Promena političkog kursa koja se odigrala nakon majskih izbora probudila je optimizam, mada se reformski trendovi zasnivaju na podložnosti evropskom uticaju, umesto na jasnom političkom i društvenom dogovoru. Srbijom i dalje dominiraju one snage koje su, suočene sa istorijskim porazom politike koja je okrvavila protekle dve decenije, nekoliko puta vandalizirale prestonicu, i za sobom ostavile ljudske žrtve, u kasarnama i na ulicama. I njihove pseudoideje. Uz podršku tradicionalne elite, lidera zvaničnih institucija i organizovanih huligana.
U tom smislu politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se u Skupštini u prilog potvrđivanja energetskog sporazuma s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140. Pri tom nije dovoljno ubedljivo razjašnjeno da se tzv. gasnim sporazumom zanemarila obaveza tenderske privatizacije javnih preduzeća, i da Skupština učestvuje u jednom nezakonitom postupku. Da je lični dogovor Koštunice i Putina poklon srpske države ruskoj. Isto tako, vlada se nije usudila da napomene da se SSP odnosi na Srbiju bez Kosova, koje je većina članica EU priznala kao nezavisnu državu. Kao da je Kosovo, u međuvremenu, postalo drugorazredni politički problem.
Umesto u kosovskom mitu, Srbija se guši u ruskom gasu. Pokušaj da se Srbija uvuče u EU kao ruska klijentska država verovatno je poslednji rezervni položaj njene propale politike. Ta politika suočila se s privlačnom snagom evropske civilizacije kojoj lokalni tajkuni, umesto ruskoj državi, poveravaju svoje viškove iz tranzicione pljačke. To je samo vrh piramide političke hipokrizije na čijem su dnu iščekivanja tranzicionih gubitnika. Dok ih satiru nezaposlenost i nemaština, i oni veruju, u istom smislu, pre Briselu nego Moskvi. Teško je, međutim, poverovati da će Brisel poveriti predpristupne fondove administraciji koja galantnim ustupanjem naftne industrije pothranjuje Putinove snove o obnovi sovjetske imperije. Niti će Srbija moći olako da svojom novom politikom prividnog nesrvrstavanja dalje remeti energetsku konjunkturu koja je evropsku spoljnu politiku prema Rusiji zatvorila u gasnu komoru.
U kontekstu ruske paradigme odigralo se i sramno pranje jedne biografije obavljeno u krugu iste neformalne grupe koja je godinama unazad spinovala javnost o kriminalnom karakteru premijera Đinđića i njegove vlade, o demokratskom bloku i „dobrom“ nacionalizmu. Bedastoće o potrebi za savremenom evropskom desnicom koju će uzdići izvođači najprljavijih radova u srpskoj politici zapravo odgovaraju potrebama kleptokratije elite vezane za državu kao plen i izvor beskrajne pljačke. Uključujući pripadnike buduće „evropske desnice“.
Samozaljubljeno zagledana u svoju novu kvazinesvrstanu politiku, Srbija nije primetila da su se odigrale važne promene u međunarodnim odnosima nakon ruske agresije na Gruziju, mada je evropski odgovor bio očekivano uzdržan. Ukoliko je na pomolu zaista neki novi hladni rat, događaji će verovatno potvrditi slabost Rusije koja počiva na nerazvijenoj ekonomiji, izvozu tehnošloški i politički prevaziđenih energenata, monopolima partijske države i bezizglednom siromaštvu prestarelog, arhaičnog društva. Smirivanje međunarodnih odnosa bi taj proces samo usporilo.
Politika se u Srbiji prividno pripitomila. Poput havarisanog reaktora u Černobilju, zasuta je tonama betona i smeća, i naizgled neškodljiva. Ali ispod i dalje tinja, preteći, zastarela, propala sovjetska tehnologija. Njeni međunarodni odnosi se, na osnovu akcionog plana, koji takođe nije ugašen, ponovo skreću na stranputicu zaludnih kosovskih inicijativa. Nije slučajno nadležno ministarstvo kidnapovalo novog heroja antiglobalizma iz domašaja američke pravde krivotvorenim putnim ispravama, budući da je unapređenje odnosa sa SAD jedini validan dokaz da se u politici zemlje i njenim mentalitetima nešto značajno menja. I evropska integracija je prožeta sovjetskom paradigmom kao perspektivom Srbije da u svojstvu ruske klijentske države u sastavu EU, i izvan Severnoatlantske alijanse, relativizuje načela vladavine prava, neprikosnovenosti i prvenstva privatne imovine, i ljudskih i tržišnih sloboda.
Kad je ukazao na korupciju u stranci koju vodi i, verovatno, brižno nadzire, predsednik Tadić kao da je najavio izveštaj Doing Business pod pokroviteljstvom Svetske banke koji je Srbiju, na osnovu indeksa lakoće poslovanja, srozao sa 91. na 94. mesto (od 181. zemlje). SAD su na trećem mestu, iza Singapura i Novog Zelanda, a Rusija na 120. Na osnovu procedura za dobijanje građevinskih dozvola, a demokratske stranke su osvojile većinu lokalnih samouprava davne 1996, Srbija je na 171. mestu.
Slobode poslovanja gotovo da su ekvivalentne političkim slobodama i razvijenosti demokratije. To potvrđuje žalosni skor srpske politike, 214:140. Nisu Hag i novi pasoši jedini uslovi da se Srbija nađe na onoj strani sanitarnog kordona evropske civilizacije. Ali su Mladić i pasoši, kao ausvajs, zasad, znakoviti i neuhvatljivi.
Danas, 15.09.2008.
Peščanik.net, 16.09.2008.