Posmatrano iz Berlina, sve je u najboljem redu. Svi izuzev FDP-a imaju razlog za slavlje. Partijska ponuda je stabilna da stabilnija ne može biti: konzervativici su pobedili, onda idu socijaldemokrati…
Tako je barem u Nemačkoj. Međutim, evropski izbori su uzdrmali iz temelja nacionalne partijske sisteme širom Evrope. Meteorski uspon UKIP-a u Velikoj Britaniji, trijumf Nacionalnog fronta u Francuskoj, masovni gubitak podrške konzervativaca i socijalista u Španiji, uspon Syrize u Grčkoj. Mnoge evropske zemlje su sinoć doživele traumatični izborni zemljotres.
Komentatori se teše da će na kraju „antievropljani“ osvojiti samo 20 odsto glasova, pa je to dakle 80 odsto za Evropu. Uvek možemo da ulepšavamo stvarnost, stvarnost rasparčanih partijskih sistema u kojoj ljudi poput Marin Le Pen i Nigela Faragea računaju na pobedu.
Nemačka bi pre svih trebalo da primeti ovu novu stvarnost. Ekonomija se oporavlja, evrokriza je (barem privremeno) „prevaziđena“ zahvaljujući nemačkom diktatu u berlinskom stilu, većina građana Nemačke je zadovoljna baš kao i njihovi političari, ali sa nevericom počinju da shvataju da su u svim drugim zemljama ovi izbori bili izbori nagomilanog besa i nezadovoljstva.
Doduše, sa različitim ishodima od zemlje do zemlje. Primetno je da uspon desničarskih populista nije vezan za zemlje juga Evrope, najteže pogođene evrokrizom.
FPÖ u Austriji, narodna partija u Danskoj, UKIP u Velikoj Britaniji, Nacionalni front u Francuskoj – ostvarili su značajne rezultate u zemljama koje su daleko bolje prošle u evrokrizi u poređenju sa jugom Evrope. Oni su računali na birače koji žele da se distanciraju od Evrope i veruju da će to postići glasajući krajnje desno protiv „imigranata“, „parazita“ i Evrope, a za povratak nacionalnog „suvereniteta“.
Situacija je potpuno drugačija u južnoj Evropi. Iako to mnogi u Nemačkoj ne razumeju, glasanje protiv Evrope nije isto što i glasanje protiv politike štednje Angele Merkel.
Zanimljvo je da su u Grčkoj nacisti iz Zlatne zore ostali na 10 procenata podrške, dok je većina nezadovoljnih svoje poverenje poklonila levičarskoj Syrizi. Slično je bilo i u Italiji, gde su birači odbacili desničarsko-populističke ponude raznih antievropskih partija i masovno glasali za Beppea Grilla i njegov Pokret pet zvezdica, čije pristalice zahtevaju politički zaokret, ali ne i napuštanje EU. U Španiji i Portugaliji je krajnja desnica takođe marginalizovana. Na osnovu svega toga možemo da kažemo da je jug kontinenta pokazao daleko veću demokratsku zrelost od severa.
Interesantno je i to što je na ovim izborima prvi put pokušano da se na evropski nivo prenese tradicionalni način vođenja kampanje, pa su najveće koalicije u evropskom parlamentu nastupile sa kandidatima za mesto predsednika Evropske komisije. Iako se dinamika razlikuje od zemlje do zemlje, ishod ovih izbora bi na kraju mogao da bude isti – ili ćemo svuda dobiti velike koalicije ili će se umereno konzervativne snage dodvoravati krajnjoj desnici.
Evropa može da reši ove probleme pod uslovom da u Nemačkoj dođe do ozbiljne analize izbornih rezultata. U protivnom, postoji opasnost da se u politici dogodi isto ono što se već dogodilo u ekonomiji – produbljivanje jaza između samozadovoljne Nemačke i nezadovoljnog ostatka kontinenta.
Michael Braun, TAZ, 26.05.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 26.05.2014.