Kada će diktatori naučiti da svoje građane ne tretiraju kao budale?
Nedavno je jedan moj bliski prijatelj otišao na ručak sa čovekom za koga samo mogu da kažem da je sin apsolutiste i dugogodišnjeg vladara jedne arapske muslimanske zemlje. „Reci mi“, obratio se on mom prijatelju, „da li je istina da danas postoje slobodni izbori u Albaniji?“ Moj prijatelj je potvrdio da je ovo (relativno) tačno, dodajući da je jednom čak bio međunarodni posmatrač na izborima u ovoj zemlji, i da može da potvrdi da je postojao određeni nivo transparentnosti i pravednosti. Efekat ove izjave bio je neverovatan. „U tom slučaju“, rekao je naslednik trona, udarajući rukom o sto, „kakvi smo onda mi? Zar smo mi seljaci? Deca?“ Njegovo raspoloženje se samo pogoršavalo kako je slika Arapa kao predmeta podsmeha – zaostaju za Albanijom! – postajala glavna tema razgovora.
Ko je mogao pretpostaviti da će ovakvo poređenje biti takav katalizator u glavi jednog nervoznog prestolonaslednika? Izvori nezadovoljstva u arapskom svetu su toliko brojni da postoji mnogo uzroka koji bi mogli dovesti do pobune ili pobuna. Zbog toga se moramo pripaziti da olako ne biramo navodno ključni problem. Siromaštvo i nezaposlenost? Oni su toliko rasprostanjeni da bi mogli objasniti pobunu u bilo kom trenutku – u svakom slučaju, Tunižani imaju jedan od najviših dohodaka po glavi stanovnika u Severnoj Africi. Diktatura i represija? I ovo se može smatrati svakidašnjicom u pomenutim zemljama. Pored toga, najupadljiviji autoritarni režimi – Sirija i Saudijska Arabija, na primer – za sada su pošteđeni izazova pobune. (Voleo bih da u najbližoj budućnosti poreknem ovu svoju izjavu.)
Verujem da je faktor poniženja i sramote, koji se može videti u anegdoti koju sam ispričao na početku članka, mnogo bolje inicijalno objašnjenje. Jedna od ohrabrujućih činjenica, kada su u pitanju diktature, jeste da one nikako ne uspevaju da razumeju ovaj deo jednačine. Dobro je znati da svi ovi režimi nastavljaju da prave iste očigledne greške. Izgleda da nijedan od njih nije uspeo da savlada nekoliko prostih tehnika preživljavanja: nemojte dozvoliti široj porodici vrhovnog vođe da troši ogromne pare u šopingu; nemojte javno razmaziti prvorođenog sina, kao da ljudi jedva čekaju da i on bude imenovan za vladara sa balkona neke palate; nemojte svoju fotografiju postavljati na svaku banderu u zemlji; nemojte tvrditi da ste dobili, hajde da kažemo, više od 75% glasova na bilo kojim „izborima“ koje organizujete. I ne pokušavajte da ugušite socijalne medije: to će čak i najuspavanijim građanima biti trenutni signal da gubite vlast, ili da ste je već izgubili.
Ljudi ne vole da budu tretirani kao budale, ili zaostala deca, ili kao statisti na nekoj paradi. Postoji prirodan i urođen otpor prema ovakvom starateljstvu, iz vrlo prostog razloga – mladi ljudi žele da budu tretirani kao odrasli, a roditelji ne mogu da podnesu da ih ponižavaju pred očima njihove dece. Jedan od interesantnijih zaključaka Frensisa Fukojame, koji se temeljio na proučavanju Hegela i Ničea, jeste da istorija pokazuje da su ljudi spremni da se bore za poštovanje i priznanje, isto koliko i za manje apstraktne koncepte kao što su hrana ili teritorija.
Pre ili kasnije, čaša se prelije i ljudi više ne mogu da trpe. Nikolae Čaušesku potpisao je svoju smrtnu presudu onog dana u decembru 1989, kada je odlučio da sazove građane Bukurešta na još jedan prisilan miting, gde su bili primorani da stoje, nemo vrišteći od unutrašnje dosade, aplaudirajući po naređenju, dok je on govorio onoliko dugo koliko mu se sviđalo. Sećam se da sam pomislio, kada su organizovani „izbori“ u Egiptu prošle jeseni, da bi predsednika Mubaraka više poštovali da je ove izbore jednostavno otkazao, umesto što ih je organizovao na tako uvredljiv način. Nešto slično važi i za „zelenu“ pobunu koja je došla kao posledica najnovijeg narodnog izjašnjavanja koje je organizovao iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad: svi su unapred znali da su stvari „nameštene“, ali ovog puta se mule nisu ni trudile da se pretvaraju da to nije tako. Sasvim je moguće da će ljudi lakše preći preko otvorenog nasilja nego što će oprostiti neskriven prezir.
Jedan od najznačajnijih disidenata egipatskog „građanskog društva“, Saad Edin Ibrahim, proizveo je neverovatan efekat prostim izazivanjem Mubarakovog režima baš na ovoj osnovi. Kad se Mubarak već odlučio da se pretvara kako organizuje izbore, onda su Ibrahim i njegove kolege istraživači smatrali da imaju pravo da sprovedu nezavisno anketiranje glasača i da objave rezultate. Teško se može zamisliti blaža forma otpora, međutim, zbog osorne gluposti i primitivnosti egipatskih vlasti, posledice ovog poteza bile su skoro seizmičkih razmera. Javna suđenja mirnim anketarima i naučnicima; mračne optužbe o tajnom finansiranju iz inostranstva ljudi koji se bave političkom sociologijom. Celokupan glomazni egipatski državni aparat se udružio kako bi delovao preteće i ubedio svoje građane da su sluge glupih gospodara. I ponovo je uvreda bila vrlo duboka, a Mubarakove siledžije bile su previše glupe da shvate svoju grešku.
Saad Edin Ibrahim bio je jedan od malobrojnih arapskih intelektualaca koji se pojavljuju u javnosti, a koji je podržao svrgavanje Sadama Huseina i koji je verovao da taj događaj može doprineti demokratskoj renesansi u ovom regionu. Rasprava o tome vodiće se još dugo, i ne može se rešiti suviše jednostavno na jedan ili drugi način, delimično i iz razloga što se oslobađanje Iraka ne može opisati kao čin iračkog naroda, pa samim tim na neki način ističe isti problem zavisnosti od drugoga. Demokratski talas koji je naišao posle 2003. bio je kratak i u izvesnoj meri plitak, i na indirektan način je išao u korist Hamasa i Hezbolaha, kao i Kurda i Šiita u Iraku i Libanskog demokratskog pokreta. No škola koja u Americi zastupa promene režima ipak može u svemu tome u određenoj meri da traži svoje opravdanje.
Mi smo tvrdili da je navodna privlačnost autoritarne „stabilnosti“ u stvari iluzorna, budući da ništa nije nestabilnije i nesigurnije od diktature, koja ne poseduje bilo kakav samokritični metod kojim bi učila na svojim greškama. Epizode „narodnih pokreta“ iz prošlosti, u Aziji ranih osamdesetih, kao i sveopšte odbacivanje vojne vlasti u Latinskoj Americi i mirno oslobađanje Južne Afrike, definitivno su pokazale da je ovo tačno. One su za posledicu imale i to da je arapski region počeo da deluje poprilično upadljivo i u istoj meri nazadno. Ovo osećanje prisilnog vraćanja u detinjstvo i nezrelost je, dugoročno posmatrano, dalo lekoviti efekat, za koji možemo samo da se nadamo da će potrajati duže od iskušenja – iskušenja nezrele kulture samosažaljevanja i uloge žrtve, zajedno sa do iste mere lažnom sigurnošću koju pruža teokratija – koja će se sigurno pojaviti sada kada je period prinudne adolescencije završen.
Slate, 31.01.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 03.02.2011.