Evropol

 
Banka

Kao u monopolu, i u evropolu se kocka sa imovinom, pri čemu je Trojka banka. Ona je na početku igre pozajmila novac igračima: Irskoj 68 milijardi evra, Grčkoj 270, Portugaliji 78 i Kipru 10 milijardi, jer su ovi igrači izgubili pravo da pozajmljuju novac na finansijskim tržištima. Činovnici Trojke (MMF, ECB i Evropska komisija) tokom igre proveravaju da li se igrači pridržavaju pravila evropola.

Albert Jäger je prijatan čovek uskog lica sa naočarima, govori tiho i promišljeno, neupadljiv je i skroman – pravi činovnik. U Portugaliji niko ne zna kako on izgleda, ali on je čovek koji ima moć. On je predstavnik MMF-a u Portugaliji i u poslednjih nekoliko godina je sa svojim kolegama odobravao kredite ovoj zemlji. On je smanjivao penzije, zaštitu od otkaza i odlučivao o privatizacijama. Jäger radi za Trojku, organ koji nije predviđen nijednim evropskim ugovorom, ali ipak vodi politiku zemalja u krizi.

Svaka dva meseci službenici MMF-a i Evropske komisije podnose “izveštaje o napretku”: šta je urađeno i gde je potreban dodatni napor. Većina kontrolora u “programskoj zemlji” (Trojkin termin) boravi samo nekoliko dana; timovi se obično sastoje od četrdesetak ljudi. Najvažniji među njima su evropski komesar za ekonomska pitanja Oli Rehn i šef pregovora Matthias Mors, ECB je obično slala bankara Klausa Masucha, a predstavnik MMF-a je bio Danac Poul Thomson. Svi oni se stapaju sa pozadinom kao Albert Jäger i izbegavaju pojavljivanja u javnosti. Trojka nema ljudsko lice.

U zemljama južne Evrope, ona je sinonim krize. Po Grčkoj se njeni predstavnici kreću samo uz veliko obezbeđenje. Brisel nije ponosan na ovaj organ, naprotiv. Evropski parlament je u jednom svom izveštaju zaključio da Trojka i njeni članovi nemaju dovoljan demokratski legitimitet. Novi predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker, koji je kao bivši šef Evrogrupe jedan od tvoraca Trojke, nedavno je najavio njenu rekonstrukciju. Ona bi trebalo da nastupa drugačije, radi transparentnije, da se odvoji od MMF-a i postane isključivo evropski projekat.

Ali suštinski će se malo toga promeniti. Privatizacije će ostati važan deo njenih programa. Evropol-banka ne poklanja novac, već ga samo pozajmljuje i određuje pravila igre. Igrači u nevolji ga pozajmljuju, drugi ga imaju u izobilju.

 
Igrači

Na strani država, u evropolu su četiri igrača, zemlje u kojima je Trojka već aktivna: Irska, Portugalija, Grčka i Kipar. One su započele igru sa različitim stepenom dugova. A ko najviše pozajmi, mora najviše da proda. Onda u igru stupaju investitori iz zemlje i van nje.

Grčki igrač je najslabiji. Od maja 2010. Grčka je od Trojke uzela kredite u vrednosti od 270 milijardi evra. Država je smanjila penzije, povećala poreze, srezala osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Ekonomija je kolabirala, tako da država nema odakle da otplati dugove. Ali pozajmljeni novac se mora vratiti. Grčka je obećala da će do kraja 2016. skupiti 50 milijardi evra kroz privatizaciju državne svojine. Svi prihodi od privatizacije je trebalo da odu na otplatu kredita. Ali ispostavilo se da su se očekivani prihodi od „najvećeg programa privatizacije u Evropi“ istopili zbog propusta u zvaničnim procenama. To sad nekako mora da se zakrpi. Posledice pogrešnih procena najviše će osetiti građani koji će biti opterećeni još strožom štednjom.

Portugalija je došla na red u maju 2011. kada je zatražila 78 milijardi evra neophodnih za spas njenih banaka. Zauzvrat je obećala da će privatizacijom prikupiti 5,5 milijardi evra za otplatu dugova. Portugalija je Trojkin omiljeni igrač, jer je njena vlada značajno premašila predviđene ciljeve. Ona je do kraja programa sa Trojkom u leto 2014. prikupila 9 milijardi: državne kompanije je po bagatelnim cenama prodala Kini, a jednu od svojih najvećih banaka Angoli. Portugalija je zvanično napustila program Trojke u maju 2014, uz uslov da nastavi da ispunjava preuzete obaveze.

Kada je reč o Irskoj i Kipru, situacija je nešto drugačija. Irska je poslednja zapala u krizu, još 2010, a prva je napustila program Trojke. Ona je uzela kredit u visini od 68 milijardi evra, uz obećanje da će ostvariti 3 milijarde evra od privatizacije državne svojine. Jedini ozbiljan pokušaj prodaje energetske kompanije Bord Gáis Energy doživeo je neuspeh, ali budući da se irska ekonomija oporavlja, traže se drugi načini otplate dugova. Kipar je u igru ušao poslednji i za njega ona tek počinje. On je od Trojke dobio 10 milijardi evra, obavezavši se da će prikupiti 1,4 milijarde evra prihoda od privatizacije, najverovatnije od prodaje luka na ovom ostrvu.

Sa druge strane, ostali igrači, to jest “domaći i međunarodni investitori”, ulaze u igru bez dugova i sa velikim kapitalom. Budući da im se smeši veliki profit, ovi igrači se često odlučuju na saradnju. Lokalni oligarh (često potomak lokalne bankarske dinastije ili naftni milijarder) i njegova kompanija udružuju se sa inostranim investitorima. Kao najozbiljniji inostrani investitor pokazala se Kina. Najveća privatna kineska finansijska kuća Fosun kupuje istovremeno u Portugaliji i Grčkoj, a u igru su se uključila i kineska državna preduzeća – u Portugaliji je kineski državni koncern kupio energetski sektor.

Za kupovinu vodovoda u ovim zemljama su posebno zainteresovane francuske kompanije. Ćerka predsednika Angole se udružila sa portugalskim milijarderom da bi kupila jednu banku. Ne treba zaboraviti ni nemačke firme. U pitanju je veliki novac i zato su mnogi igrači spremni da rizikuju. Jedna banka se tereti za otkrivanje bankarske tajne, šef grčke agencije za privatizaciju leti na odmor privatnim avionom jednog od kupaca. Svašta se dešava, ali prvo nekoliko reči o pravilima.

 
Pravila igre

Čitanje pravila je zamorno; uzbudljivije je njihovo propisivanje. Privatizacija je fiksni deo programa za stabilizaciju evrozone. Evropska komisija je uverena “da je svrha privatizacije učiniti ekonomiju efikasnijom i smanjiti zaduženost”. Zadužene države moraju da privuku strane investitore kako bi ojačale svoje ekonomije. Investitori onda ulažu novac u kompanije, barem je to plan, i stvaraju nova radna mesta. To znači da država prodaje svoju imovinu onome ko da više. Zauzvrat bi trebalo da dobije što je moguće više novca. To do sada nije baš najbolje funkcionisalo.

Nacionalne vlade razmišljaju slično kao Trojka – privatizacije unapređuju upravljanje i konkurentnost kompanija. Gikas Hardouvelis, bivši bankar a od juna grčki ministar finansija, smatra “da je država loš menadžer”. Ali nema alternative programima privatizacije, jer je državi potreban novac za otplatu dugova.

U evropolu su pravila igre rezultat pregovora igrača i Trojke, koja u ime svih država članica evrozone zaključuje ugovor sa zemljom u krizi, takozvani “memorandum o razumevanju”. U njemu se u grubim crtama utvrđuju rezovi i reforme koji bi trebalo da problematičnu zemlju izvedu na pravi put. U naknadnim ugovorima i “aneksima” preciznije se određuju iznosi i program privatizacije.

Kada je reč o Grčkoj, odredbe koje se odnose na privatizaciju izgledaju ovako: “Vlada je spremna da proda sve udele u državnim kompanijama, ukoliko je to potrebno da bi se ostvarili privatizacioni ciljevi. Državna kontrola će se ograničiti na kritičnu infrastrukturu”. Slične rečenice možemo naći i u sporazumima sa drugim zemljama. Ali šta je to kritična javna infrastruktura? Na to pitanje nema odgovora. Aerodromi, vodovod, elektrodistribucija, luke i železnice svakako pripadaju ovoj kategoriji, ali se ipak prodaju.

Kontrolu nad procesom privatizacije bi trebalo da vodi država. Mada u slučaju Grčke to nije tako. Tu pisci pravila nisu imali poverenja u “lošeg menadžera”. Grčka vlada je sve državne udele u brojnim kompanijama prenela na novoosnovanu agenciju za privatizaciju – Hellenic Republic Asset Development Fund (HRADF) / Grčki fond za upravljanje državnom imovinom. Država postavlja rukovodstvo fonda, ali nema nikakvog uticaja na donošenje odluka. Parlament se ionako ništa ne pita. Saodlučivanje parlamenta je isključeno i kada je reč o osetljivim oblastima kao što je snabdevanje vodom. Grčka država se tako odrekla “specijalnih prava” gradnje na grčkim ostrvima i obali, pa grčki pravnici smatraju da to vodi uništavanju grčkog primorja.

Portugalska vlada je sa druge strane zadržala pravo da sama donosi odluke. Ona je zajedno sa Trojkom sačinila listu kompanija predviđenih za privatizaciju. Portugalija je imala spreman program za reprivatizaciju kompanija koje su prešle u državno vlasništvo posle revolucije 1974, ali do dolaska Trojke taj program nije mogao da prođe kroz parlament. To se promenilo sa dolaskom novog zajmodavca. Manje partije više niko ništa nije pitao. Vlada i Trojka su u ugovor unele neke apsurdne odredbe, koje su kasnije omogućile sporne poslove poput BPN bankarskog skandala.

U monopolu su banke neutralne prema igračima. U evropolu, Trojka takođe tvrdi da ne vrši pritisak na igrače da brzo i bespoštedno privatizuju državnu imovinu. Međutim, kada Thomas Wieser, šef Evrogrupe i odbora koji priprema zaključke na samitima ministara finansija članica evrozone, govori o pregovorima, onda to izgleda ovako: “Trojka i EU nisu nikada rekle da nešto mora da se privatizuje. Ali naravno, kada grčka vlada obeća da će do sledeće godine ostvariti 2 milijarde evra od privatizacije a ispostavi se da je reč o iznosu od samo 500 miliona evra, onda novac mora da se uštedi na drugom mestu. To je naravno teško i time se stvara pritisak na zemlju dužnika”. Obećanje je obećanje. Pitanje idealnog trenutka za prodaju je manje važno. U ugovoru sa Grčkom piše crno na belo: “Ukoliko vlada ne ostvari planirane prihode od privatizacije, mora polovinu sume da prikupi drugim merama”. To znači – još više štednje. Ali dosta o pravilima, pređimo na praksu.

 
Apeninski put[1]

Da li je Stelios Stavridis verovao da neće biti uhvaćen ili je mislio da ispravno postupa? Svakako je napravio pogrešnu procenu. Nije slučajno što je grčka agencija za privatizaciju kao prvu kompaniju koju treba privatizovati izabrala državnu lutriju OPAP. Mislili su da je to lak posao bez potencijalnih skandala, baš kao prve ulice u monopolu, koje su pristupačne i omiljene jer obećavaju siguran prihod. Ali Stavridis, tadašnji predsednik privatizacionog fonda, odleteo je na odmor privatnim avionom grčkog milijardera Dimitrisa Melissianidisa. I to neposredno pošto je agencija za privatizaciju prodala državni udeo u lutriji jednom grčko-češkom fondu, u kome je taj milijarder većinski vlasnik. Stavridisov izlet se nije dopao građanima Grčke, a ni međunardnim kreditorima. On je uskoro otpušten, a čitav posao je prerastao u skandal.

OPAP je jedna od najprofitabilnijih lutrija u Evropi. Male ispostave za sportska klađenja su na svakom ćošku. Reč je o poslu koji se smatra otpornim na krizu, što se ne može reći za druge oblasti grčke ekonomije. „Ljudi danas manje ulažu po tiketu, ali zato imamo više igrača. Svi se uzdaju u sreću“, objašnjava jedan od radnika u kiosku kod trga Sintagma u centru Atine. Protiv prodaje lutrije nije bilo protesta, jer prema grčkom ustavu upravljanje lutrijom nije jedan od ključnih zadataka države. Mada je profitabilan.

Grčka država je pre prodaje posedovala trećinu akcija u OPAP-u, što joj je davalo pravo na trećinu bruto prihoda. Dobit je posle poreza u 2011. iznosila 505 miliona evra. Država je svoj udeo prodala Emma Delta, fondu sa investitorima iz Češke, Rusije, Slovačke i Grčke. Melissiandis, jedan od najbogatijih ljudi u Grčkoj, nastupao je u više navrata kao predstavnik Emma Delta potpisavši na kraju ugovor o prodaji. Emma Delta je za državni udeo platila 652 miliona evra, što je 6,13 evra po akciji. Ugovor o prodaji je zaključen 2013. Za Melissiandisa i partnere bio je to unosan posao. Akcije su već sledećeg dana skočile na 9,13 evra po akciji, 50 odsto iznad ugovorene cene, dok se danas mogu kupiti za 12 evra po akciji.

Da li je grčka država zbog preuranjene prodaje izgubila veliki profit? Činjenica je da je Emma Delta, uprkos brojnim zainteresovanim stranama, bila jedini konzorcijum koji je dao obavezujuću ponudu. Na taj način je izbegnuto teško nadmetanje konkurenata, što je suprotno osnovnom pravilu uspešne privatizacije. Međutim, Grčka je morala pod hitno da proda udeo u lutriji kako bi ostvarila zacrtani privatizacioni prihod za 2013. od 1,3 milijardu evra. Pre toga je propalo nekoliko velikih poslova, među kojima i pokušaj da se proda preduzeće za distribuciju gasa DEPA, tako da je dalja pomoć Trojke zavisila od prodaje državne lutrije.

Prema Financial Timesu, državno tužilaštvo u Atini od februara 2014. vodi istragu o prodaji OPAP-a, za sada bez rezultata. Problem su nedostatak transparentnosti i mogući sukob interesa svih umešanih strana. Privatizacioni fond i grčko ministarstvo uveravaju da su za odlazak Stavridisa postojali samo „moralni razlozi“ i da nema potrebe za revizijom prodaje državne lutrije.

 
Azurna obala[2]

Ako želite da vidite lepšu budućnost Atine, vozite se pola sata na sever od centra grada. Tu, u Chalandriju, jednom od bogatih atinskih predgrađa, nalazi se Golden Hall šoping mol. Ovaj luksuzni prostor sa zlatnim kružnim stepenicama iza raskošnih fontana je zbog krize slabo posećen. Na šestom spratu ovog zdanja, Odisseas Athanasiou dočekuje svoje goste. On vodi poslove Lamda Development, kompanije koja je postala vlasnik ovog šoping mola u jednoj od prvih manjih privatizacija grčke agencije za privatizaciju.

Lamda je takođe zaključila jedan od najvećih poslova sa nekretninama u istoriji Evropske unije. Ugovor o grčkoj Azurnoj obali sa hotelima, koji bi trebalo da donese milione evra, realizovan je uz veliku pomoć Trojke. Reč je o Hellinikonu, zapuštenom areodromu na jugozapadu Atine na 6 miliona kvadratnih metara, prostoru šest puta većem od bivšeg berlinskog aerodroma Tempelhof, sa sopstvenim delom sredozemne obale. Sa espresom u jednoj ruci Athanasiou nas vodi na prezentaciju: kompjuterski animirani ljudi džogiraju kroz prašumu, izležavaju se na terasama luksuznih apartmana i jedre na jahtama. „Ovakve nekretnine nećete naći nigde u svetu“, oduševljen je direktor. To vide i njegovi utučeni protivnici.

Kad pogledate Atinu iz vazduha, shvatite komplimente investitora. Aerodrom koji je izgrađen 1938. prosto je iščupan iz grada: Atini je oduzeta trećina grada. Hellinikon je tri puta veći od Monaka i ima nekoliko kilometara obale i plaža. Athanasiou je presrećan. Aerodrom je zatvoren 2001. i od tada se raspravlja o njegovoj novoj nameni. Rezultat je razočarao mnoge, dok će se nekolicina obogatiti.

Buduća grčka Azurna obala trenutno je nepregledni travnjak. Zgrade terminala su još uvek tu, piste su ulice, okolo su sportske dvorane, od kojih neke još rade. Ovde su za Olimpijske igre u Atini 2004. izgrađene arene za košarku, softbol i hokej na travi. Nekoliko kilometara dalje raspadaju se cevi demontiranog olimpijskog borilišta za kajak na brzim vodama. Lamda ovde namerava da izgadi akvapark. Iza je plaža.

Tu nas čeka Fereniki Vatavali, saradnica lokalnog gradonačelnika. Posle deset godina obećanja da će ovo biti park, ona se još uvek bori za ovaj koncept. Sa akivistima je ovde zasadila 1.500 stabala maslina, kao simbol jedne drugačije budućnosti koja je izgubila svoju šansu.

Prodaja ovog zemljišta se desila u četiri koraka. Prvo je odbačen plan da se aerodrom pretvori u park. Onda je u igru ušao Spiro Pollalis, profesor gradskog planiranja sa Harvarda. Zajedno sa svojim studentima on je napravio plan razvoja ove parcele. Nacrt se dopao nadležnima i on je imenovan za šefa firme koja upravlja projektom. Pollalis je pošao od pitanja: „Šta je potrebno ovom gradu?“ Atina je gusto naseljena, zagađena, bez zelenila, sa premalo poslova zavisnih od turizma. Hellinikon je ogromna prilika za razvoj. Pollalis je zamislio da trećina površine ostane park, a na ostatku je trebalo da se izgrade stanovi, nekoliko hotela, poslovnih zgrada i bolnica.

On je 2011. objavio procenu prema kojoj ovo zemljište vredi najmanje milijardu i 239 miliona evra. Grčka Azurna obala ne treba da bude jeftina. Onda je došlo do neslaganja o kojima on ne želi da govori, i on je napustio projekat. Nova procena koju je izneo grčki privatizacioni fond spustila je vrednost zemljišta na 700 miliona evra.

Onda je krenulo nadmetanje. Na početku se na tender prijavilo devet investitora, ali su ubrzo počeli da se povlače. Grčki mediji su izveštavali da su uslovi tendera nejasni i da postoji sumnja da su namerno takvi. Na kraju je ostao samo jedan ponuđač, Lamda Development. Više od polovine udela u ovoj kompaniji poseduje privatni bankar Spyro Latsis, jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Grčkoj. On se udružio sa moćnim investitorima, najvećim privatnim kineskim investitorom Fosunom i fondom Al Maabar iz Abu Dabija. Lamda troškove ovog projekta procenjuje na 8 milijardi evra.

Lamda Development je vlasnik 30 odsto zemljišta uz koncesiju na 99 godina za preostalih 70 odsto. Zemljište je kupljeno za 915 miliona evra, a rok otplate je 10 godina. Stvarna suma, preračunata u današnju vrednost, iznosi 577 miliona evra, što je polovina Pollalisove procene. Više se, prema bivšem šefu privatizacionog fonda, nije moglo dobiti. Lamda je bila jedini ponuđač.

Da bi grčka Azurna obala bila profitabilna, pravila su prilagođena ponuđaču. Prvobitno pravilo da kupac mora da očuva zemljište u jednoj celini i da ga dalje razvija, sada je promenjeno tako da se zemljište može podeliti na manje delove i dalje prodavati. Građani Grčke se pitaju zašto to država nije sama uradila? Lamda sada može da čeka i da prodaje kada se tržište oporavi.

Hellinikon nije više razvojni gradski projekat, ako je to ikada i bio, već privatni posao sa nekretninama, rizična investicija koja može da donese bogatstvo. Grčka vlada se posle prodaje više ni o čemu ne pita. Ona ima pravo na deo profita, ali tek kada investitori povrate svoja ulaganja. A to može da potraje. Za investitore se posao već isplatio. Akcije kineskog Fosuna i Lamde su od trentuka prodaje naglo porasle, a u julu je najveći američki hedž fond Blackstone kupio veliki deo akcija Lamde.

U septembru je sud privremeno obustavio prenos prava svojine na Lamdu, zvanično iz „tehničkih razloga“. Međutim, govori se da sud nije blagonaklono gledao na promenu pravila u korist Lamde tokom postupka privatizacije. Fond za privatizaciju uverava da će uskoro biti otklonjeni svi nesporazumi.

Na pitanje da li je razgovarao za gradom o tome šta je Atini potrebno, Athanasiou nas je pogledao iznenađeno: „Ne, ali razgovaraćemo“. Masterplan je već spreman. Park će, kako je to zakonom propisano, zauzimati trećinu površine. Međutim, bolnice će biti pretvorene u kozmetičke klinike, a biće tu i akvapark i soliter sa pogledom na more. Prava Azurna obala.

 
Vodovod

Kostas Marioglou je zanemeo: 18. maja 2014. 213.000 stanovnika Soluna je glasalo protiv privatizacije vodovoda. Izlaznost je bila 40 odsto, a odluka gotovo jednoglasna. Protiv privatizacije je glasalo 98,02 odsto. Marioglou je pobedio.

Nekoliko dana ranije stvari nisu izgledale dobro. Marioglou je sedeo sam u mesnoj zajednici jedne solunske radničke četvrti. Poneo je mikrofon u slučaju da bude previše publike. Na kraju je došlo njih petoro.

Marioglou se dugo borio protiv privatizacije vodovoda u svom gradu. Lepio je plakate i pokušavao da u direktnom kontaktu svojim sugrađanima objasni da prodaja vodovoda neće stvoriti nova radna mesta, već će doneti porast cene vode i opadanje njenog kvaliteta. U evropolu važe ista pravila kao u klasičnom monopolu: kada proda vodovod, grad nastavlja da plaća tu uslugu. Marioglou navodi primere neuspešnih privatizacija vodovoda iz Francuske, Londona i Berlina. Bio je predsednik sindikata solunskog vodovoda EYATH, kada je grad Solun koji poseduje 74 odsto udela u vodovodu odlučio da proda 51 odsto. Marioglou je odlučio da osnuje inicijativu koja će kupiti vodovod.

Marioglouov „Pokret 136“ je izračunao da bi svako domaćinstvo u Slounu trebalo da izdvoji 136 evra kako bi Pokret kupio vodovod i rukovodio njime po zadružnim principima. Međutim, mobilizacija je išla sporo, jer za građane Grčke privatizacija vode nije tako osetljiva tema kao u drugim zemljama EU. Ovde je cena vode jedna od najnižih u Evropi. Privatizacioni fond je isključio Pokret 136 iz tendera, a favorit za prodaju je trebalo da bude francuski GDF Suez, koji već poseduje 5 odsto solunskog vodovoda. Francuski koncern vodi se sledećim principom – što više vodovoda, to više profita. Zato je kao jedan od najvećih vodovodnih koncerna Evrope bio zainteresovan i za vodovod Atine.

Marioglou i njegove kolege su na kraju nekako uspeli da motivišu veliki broj svojih sugrađana da izađu na referendum. Nekoliko meseci posle referenduma njihovi izgledi da zaustave privatizaciju čine se prilično realnim. Grčka vlada, kako je i najavila, nije priznala solunski referendum, ali je vrhovni sud Grčke nedavno odlučio da je prenos državnog udela u najvećoj vodovodnoj mreži u zemlji, vodovodu Atine, na privatizacioni fond bio protivpravan. Svoju odluku su obrazložili time da privatizacija vode „ugrožava javno zdravlje“. Država je povukla svoj udeo iz fonda. Situacija u Solunu je slična ovoj. Potraga za potencijalnim kupcem državnog udela u vodovodu je zvanično obustavljena i u Atini i u Solunu.

Šta bi se dogodilo u slučaju privatizacije? Stanovnici Soluna bi mogli da uče od portugalskih opština. Ovde je sistem nešto drugačiji od onoga u Grčkoj. Opštine mogu da zaključuju ugovore sa privatnim firmama kada je reč o distribuciji vode, iako je upravljanje vodovodom još uvek u nadležnosti države. Državno preduzeće Agues de Portugal nije na spisku za privatizaciju, ali bi trebalo da se restrukturira i uvede mogućnost „zaključivanja ugovora o licenci sa privatnim kompanijama“. Preduzeće u tom slučaju ostaje državno, ali upravljanje praktično preuzimaju privatne kompanije.

Miguel Costa Gomes je bio odlučan da to spreči i kao gradonačelnik male opštine Barcelos sa severa zemlje otišao u Lisabon. On nije levičar, objasnio nam je, već poslovni čovek. Ali to sa tajnom privatizacijom vode mu je zastrašujuće. Njegova opština je za vreme mandata njegovog prethodnika zaključila ugovor sa jednom privatnom vodovodnom kompanijom. Iako njeni stanovnici prosečno troše 68 litara vode dnevno, ugovorom se garantuje potrošnja od 165 litara dnevno. „Zaista mi nije jasno kako neko može da upiše ovaj broj u ugovor“, kaže Costa Gomes. On bi rado raskinuo ugovor, ali bi Barcelos u tom slučaju morao da isplati 165 miliona evra ovoj privatnoj kompaniji.

Gradonačelnik Barcelosa se u Lisabonu sastao sa kolegom iz susedne opštine. Njen gradonačelnik, Humberto Brito, ima zakazano ročište. On sudskim putem namerava da raskine ugovor koji je njegova opština potpisala, ali i njemu nedostaje novac. Cena vode u njegovoj opštini u poslednjih 6 godina porasla je 4 puta, kao da su se vlasti ugledale na sistem iz monopola – ko stane na vodovod plaća četvorostruku vrednost dobijene sume. Brito je ranije predvodio lokalnu kampanju protiv privatizacije, a onda su ga izabrali za gradonačelnika. Stanovnici njegove opštine za vodu izdvajaju četvrtinu svojih primanja.

„Ukoliko ne zaustavimo privatizaciju, ista sudbina čeka sve građane Portugalije“, upozorava Miguel Costa Gomes. On ne razume zašto se zemljama u krizi nameće privatizacija vode, iako je to pitanje veoma sporno u ostatku EU. A šta kaže Evropska komisija? Zvanično se drži po strani. „Ne postoji nikakav pritisak da se privatizuje voda. Komisija je zauzela neutralan stav“. Mada se u izveštaju o napretku Portugalije kaže „da se razmišlja o tome da se vodovodne aktivnosti otvore privatnom kapitalu i menadžmentu“. U Grčkoj je Trojka već počela da formira organizaciju koja će kontrolisati privatno upravljanje vodovodom.

 
Elektrana

Tokom njegove poslednje posete Kini pratio ga je i predsednik države. Tek je stigao sa aerodroma i čeka nas u svojoj lisabonskoj kancelariji: Eduardo Catroga, šef nadzornog odbora portugalske elektrodistribucije Energias de Portugal (EDP), jedne od najvećih elektrodistribucija u Evropi. Bilo je to prijatno putovanje sa velikom delegacijom. I predsednik Portugalije Anibal Cavaco Silva svestan je uticaja kineskih investitora. Oni su glavni kupci u okviru programa privatizacije u Portugaliji. Posebno su zainteresovani za energetski sektor, dok se portugalske energetske kompanije otvaraju prema Brazilu i lukrativnim tržištima obnovljivih energija.

Za elektrane u evropolu važi isto pravilo kao za vodovod: država prodaje ta preduzeća, a onda iznajmljuje njihove usluge. Portugalska vlada je do nedavno upravljala dvema velikim energetskim kompanijama: EDP je bio zadužen za proizvodnju struje, dok je REN upravljao električnom mrežom. EDP je još 1997. delimično privatizovan, dok REN nije ni trebalo da bude prodat. Da nije bilo ekonomske krize, verovatno bi obe ove kompanije još uvek bile u državnom vlasništvu. Ugovorom koji je Portugalija potpisala sa Trojkom utvrđeno je da ove dve kompanije ne bi trebalo prodati istom ponuđaču.

U času dolaska Trojke, portugalska država je imala 21,35 odsto vlasništva u EDP-u, da bi ga kasnije prodala kineskom državnom holdingu Three Gorges Group (CTG) / Grupa tri klisure, koja upravlja najvećom hidroelektranom na svetu na reci Jangce. CTG je ovom kupovinom postala najveći vlasnik u portugalskoj elektroprivredi; nadmašila je ostale konkurente kao što je nemački E.on, ponudom od 2,69 milijardi evra. To je cena koja je tada bila za 52 odsto iznad cene akcija. Ovaj posao je pomogao Portugaliji ne samo da ostvari svoje privatizacione ciljeve, već i da ih nadmaši. Svi su bili zadovoljni, jer se činilo da je kriza pobeđena.

Dok jede svoj doručak, Eduardo Catroga nam oduševljeno objašnjava kako su od trenutka prodaje – akcije elektroprivrede skočile. Kupci su presrećni. Tržišta su se oporavila u odnosu na 2011. Samo profit sada odlazi u Kinu. A kineska država voli da odradi posao do kraja. Udeo portugalske države u preduzeću koje upravlja električnom mrežom REN kupio je kineski državni fond, State Grid. Ova kompanija je platila 387 miliona evra za 25 odsto akcija REN-a. Na taj način je kineska država postala većinski vlasnik i u elektroprivredi i u kompaniji koja upravlja električnom mrežom – što olakšava dogovore između ova dva u osnovi nezavisna preduzeća. Predstavnik MMF-a Jäger negira da ovaj dvostruki kineski angažman stvara probleme, jer su kupci različite kompanije i radi se o samo delimičnoj privatizaciji.

U međuvremenu se u čitav slučaj uključilo i državno tužilaštvo, izrazivši ozbiljne sumnje u to da je prodaja obavljena po zakonu, jer je šef investicione banke BESI, koja je tokom pregovora zastupala obe kineske kompanije, 9 puta razgovarao telefonom sa premijerom Passosom Coelhom. Uz to, on je imao bliske kontakte sa državnim bankarom Jorgeom Toméom, koga je vlada ovlastila za procenu ponuda za kupovinu. Tužilaštvo sada ispituje da li je time ostvarena protivpravna prednost. Telefonski razgovori su prisluškivani, jer se protiv ove investicione banke vodi istraga u jednom drugom slučaju.

 
Start

Polje start je omiljeno među igračima monopola-evropola. Tu se prilikom ponovnog prolaska nikome ne plaća nego se samo dobija. Portugalija je svoje banke pretvorila u to povoljno polje za investitore. Ali krenimo redom. Paulo Pena se ironično osmehuje. “Spremni?”, pita nas. Seli smo sa njim u jedan kafić na obali reke Taho u Lisabonu i on pokušava da nam objasni bankarski skandal između dve šoljice kafe. On je novinar i nedavno je objavio knjigu Power Games – Kako su portugalske banke izazvale dužničku krizu. Knjiga je postala bestseler, a govori o iznudama i političkim klikama. Banka o kojoj je reč nije značajna po obimu svojih poslova. Ali Banco Portugues de Negocios (BNP) je 2008. upala u krizu i uplela se duboko u riskantne poslove sa nekretninama. Neki od njenih klijenata bili su visokorangirani političari. Vlada je odlučila da podržavi BPN i time je spase od bankrota.

Danas mnogi stručnjaci tvrde da je to bila greška koju je priznala i vlada, barem indirektno: nekoliko godina kasnije, sada pod režimom Trojke, vlada je odbacila predlog o kontrolisanoj likvidaciji ove banke. Propao je prvi pokušaj iz 2010. da se banka proda za 180 miliona evra. Uprkos tome, konzervativna opozicija koja je kasnije pobedila na izborima, nastavila je da vrši pritisak za što bržu reprivatizaciju ove banke.

Posebnim ugovorom između Trojke i Portugalije utvrđeni su detalji ovog posla. BPN je trebalo da se proda za tri meseca bez određivanja najniže prihvatljive cene, pri čemu će država preuzeti toksične ugovore koji opterećuju bilans banke. Potencijalni kupac je na osnovu ovih zvanično utvrđenih uslova mogao da zahteva bilo šta. To je kao da igrač evropola prestane da baca kockicu, stane na polje start i samo uzima novac.

Isprva je za BPN bilo zainteresovano devet kompanija, među kojima brazilske, španske i argentinske banke. Na kraju je ponovo ostao samo jedan zainteresovani kupac – Banco BIC Angola, četvrta po veličini banka iz ove južnoafričke zemlje, koja je u tom trenutku već imala jednu filijalu u Portugaliji, BIC Portugal, koja je pretežno finansirala trgovinske poslove između Portugalije i njene bivše kolonije.

Najveći vlasnici BIC-a su Américo Amorim, portugalski milijarder, sa 25 odsto – i Isabela dos Santos, ćerka angolanskog predsednika. BIC banka je osnovana 2005, kada je njen najveći klijent bila država Angola sa kreditom od 450 miliona evra. Isabelu dos Santos u njenoj domovini zovu “princeza”. Forbes je priču o njenom usponu opisao “kao svetlu tačku u inače tragičnom kleptokratskom narativu karakterističnom za većinu zemalja bogatih prirodnim resursima”. Ova princeza ostvaruje najveći profit iz poslova sa naftom i dijamantima. Dok većina njenih sunarodnika živi od dva dolara dnevno, njena imovina se procenjuje na tri milijarde dolara.

BIC se oslanja na najbolje političke kontakte. Njihov šef poslovnih aktivnosti Fernando de Mira Amaral je bivši ministar industrije i bivši potpredsednik državne banke CGD, koja je BPN spasla od bankrota. Prema portugalskim medijima, on se tokom pregovora o privatizaciji najmanje dva puta privatno sastao sa premijerom Pedrom Passosom Coelhom.

Portugalska vlada je neposredno pred prodaju morala da dokapitalizuje BPN sa 600 miliona dolara, kako bi banka uopšte imala propisanu kvotu sopstvenog kapitala. Anketni odbor portugalskog parlamenta je kasnije procenio da su podržavljenje i reprivatizacija ove banke portugalske poreske obveznike koštali oko 6 milijardi evra. BIC je kupio BPN za 60 miliona evra.

Evropski komesar Joaquin Almunia i dalje tvrdi kako je ovaj posao bio jedina šansa da se portugalski bankarski sektor spasi od destabilizacije. Prema podacima tadašnje državne sekretarke i današnje ministarke finansija Maria Luis Abuquerque, jedina alternativa reprivatizaciji bio je bankrot, a on bi sa 1,5 milijardom evra gubitka bio daleko skuplje rešenje.

“To je bio poklon”, grmi jedan drugi političar, koji je učestvovao u pregovorima sa Trojkom. Prema tajnim ugovornim klauzulama, građani Portugalije su obavezni da i dalje finansiraju ovu banku. Prema portugalskim medijima, jedna od tih kaluzula je pravo BIC banke da nudi nepovoljnije uslove od BPN. Razliku kod velikih kamata koje i dalje plaćaju stari klijenti pokriva država, što je državu u prvih šest meseci 2013. koštalo dodatnih 8 miliona evra.

Izuzetno sumnjiva uloga koju Angola igra u međunarodnim finansijama niko iz Trojke ne želi da komentariše. “Živimo u globalizovanoj ekonomiji”, objašnjava predstavnik MMF-a Jäger. Ako je BIC pobedila na tenderu, onda “nema sumnje da su oni ispunili sve kriterijume”. Isto se ne može reći za portugalsku vladu, koja je imala neprijatna iskustva sa angolanskim finansijskim sektorom. Nedavno ugašena portugalska banka Espirito Santo je u proteklih nekoliko godina dala kredite Angoli u visini od 5,7 milijardi evra. Taj novac je prosto nestao. Jedan drugi bankar blizak angolanskoj vladajućoj porodici optužen je u SAD za pranje novca.

 
Kritičari

U evropolu postoje igrači koji žele da napišu nova pravila i počnu igru od početka. Službenici Trojke nisu među njima. Oni uopšte ne žele da se bave problemima vezanim za privatizacije. “Ne želimo da se ponašamo kao staratelji”, pravda se Thomas Wieser. “Da, možba bi trebalo više kontrolisati neke oblasti, ali kako da znamo koje. Kada se prijavi samo jedan ponuđač, šta da radimo? Važno je da se poštuju pravila tendera.”

Sa druge strane, nacionalne vlade se plaše sukoba sa inostranim medijima. Portugalska ministarka finansija nema vremena da odgovara na pitanja, čak ni pismeno. Isto se ponašaju i njeni zamenici. Šef grčke agencije za privatizaciju Konstantinos Maniatopoulous nam je dao dvočasovni intervju, a onda ga je grčki ministar finansija iznenada otpustio. Maniatopoulous se u intervjuu pravdao da kod privatizacije čekanje košta više od prodaje.

Drugi bivši saradnici agencije za privatizaciju su daleko kritičniji. Costas Mitropoulos, bivši šef poslovanja u agenciji za privatizaciju, danas otvoreno kaže: “Kriza je bila najgori mogući trenutak za privatizaciju, ali Trojka nije razumela da problem nije u niskim cenama, već u tome da tržište nije bilo spremno da ponudi bilo koju cenu”. Glavni zadatak agencije za privatizaciju je prodati što je moguće brže. Mitropoulos smatra da to mora da se promeni: “Državni udeo ne treba odmah privatizovati, njime se mora bolje upravljati; on se mora restrukturirati i tek onda prodati”. Neke nekretnine mogu prvo da se daju u zakup: “Agencija bi onda imala obavezu da svake godine državi plati određeni iznos stečen na osnovu ovih poslova.”

I neki političari bi igrali igru od početka. Na nacionalnom nivou oni u velikom broju pripadaju levičarskim ili desničarskim strankama.“Rasprodajom“ Grčke posebno je nezadovoljna poslanica Syrize Zoe Konstantinopoulou: “Prodaja po tako niskim cenama je prava sramota. Stvarni razlog za privatizaciju je zadovoljavanje specijalnih ekonomskih interesa na štetu svih nas.”

Jedan od onih koji bi proteste preneli na nivo cele EU je Kriton Arsenis. Ovog tridesetsedmogodišnjaka smo sreli na Akropolju. Proleće je i Arsenisu se žuri, jer se bori za mesto u evropskom parlamentu, čiji je član bio u prošlom sazivu. Međutim, neće mu biti lako, jer je zbog protesta protiv planirane privatizacije vodovoda u njegovom rodnom Solunu istupio iz PASOK-a, partije potpredsednika vlade Evangelosa Venizelosa. Razljutilo ga je to što su u planovima za privatizaciju ingorisane odredbe o zaštiti životne sredine: “Sada me optužuju da sprečavam ekonomski razvoj”. Arsenis na kraju nije izabran u Evropski parlament.

U Portugaliji promenu pravila igre traže neki ekonomisti. José de Caldas iz Observatorio da crise sa Univerziteta Coimbra otvorio je sa svojim kolegama kancelariju u Lisabonu: “Dozvoljavaju nam da govorimo, ali nas ne slušaju”. Njegov tim je pokušao da dokumentuje kako je kriza promenila ovu zemlju. “Kakve su koristi od smanjivanja zaduženosti od nekoliko procenata”, pita Caladas, koji time kritikuje odluku da se prihodi od privatizacije slivaju direktno u fond za otplatu dugova. Ova suma čini neznatni deo ukupnog duga, koji iz sasvim drugih razloga i dalje raste. Izostanak prihoda iz profitabilnih državnih kompanija stvorio je ogromne rupe u budžetu. Ali takva je igra – država prodaje da bi te usluge ponovo iznajmljivala, a to košta.

Problem je u tome što su dugovi zemalja u krizi još uvek zastrašujuće visoki. Portugalija posle programa pomoći ima dugove u visini od 129 odsto BDP-a, dok je 2011. taj dug iznosio 109 odsto BDP-a. Slično je i u Grčkoj gde su dugovi na početku programa bili 148 odsto BDP-a, da bi sada porasli na 178 odsto.

Kritičari i ekonomisti poput Caladasa dobijaju podršku iz drugih zemalja. “Privatizacija po sebi nije loša”, objašnjava Paul Krugman, “ali ovde je reč o nepotrebnoj rasprodaji. Dobici se privatizuju, a rizici i gubici socijalizuju”. Razloge za nepopustljivu antikriznu politiku u Evropi Krugman vidi u velikom uticaju banaka, što je slučaj i u SAD: “Bankari su uticajni, uspešni i lukavi. Oni tvrde da državne kompanije moraju da se privatizuju i da je bankama neophodna pomoć. Tome je veoma teško protivrečiti kada ste vođa sindikata ili ekonomista sa fakulteta u loše skrojenom odelu.”

Sledeća prilika za promenu trenutnog sistema u Grčkoj ukazaće se verovatno sa zvaničnim istekom programa sa Trojkom tokom 2016. Do tada stvari stoje prilično loše.

U Portugaliji je misija Trojke zvanično okončana u proleće 2014. Vlada je u svom strateškom dokumentu opisala privatizaciju kao jedan od “najuspelijih delova” celog programa stabilizacije i namerava da nastavi sa privatizacijama.

Na Kipru, gde je igra tek počela, Trojka je nedavno izjavila da pravila igre ostaju ista. Kiparski parlament je odbacio zakon kojim bi se pravno pripremile predstojeće privatizacije. Trojka je zapretila da će blokirati dalje tranše kredita. Poslanici su morali još jednom da glasaju. Zakon je onda prošao. Kad donesete pogrešnu odluku, morate još jednom da bacite kocku.

 
Ovaj tekst je pomogla Fondacija Rudolf Augstein.

Elisa Simantke, Tagesspiegel, novembar 2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 19.11.2014.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

———–    

  1. Najjeftinije polje u monopolu.
  2. Jedno od dva najskuplja polja u monopolu.