ljudi su stoka i takvi će i ostati, uvek su takvi i bili.

• Sky Ferreira – Blue Jeans (Lana Del Rey Cover)

Svetlana Lukić: Poslednja sagovornica Peščanika je istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Danas ćemo da govorimo o Vučiću i o Dačiću, ali ne da bi potvrdili to legendarno da je Peščanik neki baksuz kome ništa nije dobro, već upravo da bismo, mislim, sasvim mirno odmerili šta je šta u današnjoj Srbiji, šta je to što treba da se hvali i kada nastupa trenutak gde treba upozoriti na neke već sadašnje, a da ne govorim i buduće probleme.

Nema nikakve sumnje, bar što se mene tiče, da je ono što je izgovoreno o Kosovu poslednjih šest meseci ili nešto duže ogromna promena i da je to nešto što smo mi ovde govorili poslednjih 20 godina. I to je nešto gde ja nikada neću povući svoju podršku ovim vlastima. Tačno je da pritom nije rečeno zašto smo mi sada na kolenima, tačno je da tom prilikom nije rečeno zašto se mi nalazimo u ovakvoj situaciji, zašto se uopšte vode pregovori s tim Kosovom, zašto smo uopšte na toj uzici Evrope koja od nas mora da traži svakog dana da budemo nešto malo bolji. Naravno da ove vlasti nisu rekle šta se to sve desilo u Hrvatskoj, pa u Bosni, pa na Kosovu i koji je taj ceo redosled stvari koji nas je doveo dotle. Ali ono što je za mene epohalno novo to je da se ova vlast suočila s realnošću. I to je posle Zorana Đinđića prvo suočavanje sa sadašnošću koje smo mi u srpskoj politici, pa ako smem da kažem, i u poslednjih 200 godina, što je moja omiljena tema, mogli da vidimo. I naravno da je to suočavanje s realnošću, s onim šta imamo kad se podvuče crta prvi korak ka tom suočavanju s prošlošću. Uvek sam mislila, hajde, bolje prvo da vidimo kako smo stigli dovde, da se suočimo s prošlošću, pa ćemo stići do toga šta su problemi u sadašnjosti, ali dobro, i ovaj put je sasvim legitiman. Hajde da podvučemo crtu, kažemo ovo je današnja realnost i mi od ovoga prolazimo.

Naravno da onda samim tim imamo promenu prioriteta, znači da to sad zaista više nisu te prazne teritorije bez neprijateljskih naroda koji na njima žive, već da izgleda da su sada prioriteti neki drugi, sad da se potpiše taj sporazum, sada da se nešto implementira, što manje naravno, ali ipak. Sad da se dobije taj datum, da se krene u taj razvoj i sve to tako redom. Međutim, ono što mislim da danas već treba da pomenemo i o čemu danas treba da govorimo to su neki signali, neke već vidljive političke poruke koje će tek doći na red kada se bude videlo šta je sa tim datumom i s tom Evropom i kojim će to sad redom ići, odnosno, to će se pojaviti kad se ova prva faza završi. Jer, sad smo svi nekako začarani i svi čekamo ovaj, pa onaj datum i sve su tu opet neki rokovi i svi smo u nekoj neverovatnoj napetosti šta će tu da se desi, tako da sada te stvari ne vidimo ali su te stvari već tu.

Ono što je ključno pitanje, a koje mislim da je već tu, to je budućnost demokratije u Srbiji zbog toga što ni taj datum, ni eventualno brzi pregovori sa Evropom, ni neka ubrzana putanja koju bismo slučajno mogli da dobijemo – ne znače da će nam iko pomoći u proširenju unutrašnjih sloboda. I kao što možemo da vidimo na primerima mnogih zemalja, kao što možemo da vidimo na primerima susednih zemalja, kao što su recimo Mađarska i Bugarska koje imaju vrlo ozbiljne probleme sa slobodama – to nije evropsko pitanje. Evropa će postaviti okvire, ona će postaviti neke zakone, ona će postaviti neke institucionalne temelje da vi s njima uradite šta možete. Ona vam to ne može doneti, to je mudro sa strane Evrope, to zaista nije njen posao, ali to je naš posao i tu je najveći problem. To je već sve bilo jasno od trenutka kada su podeljene funkcije u Vladi, jer naravno, ako mi imamo dvojicu ljudi koji su premijer i prvi potpredsednik, pa koji su ministar policije i ministar vojske, pa koji su, kako se to ono zove, koordinator službi bezbednosti, pa koji onda postanu glavni pregovarači, zapravo usisaju i spoljnu politiku; dakle, već što se vidi na papiru kad pogledate sastav te Vlade, vi vidite da to nije dobro zbog toga što je prosto, pođimo od toga, nemoguće da jedan čovek to sve radi. Prema tome, oni nešto ne rade dobro. I meni je često žao što dan ima 24 sata, ali ima, prema tome, oni ne mogu prosto sve to raditi dobro. I onda se sada postavlja pitanje da li to možda znači da oni policiju i vojsku ne vode dobro, i to je već vrlo opasno, jer ako vi sada ne vodite policiju i vojsku, pogotovo u jednoj zemlji u kojoj znamo kakva je bila moć i policije, pogotovo njenih specijalnih jedinica i delova vojske, koji su uvek bili vrlo važan politički faktor, mi smo tu sad već na vrlo opasnom terenu. Čak i ako, dakle, ništa za sad nisam rekla, ja sam samo čitala funkcije u Vladi.

Druga stvar koja iz toga proizlazi to je derogiranje institucija. To je jedna jasna poruka da je važna samo gola vlast i da sada ta podela vlasti, koja sad u ovom slučaju nije klasična podela na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, nego ta podela u okviru izvršne vlasti više ne postoji. Znači, vi to obesmišljavate, vi kažete da tu nije važno, profesionalizacija recimo, pa da se neko stvarno bavi zdravstvom, neko vojskom, nego vi kažete da to nema veze. I vi uništavate time instituciju vlade zbog toga što ste sebi to sve stavili u ruke. Užasan je problem, i o tome smo često ovde govorili, užasan je problem kad sama vlast gazi sopstvene zakone i sopstvene institucije. Nijedna naša vlast nikada nije razumela da su institucije tu pre svega zaštita vlasti i zaštita države, pa onda su naravno u interesu demokratije, pa su onda samim tim u interesu društva itd. Ovde su se institucije i zakoni uvek videli samo kao neprijatelji vlasti, tj. kao nešto što tu vlast omeđava. Kad vi počnete da poništavate institucije na taj način na koji se sad recimo poništavaju druga ministarstva i uopšte svi drugi ljudi u toj vladi, ponovo ne znate čemu služi skupština a hronično nemate sudstvo, vi dolazite u tu situaciju gde se – moram da koristim te izraze – ne mogu da se setim boljih, postepeno sve razdroćkava. Kad počnu da se razdroćkavaju institucije, tj. sama država, iz toga su moguća samo dva izlaz: jedan izlaz je ono što se desilo Borisu Tadiću, odnosno razdroćkao se i on sam i prosto je nestao. On je sistematski rušio sve institucije i on je gubljenjem konačno te institucije koja je bio on, nestao i on sam. To je jedna mogućnost, manje naravno opasna jer ko mu je kriv. Druga mogućnost je diktatura, jer vi ste sada razdroćkali te institucije i one se ne mogu tek tako ponovo izgraditi. A da ne govorim da vlast koja ih je već razdroćkala nema ni želju da ih onda ponovo gradi.

Kada stvari onda počnu ozbiljno da klize u anarhiju, shvatite da su vam institucije potrebne, jer nemate gde da oslonite tu svoju vlast, vi shvatite da ste ostali sami sebi jedini i vi onda krećete u golu diktaturu. Prema tome, to su dva jedina puta i to je ono zbog čega je pre svega opasno kada se na ovaj način prikupi vlast, kao što se već desilo tokom ove godine. Druga stvar jeste da su svi ti ministri i premijeri i svi ti koji su sada na vlasti – izuzev Tomislava Nikolića, i to je takođe veliki korak, moram da kažem, to je uvek nešto što sam jako poštovala, Boris Tadić posle svega što smo svi izgovorili osam godina nikad nije dao ostavku na mesto predsednika stranke, Tomislav Nikolić je to uradio i to je velika stvar – ali su svi drugi ostali predsednici stranaka. Dakle, od premijera Ivice Dačića do Vučića, do Rasima Ljajića, Dinkića i Dragana Đilasa na čelu Beograda. Prema tome, svi su i dalje zadržali taj model koji je poguban i za državu i za stranke. Za državu je poguban, hiljadu puta smo o tome govorili, jer je to onda direktno partijska država, ne morate ni u kakvu analizu da ulazite. Partijski čovek se nalazi na čelu države, time država postaje njegova partija, time je on predsednik svojih glasača, ali ne i onih drugih i time ste napravili tu osnovu zapravo za svaku korupciju i svako, kako se to na početku govorilo, partizanštinu, odnosno jedno prisvajanje države, što je samim tim antidemokratsko.

Time smo se mnogo bavili, ali manje smo se bavili time da je to vrlo opasno za stranku. Naravno da nas se ne mora ticati kako će proći ujedinjeni regioni ili kako će proći naprednjaci, ali nas se i mora ticati, jer sada taj čovek koji sad radi sve te funkcije, pa je i predsednik stranke, sigurno još više zapostavlja stranku nego što je zapostavio gore navedenu policiju i vojsku, a stranka je jedna vrlo ozbiljna stvar. I sada tu ponovo dolazimo u prethodno poznatu situaciju s Borisom Tadićem koji se naravno nije bavio demokratskom strankom, i u trenutku kada je on pao s vlasti mi nemamo DS. Stranka je nešto na čemu mora stalno da se radi, ti lokalni odbori moraju neprestano da se neguju. Vi ste imali situaciju da su leteli svi koji su hteli da iskoriste priliku, sad su oni izleteli i DS kao što smo videli u Zaječaru je dobila, koliko beše, 3%. To je tragično za demokratiju Srbije, dakle, zaista moj interes nije uopšte nijedna trenutna stranka, ali stranke jesu stub ovog poznatog oblika demokratije. Mi možemo da uđemo u diskusiju da li je to idealno, ali to je tako, bez političkih stranaka nema demokratije, nema slobodnih izbora, nema utakmice u društvu, nema pluralnog mišljenja i pluralnog društva. Ako vi ubijete stranku na ovaj način, prosto ne baveći se njome, vi ste pripremili ono što je danas moja osnovna tema, a to je novo jednoumlje u Srbiji.

To suštinsko odbijanje drukčijeg mišljenja je zapravo proizvod tog stalnog osećaja da je kolektiv, bilo koji kolektiv, zvao se on radnička klasa, zvao se on srpski narod, zvao se on evropska Srbija, da je taj kolektiv uvek iznad pojedinca, da on mora po svojoj definiciji da usisa svakog tog pojedinca ili da ga skrši ako se ovaj baš nikako ne da i ako se koprca. Da taj pojedinac mora da se privoli masi. Neću sad da govorim o velikim političkim temama, samo treba svako da se seti svog života. Ja sam pre tri dana imala takav slučaj kod pedikira i govorili smo o pušenju, dakle, nije ni tribina, ni politika. I tu je bila jedna osoba koja je rešila da nas maltretira sve tu i da taj svoj stav nametne i da on bude usvojen, i ona je govorila, govorila. Ja sam postavila samo jedno pitanje koje je naravno rušilo celu njenu postavku i jedva sam glavu živu izvukla. I automatski su svi drugi koji su ćutali dok je ona tu tiradu držala, odmah su se u to stado sami stavili i ja sam nekako opet u najbanalnijoj mogućoj situaciji ostala sama. Tako da, samo podsećam naše slušaoce koji su sigurno takvi sami i kojima se sigurno to desilo, od radnog mesta do pedikira i pijace, koliko je to teško s jedne strane, a koliko se uvek brzo desi ta tzv. homogenizacija.

Dakle, o tome danas ovde govorimo i pokušavamo da se setimo nedavnih situacija, da se setimo recimo vremena od ’87. do ’91. Setimo se porodice svoje, setimo se okruženja na poslu, setimo se prijatelja, šta se dešavalo kad biste rekli da s tim Slobodanom Miloševićem vama nešto nije tu simpatično. Ja se sećam tog užasnog osećaja samoće dok se nisam zaposlila u Institutu, počela da radim sa Latinkom Perović, Brankom Prpom i ostalom ekipom i onda sam shvatila da nisam nenormalna. To je ono što se mi stalno u Peščaniku preslišavamo s kim nešto nije u redu, a to je u stvari to zgušnjavanje redova.

Četvrta tema kroz koju bih proveravala sad ovu tezu da Srbija ponovo klizi u neku monolitnost jeste ono takođe večito pitanje, odnosno da ovde politika nije politika, već da je ovde politika pre svega jedna socijalna i ekonomska dimenzija, da je učestvovanje u politici zapravo jedini način pokretljivosti u tom inače potpuno nepokretnom, imobilnom društvu. I da je politika ili konkretnije politička stranka jedini način da vi sebi nešto obezbedite. I to je sada naravno nešto čemu ponovo prisustvujemo, s tim što je sada to zanimljivije zato što su se sada ipak dešavali neki izbori, te vlasti su se smenjivale i sada mi možemo u većoj dinamici da pratimo kako ti isti ljudi pretrčavaju iz jedne situacije u drugu. Ali ovo sad nije naravno samo tema tzv. preletača ili kako se to već zove, nego je ovde ta veća tema koju bismo mogli da nazovemo iskustvom i instinktom siromaštva. Dakle, vi odmah krećete u tom pravcu i to sada ne neki pojedinci koji su bili predsednici stranke pod DS, pa su sad pretrčali u drugu ili su bili direktori, pa su sad prešli u SNS. Dakle, ne govorim o tim ljudima, govorim sad o masovnom kretanju, jer se sada vidi da je ova karta sad izgubila i sada reka se prosto kreće u nadi da će ponovo ta politička opcija ili ta država dati neku šansu, što je čist i direktan proizvod tog zapravo potpuno siromašnog, izbezumljenog društva koje samo u tome vidi jedinu mogućnost da se iz toga izađe.

Sledeća tema koja je ovde važna i koju treba imati na umu uvek kada govorimo o političkoj situaciji u Srbiji, to su emocije. Više puta smo govorili o tome da ovde naravno nikada politikom nisu vladali neki principi ili ideje, već da su emocije uvek bile osnova politike. I to pitanje možemo, evo, odmah da dokažemo tako što ćemo reći čuveno pitanje – pa, kako je moguće da glasači SNS ostanu uz tu stranku u trenutku kada je ona potpuno promenila politiku za šest meseci. Ali vidimo na primerima lokalnih izbora da ne samo što su oni uz nju ostali nego su njima naravno i prišli svi drugi, prema tome, tu nema nikakvog principa, nego oni prosto to vole, što bi se reklo, ili tačnije vole Aleksandra Vučića. I tu sada dolazimo do tog odnosa za koji uvek mislim da je ključni odnos u srpskoj politici, odnosno to nešto što bismo čak mogli da nazovemo i erotskim odnosom između vođe i njegovog naroda ili njegovog stada. Hajde opet da se malo podsetimo, imali smo ne znam koliko decenija parolu ‘Mi smo Titovi, Tito je naš’, imali smo nezamislivu ljubav prema Slobodanu Miloševiću i samo da se setimo svih onih slika po izlozima i po autobusima, i da se ponovo setimo parole ‘Slobo, mi te volimo – volim i ja vas’. Setimo se potpune erotike između Vuka Draškovića i njegovih obožavalaca, to je bilo daleko od politike. Do malog nesporazuma je došlo sa Koštunicom jer mu je ta ljubav na isti način pokazana samo što on to nije mogao da uzvrati, tako da je tu došlo do kuršlusa. I mora se priznati da zaista sa Đinđićem i Borisom Tadićem nije bilo te vrste odnosa.

Posle svega toga, moram da ponovo ispričam moje jedno zaprepašćenje, kada sam istraživala Nikolu Pašića i njegovu ulogu u Srbiji i kada sam našla u biblioteci letak koji je išao kroz Srbiju u vreme jedne predizborne kampanje i taj letak je pripremao građane nekog mesta gde Pašić treba da dođe, u kampanji, šta treba da viču vođi. I tu su bile neke ključne parole da narod to nauči i sad ide, onako stepenovane su te parole, ali prva, najvažnija, sa najvećim slovima je ‘Mi pripadamo Pašiću, Pašić pripada nama’. I ja sam zaista bila potpuno konsternirana, radi se o 1905. godini, jer sam mislila, pa ja toliko to istražujem a to još nisam videla, pa evo svi ovi Titovi i Miloševićevi, svi ovi tvorci propagande su znali za taj letak i znali su za apsoslutno magično dejstvo te formule, kako je meni to promaklo. Dok se nisam malo smirila i dok nisam shvatila da oni nisu to znali i da je to ključni odnos koji se reprodukuje iz tog odnosa prema politici. Taj odnos je erotski, taj vođa njih voli, vole i oni njega, tu nema ničeg poslovnog, što bi politika trebalo da bude. Dakle, ti si sada tamo postavljen na maksimum četiri godine, da vidimo šta ćeš da uradiš, posle ćemo mi opet da odlučimo da li si ti to dobro radio. Toga nikada ovde nije bilo, to je uvek bio odnos podavanja.

Tu mogu da pomognu neke analize koje sam svojevremeno radila, koje su sada objavljene u ovoj knjizi ‘Iza zavesa’, analize najčešće upotrebljavanih reči u srpskom političkom životu, naravno, ja se bavim početkom 20. veka, ali i reči su proces dugog trajanja. Tu možemo da vidimo da od tih reči kada se govori o stranci o njoj se govori isključivo u dve terminologije, jedna terminologija je porodična i ljubavna, a druga terminologija je vojna. Tako da se o stranci ili govori – mi smo jedna kuća, mi smo svi unutra bliski, mi smo rođaci, vođa je naš otac, to je zapravo jedna proširena patrijarhalna porodica, mi njega volimo, nema veze što on sam donosi odluke, nema veze što on nema tela s kojima se konsultuje, mi u njega imamo poverenja. To su sve te kategorije koje su kategorije emocija. Ono što je problem to je što očigledno Aleksandar Vučić ima taj potencijal, za razliku od Koštunice ili Đinđića, koji to sigurno nije hteo, ili Borisa Tadića koji, ne znam, možda nije umeo ili nije hteo. Vučić ima taj potencijal, narod je sada to osetio. I ono što je meni sad tu za kraj bitno to je nuđenje vladaru. Ja sad neću da analiziram samog Vučića, da li on sad hoće apsolutnu vlast ili neće, meni je sada važnije to ko se sve od pojedinaca njemu nudi i to kolektivno podastiranje u tom ljubavnom odnosu. Kada to tako analiziramo onda možemo da vidimo da se taj kolektiv i ta masa prosto bolje osećaju tako zajedno, tako homogenizovani, da se sad vratim na tu temu, tako u tom stadu. I vraćamo se na suštinsko pitanje, a suštinsko pitanje je u stvari da su Evropa, demokratija i pre svega sloboda teški; teško je donositi odluke, teško je stalno se boriti protiv nečega, pogotovo ako je to nešto bujica. Teško je snositi odgovornost. Ta demokratija, ta Evropa, ako hoćemo, a u mnogo čemu se one mogu izjednačiti, one su stalna neizvesnost. Oni su stalno u krizi jer demokratija samo postoji u krizi, ona se mora svakog dana preispitivati. I kao što i kaže jedna od definicija demokratije – ona je svakodnevni plebiscit, vi svakog dana imate jedno referendumsko pitanje u kome morate kao odgovorni građanin i stub demokratije prvo da imate mišljenje, da ono bude autonomno i, brate, da se za njega borite pa koštalo, ne koštalo.

Mislim da je u tome suština antidemokratičnosti i antievropejstva ovde. Nedavno je bio tu povodom dana Rusije neki važan rukovodilac i davao je neke silne intervjue ali je rekao nešto suštinski važno. On je tad rekao, otprilike – pa, šta se vi tu sad Srbi pravite, vi nama pripadate, Evropa je druga civilizacija. I mislim da je to suština te druge civilizacije, jer ovako nekako, što bi se reklo, među svojima, bez tih napora, bez tih odluka, vi se nekako opustite kao da skinete cipele na primer i osetite to olakšanje. I recimo, to što sam doživela u tom pedikiru to je olakšanje tih ljudi što su se oni našli zajedno u tom trenutku na potpuno besmislenoj temi, ali sam golim okom videla to olakšanje koje je suprotno nezavisnom građaninu i njegovoj stalnoj teškoj borbi.

Prema tome, ono što mislim da je naša glavna tema danas jeste to gde društvo goni vlast u autoritarnost i gde društvu a i svima oko premijera i dopremijera, kako se oni zovu, svima je lakše da kažu – pa, dobro, oni će to da reše. Uvek se setim one situacije koju opisuje sada baš ruski ambasador u Srbiji 1915. godine, dakle, krenulo je povlačenje, srpska vlada, ambasade, skupština, svi su u Nišu, situacija je već vrlo loša i među ostalim ambasadorima tu je i ruski ambasador Trubecki koji nam je ostavio izuzetno mudre i odlične dnevničke beleške. On je kao i svi, bio smešten u nekim razlupanim prostorijama, ali on je imao problem sa toaletom, nije mu radio WC, i on se javio kome treba, što bi se reklo, institucionalno, dakle, javio se nekoj službi koja je tu sad u Nišu u izbeglištvu koja je nadležna za to pitanje. I ništa, javi se on sad višoj instanci. I sad on opisuje tu svoju neverovatno beznadežnu situaciju u kojoj on ne može da reši nešto tako banalno sve javljajući se po proceduri. Na kraju, kaže, pozvao sam Nikolu Pašića i on je rešio taj WC. To je metafora za sva vremena, jer vi kad poništite te institucije onda nema ko da reši WC, onda moraju svi vama da se jave za sve, a onda kad se svi javljaju naravno da onda vaša vlast dalje raste. I to je ta komplementarnost između toga kada vi uzmete previše u startu i onoga što se dalje dešava kao neka grudva snega koja narasta. Ono što je naravno problem to je da dok ste vi u tim emocijama koje su politika u Srbiji, što vi onda u drugoj fazi ostajete u emocijama koje sad kreću u negativnom pravcu. I onda sad kreće ono razočarenje, osećaj praznine, osećaj beznadežnosti, osećaj depresije.

Dakle, kad govorite o politici vi govorite neprekidno u psihološkim, pa često i u medicinskim terminima, da biste onda prirodno, jer nema drugog puta, došli do mržnje tog prethodno voljenog svemogućeg čoveka, jer to je neminovan put. I onda naravno vi dolazite ponovo u tu situaciju fizičkog obračuna, jer s jedne strane, vi ste bili ti koji ste mu dali sve i od njega tražili da reši sve, a onda odjednom kažete ‘pa on hoće svu vlast’. I vi pošto onda više nemate nikav alat, nemate institucije, nemate druge stranke jer sve ste potopili, pretrčali ste ponovo u vlast, dakle, vi nemate demokratske alate da to pretvorite, vi ponovo ulazite u ciklus revolucije. I to je sasvim sigurno jedan od korena tih revolucija koje se nama, bilo nasilnih ili mirnih promena vlasti, kao što je ova što je sad u toku. Ovo je takođe neka vrsta revolucije, jer vi ste imali jedne regularne izbore u maju prošle godine, od tada ste nedemokratski, neregularno sredili sve lokalne vlasti, uredili ih prema republičkom obliku, ostali su još Vojvodina i Beograd, to će lako da se sredi. Imamo sada već jasne signale iz ovih lokalnih izbora i sledeći izbori donose tzv. apsolutnu vlast, jer ste vi to sada već sve rešili na druge načine.

Ono što je teško vladarima u takvim situacijama to je da čak i u situaciju u kojoj sami nemaju autoritarnih namera na primer, čak i tako nešto da pretpostavimo, ovo mu dođe kao neki zov sirena i naravno vrlo je teško tome odoleti. Ali ono što je dodatan problem sada to je što nam preti jedna politički vrlo komplikovana situacija. Do sada su naše slobode suspendovane zbog prioriteta nacije, pa nismo mogli biti slobodni jer smo morali dobiti izlaz na more, pa kad je propalo to s tim morem onda smo morali da vidimo šta bi moglo u toj Bosni. Pa, kad je propalo s Bosnom, onda smo se s Kosovom tu zabavili poslednjih skoro 20 godina. Sada može da nam se desi da nam se slobode suspenduju u ime Evrope i da se mi nađemo u gotovo bezizlaznoj situaciji jer, s jedne strane, vi morate biti za tu Evropu, to ste i bili 20 godina, ne mogu sad da kažem – sad sam baš protiv Evrope jer to sad ova vlast donosi, prosto nije ozbiljno i nije zrelo. Ali to nas može dovesti u nešto iz čega će se strašno teško izaći, mnogo teže od ove lakše političke situacije, jer vi ste u toj situaciji, prosto vi imate jednu desnicu koja kaže – ne, nacija je prioritet, hajde, ćao, nema slobode, u redu, vi imate jasnu političku situaciju. Ovde nije sada jasna i neće biti jasna situacija zato što ćete vi u ime Evrope suspendovati sve ono što je suštinski Evropa, vi ćete u Srbiji u ime toga suspendovati i slobodu i demokratiju i institucije. Evropa će to naravno podržati, jer ona će dobiti ono što je njoj politički ovde potrebno. I mislim da je to prosto nešto što će biti situacija u Srbiji od jeseni i gde će demokratskim snagama u Srbiji biti mnogo teže i da će se mnogo češće postavljati pitanje gde je neprijatelj, ko je neprijatelj i kako se sada protiv njega staviti. Mi smo često bili u tim situacijama, to nije nova situacija, ali su prioriteti bili takvi da smo ih uvek mogli dovoditi u pitanje. Sada ta stvar postaje komplikovanija i mislim da već iz toga imamo pometnju na političkoj sceni o kojoj sam na početku govorila.

I evo, ovo ne bi trebalo da bude kao posledica baksuzluka, već ovo pre svega poručujem vlastima, u njihovom je interesu da se one, kao sve vlasti pre njih, ne vuku na kraju po ulicama.

Svetlana Lukić: Bio je ovo poslednji Peščanik, hvala vam što ste i ove trinaeste sezone bili sa nama. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

Radio emisija Peščanik, 28.06.2013.

Peščanik.net, 30.06.2013.

TEMA – SRBIJA U STRAZBURU