Drago mi je što upravo premijer Vlade Srbije Ivica Dačić sada ističe da je „ova vlada ostvarila najveći rezultat u istoriji Srbije“ tako što je izdejstvovala početak pristupnih pregovora Srbije i Evropske unije.
Mada je ta izjava „prejako“ formulisana, ona bi mogla postati tačna ako se od evropske politike Srbije ne odustane u dolazećoj deceniji, zbog „teških zahteva“ i „sve novijih uslova“ ili sa nekim drugim „istorijskim izgovorom“.
Ta Dačićeva izjava, pri tome, upućuje na zaključak da je aktuelni vođa srpskih socijalista procenio da upravo on i njegova stranka treba prvi da „zauzmu“ poziciju najzaslužnijih za konačno otvaranje pristupnih pregovora sa Evropom.
To nadalje znači da kad jedan prevejani balkanski političar Evropu označi kao glavnu „istorijsku šifru“ za dolazeću izbornu kampanju u Srbiji, to jest da on u toj šifri oseća još uvek nedovoljno iskorišćeni politički resurs – tu nečega perspektivnog doista ima. Možda, s druge strane, Dačić mora da igra hazardno jer ne može nazad?
Ipak, pre će biti da on svoju ciljnu grupu mora da pomeri ka onom delu biračkog tela koji još nije spreman da danas najjačima, „nekadašnjim radikalima“, oprosti najcrnje nacionalističke i antikomunističke grehe za koje su bili zaduženi u Miloševićevom vremenu, a spreman je da takvu istu, retorički nešto službenije formulisanu, nekadašnju antievropsku politiku – zaboravi upravo socijalistima.
Kad je već reč o „težini pregovora“ i famoznim „novim uslovima“ za Srbiju, koje stručnjaci već pronalaze u „pregovaračkom okviru“ koji su 17. decembra u Briselu usvojili ministri spoljnih uslova članica EU, ja nemam mnogo brige, jer iz nekog razloga smatram da se diplomate uvek temeljno bave sporednim pitanjima, a da ključne odluke uvek donose glavni političari (stari jugoslovenski diplomata Ivo Vejvoda decidirano je napisao da u svakoj zemlji odluku donosi jedan čovek ili samo nekoliko vodećih ljudi). Neka se i naše diplomate i specijalisti za međunarodno pravo muče uklapanjem „ključne odluke“ Srbije oko Kosova u šumu evropskih i domaćih pravnih regula, to je samo tehnički posao.
Naime, možda je neodgovorno da kažem da je posle Briselskog sporazuma sporedno da li ćemo pre ili kasnije „normalizovati“ odnose sa Kosovom i smatram da je među običnim ljudima u Srbiji malo koga briga kada će Priština dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama i igrati fudbal pod okriljem FIFE, a još manje je tog čoveka briga kako da ispunimo „kopenhaške“ ili neke druge kriterijume. Sve su to trice i kučine s kojima treba da se bakću eksperti za kompromise i za rešavanje u suštini manifestacionih i nebitnih pitanja.
Pokušaj fanatika „srpskog suvereniteta i integriteta“ da kod naroda pobude interes za „diplomatske klackalice“ i raznovrsne druge simboličke „državotvorne zamke“, koje će se tokom pregovora sa EU pojavljivati u hordama, čini mi se da je osuđen na neuspeh, jer narod razume da se „kosovska rana“ Srbije seli u istorijsko sećanje i književnost – a da život traži da se snađemo u novim okolnostima.
Tačno je da to neće biti ni lako ni jednostavno, kao kod svake temeljne promene, ali je sada već veoma rašireno mišljenje da sve ono od čega će nas terati da odustanemo ne vodi nigde drugde nego u produbljavanje siromaštva, ako to „nešto“ spasemo. A siromaštva je preko glave svima u Srbiji.
Dačić je, čini mi se, već negde rekao da bi Srbija izgledala mnogo bolje na ekonomskom planu, to jest da bismo imali „državu blagostanja“ – da se nije predugo borila za očuvanje onoga što se nije moglo očuvati. On, dakako, nije ulazio u analizu sudbinske povezanosti onog modela političke vladavine koji je zagovarao Milošević, a do juče nastavljali da čuvaju svi njegovi „naslednici“, sa potrebom da se stalno „promovišu“ gigantski nacionalni i državni problemi (i u tom smislu stalno identifikuju „neprijatelji naroda“) – a Kosovo je večito bilo široko polje za takve političke manevre i manipulacije.
Problem je što u ekonomski globalizovanoj ekonomiji „proizvodnja“ neprijatelja direktno suzbija proizvodnju automobila, tekstila i hleba.
Mislim da proevropska politika već počinje da prodire u našu svakodnevicu. Na primer, svake večeri u šetnji Novim Sadom ne mogu a da se ne nasmejem kada ugledam jedan bilbord koji propagira neku otmenu pseću hranu pod sloganom: „Da lajemo kao sav normalan svet“. Dok je Srbija van Evrope, ne vredi nam ni da lajemo, a ako uđemo u klub Evropske unije naš lavež će se i bolje i dalje čuti.
Novi magazin, 28.12.2013.
Peščanik.net, 28.12.2013.