EXIT

Radio emisija 11.06.2004, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Olga Popović-Obradović, Biljana Srbljanović, Miloš Vasić i Nikola Vitas.

(na mitingu čita zakletvu koju inače  novoizabrani predsednik čita pred poslanicima)

Dragan Maršićanin: Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, ostvarivanju ljudskih i građanskih sloboda i prava, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću ….

Svetlana Lukić: Da se razumemo, ovo nije i ne može biti kršenje predizborne tišine. Kao što ste čuli, predsednika već imamo i nema potrebe da se sutra deranžirate i izlazite na glasanje. Predsednik Maršićanin poštedeo nas je neizvesnosti. Zakleo se ispred Koštunice, znači – sve je obavljeno po zakonu. I sad, svi na svoje radne zadatke.

Znači, to sa izborima za predsednika države smo obavili. A gospodin Legija nas je, međutim, juče prilično razočarao. 10. jun je trebalo da postane istorijski datum ove zemlje, ali njen najpoznatiji sin juče odbio je da da iskaz, jer je Srbija, kaže, u teškoj situaciji, jer ne želi da bude politički zloupotrebljen to jest, kako je rekao, ne želi da bude ničija politička kurva. Nadam se da su ga vratili u zatvor, mada bih imala razumevanja i da nisu, jer je u zatvorima ovih dana velika gužva.

Ovih dana su, naime, u zatvore poslati organizatori Exita, a na informativne razgovore, raznim povodima, pozivani su bivši ministri, bivši činovnici, bivši direktori. Da su ove specifične predizborne aktivnosti vlasti još malo potrajale, sad biste vi, umesto da dremate kod kuće, bili tamo gde vam je i mesto, ispred nekog istražnog sudije. Sećate se one priče – kada su komunisti posle rata, tokom jednog takozvanog otkupa žita, shvatili da žita nema dovoljno ili da su ga seljaci sakrili, Jovanu Veselinovu je iz vrha partije stigla depeša: “Šalji više žita.” A ovaj je otpisao: “Ako hoćete više žita, gradite više zatvora.”

Da rezimiramo, juče smo po drugi put videli Legiju. Juče smo izabrali predsednika. Ali, zaboravili smo da je 10. jun važan još zbog dve stvari. Na taj dan 1868. godine u Koštunjaku je ubijen knez Mihailo Obrenović, koji je, kažu istoričari, bio apsolutista, ali je evropeizovao zemlju. On je izgradio Narodni muzej i Narodno pozorište.

Ima ona slavna fotografija Anastasa Jovanovića na kojoj se vidi budući knez kako sedi, zelenook, nalakćen, i zagledan prema izvoru svetlosti. To je, valjda, prvi fotografski dokument o jednom Srbinu koji sedi, miruje i misli.

10. juna je potpisan Kumanovski sporazum kojim je završeno bombardovanje Srbije. Međutim, taj dan je mnogo više od toga. 10. jun je dan velikog poraza. Tada smo zbirno izgubili sve svoje ratove. Izgleda da se niko nije setio 10. juna.

A sada ćete čuti nekoliko vrlo zanimljivih ljudi koji su govorili sinoć u Narodnoj biblioteci Srbije, a nju nije napravio knez Mihajlo. Nju smo nekao sklepali posle Drugog svetskog rata a sada stoji onako neugledna pored onog velelepnog hrama. Ali su tamo bili sinoć gospođa Latinka Perović, gospodin Lino Veljak, Vladimir Goati, Olga Popović-Obradović i Vesna Rakić-Vodinelić. Na početku govori naš gosta iz Hrvatske, gospodin Lino Veljak, koji je pravio neke paralele između Srbije i Hrvatske a potom i odgovar koji mu je uputio Vladimir Goati.

Lino Veljak: Hrvatska je definitivno prešla prag koji dijeli autoritarne zemlje od zemalja na putu izgradnje stabilne demokratije. Poznato je da je nakon četiri vladavine onoga što je neki ekvivalent srbijanskom DOS-u, da je nakon toga došlo do novih parlamentarnih izbora na kojima je HDZ iznova došao na vlast. I poznato je vjerovatno to da su se procesi evropskih integracija nastavili, da je Hrvatska postala zemlja koja u potpunosti i bezuvjetno surađuje s Haškim tribunalom, da se stanje popravlja na svim planovima.

Općenito govoreći, ako se promatraju stvari iz vana, Hrvatska – za razliku od današnje Srbije, koja je proživjela sve što je proživjela od 5. oktobra i koja se i danas nalazi u stanju koje je u najmanju ruku zabrinjavajuće – dakle, takva Hrvatska može služiti u ovom trenutku kao nedostižan ili gotovo nedostižan ideal Srbiji. Međutim, ispod površine leže problemi i konstalacije koje jedva da se razlikuju od onih koje su na djelu u Srbiji.

Ukoliko se pogleda stanje politiške svijesti ili svijetonazorna situacija u biračkom tijelu, ako se pogleda struktura političkih elita, ako se pogleda struktura korisnika redistribucije nacionalnog bogatstva, onda se mora doći do zaključaka da nekih značajnijih razlika između Srbije i Hrvatske nema.

Vladimir Goati: Ovo je vrlo tačna konstatacija, da je razlika sitna, ali sitna je samo kad gledate sa Meseca ili s neke zvezde. Tada sve izgleda sitno. Ta “sitna” razlika sastoji se u tome da je u Hrvatskoj, za razliku od Srbije, među političkim partijama postignut konsenzus o ulasku u Evropu. To je ona “sitna” razlika između dva koraka koja na raskrsnici pogrešno napravite i nađete se u Nišu umesto u Subotici. To jeste razlika. Međutim, to je istorijska razlika, to je magareći most koji ovo društvo, govorim sada o elitama, rukovodstva partija, nisu prešle. U Hrvatskoj su se stranačke elite dogovorile, bez obzira na ostale razlike, da je to nešto oko čega nema spora.

Spore se o svim drugim pitanjima, jer zapravo drugog Rima i nema, ako ja dobro vidim. Čini mi se da je nekada jedan kaluđer davno, davno rekao, pravoslavni: “Prvi Rim je bio Atina, drugi Rim je bio pravi Rim, treći Rim je bio Moskva i četvrtog Rima neće ni biti. Sada mi se čini da tog drugog Rima nema, tako da ne mogu da vidim šta je drugi kraj te dileme, te dihotomije. Ali još uvek ljudi žive u tim nekim vremenima, govorim o političkim elitama.

E sad, još po neku lepu stvar da kažem o tom mom predmetu posmatranja, političke partije koju obožavam. Mi smo imali do 5. oktobra jedan osoben spoj, koji – koliko ja znam – u Evropi nije postojao, spoj kriminala i politike, i to preko političkih partija. Dakle nešto što nije bilo karakteristično na drugim mestima. Još jedna stvar je za Srbiju veoma zanimljiva, a ne mogu da nađem analogiju sa drugim zemljama, to je –neverovatna stabilnost partijskih rukovodstava.

Ne govorim o trista partija, po čemu smo, posle Crne Gore, najbogatiji na svetu po glavi stanovnika. Stabilnost partijskih rukovodstava je fascinantna. U četiri od šest najvećih partija osnivači partija su još uvek na partijskim vrhovima. Neki od njih su uspeli da prežive veliki broj izbornih poraza, bilo kao pojedini predsednički kandidati, bilo njihove stranke. Ja sam u Francuskoj pročitao jednu studiju u kojoj se kaže da kad čovek izgubi izbore to je pola infarkta. I pošto su neki lideri političkih partija kod nas preživeli veliki broj izbornih poraza, jedan je preživeo dvocifren broj, ja jedino mogu da zaključim da su naši lideri vrlo zdravi.

Svetlana Lukić: Na sinoćnom predstavljanju ovog Zbornika sinoć su u Narodnoj biblioteci Srbije govorili još neki od autori tekstova iz ovog zbornika. Čućete gospođu Vesnu Rakić-Vodinelić i Olgu Popović-Obradović.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ono što se desilo krajem 2001. godine raspadom prve političke koalicije jeste ono što kao neki kontinuitet traje i danas. To je uporno odbijanje legitimnog suočavanja sa mračnom prošlošću koju mi imamo – počev od formalnog donošenja, a nikad ozbiljno smišljenog, Zakona o lustraciji, donošenja Zakona o beneficijama za optuženike pred Haškim tribunalom, donošenje zakona koji na pervertirani način menjaju obrazovni sistem u ovoj zemlji.

Ono što za mene predstavlja ideološki osnov za dekompoziciju pravnog poretka, od 2001. pa nadalje, jeste takozvani pojam novog legalizma, koji bi se drugačije mogao nazvati i – ideja ideološkog kontinuiteta. Naime, legalizam, kako ga je shvatio vrh državne vlasti, značio je, na prvi pogled i u formalnom smislu, insistiranje na neophodnosti poštovanja pravnih procedura, pravnih formi.

Međutim, legalisti su sebe identifikovali kao takve ne zbog poštovanja procedura, nego kao suprotstavljenu poziciju onoj koja se navodno smatrala nelegalističkom zato što je, na očigledan ili manje očigledan način, zaobilazila pravne forme. Kao pravnik, moram reći, legalizam kao politička pozicija nije se odnosio ni na kakvu pravnu sadržinu, nego naprotiv, odnosio se na to da vi insistiranjem na sprečavate bilo kakav diskontinuitet između autoritarnog pravnog poretka Miloševićevog doba i, navodno, ili očekivano, novog demokratskog poretka koji je nastao posle 5. oktobra.

Dakle, odbijajući diskontinuitet, zapravo, vi se ne identifikujete kao nosilac pozitivnog odnosa prema pravu nego kao nosilac pravnog kontinuiteta, koji u političkom smislu zapravo znači ideološki kontinuitet.

Gde smo mi danas u pogledu poštovanja prava? Mi smo na poziciji formalnog legalizma i ideološkog kontinuiteta sa onim što je prethodilo 4. oktobru. I o tome ne treba imati nikakve sumnje. To se možda nekom može dopadati. Ja razumem da ima i ljudi kojima se to dopada. Ja spadam u one kojima se to ne dopada. Ali, u pogledu dijagnoze jednostavno ne treba da napravimo grešku. Dakle, tu smo gde smo bili 4. oktobra 2000. godine. Nažalost.

Olga Popović-Obradović: Srpska pravoslavna crkva svoju ulogu u društvu danas vrši u uslovima u kojima je srpsko društvo potpuno razoreno, gde postoji duboka kriza identiteta i opšti vrednosni vakuum. Sve su to ostavili za sobom nedavno svršeni ratovi, a sve to predstavlja i okolnosti u kojima se za crkvu pružaju neslućene mogućnosti uticanja, posebno na mlade ljude.

Vrednosti koje crkva pri tom promoviše, takoreći bez izuzetka, protive se samim temeljima modernog društva. I to je ono čime sam se ja malo više pozabavila u ovom radu. Te vrednosti se odlikuju krajnjom arhaičnošću, kolektivizmom, antizapadnjaštvom i ksenofobijom. Postoji jednu poruku Srpska pravoslavna crkva šalje svojoj pastvi preko lista “Pravoslavlje”, ona bi se mogla uzeti skoro kao moto odnosa crkve prema vrednostima koje sam pomenula. Ta poruka glasi, i to je naslov jednog teksta u “Pravoslavlju”: “Srbi u Evropu – da, Evropa u Srbe – ne, ne daj bože.”

Nesumnjivo je da crkva smatra da je za budućnost srpskog naroda i opstanak srpskog naroda nezamislivo, odnosno tragično, prihvatanje onoga što Evropa nudi kao standard modernog doba. U tom antizapadnjaštvu Srpske pravoslavne crkve važno mesto zauzima specifična koncepcija društva i države.

U toj koncepciji pojedinac se utapa u društvo kao organsku celinu, odbacuje se potpuno individualizam i pluralizam, uključujući i partijski pluralizam, izričito, u govorima najviših sveštenika Srpske pravoslavne crkve. A nasuprot tome, usvajaju se principi kolektivizma i solidarizma, usvaja se sabornost, nudi se kao formula domaćinsko pravoslavne Srbije.

Tu se kao optimalno rešenje predlaže organska pravoslavna monarhija. Ta formula počiva na neraskidivom trojstvu između Boga, kralja i srpskog domaćina. Istovremeno, poistovećuju se država i društvo. Ne pravi se nikakva razlika između društva i države. Reč je, ukratko, o modelu koji u celini i sistematski odbacuje same temelje modernog demokratskog društva i države.

Treća karika te vizije jeste poistovećivanje srpske nacije sa Srpskom pravoslavnom crkvom. I time se zaokružuje organsko jedinstvo koje podrazumeva dakle poistovećivanje države i crkve s jedne strane, društva i države s druge, i nacije i države sa treće strane. Patrijarh Pavle je u tome izričit. I on, objašnjavajući značaj Srpske pravoslavne crkve za srpski narod, kaže: “Srbin nekršten, to ne biva.”

Svi srpski ratovi za stvaranje nacionalne države u XIX a posebno u XX veku, ne mogu se objasniti izvan ove pomenute formule crkva-nacija-država, formule koju danas crkva veoma agresivno propoveda. Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala takozvane “avnojevske granice”, odnosno, republičke granice unutar bivše SFRJ.

Nakon što je dolaskom Slobodana Miloševića na vlast postavljeno državno pitanje Srbije, crkva je sve glasnije počela da govori o neprihvatljivosti tih granica i otvoreno je pozivala na njihovo nepoštovanje, odnosno, na promenu, u skladu sa etničkim načelom, izričito predlažući podelu Bosne i Hercegovine i promenu granica u Hrvatskoj.

Ni posle vojnog sloma tog velikog srpskog državnog programa Srpska pravoslavna crkva od toga nije odustala. Naprotiv, ona danas upravo taj autoritet, koji je stekla promovišući ratni program bivšeg režima Slobodana Miloševića, ona zapravo pokušava da pretoči u institucionalizaciju svoje uloge u društvu i državi, koja se protivi principima sekularne države. I s obzirom na to da predstavlja okosnicu i istorijsku konstantu srpskog nacionalnog identiteta, rekla bih, čak i istorijsku konstantu tog identiteta, crkva je danas jedan od ključnih činilaca blokade u koju je doveden srpski narod time što je razapet između, s jedne strane – zahteva modernog doba i, s druge strane – fikcija, mitova, predrasuda, u čijem je stvaranju i održavanju, ali i oživljavanju, učestvovala, čak možda sa najznačajnijom ulogom, sama Srpska pravoslavna crkva.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Olga Popović-Obradović a sada slušate dramsku spisateljicu Biljanu Srbljanović.

Biljana Srbljanović: Mislim da su različite motivacije različitih interesnih grupacija. Znači, sa obe strane ljudi kao što sam ja, koji žele da pobedi demokratski kandidat, po tu cenu želimo da pobedi demokratski kandidat da nam je praktično sveedno koji je to kandidat, moram da priznam. Znači, čak i kad punim srcem ne stojiš uz tog kandidata, ipak ti je stalo da pobedi.To je hvatanje za slamčicu – daj barem i tog koji će da preseča vrpcu na Bitefu, na primer, da te ne bude sramota. S druge strane – daj da se pred svetom ne obrukamo da radikalski kandidat pobedi i tako dalje.

S druge strane, mislim da je motivacija radikala i njihovih birača da otmu vlast. Oni obećavaju da će pokušati da raspuste parlament, da nametnu svog premijera, da vrate Šešelja iz zatvora. Oni su sve rekli, ništa ne lažu. Prema tome, ako ova država izabere Tomu Nikolića, i ako se to sve desi, to je zato što je ta država to htela.

Niko nas nije prešao. Niko nas nije slagao. Nije da smo bili glupi. Nisu svetske velesile uticale na to. Treća, najperfidnija varijanta, interesna grupa, za mene je interesna grupa okupljena oko trenutne vlasti. Meni se čini da oni buku prave i oko izbora i oko raznoraznih hapšenja i oko naprasnog angažovanja za rasvetljavanje zločina, a ti ih zločini, mislim u stvari ne zanimaju. Kada bi neko hipnotisao članove interesne grupe oko vlade, da ne kažem konkretno premijera, i pitali njegovu podsvest da li je njemu stalo da se otkrije ubica Ivana Stambolića, on bi rekao – ne, baš me briga ko je ubio komunistu. U suštini je to. Sigurna sam da je tako.

Mislim da je njihov interes da podižu što veću prašinu, da prave situaciju u kojoj se država stalno nešto opredeljuje a da su oni jedino spasonosno rešenje. Jer oni, de facto, ne rade ništa i nemaju šta drugo da ponude. Ne daj bože da nema izbora, pošto bi morali zaista da predstave javnosti 100 dana sopstvene vlade, a ne ovako, predizborno – mi smo protiv ovoga.

Znači, Kostuničina jedina aktivnost u toku dana, koju mi vidimo na dnevniku, ne bi mogla da bude to što ide sa Maršićaninom po Srbiji i govori u ime predizborne kampanje nego bi morao nešto drugo da radi. Ali, pošto on ima predizbornu kampanju, ima i konstantno vanredno stanje. I mi stalno govorimo, što je sopstveni izgovor da ne radimo ništa, čak ni da pravimo decu – čekaj da prođu ovi izbori, pa ćemo da vidimo. Kud ćeš bolji alibi za vladu koja apsolutno ništa ne radi, koja ima samo obećanja i ništa drugo, nego predizbornu situaciju u kojoj su neophodna samo obećanja.

Mislim da taj čovek sam pred sobom ima taj izgovor zbog čega on, umesto da u svom kabinetu ima milione sastanaka i posle svakog sastanka da meni lično podnese, kao građaninu ove zemlje, raport i da ja vidim to na svojoj čekovnoj knjižici, u svojoj državi, na svojim ulicama i tako dalje, i dalje ništa ne radi. Ja ne kažem da su oni prethodni to radili. Ja samo tvrdim da vlada jedne zemlje mora tako da izgleda. Nije izbor da izabereš između Zvezde i Partizana, nego vlada jedne države mora nešto da radi. A oni rade samo predizbornu kampanju.

Tako da Ministarstvo privrede ne postoji. Ministarstvo za kapitalne investicije je skrajnuto zbog toga što onaj čovek labilne mentalne konstrukcije, ako ga pustiš u javnost, može da podrži svog ortaka Karića. Tako da u tom smislu i kapitalne investicije, što su tri minisarstva, de facto su na nekom holdu. Ne rade ni oni ništa. Ili barem im se ne daje da slučajno ne naprave nekakvu glupost. To je ono – drži ga zauzdanog, da se slučajno ne zalepi za onog sa salatom, kao što on i hoće. Ja sam sigurna, opet da sam neki hipnotizer. Garantujem životom da će Velja Ilić da glasa za Karića. Znači tamo niko ne može da vidi u ćoravoj kutiji, je l’ tako? A da sama ja ta muva unutra u kutiji i da brojim ko je za koga glasao, sigurna sam da Labus ne glasa za Maršićanina. Možda će da ga boli noga, pa neće uopšte da glasa. I sigurna sam da Velja Ilić glasa za Karića.

Prema tome, oni sad mogu samo da drže to vanredno stanje, da sad svi nešto to – čekaj samo da ovo prođe, pa se posle opusti. Nakon toga ide leto. Leti, opšte je poznato, ništa se ne radi, osim što se prave afere i osim što se kradu glasovi u skupštini, je l’ tako? I onda ćemo od septembra da vidimo.

Isto tako ne mislim da će Boris Tadić, ako pobedi, odjednom da krene u raspuštanje parlamenta. Mislim da je to mala simbolična pobeda i da će sad pokušati da se rekonstituišu demokratske snage, da se na neki način stavi neka tačka na to otresanje od tih bivših korumpiranih i na svaki način kompromitovanih ljudi iz bivše vlasti i da se iznutra obnovi ta stranka, da se tu pridruži Mićunović, da se verovatno malo više približi Građanski savez i da to bude neka nova snaga.

Znači ovi izbori su značajni za obnovu demokratske infrastrukture zemlje. Inače de facto politički, to je ništa U tom smislu može i princeza da pobedi i da nam i u svom postizbornom programu priča o tome ko joj je bio frajer, kao što i sad priča. Znači, sasvim je nevažno. Čak to možda i nije tako nesimpatično da neka operisana žena otvara izložbe ili da, na primer, Jelisaveta otvori Bitef. To bi bilo simpatično. Što da ne!

Neobično je što, u stvari, od te vlade niko i ne očekuje da nešto radi, zbog toga što niko u zemlji ne voli da radi, što bi onda vlada radila. Mislim da je Đinđić bio omražen zbog toga što je insistirao na tome da ne podnosi lenje ljude. Mislim da je imao ozbiljnu netrpeljivost prema tome, što je takođe bila njegova greška, jer onda ne možeš da budeš premijer jedne države koja je arhilenja. Verovatno su Grci lenjiji od nas, a i oni su nešto mrdnuli guzom, pa su ušli u Evropsku uniju . To je kao kralj Ibi – dajte mi dobar narod, pa ću da napravim dobru državu. To ne postoji. Ti moraš od ovog ovde što imaš da praviš pitu. Prema tome, mislim da su Đinđića stravično mrzeli zbog toga što nije bio lenj.

Ali, mislim da njegov glavni protivnik ovog trenutka, i veći protivnik nego dok je bio živ, jeste – Koštunica. Zbog toga što Koštunica, po mom ličnom mišljenju, vodi borbu protiv dva mrtva čoveka. Njegov prvobitni politički i ljudski angažman jeste taj da je bio veliki borac protiv Tita. Znači, ne toliko protiv komunizma koliko protiv Tita. Ja to čak i razumem, kod ljudi koji su generacija tog mrtvaca, kao Nikola Milošević i ta ekipa. To su ljudi koji su imali lične zablude, koji su učestvovali u Titovoj vlasti. Pa su iz toga izlazili, pa da li su bili aktivni skojevci ili nisu. Imaju svoje lične probleme.

Koštunica nema, to nije čak ni njegova generacija. Ali, on se čeliči, bori, ljut je na leš koji je “by the way”, leš već više od 20 godina. To je jedan kamen temeljac njegove političke filozofije i njegove ljudske misli. Drugi kamen temeljac je taj da patološki mrzi leš Zorana Đinđića. Mislim da on njega nije toliko mrzeo dok je bio živ, koliko je sada ljut na to da će Zoran Đinđić ostati zabeležen u srpskoj istoriji kao nešto pozitivno. E, on to ne može da dozvoli.

Mislim da bi sada Koštunica bio zapamćen u srpskoj istoriji na bilo koji način, ne znam šta mora da se dogodi, osim neke strašne tragedije. Ne znam na osnovu čega taj čovek može da bude zapamćen u istoriji.

Zoranu Đinđiću se dogodilo da bude zabeležen u istoriji, zbog toga je prvi potez Vlade Srbije bio da skine ime Zorana Đinđića sa web sajta. To nema veze ni sa javnošću, jer ko ovde ide na sajtove, osim nas. Znači ko je taj … Pa je neko javio – vidi skinuli su, pa smo svi mi išli, ono, iz nekog zadovoljstva koliko je sve strašno i da vidimo kako su oni stvarno skinuli ime tog čoveka, prosto – oni su vršili ekshumaciju.

E to je. Ne može biti pozitivna snaga koja te goni u obračun sa mrtvim ljudima koji ne mogu da se brane ni na koji način. I nije ni važno. Ništa se pozitivno iz toga ne može roditi, osim “tvoje” lične patološke mržnje. Ta patološka mržnja ne može da vodi državu. To nije ideologija. To nije politička misao. To nije ekonomski program. U krajnjem slučaju, to nije lepo. To nije pristojno. To je odvratno.

I mislim da sve što ova vlada ima da kaže, to je obračun sa svim što je pokojni premijer uradio. I dobrim i lošim. To je čisti obračun.. Oni se bave samo time, više to i ne sakrivaju. Oni se samo bave time da anuliraju sve što je ovaj prethodnik mislio. Oni čak otvoreno govore: “Ali mi smo bolji od Đinđića.” Znači on se trka sa čovekom koji je u grobu. To je najtužnije od svega. I ne može ni tu da ga pobedi!

Mislim da predizbornu kampanju Maršićaninovu vode mali Mihajlov i Legija, kao dva portparola vlade Srbije. Mislim da Legija… Odvratno mi je da ga zovem Legija, ne znam kako da kažem… Ali mislim to isto tako nema veze. I Dilindžera su zvali Dilindžer. Uopšte mi to nije važno. Znači, taj čovek je ubica. On je jedno bahato čudovište koje jos uvek ima veoma organizovanu infrastrukturu, paralelne moći u čitavoj ovoj državi još uvek.

Kao što smo čuli, čak su i čuvari Specijalnog zatvora istetovirani ružama. Prema tome, to je nešto što javnosti uteruje strah, nepoverenje u ovu državu, apsolutno nepoverenje. Ja mislim da oni sarađuju. Znači, Koštunica optužuje Đinđića de facto kroz usta Legije, Legijinih prodanih duša, njegovih advokata, ja ne smatram da su oni advokati, to su prodane duše apsolutno, i ljudi koji vode tabloide i koji diktiraju javno mnjenje. On stalno govori i nameće tu javnu sliku kako su Đinđićeva vlast i Đinđić lično sarađivali sa kriminalcima.

Mi o tome još nemamo nikakvih dokaza. Stalno se spekuliše, a nismo videli nikakav dokaz. Ali, imamo jasan dokaz da Koštuničina vlast sarađuje sa Legijom, zbog toga što je Legija došao da se preda njima. Sa njima se dogovorio da se preda. Njihovoj policiji se predao. Njegovi advokati su rekli da on ima poverenja u sadašnju vlast. Sa njima se dogovorio da li da traži mesec dana. U njihovo ime je rekao da neće da se meša u predizbornu kampanju. Njihovu je rečenicu rekao da Srbija mora konačno da dobije predsednika posle četiri godine i posle dva propala pokušaja premijera Koštunice da konačno postane predsednik bilo čega, mesne zajednice.

Znači, Legija kao glasnogovornik vlade Srbije, sarađuje sa vladom Srbije. Možda je Đinđićeva vlada imala veze sa kriminalnim podzemljem. To je, nadam se, na nezavisnom sudstvu da pokaže. Ali, sigurno je da vlada premijera Koštunice ima veze sa Legijom i njegovim ljudima, zbog toga što njegov ministar Jočić govori da su to ljudi časni, heroji, imaju pijetet prema ozbiljnoj viteškoj organizaciji, da su oni obični građani koji imaju pravo da iskazuju svoje tetovirane ruže, ćelave glave i da time zastrašuju čitav narod, pa i svedoke ubistva premijera Đinđića.

Oni javno očekuju i govore da će Legija da svedoči. On neće da svedoči. On nije svedok. On je prvooptuženi. Samim tim, oni sarađuju sa kriminalcem i sa podzemljem. Uostalom, sama činjenica je da ministar Jočić ne želi da govori o tome gde se ovaj krio. Pa je onda je rekao da to nije važno, pa smo prihvatili to da se krio u kući i tako dalje. Znači, oni su odgovorni, ako nisu za drugo, za to gde se on krio poslednjih sto dana. Oni su očigledno imali kontakte sa Legijom. To je potpuno jasno. Dakle, oni su ti koji su sarađivali sa kriminalcima. A pustimo sudu da pokaže da li je i Đinđić sarađivao ili nije. Za sada, mi pustimo sudu da pokaže da li je i Đinđić sarađivao ili nije. Za sada, mi samo znamo da Koštuničina vlada sarađuje sa ubicom Legijom. I tu je tačka. Tu nema šta da se doda.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Srbljanović. Sada ćete slušati jednog dokonog čoveka – Miloša Vasića. Bez obzira što je ministar policije jasno i glasno rekao da nema potrebe da se gubi vreme i da se ispituje gde je bio gospodin Legija svih ovih meseci, evo, Miša Vasić se nešto zainatio i u svojim poslednjim tekstovima u Vremenu pokušava da nam kaže gde je bio Ulemek. Zamolili smo ga da nam dešifruje sva ona silna imena koja je nabrojao u svom poslednjem tekstu. Evo za mene i za vas on je malo uprostio tu priču. Dakle govori Miloš Vasić.

Miloš Vasić: Moji tekstovi su postali kao telefonski imenik, pošto ima gomila raznih likova za koje mi, naravno, znamo godinama i koji odjednom upadaju i uklapaju se u prethodni mozaik. Setio sam se u jednom trenutku Tometa Avramskog. A znamo da je makedonska mafijaška grupacija oko VMRO, dakle oko Ljubeta Boškovskog, Ljupčeta i Tome Bogojevskog, od samog početka upetljana, što sa našim, što sa hrvatskim tajnim službama. I Ljube Boškovski je, što se kaže, zvanična registrovana saradnička veza hrvatske obaveštajne službe HIS-a, u vreme kada je Miro Tuđman bio direktor. I Miro ga je praktično regrutirao.

Čovek je hrvatski i makedonski državljanin, ima neku kafanu u Istri a pri tom je potpisnik svih apela za zaštitu Mirka Norca i Ante Gotovine. Vidi se da se uspostavlja preko njega, preko Legijinih vrlo čestih putovanja u Makedoniju, preko obuke, odnosno instruktorskih usluga, koje je Jedinice za specijalne operacije davao makedonskim Lavovima. Pa su ih taman tako isto lepo naučili da naprave oružanu pobunu, onomad. Rukopis je bio jasan.

Ali, zašto sve to? Sigurno nije zbog večitog srpsko-makedonskog prijateljstva nego je zbog nečeg drugog. Kad se kaže Bugarska, Grčka, Makedonija, Kosovo, Beograd, Zagreb. Ko god se promeće na toj liniji, automatski je sumnjiv na drogu, na ilegalne imigrante, na oružje, na kradena kola i sve te stvari. Droga je, naravno, najveći biznis, to je ključni put. Tako da priča – Legija putovao okolo… Kad bude u ponedeljak rekao kako je on išao tamo da se bavi prikupljanjem obaveštajnih informacija… Ma nemoj, molim te…

Cela ta priča sa budućom Legijinom odbranom, da pređemo na suštinu, podseća me na onu priču o džeparošu koji se brani pred sudom, pa je imao vremena u pritvoru, i iznosi veoma dugačku i veoma učenu odbranu, sa mnogo latinskih izraza iz onog priručnika “Dicta et regule juris” koju svaki provincijski advokat ima onako umašćenu na stolu, pa latinizmi pa svašta, i objašnjava da on nije odžepario čoveka za taj srebrni sat za koji ga terete. I onda ga sudija, kad ga je saslušao, pita: “A kako objašnjavate okolnost da je žandarmerija našla taj sat u vašem džepu, u prisustvu svedoka?” Optuženi se nasmeši i kaže: “Izvin’te, gosn sudija, sve sam to lepo smislio, samo me taj jedan detalj jebe, taj srebrni sat u džepu.”

E, šta god Legija bude ispričao, postojaće taj sitan detalj. Oko ubistva Đinđića – ja smatram da je to manje-više zapakovana i jasna stvar. Puno je važniji detalj koji naš ministar Jočić u svojoj naivnosti smatra beznačajnim, a to je – gde je Legija bio za sve to vreme. Pa gde je bio? Bio je kod svojih poslovnih partnera, dobrih drugova, bivših legionara i prijatelja.

Legijina putovanja pre 12. marta i posle 12. marta jesu ključ za ključnu državnu obavezu Republike Srbije, a to je saradnja sa okolnim, susednim državama, Interpolom, Europolom i ostalima u suzbijanju transnacionalnog organizovanog kriminala. Ne druži se on sa fratrima. Ne ide on u Ohrid kod Svetog Nauma. Zna se kod koga ide. Zna se zašto ide.

Tu dolazi, naravno, do izražaja i uloga Sretena, zvanog Joca Amsterdam, Jocića, o čemu je moj drug Dejan Nastasijević napisao jedan vrlo učen članak prošle nedelje. Jocić je bio vrlo važan lik u tim stvarima. I kako su se zemunci osilili u toj trgovini drogom i svim stvarima, Jocić, kao posrednik između kolumbijskih i nekih drugih mafija, kulumbijski glede kokaina, nekih drugih glede heroina, postao je neka vrsta smetnje. Naime, ugrađivao se više nego što je to bilo po ukusu “zemunaca”.

Onda su mu namestili u Bugarskoj, jer je za njim bila raspisana međunarodna poternica iz Holandije i Austrije, za neka ubistva. Tako je Joca Amsterdam “pao” u Bugarskoj i oslobodio prostor, u smislu profita. Radna pretpostavka, koja se priča po krugovima ljudi koji nešto znaju o tome jeste da su “zemunci” i Legija namestili Jocića, a da je Jocić, iz osvete, iz holandskog zatvora raspisao ucenu za Legijinu glavu. Pa je onda Legija došao do zaključka da je ipak sigurniji u Centralnom zatvoru u Beogradu nego, gde ima raznih ljudi koji ga simpatišu. Ne mislim na zatvor, mislim na Beograd, bnego se muvati okolo, pogotovo imajući u vidu prirodu i karakter i moralni integritet svojih jataka i poslovnih partnera kod kojih se do sada krio.

U pogledu Legijinog ulaženja u Švajcarsku, nikako ne smemo da zaboravimo da je bivša služba Državne bezbednosti imala skoro neograničene resurse u pogledu izdavanja raznih stranih pasoša i naših pasoša, naravno, koji, barem ovi naši, zapravo, nisu lažni. To su sve pravi pasoši. Na njima su tuđa imena i generalije, ali je vaša slika. To se zna od samog početka, od kad ta služba postoji. To rade, uostalom, sve službe na svetu. Ne krivim ja ove naše posebno. Ono za šta ja krivim ove naše jeste što su takvu vrstu pasoša izdavali kriminalcima, dripcima i ubicama.

Šta je on još imao od tih pasoša – to možda saznamo, možda ne saznamo. Meni je puno zanimljiviji taj detalj od priča – šta će to Legija reći u ponedeljak, pa će onda pasti nebo na Srbiju, što bi rekao Asteriks. Tvrdim da je ova sistematska kampanje organizovana i koncertirana. To je jedan orkestar. Vrlo se jasno vidi ko diriguje, ko kako svira, a ko tercira. Dakle, napravljena je kampanja iz koje proizilazi da čim Legija bude zinuo na sudu, pada nebo, penzioneri slabijeg srca će umreti od infarkta, koliko je to strašno. Ne mogu da kažem – pada vlada ali, recimo, Dragan Maršićanin biva izabran za kralja umesto za predsednika.

Sad, ti jadni DSS-ovci su u ovaj slučaj uložili velike nade. Jadni DSS-ovci su se toliko primili na ne znam sve čija obećanja, obećanja Ace Tomića, obećanja Rada Bulatovića, obećanja Milorada Bracanovića, koji cirkuliše okolo i nije u pritvoru, da će kao Legija da ih izvadi, da će Legija da im namesti pobedu, ne samo na predsedničkim, nego na svim mogućim idućim izborima. To sve potiče iz njihove ideološke predrasude po kojoj je Zoran Đinđić bio zločinac, pod A. Pod B, kompletna infrastruktura vlasti, vlade Zorana Đinđića jeste, dakako, zločinačka organizacija do poslednjeg šefa smene u svakoj stanici milicije.

E, kad čovek u to poveruje i kad jednom stekne takav paranoidni stav, onda će ih svaki blef, svaka ložnjava koja stigne iz nadležnih policijskih, odnosno udbaških izvora – a Udba se poslednjih 60 godina ne bavi ničim drugim nego ložnjavom i plasiranjem dezinformacija, to im je glavni posao – učvršćivati u tom uverenju.

Ja sam se danas iskreno nadao da će Legija da odvali neku neopevanu Ja sam se danas iskreno nadao da će Legija da odvali neku neopevanu budalaštinu, što nije isključeno ni za ponedeljak, kojom će praktično u neznanju i u nehatu iskompromitovati potpuno kampanju koja je vođena. Ne znam, ima da bubne priču – ja sam 14 meseci sedeo u kući, po savetu dva visoka oficira policije – i da gleda ‘ladno u sudiju. Hajde već jednom neka se i to desi, da skinemo i tog Legiju.

A ljudi, to je bruka i sramota. I mene je sramota da se iskaz nekakvog dripca i kriminalca uzima kao presudni argument u ishodu predsedničkih izbora u Republici Srbiji. Eno im ga, neka ga vode kući. Neka ga abolira budući predsednik. Neka okupe ponovo Jedinicu za specijalne operacije. Mislim radite šta znate, ali skinite nam se već jednom, ljudi, ako boga znate.

Svetlana Lukić: Najčešće se govori da će Ulemek svedočiti, što nije tačno.

Miloš Vasić: To mi posebno ide na živce. Ljudi, alo… Potrebno je elementarno poznavanje krivičnog procesnog prava novinaru koji o tome piše i uredniku koji to pušta. Optuženi ne može da svedoči, osim u drugom predmetu u kome nije optuženi nego svedok. Optuženi iznosi svoju odbranu, a ne svedoči. Ali, “Legija će svedočiti” – to su lansirali DSS-ovci i vlada.

I onda se glupi novinari primaju i ponavljaju. Ja znam da sam nekim mojim kolegama iz jednog lista, koji sad neću da imenujem, nije u redu, nekoliko puta govorio: “Ljudi, aman, vodite računa – ne svedoči nego iznosi svoju odbranu.” Zašto? Koja je razlika? Sva moguća razlika. Optuženog koji iznosi svoju odbranu obavestio je predsednik suda da može da se brani kako god hoće, dakle, svim mogućim sredstvima.

Za razliku od toga, svedok polaže zakletvu da će govoriti istinu i na taj način preuzima na sebe odgovornost za krivično gonjenje po krivičnom delu lažnog svedočenja. Ja se ne sećam da je ikad iko gonjen u ovoj državi po tom krivičnom delu. Šteta što nije. Znamo neka pravosuđa u kojima lažni svedok zaglavi po pet godina. Stari Grci su imali najbolji recept za te stvari. Kad bi neko lažno svedočio, onda bi mu oni zveknuli onu kaznu koja je bila zaprećena optuženom. Pa su, naravno, na taj način odvikli stare Grke od lažnog svedočenja. To je izuzetno zdrav pravni princip.

Svetlana Lukić: Da se vratimo na priču o Ulemekovim vezama sa Hrvatskom.

Miloš Vasić: Da pojednostavim, postoji očita veza od samog početka. To je veza, po mojoj proceni, koja ide po legionarskoj liniji. Čitava gomila likova, uključujući u Makedoniji i tog Tometa Avramskog i još nek, bivšeg vlasnika makedonskog “Svedoka” – to je onaj što je zbrisao posle objavljivanja lažnog intervjua sa Legijom za vreme vanrednog stanja.

Da se vratimo na Hrvatsku. Hrvatska je u tome slična Srbiji, jedna od dve zemlje gde bivše legionare smatraju za supermene, nadljude, heroje i sve ostalo. Pa je tako čitava gomila legionara u Hrvatskoj, imam negde čak i precizan spisak, njih 20-ak, dobilo generalske činove.

U Legiji stranaca stranac ne može da ide dalje od narednika. I to, bogami, posle dva mandata i veoma dobrih rezultata u službi. Legija je bogami, posle dva mandata i veoma dobrih rezultata u službi. Legija je bio kaplar. Ante Gotovina je isto tako bio, mislim, kaplar. Ante Roso je dogurao do narednika, nakon 20 godina u Legiji stranaca.

E, zašto neko ide u Legiju stranaca? Sigurno ne ide kao iz čuvenih filmova iz 20-tih godina, ono Bo Žest i one stvari, zbog nesrećne ljubavi. On voleo nju, ona drugoga, pa je onda od muke otišao u Legiju stranaca da se petlja po Alžiru i Africi. U današnje vreme, a bogami ne samo u današnje vreme, u Legiju stranaca se ide jedinio i isključivo, 90%, zbog izbegavanja krivičnog gonjenja. 10% su mlade budale.

Da se setimo samo, recimo, Prvog indokineskog rata 1948–1953. 90% sastava Legije stranaca u Indokini, današnjem Vijetnamu, činili su pripadnici VAFNSS-a, koji su shvatili da je Legija stranaca jedino mesto da se ukloni krivično gonjenje za ratne zločine. Tako da je, praktično, službeni jezik Legije stranaca u Indokini bio nemački. Dakle da ne idemo dalje. Da nekakvi legionari na nekoga naprave takav utisak kakav su napravili na Hrvate i na Srbe, to nikad neću moći da razumem. Ali, eto, ima raznog sveta.

Bruno Zulu Zorica pada 1998. godine u leto, jer su ga dovodili u vezu, pa je to bilo zataškano, sa 600 kila heroina nađenih na nekom brodu u Rijeci. Centar za obuku specijalnih snaga, koji su Ante Roso, Zulu i još neki legionarski likovi držali u Šapurinama kod Zadra, bio je glavni centar distribucije heroina i kokaina za celu Hrvatsku i to sve u vozilima vojne policije sa sirenom i plavim svetlom.

Usputna delatnost, bila je trgovina kradenim autima. Dakle, to je jedna stvar. Kad ih jednom pustite, oni se popnu na glavu, naravno uvuku se, postanu najveći domoljubi, patrioti i tako dalje. Ali, ja sam i dalje impresioniran nesposobnošću političara i u Hrvatskoj i u Srbiji, podjednako, da shvate pravu prirodu ljudi sa kojima imaju posla.

Svetlana Lukić: Pominjao si malopre Acu Tomića. Da li si video seriju intervjua sa njim u Novostima.

Miloš Vasić: Da, čitao sam vrlo pažljivo njegove intervjue po Novostima. Šta sad radi Aca Tomić? Aca Tomić je primetio trenutak da rehabilituje sebe. Ne verujem da su te njegove detonacije po Novostima pravljene sa bogzna kakvom političkom ambicijom. Kad neko uhvati pa podgreje aferu četvorožilnih kablova, mislim… Tri godine kasnije, ljudi, za ime božje, afera je rasvetljena potpuno i jasno. Sad treba da se ide od početka. Beba nas sve prisluškuje. Dobro jutro!

Svetlana Lukić: Jesi li video Koštuničino pismo upućeno Aci Tomiću dok je bio u pritvoru?

Miloš Vasić: Celu noć nisam mogao da spavam koliko me je potreslo Koštuničino pismo Aci Tomiću. Jadan čovek, nije njemu bilo lako. Najbolji drugovi sede u pritvoru, a Saša Tijanić ide okolo i viče: “Sad će i tebe, Vojo!” Nije to mali strah.

Svetlana Vuković: “Dragi Aco, Radetu sam napisao da mi teško pada ovo pisanje. Tebi mi je još teže da pišem, jer mislim da se nas dvojica baš u ćutanju razumemo. Nismo slučajno zemljaci. Mene pre svega muči to što znam da si utamničen zbog mene. Neki misle da se njihovo beščašće ne vidi sada kada si sklonjen. Greše. Vidi se još više. Znam da znaš da činimo sve što možemo i da smo uporni. Molim te da izdržiš upravo zbog tebe samog, zbog imena koje nosiš i ugleda koji imaš. Prava reč bi bila slava, ali znam da ćeš se na nju namrštiti. Uzdam se u tvoju stamenost i upornost i u tvoj inat. I iskreno se nadam da neće proći mnogo vremena pre no što se ponovo vidimo.

U Beogradu, 4. juna 2003.

Tvoj Vojislav Koštunica.”

Miloš Vasić: Ja ne očekujem žešća ubistva, mimo uobičajene, standardne i neizbežne statističke prakse. Organizovani kriminal, bez obzira na sve, iako drastično smanjen posle Sablje, funkcioniše. Tu postoji dinamika – kad isprazniš iz bare krokodile, dolaze novi krokodili i dolazi do konkurencije, borbe za monopol i ostale komercijalne poduhvate.

Ali, ne očekujem nešto kao što je ubistvo, recimo, Duška Jovanovića u Podgorici. Ne, tako nešto ne očekujem. Na svu sreću, većina glavnih “umetnika” je ili iza brave ili u bekstvu ili mrtvo. Tako da ćemo se mi još malo načekati dok se to konsoliduje. Sad je u rukama policije i BIA da taj smanjeni nivo kriminaliteta, i to ovog najtežeg, održi na nivou koji je razumno podnošljiv u državi. To se može učiniti samo tako da se odseku političke veze i krupna korupcija.

E, tu će biti velikih problema. Sa političkim vezama manje, ali sa krupnom korupcijom u policiji, tužilaštvima i pravosuđu pre svega. Svako od njih će nam u intimnom razgovoru, u četiri oka, priznati da se tu nailazimo na… Počev od onoga da tužilac uzme krivičnu prijavu, zaključi da nema mesta krivičnom gonjenju, gurne u fioku, pa do malo nezgodnijih stvari da se neko pusti iz pritvora, slučaj Bagzi, na primer, nije to bilo jedino, pa do aktivnih mera, kao što je zatvaranje klinaca iz Exita, 30 dana pritvora. Gle, matere mu, Bagzija nisu ni sedam dana uspeli da zadrže.

I to radi ista žena koja je jurila i hapsila otporaše po Novom Sadu. Uvek postoji politički ugao, kad se setim Exita. Klerofašistički krugovi vrište na Exit od prvog dana. I na kraju je neko pomislio da je sad došlo vreme da napravimo sebi kod Svetozara Miletića i Justina filozofa političke poente time što ćemo da uhapsimo dva klinca.

Moram da citiram mog druga Nenada Čanka, on kaže: “Da su palili džamije, ne bi sedeli u pritvoru.” I kad mi se Mikavica u Novom Sadu toliko obraduje dejstvu pravne države, meni je sve jasno. A kad je trebalo videti ko je pravio haos 17. marta uveče po Novom Sadu, tu još niko nije u pritvoru. Zamislite, mart je i ovako poslužio jedino kao odličan izgovor da se jedan vrlo sposoban šef beogradske policije išutira u Kuršumliji. To je jedini rezultat 17. marta. I naravno, poen Tome Nikolića, koji nosi – što je za svaku pohvalu u predizbornoj kampanji i predizbornom ćutanju – kompjutere muftiji. Eto nama 17. marta.

Prvo hoćemo dvosmernu saradnju sa Hagom. Dakle konačno je Koštunica objasnio da dvosmerna saradnja sa Hagom nije – mi njima izručimo Mladića, oni nama Ričarda Meja. Ne. Dvosmerna saradnja je da oni nama ustupe neke predmete da ih mi sudimo. Pa kako ćemo da sudimo kad nismo još uspeli da se mrdnemo od onih nesrećnih, potpuno nespornih, leševa iz Petrovog Sela i Batajnice i Bajine Bašte? Nismo uspeli da se mrdnemo od braće Bitići, slučaja veoma dobro zadokumentovanog, što kažu drugovi policajci. Ništa nije bilo. I na kraju, nekakvi socijalisti i takozvani “stari režim” pričaju o izmišljenim hladnjačama. Moj savet je da odu u Batajnicu, da zavuku nos u rupu i da pomirišu da li su izmišljene ili nisu izmišljene. Osetiće vrlo dobro.

Recimo, grupa Pauk, svojevremeno, 1999. – 2000. godine, to je ona ekipa koju je Udba optužila da hoće da ubiju Slobu Miloševića. Dakle te ljude su imali za ratni zločin, a nisu ih imali za pokušaj ubistva Miloševića. To je bila blesava konstrukcija blesavog Gorana Matića. Da su počeli odatle, danas bi imali nekoliko vrlo zanimljivih likova u zatvoru, sa dobrim optužnicama.

Neću da pominjem te likove, nije u redu, Hag se zanima za njih. Ali, da se na tome radilo… Ništa od toga se nije radilo. Sve je to bilo kao – pusti, lako ćemo i onda ćemo hraniti Hag, prvo im bacimo Slobu, pa im bacimo Ojdanića… Ne, ta životinja je vrlo gladna i ima tačno svoj program. Dok taj program ne ispuni, smiriti se neće. Pa vi sad izvol’te videti, hoćete li sad ili ćete kasnije i koliko će to da vas košta. Pravite sebi predizborne političke poene na odbijanju saradnje. Stići će vas, pre ili kasnije. Bolje da vas stigne pre, jer se na ovaj način samo produžava ljuljanje političke i psihološke i moralne situacije u Srbiji, u krajnjoj liniji.

To je kao ona priča – zaboleo me zub, pa se plašim zubara. I onda tako pijem aspirine, ne znam, sve jače i jače dok mi ne prođe, a zubi, kao što je poznato, ne leče se tako. Pa me dva meseca ne boli, pa me još mesec dana boli, pa pijem pilule i tako dalje. I na kraju krajeva, to smo sve završili i zub umesto da se popravi, mora da se izvadi. E, to je ta priča.

Linija manjeg otpora. Zatvaranje očiju. Samozadovoljstvo kao najstrašniji od svih poroka. Kao – ja sam najpametniji. Oni hoće mene. Ja sam najpošteniji, ja sam najbolji i svi me mrze. Što je tipična crta svih naših političara. Slušajte ih samo malo pažljivije. Mislim, mrze ih profesori sve redom i zato ponavljaju.

Svetlana Lukić: Ove nedelje dogodio se tranzit Venere to jest mala crna senka je prešla preko Sunca. To se događa, koliko sam zapamtila, svake 122 godine. A, i ako nije tačno, baš me briga, sledeći svakako neću doživeti. Svejedno mi je da li je 122 ili 120 godina. A ovaj tranzit Venere praktično smo propustili da uopšte registrujemo.

Kako smo sluđeni ovih dana, propustili bismo da primetimo i smak sveta. Ali, Nikola Vitas ne bi… On je astrofizičar. Izučava, koliko sam mogla da ga shvatim, svemirsku klimu, a radi kao asistent na Prirodno-matematičkom fakultetu. Ispostavilo se da poznajemo njegovu mamu. Izgleda da je stiglo vreme da pričamo sa decom naših saboraca s početka devedesetih godina. Znači, ostarilo se. Govori Nikola Vitas.

Nikola Vitas: Pre neki dan je Koštunica izjavio kako se nije pojavljivao u javnosti jer se bavio nevidljivim poslovima. Mene je to podsetilo na onu njihovu vladu u senci, koju su imali u prethodnom periodu, pre nego što su osvojili vlast. Oni su još uvek vlada u senci. Tako se ponašaju. Kao da mogu da kažu bilo šta i bez ikakvih posledica na nečiji život. Oni se bave nečim nevidljivim.

A u stvari, naravno da svi trpimo posledice njihove politike ili nedostatka politike, zapravo nedostatka bilo kakve ideje kuda će ova zemlja ići. Sadašnja vlada je definisana isključivo negativno. Oni su i dalje definisani kao nekakva opozicija mrtvom Đinđiću. Ti ne možeš da kažeš šta oni hoće. Ti možeš da kažeš samo šta oni neće. Oni neće politiku prethodne vlade. Tu politiku niko ne može da vodi, mi smo u čabru. Srbija je u čabru. Fizičari to zovu “potencijalna jama”.

Da bi izašao iz “potencijalne jame”, treba ti neka energija. Ili možeš, eventualno, u kvantnoj mehanici, da protuneliraš kroz “potencijalnu jamu”. Ali, ovo nije kvantna mehanika, ovo je realnost.

Pa i ta priča o Evropi je potpuno potrošena. Dakle oni ti sad obećavaju – ako uradimo to i to, mi ćemo ući u Evropu. Pa najveći optimisti kažu da ćemo ući u Evropu za 10 godina. Za tih 10 godina Evropa će biti ko zna gde. Ti standardi Evropske unije koje treba ispuniti da bi se postalo član Evropske unije, s jedne strane brana Evropsku uniju od novih članica ali s druge strane brane i slabije zemlje od Evropske unije. I ako bi danas nekim čarobnim štapićem se spojila Srbija sa Evropskom unijom, ja mislim da bi Srbije nestalo u roku od tri meseca. Mislim svi bismo emigrirali, da ne pričam o privredi i o svemu ostalom.

Ja stvarno ne vidim da postoji bilo kakva energija ili bilo ko ko bi se stvarno bavio politikom, bilo ko ko je svestan onoga što je Štulić je govorio da raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija. Dakle bilo ko ko bi bio spreman da preuzme taj posao na sebe.

Pogledaj kampanju “Kupujmo domaće”. Pa šta to znači? Neću da kupujem domaće. Hoću da kupujem jeftinije ili bolje. Zašto bih ja kupio nešto što je manje zdravo ili skuplje samo zato što je domaće? Iz kakvog patriotizma? Voleo bih da vidim ministra lade Srbije kako se vozi u “jugu”, pa kako nosi “Pirossi” odela. Prosto ne znaš više šta znači biti normalan. Ako si ti normalan, ima veoma mnogo ljudi koji nisu normalni u ovoj zemlji.

Kada je rat počeo, ja sam imao 17 godina. Sećam se aviona koji su leteli nad Beogradom idući za hrvatsko ratište. Sećam se neke večeri u Tašmajdanskom parku, gde sam kroz neke niske oblake, one prave beogradske narandžaste oblake, slušao te avione koji onako zloslutno lete negde gore po nebu. To je prvo čega se sećam iz te priče.

Kad sretnem svoje vršnjake iz evropskih država, osećam se kao da sam mnogo stariji od njih, mnogo potrošeniji od njih. S druge strane, imam utisak da su oni mnogo stariji od mene po broju iskustava, nekakvih utisaka koje su skupili u istom periodu. Kad ti shvatiš da su oni za to vreme putovali, gledali muzeje, išli na koncerte, bez problema prelazili granice, a da sam ja za to vreme bio srećan ako bih uspeo da sebi kupim knjigu koja mi treba za fakultet ili piratski CD, onda su to očigledno dva potpuno različita pogleda na svet, dve životne perspektive.

5. oktobar je bio jedno popodne. Pre tog jednog popodneva, mi smo živeli u deset godina totalne destrukcije, destrukcije svega. Ne mislim samo na ratove. Ne mislim na školstvo i zdravstvo. Mislim na to da smo mi propadali, da nije bilo adekvatne zdravstvene zaštite, da ljudi nisu išli kod zubara, da nisu imali pare da kupe pastu za zube, pa su im se zubi kvarili, da su propadali kućni uređaji.

Nama je crkao frižider ’90 i neke pa smo živeli šest meseci bez frižidera. To apsolutno ne možeš da zamisliš na Zapadu, ako živiš u skvotu ili nisi beskućnik. Sve je propadalo. Čitavo to propadanje ne može za jedan dan ili za jedno popodne da se poništi. To su stvari koje su nepovratno upropašćene. Proces nekakvog saniranja je veoma dug. I to je meni bilo zadivljujuće u vreme DOS-ovske vlade, dakle Đinđićeve vlade.

Zadivljujuća mi je bila brzina kojom su se neke stvari obnavljale, kojom si ti odjednom došao u situaciju da odeš kod zubara i da kod zubara ima anestezije, pa se odjednom pojave neke strane knjige u knjižarama. Sad opet kao da se ponovo sve strašno usporava, kao da ponovo padamo u nekakav san, gde se samo trošimo a praktično ne živimo.

To je politika – ja ću da zažmurim i proći će. Proći će moj mandat. Ne znam zašto sam se uopšte kandidovao na izborima kad svi imaju utisak da ja ne želim da budem tu gde sam. To je moj utisak, da su se svi oni našli u nekakvom čudu što su na vlasti. Ne znaju šta bi radili uopšte. Niti imaju volje da rade taj posao, niti su profesionalci u tome što rade. Ti vidiš da oni krenu u nekom pravcu koji se njima u nekom trenutku učini… kao da bi mogli nešto da urade, pa se ljudi pobune, pa posle nedelju dana kažu: “Ne, nismo mi to hteli. Mi, u stvari, uopšte nismo to mislili.”

Juče ili prekjuče počelo je da se priča o Exitu, o hapšenjem onih ljudi. To je još jedna takva stvar. Oni će se opet povući za sedam dana, jer će shvatiti šta su uradili. To je, u stvari, bilo najavljeno još prošle godine, sa shvatiti šta su uradili. To je, u stvari, bilo najavljeno još prošle godine, sa onim neverovatnim skandalom sa gostovanjem Rezidense u Beogradu. Oni su optužili Rezidense da su nacističko-satanistička grupa. A posle nedelju dana, Koštunica je izjavio kako je on preslušao albume i kako nisu tako loši.

Pa šta to znači? Pa je l’ su ovakvi il’ su onakvi? Mislim, je l’ hoćete Zakon o pomoći haškim optuženicima ili nećete? Je l’ hoćete Exit ili nećete? A priča o Exitu me jako boli i zbog priče o klincima ovih novih generacijama koje su odrasle u tom vremenu ratova. Taj Exit, kakav je da je, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, predstavlja mesto gde su se klinci osećali normalno, gde su se osećali kao deo sveta, gde su dolazili neki ljudi iz sveta da ih zabavljaju, gde su dolazili ljudi iz susednih zemalja da se sa njima zabavljaju. I kažem, uz sve mane Exitove, taj Exit predstavlja nešto veoma pozitivno u ovoj zemlji.

Ne znam da li je bilo finansijskog muvanja ili nije. Ali, čini mi se da je veoma indikativno da su se okomili upravo na Exit. U redu, ako finansijska policija radi svoj posao, da li je moguće da finansijska policija nikad nije obišla festival u Guči i da je tamo sve išlo pod konac i da se tamo za svaki dinar zna gde je otišao? Ili, da li oni tipovi na Ravnoj gori koji prodaju kokarde, je l’ imaju fiskalne kase? Ili ne znam, popovi koji na sahranama uzimaju novac, verovatno kriju fiskalnu kasu negde u mantiji, pa ti čekiraju, primaju kartice i daju ti račun posle toga.

Ja nisam čuo da se ikada finansijska policija zainteresovala za neku od tih institucija. Opet, ja ne znam šta se dešavalo s Exitom. Ne usuđujem se da govorim da tamo nije bilo muvanja. Ali, bio sam na Exitu tri puta i znam da je to jedno veoma prijatno mesto i da je mnogim ljudima to predstavljalo zaista jedan od pozitivnijih događaja u životu. I da su stvarno, kao što je onoj reklami stajalo, planirali svoje godišnje odmore prema vremenu i terminu održavanja tog festivala.

To je deo te iste priče. To je deo i one “kobasicijada”, gde su ljudima, dok su jeli kobasice, zvonila mrtvačka zvona. To je ista ta priča.

Da se vratimo na ovu priču o Exitu. Ova država daje garancije haškim optuženicima da mogu da se brane sa slobode. Ali, ista ta država hapsi dvoje klinaca koji organizuju muzički festival i nije im dala da se brane sa slobode zato što bi mogli da utiču na svedoke. Šta će da rade? Da im prave sačekušu? Da ubijaju po ulicama potencijalne svedoke? A istovremeno garantuju za nekoga ko je optužen za genocid da neće uticati na svedoke i da će biti dobar građanin koji će se u miru svog doma spremati za odbranu pred sudom.

Zašto bi im ti davao garancije? Zato što polaziš od toga da su svi oni nevini. Ne samo da smatraš da su oni nevini, nego smatraš da je sve to deo nekog ružnog sna koji je prošao i koji želiš da zaboraviš. To je kao kad slušaš kako se u Srbiji govori o političkoj korektnosti. Pa ti neko kaže – ne, politička korektnost je takva i takva, to loša stvar. U redu, ja razumem argumente da je politička korektnost deprimirajuća stvar u Americi gde postoje određeni standardi pa je to došlo kao nekakvo lažno opterećivanja ljudi … . Ali u Srbiji, u kojoj imaš toliko premlaćenih pripadnika svih manjinskih grupa, gde ne smeš da kažeš ni da si vegeterijanac, ni da si Rom, najmanje što možeš da uradiš jeste da budeš makar politički korektan.

Ja samo čekam kada će nam biti rečeno da, u stvari, ne treba mi da se priključimo Evropskoj uniji, nego Evropska unija priključi nama, kada će Evropska unija postati deo Ujedinjenog svetosavlja ili Velike panevropske Srbije.

Pa nije politika haos. Politika je u ovoj zemlji haos, ali van ove zemlje politika je sistem pravila. I ne možeš da dođeš na vlast i da izvrneš sve naopako svaki put. Sve što je bilo belo – sad je crno. I svaki zakon koji je donesen u vreme prethodne vlasti jeste loš. Svaki zakon koji smo mi doneli jeste dobar. I kraj priče. Najveći šou je što se ti zakoni uglavnom ne primenjuju. Ti ćeš promeniti zakon ali nisi uradio ništa.

Strašno lako se zaboravlja sve. Zadivljuje ta sposobnost zaboravljanja. I ti slušaš od sadašnje vlade kako su skandalozni neki slučajevi korupcije za vreme Đinđićeve vlade. Ali kažeš – čekajte, ljudi, pa prethodna vlast, šta su oni uradili, gde su te milijarde evra? Gde su te milijarde evra koje su odlazile na lične račune? Gde su te milijarde evra koje su utrošene na oružje? Odakle onih 600 kilograma heroina koji su našli u policijskom sefu? To je odjednom prestalo da bude bitno.

Ko je zakopao one ljude u Batajnici? To je prethodni vek. Mi ćemo sad da donesemo novi Ustav. Mi smo formirali institucije ove države. Ta priča s institucijama je još jedna od koje dobijem tikove svaki put kad je čujem. Kakve, bre, institucije? Ova država ima samo problem sa viškom institucija, sa viškom centara moći, a ne sa manjkom. Kud god kreneš, imaš neki mali centar moći, neki mali klan koji ti određuje nekakvu sudbinu u tvojoj mikro ili makro okolini. To su crkva, Akademija, raznorazni upravni odbori. Ta količina vlasti koja postoji u Srbiji na raznim nivoima jeste ono što je problem. Ovde nije problem manjak vlasti. Ovde je problem višak vlasti, potpuno neorganizovani višak vlasti. Kad imaš puno vlasti strašno veliku cenu moraš za to da platiš.

Sad postaje strašno ako ćemo izgubiti spor sa Bosnom i što ćemo, ako izgubimo taj spor, morati da plaćamo ratnu odštetu. Pa čekaj, strašno je da l’ smo mi nešto uradili. Ako smo to uradili, pa onda je ta ratna odšteta najmanje što možemo da platimo. Živećemo loše. Pa izvin’te, o tome je trebalo misliti ranije.

90-tih godina, kada sam ozbiljnije razmišljao o odlasku odavde, smislio sam plan. Plan mi je bio da se motivišem za odlazak na taj način što ću zapisivati svakog dana po jednu stvar zbog koje treba otići iz ove zemlje, po jednu stvar koja me je tog dana iznervirala. I onda, posle trećeg dana, shvatio sam da bi mi to oduzelo sat vremena svakog dana jer, u stvari, ne znaš šta da izabereš. Svaka vest je neki razlog zbog koje ti ne bi želeo da živiš u ovoj zemlji.

Jedno vreme zaista sam osećao da su se stvari unormalile. Prolazilo je po nekoliko dana da ti ne padne na pamet ni jedna stvar zbog koje bi ti želeo da budeš negde drugde. U poslednje vreme, kad uključiš vesti, opet te bombarduju razlozi da odeš odavde. Pre neki dan sam s prijateljicom sedeo, nešto smo zajedno radili, i na stolu je stajala knjiga, ne znam više koji naslov, sa Đinđićevom slikom na koricama. U istom trenutku smo pogledali te korice i jedno drugom u istom trenutku rekli: “Ne mogu da zamislim da je ovaj čovek mrtav.”

Meni je i dalje to čudno. Kad vidim to lice, ne mogu da povežem to lice sa metkom koji je tog čoveka ubio. Za vreme Đinđićeve vlade mnogo toga nas je nerviralo. Pre svega nas je nervirao njegov pragmatizam, koji je često bio, pa recimo, preteran. Ali, isto tako, za vreme te vlade svi smo osećali da se nešto kreće. Njegova smrt je diskontinuitet, jedan potpuni diskontinuitet, jedan prekid, strašno nagli prekid te nade koju smo imali.

Mislim da smo posle toga svi počeli ponovo da se plašimo. To je osećanje koje kao da smo bili zaboravili neko vreme i koje se vratilo kao bumerang. I ponovo slušaš o nekakvim nasilnim smrtima, o nekakvim ljudima za koje, ne da ne želiš da znaš za njih, ne želiš da postoje. To je ono što je neko izgovorio posle Đinđićeve smrti. Dakle, ono što smo mogli da trpimo deset godina, više ne bismo mogli da trpimo ni pet minuta. To je to osećanje, koje se uvuklo u sve ljude posle Đinđićeve smrti – pa neće valjda opet!

Svetlana Vuković /čita/: “Srpsko društvo i Zoran Đinđić” – Latinka Perović

Preovlađujuća, zlokobno uprošćena interpretacija Zorana Đinđića sve manje govori o njemu, a sve više o stanju duha u srpskom društvu. Na kojoj matrici funkcioniše to društvo, ako ravnodušno iščekuje da joj istinu o Zoranu Đinđiću, filozofskom misliocu, pobunjenom intelektualcu i modernom političaru, saopšti jedna ličnost izrasla iz kulture smrti koja je obeležila poslednju deceniju XX veka. Danas je na delu pokušaj da se ličnost Zorana Đinđića profiliše nezavisno i nasuprot njegovom filozofskom i političkom stvaralaštvu. To je izraz besa inferiornih osvetoljubivosti duha palanke.

Za života u opoziciji, režim nije Zorana Đinđića profilisao kao svog političkog protivnika, već kao neprijatelja naroda. On je bio izdajnik, strani špijun, nemački čovek, plaćenik NATO-a, rečju, praktično slobodan za odstrel. ‘Ako bi me neko ubio’, govorio je Zoran Đinđić, ‘on bi bio patriota, a ne bi se sprovodila ni neka naročita istraga.’ ‘Zoran Đinđić je demon koji je sve to, to jest opoziciju organizovao’, govorio je javno Slobodan Milošević. ‘Milošević i ja smo ontološka suprotnost’, definisao je Zoran Đinđić prirodu sukoba.

Na mestu premijera, Zoran Đinđić je u najboljem slučaju smatran kontroverznom ličnošću. Vlast nije predstavljala zaštitu za Zorana Đinđića. On je ostao praktično slobodan za odstrel. U Srbiji, zemlji koja je u ratovima potpuno devastirana i koja je sa neumitnom tranzicijom kasnila za drugim istočnoevropskim zemljama čitavu deceniju i po, prva tranziciona vlada bila je sumnjičena, a zatim i otvoreno optuživana za korupciju i veze sa organizovanim kriminalom.

Stvorena je konfuzija, jer su napadi dolazili iz bloka koji je bio protiv režima Slobodana Miloševića i koji je smatran demokratskim. Upravo to je optužbama dalo uverljivost. Zoran Đinđić je bio svestan toga i govorio je: ‘Demokratkska stranka Srbije je dosta vešta u klevetama i to iza manastirske ozbiljnosti. Iz smrtno ozbiljne poze mogu da vam izreknu najgore i najgnusnije laži. I ljudi kažu: ‘Taj koji toliko ozbiljno i zabrinuto izgleda, ne bi valjda lagao.’ ‘Ne bih bio iznenađen’, govorio je posle sto dana vlade na čijem je čelu bio, ‘ako bi se u izvesnom trenutku konzervativni deo nacionalnog bića okrenuo i rekao – stani, kakav Zapad, truli Zapad. Nećemo mi kapitalizam. Nećemo da radimo za druge, da budemo sluge, da nam fabrike uzimaju drugi.’ Da li se to već dogodilo?”

Svetlana Lukić: Kao što se sećamo, na jučerašnji dan, pre pet godina, slavili smo kraj bombardovanja Jugoslavije. Spikerka RTS-a nam je objasnila da je to još jedna pobeda miroljubive politike Slobodana Miloševića. Do kraja emisije slušate skraćenu veziju emisije “Jedina ljubavna pesma moga jezika”, koju smo uz pomoć Kebre iz Obojenog programa počele da pravimo odmah posle neuspelih pregovora u Rambujeu.

Albanac: Besa je data reč, ali taj elemenat isključivosti kod Albanaca veoma je veliki, znači kad daješ Besu, to je nešto više od tvog života: “Besa, bes, besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.”

Srbin: Ja ću zubima ako treba, odbraniću moje ognjište. Ako imam troje male dece, sve troje ću da dam. Ali, nečija mora da žive.

Dževdet Doda: Mi smo stanovnici Republike Kosovo. I to što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore. I niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu. Ja sam po svom ubeđenju neki pacifista veliki. Ali, kad čovek razmisli, bolje je užasan kraj nego užas bez kraja. Ako mora pasti krv, nek padne.

B92: Dobar dan. Slušate Dnevnik Radija B92… Tu su žene dobile hleb i vodu, a muškarci batine… Ubijeno je preko 20 srpskih civila… Troje Albanaca, među njima i jedna žena, ubijeni u samom gradu… Ubijeno najmanje 17 Albanaca…

Ubili, a zatim spalili… Poginulo najmanje četiri policajca i pet Albanaca… Pronađeni ostaci nesagorelih delova ljudskog tela… Jedan čovek je pokušao da digne glavu i odmah je dobio udarac kundakom… Na Kosovu jedan mladić srpske nacionalnosti ubijen, a dvojica ranjena. Pronađena i tela trojice ubijenih Albanaca… dok se njih 17 vode kao nestali… Još uvek se ništa ne zna o sudbini 21 lica…

Milan Milutinović: Ili trupe ili bombardovanje. A kad ga pita čovek – zašto bombardovanje? Nema odgovor. Kaže: “Mi nećemo bombardovanje.” Pa i mi kažemo: “Ni mi nećemo bombardovanje.” Ko onda hoće?

Momir Bulatović: “…odluku o proglašenju nastupanja neposredne ratne opasnosti.”

Daniel: E, Holanđani su mi rekli da u sedam očekujemo napad.

Spiker RTS-a: Generalštab Vojske Jugoslavije izveštava jugoslovensku i međunarodnu javnost da je danas u 20 časova NATO izvršio agresiju na SRJ.

Redakcija B92: Proglašeno je ratno stanje?

Spiker RTS-a: U ovom trenutku, najvažnije je sačuvati prisebnost… /sirene/

Skup JUL-a: Započeli ste jednu prljavu igru. Mi ćemo je preuzeti i završiti je na naš način. I više se nikad neće desiti ovo što se sad dešava.

Dušan Kovačević: Neka noćas Milošević da ostavku. Pokažite mi, recite mi ime čoveka koji će smeti da potpiše otcepljenje Kosova a da ne bude ubijen te noći.

Slobodan Milošević: Snage koje dolaze na Kosovo biće u službi mira. Bez obzira iz kojih zemalja dolaze, vojska uvek izvršava svoju komandu. A ovde je komanda – zaštiti građane i očuvati mir.

Svetlana Lukić: A je l’ vam dolazio Zoran Anđelković?

Izbeglica sa Kosova, Srbin: Zamolili smo ga da nam da evakuaciju a on je rekao – ja ću da se trudim, izdržite ovu noć. Biće najteža noć. Mi se spremili i čekamo autobus. Autobusa nigde i autobusi nikad nisu došli više.

Izbeglica sa Kosova, Srpkinja: Ko jedan predsednik, svaka čast. Bože da mi ga Bog poživi još 100 godina. On je doveo, on će i da vrati dole. Pod šatore – pod šatore, nema šta. Dva brata mi ostala, dva poginula. Nisu hteli da izbegnu, izginuli. Čovek nas spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednom, drugom nijedniome. Samo Miloševiću. Bože da mi ga bog poživi. Niste mi doneli sliku pa da ovde zalepimo.

Izbeglica sa Kosova, Srbin: Sve će one zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ne mora od naroda, od Boga. Ali, oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno je da je Bog Srbin. Srbin! Čist Srbin!

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Pozdravljaju vas dve Svetlane.

Emisija Peščanik, 11.06.2004.

Peščanik.net, 11.06.2004.