Jedan glasač u okrugu Kler nije se zadovoljio samo time da ne stavi X ni iza jedne od opcija na jednostavnom glasačkom listiću na irskom referendumu o Lisabonskom sporazumu, već je listiću dodao i dugo protestno pismo. Njegova poruka irskoj vladi, koja je vodila očajničku kampanju u korist glasa “Da”, bila je: “Zaboravili ste nas u Šenonu.” Anonimni glasač je iskoristio glasanje o strukturnoj reformi Evropske unije da protestuje što je sveže privatizovana avio-kompanija Aer Lingus prestala redovno da saobraća između aerodroma Šenon i Hitroua. Ne možete da ne osetite sažaljenje prema evrokratama koji razmatraju propast osmogodišnjih pregovora i kompromisa. Šta bi to oni mogli da kažu glasaču čija se poruka, koliko god da je hitna, nije ticala donošenja odluka većinom ili pojačane saradnje, već funkcionisanja lokalne avio-kompanije.
Ili ženi iz Galveja koja je rekla radiju RTE da je na glasačko mesto došla neodlučna, ali “čula sam neke informacije da će, ako odaberemo „Da“, naši sinovi morati u vojsku, tako da sam odabrala „Ne“. Naši sinovi su previše zgodni za vojsku”. Ironija je što je upravo zbog apsurdnosti strahovanja te žene gotovo nemoguće pozabaviti se njima. Kad bi Lisabonski sporazum sadržao bilo kakve odredbe koje bi, uz krajnji napor mašte, mogle da propisuju regrutovanje ženinih zgodnih sinova u evropsku vojsku, te bi se odredbe mogle ukinuti ili preinačiti. Pošto nije tako, pokušaj da se shvati i ublaži negativno osećanje irskih glasača mogao bi da se pokaže kao beznadežan.
S nekom sigurnošću se može reći da je ishod irskog referenduma oblikovan pod uticajem spoja dva faktora. Jedan od njih je bedna kampanja za “Da”. Svaka veća politička partija osim Šin fejna (koja ima samo sedam odsto glasova) zalagala se za “Da”, kao i irski Sindikalni kongres, irska Konfederacija poslodavaca i, zapravo, Katolička crkva. Izgleda da se pretpostavljalo kako će glasači prosto slediti svoje vođe. Kampanje glavnih partija uglavnom su se svodile na lepljenje plakata sa srdačnim licima lokalnih ili republičkih političara i mlitave slogane poput “Dobro za Irsku, dobro za Evropu”. Implicitna poruka je bila: “Ovaj dokument je složen i praktično nečitljiv, ali verujte nam, nema u njemu ničeg lošeg.”
Ovakva strategija je odala zapanjujuće neznanje o načinu na koji Irci, poput većine Evropljana, trenutno gledaju svoju političku klasu. Poverenje nije najočiglednije obeležje veze između vlada i građana. U irskom slučaju je ovakav manjak poverenja u velikoj meri pojačan zbog finansijskog skandala koji je oborio s vlasti dugogodišnjeg taoiseacha[1] Bertija Aherna.
“Bertija”, kako su ga svi zvali, istinski su voleli i verovali su mu toliko da je većina sumnjala u priče o njegovim finansijskim malverzacijama kada su se pojavile u javnosti. Ali, kako su objašnjenja postajala sve neobičnija, tako je rastao osećaj razočaranja i izdaje. U takvim okolnostima je poziv na poverenje bio loša procena koja se graniči sa samozavaravanjem. Establišment više nije uživao poverenje.
Drugi odlučujući faktor bila je, paradoksalno, upravo nekoherentnost strane koja je zastupala “Ne”. Ona se sastojala od ljudi koji očima ne mogu da se vide. Tu je bilo katoličkih desničara koji su (protivno proceni katoličkih biskupa) upozoravali da će Lisabon otvoriti put legalizaciji abortusa i prostitucije, i liberalnih levičara koji su se ogorčeno borili protiv istih tih ljudi na prethodnim referendumima o abortusu i razvodu.
Tu su bili i levičari antimilitaristi koji su upozoravali da sporazum stavlja na kocku irsku neutralnost: imali smo “Ne” nalepnice sa atomskim pečurkama, kao da je Lisabon predgrađe Armagedona. A tu su, u obliku Libertasa – misteriozne grupe koja se pojavila niotkuda sa mnogo novca za trošenje – bili i ljudi sa snažnim vezama sa američkim vojnim preduzimačima.
Bilo je onih koji su upozoravali da će EU ukinuti niske korporativne poreze, i aktivista koji su Uniju oslikavali kao ogromnu korporativnu zaveru. Britanski evroskepticizam, uvezen preko irskih izdanja Sandej tajmsa i Dejli mejla, išao je podruku sa ogorčenošću zbog “stranog” uticaja EU.
Logika kaže da bi kampanja, toliko prorešetana protivrečnostima i kojoj toliko nedostaje dogovorena alternativna verzija, trebalo da bude krajnje neučinkovita protiv velikih mašina glavnih političkih partija. A kampanja za “Ne” se pretvorila, više slučajno nego promišljeno, u veoma efikasnu fabriku strahova. Bila je u stanju da glasačima servira dugačak meni strahovanja. U kontekstu u kojem je malo glasača znalo da pročita sporazum (najčešći razlog koji su potencijalni glasači za “Ne” navodili u predreferendumskom istraživanju Ajriš tajmsa bio je da ne razumeju ono za šta se od njih traži da glasaju), pištolj negativnosti je samo imao da pogodi jedno osetljivo mesto.
Sada je teško nositi se rezultatima kampanje za “Ne” upravo zbog onoga što ju je učinilo tako efikasnom, i to je trenutno najveći problem za EU. Kada su Irci 2001. odbacili Sporazum iz Nice, bilo je moguće razaznati relativno koherentnu poruku – glasači su uglavnom bili zabrinuti zbog neutralnosti. Ove brige su se mogle odagnati dodavanjem jedne deklaracije sporazumu i promenom irskog Ustava. Nica je ponovo stavljena pred glasače i prošla je bez problema.
Ovog puta stvari stoje drugačije. Na prvom referendumu o Nici, izlaznost je bila toliko niska da je vlada mogla da zamoli glasače da glasaju ponovo. Izlaznost za Lisabon je bila mnogo veća, tako da bi ponavljanje referenduma prosto pothranilo osećaj da glasače maltretiraju. U svakom slučaju, drugo glasanje bi moralo da bude o nekom izmenjenom predlogu. Ali, da bi se uklonila većina stvari na koje su ljudi imali zamerke u sporazumu, one bi morale da se u njemu nalaze. Drugim rečima, sudbina sporazuma je verovatno zapečaćena činjenicom da on u stvari i nije tako loš kako mnogi irski glasači misle.
Fintan O’Tool, The Guardian, 14.06.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 17.06.2008.
- Taoiseach (izgovara se “tišok”) je irska reč za premijera, prim. prev. ↑