U polje ideologije jednako spada tumačenje prošlosti koliko i oblikovanje budućnosti. Svi konzervativci sebi pričaju jednu priču, zapravo bajku, o tome kakav je svet bio i kakav može ponovo postati sa republikanskom politikom. To je priča o tome kako su ljudi nekada mogli da se osiguraju od rizika svojstvenih savremenom životu. Pre projekta Velikog društva, pre Nju dila, čak i pre Doba progresivizma, stvari su bolje stajale. Pre nego što je država preuzela na sebe brigu o socijalnom osiguranju, pojedinci i privatno dobročinstvo sasvim su dobro osiguravali ljude od životnih teškoća, i ako im pružimo priliku, činiće to ponovo.
Ova vizija je oduvek bila sastavni deo uspona konzervativaca. Ona je postojala 1980-ih, kada je predsednik Regan izjavio: „Obim federalnog budžeta nije odgovarajući barometar društvene savesti ili humanitarne brige“, pozivajući na dobrovoljnost za popunjavanje zjapećih rupa u socijalnoj sigurnosnoj mreži. Ona je eksplicitno prikazana 90-ih godina, naročito u knjizi Marvina Olaskog The Tragedy of American Compassion (Tragedija američkog saosećanja), raspravi koju su veličali ljudi poput Njuta Gingriča i Vilijama Beneta, u kojoj se tvrdilo da je isključivo privatni sistem filantropskih i dobrovoljnih organizacija 19. veka postigao više na polju opšteg dobra nego socijalna država 20. veka. Na ovoj ideji se takođe temelji budžet Pola Rajana, u kome se teži devalvaciji i smanjivanju federalne države rapidnim tempom, dok se sigurnosna mreža nije „pretvorila u ljuljašku koja u zdravim ljudima izaziva zavisnost i dremež, koja im oduzima volju i podsticaj da postignu što više u životu“. O tome govori senator iz Jute Majk Li kada kaže da „alternativa velikoj državi nije mala država“ nego „dobrovoljno civilno društvo“. Kako se konzervativci suočavaju sa mogućnost trajne demokratske većine kakvu predskazuju demografske promene, shvataju da im ističe vreme da ostvare svoj najdraži projekat demontiranja federalne socijalne države.
Ali ova konzervativna vizija socijalnog osiguranja je lažna. Ona je netačna u istorijskom smislu; ignoriše kompleksnu interakciju između javnog i privatnog socijalnog osiguranja koja je oduvek postojala u Sjedinjenim Državama. Ona potpuno promašuje razloge propasti starog sistema i uspostavljanja novog. Ona ne razume kako Velika recesija otkriva svu neophodnost socijalne države i ne razume da bi dobrovoljni sistem propao pod istim okolnostima. Što je najvažnije, ona nas usmerava u pogrešnom pravcu. Poslednjih 30 godina gledamo pokušaje da se politička agenda odgura od sposobnosti države ka privatnim mehanizmima za ublažavanje životnih rizika. Ovaj napor je iscrpljen, a budući napori će zahtevati veći, ne manju, ulogu društva.
Liberali treba da se zalažu za sopstvenu definiciju dobrotvorstva, zasnovanu na jednakosti koja može da procveta kada društvo upravlja rizicima sa kojima se suočavamo, umesto nejednakosti koju rađa privatna forma zavisnosti. Kao što je rekao predsednik Truman 1946, obraćajući se građanima preko radija pred godišnju kampanju prikupljanja sredstava za Zajednički trezor, preteču današnje neprofitne organizacije United Way:
„Sviđa mi se slogan ovogodišnje kampanje: „Svako prilaže, svi imaju koristi“. On označava krupnu promenu u tome kako razmišljamo o reči „dobročinstvo“. Danas naši doprinosi Zajedničkom trezoru nisu milostinja koju šačica bogatih daje siromasima. Ova vlada je kroz svoj program socijalne dobrobiti davno prihvatila svoju odgovornost da se pobrine da nijedan građanin ne mora da strepi od gladi, nezaposlenosti ili sirotinjske starosti. Reč „dobročinstvo“ povratila je svoj stari, prvobitni smisao – smisao dobre volje prema bližnjem, bratstva, međusobne pomoći, ljubavi.“
Država radi mnogo toga, ali tema ovog eseja biće njena uloga u pružanju socijalnog osiguranja od rizika koji nam prete. Konkretno, pozabavićemo se nečim što je progresivni ekonomista i statističar I. M. Rubinov 1934. godine opisao kao „četiri jahača apokalipse“: „Nezgoda, bolest, starost, gubitak posla. Ovo su četiri jahača koji bezobzirno gaze po životima i sudbinama miliona najamnih radnika u svakom modernom industrijskom društvu“. To su ista ona zla koja je Truman istakao u svom govoru. I to su zla kojima su socijalno osiguranje, Mediker, Medikejd, pomoć u hrani i naši drugi javni sistemi socijalnog osiguranja objavili rat u periodu Nju dila i Velikog društva.
U proteklih 30 godina uloga društva u socijalnom osiguranju povukla se pred idejom da će se privatne institucije proširiti i pokriti ove rizike. Međutim, naš sadašnji sistem privatnog osiguranja na radnom mestu ubrzano se raspada. Po njegovom nestanku, moraćemo da napravimo izbor između proširene uloge države ili fantazije o dobrovoljnoj zaštiti. Moramo da shvatimo zašto ovaj dobrovoljni sistem nije bio uspešan ni prvi put, kako bismo se argumentovano zalagali za ulogu države u borbi protiv četiri konjanika.
Socijalno osiguranje pre Velike depresije
Prvi problem sa konzervativnom vizijom dobročinstva je taj da ona pretpostavlja da država nije od samog početka imala ulogu u upravljanju rizikom i socijalnom osiguranju. Zamišlja se neki zlatni period u koji treba da se vratimo, lišen svakog vida mešanja države. Kako je senator Li rekao: „Od samog našeg osnivanja, ne samo što smo vodili rat protiv siromaštva – već smo i pobeđivali“. Kako smo to uspeli? Prema Liju, to smo uspeli pomoću našeg „dobrovoljnog civilnog društva“. Počeli smo da gubimo tek kada se umešala država.
Državni uticaj oduvek je rastao uporedo sa ostatkom društva. Državna poštanska služba doprinela je ujedinjenju nacionalnog građanskog društva koje je Aleksis de Tokvil zatekao i hvalio na svojim putovanjima po Sjedinjenim Državama. Od carinskih zidova preko kontinentalnog železničkog sistema, do školovane radne snage iz land-grant škola, procvat industrijske snage Sjedinjenih Američkih Država uvek je bio praćen rastom države. Država je odigrala veliku ulogu u 19. veku pružajući pomoć nakon požara, poplava, oluja, suše, gladi i drugih nedaća.
Istoričar Majkl Kac je dokumentovano pokazao da je kroz čitavu istoriju naše zemlje postojala mešovita socijalna država sastavljena od privatnih i društvenih organizacija. Bezuslovna pomoć, to jest pomoć u gotovini izvan institucija, bila je jedna od prvih pravnih zaduženja američkih gradova, okruga i parohija od kolonijalnih vremena do početka 19. veka. U tom periodu, ova pitanja su obično rešavana kroz status „boravka“. Zajednica je imala zaduženje da obezbedi pomoć za svoje siromašne, domaće članove, definisane kao ljude koji su tu bili nastanjeni. Ovo je postajalo sve teže u industrijalizovanom društvu, jer su se ljudi seljakali u potrazi za poslom i bili isterivani iz zajednice kada nisu mogli da ga nađu.
Naredna velika inicijativa bila je izgradnja sirotinjskih domova koje su gradile federalne države, naročito početkom 19. veka. Osnovna ideja je bila da će prisiljavanjem ljudi kojima je potrebna pomoć da žive u sirotinjskim domovima gde su uslovi bili prilično neprijatni, biti manje kandidata. Nije tako ispalo, budući da su zdravi i pravi ljudi i pored toga tražili ove sirotinjske domove, naročito u vreme kada posla nije bilo a nezaposlenost bila visoka. Ove institucije postale su glavna podrška za siročad, mentalno obolele i za starije osobe bez prihoda ili porodice koja bi ih izdržavala.
Kako pokazuje politikolog Teda Skokpol, bilo je mnogo državnih programa socijalnog osiguranja pre Nju dila. Nakon građanskog rata, Kongres je uveo složeni penzioni sistem za veterane. Na svom vrhuncu 1910, iz ovog de facto penzijsko-invalidskog sistema isplate je dobijalo preko 25 odsto svih američkih muškaraca starijih od 65 godina i za njega je izdvajana četvrtina ukupnih izdataka federalne vlade. Od 1911. do 1920, četrdeset država je usvojilo zakone kojima se uspostavljaju „materinske penzije“ za samohrane žene sa decom. Ovi programi obezbeđivali su isplate siromašnim samohranim majkama kako bi im se omogućilo da izdržavaju svoju decu.
Ali na prelazu vekova jeste postojao sistem dobrovoljnog socijalnog osiguranja. U knjizi From Mutual Aid to the Welfare State (Od uzajamne pomoći do socijalne države), istoričar Dejvid Bejto piše da je krajem 19. i početkom 20. veka bilo na hiljade bratstava širom Amerike. Ova udruženja organizovana su na osnovu religije, nacionalnosti i drugih sličnih pripadnosti. To su ujedno bili najčešći pružaoci osiguranja i pomoći pre Nju dila. U principu, pokrivali su troškove sahrane i obezbeđivali nekakvu isplatu bolovanja. Ovo je bilo naročito značajno za nisko plaćene radnike i njihova uloga je bila veća od uloge dobrotvornih ili socijalnih ustanova. Politički i društveno fragmentisane, ove institucije nisu odigrale nikakvu ulogu u pozivanju na društveno finansiranje socijalnog osiguranja. Ove institucije se još uvek veličaju u konzervativnim krugovima.
Ali bilo je nekoliko ozbiljnih problema kod tih društava. Prvi je taj što su ona bila regionalno odvojena i izolovana. Ovi oblici osiguranja nisu postojali u oblastima bez gusto naseljenih gradova, industrije ili širokih nacionalnih i doseljeničkih zajednica. Čak i u državama sa velikim gradovima i razvijenom industrijom kao što su Kalifornija i Njujork, samo je 30 odsto radnika imalo neku vrstu zdravstvenog osiguranja preko bratstava. Pored toga, ovi programi su bili fragmentisani i pružali su samo parcijalno osiguranje.
Pri tome, ovo su bili programi za zaposlene muškarce – najčešće nisu važili za žene. U zdravstvenim ugovorima, na primer, izričito se navodilo da osiguranje ne pokriva trudnoću, porođaj ili negu deteta (koja se tada smatrala ženskom obavezom). Lekari koje su lože angažovale često su smatrani nižerazrednim. I većina tih društava propisivala je starosne granice. Stariji od 45 godina uglavnom su izostavljani, a u slučaju da nisu, plaćali su višu članarinu. Ljudi već lošeg zdravlja isključivani su iz zaštite posle lekarskih pregleda. Postojale su maksimalne i minimalne granice isplata, pa sledstveno tome trajni invaliditet nije bio pokriven. Čak i 1930. godine, na stare ljude je otpadalo samo 2,3 odsto socijalnih davanja bratstava. Tako da, iako su te organizacije u ovom periodu bile sveprisutne, one nikada nisu davale više od malenog delića ukupnog socijalnog osiguranja. Kako je u to vreme zaključila fondacija Russell Safe, privatna društva postoje „kao opipljiv izraz jedne duboke potrebe, slab instrument za obavljanje dužnosti koja premašuje njihove mogućnosti“.
Ova potreba je bila jedan od podsticaja za nastanak progresivnog pokreta. Privatno dobročinstvo jednostavno nije imalo širinu i dubinu neophodnu za adekvatan odgovor na pohod četiri jahača u to industrijalizovano doba, a progresivci su državi namenili veću ulogu u rešavanju ovih nepogoda.
Jedan od razloga zašto su se progresivci okrenuli državi za pružanje socijalnog osiguranja je taj što se ono smatralo nužno obaveznim. Njegovom univerzalizacijom i slabo plaćeni radnici bi bili uključeni u sistem. Takođe, bilo je pošteno prisliliti poslodavce da daju doprinos, jer su od takve zaštite i sami imali direktne koristi. Kako je Rubinov govorio, američki radnici „moraju da shvate da imaju pravo da prisile industriju i društvo u celini da ponovo preuzme na sebe bar deo troškova gubitaka i bolesti, a to će uraditi samo kada budu zahtevali da država upotrebi svoj moć i autoritet da im pomogne, makar indirektno, i to jednako energično kao što je priskočila u pomoć interesima kapitala“. Zbog svega toga, osiguranje je obezbeđivalo direktnu društvenu svrhu, a zauzvrat je trebalo da bude društveno obezbeđeno.
Glavni argument progresivaca za socijalno osiguranje nije bilo pitanje jednostavne preraspodele. Umesto toga, progresivci su u socijalnom osiguranju prepoznavali društveni interes. Osiguranje za zaštitu od siromaštva, bolesti, nezaposlenosti i drugih životnih rizika pomoglo bi i pojedincima i društvu u celini. Progresivci su tvrdili da svaka strana ima koristi od efikasnog osiguranja.
Progresivni pokret napravio je neke početne korake, uključujući i sistem zakona za radničku nadoknadu. Ali socijalno osiguranje se teško probijalo dalje od ove tačke. Pokušaji da se usvoji javna zdravstvena zaštita propadali su na nivou pojedinačnih država, posebno u Njujorku, jer su im se protivile neke radničke interesne grupe, poslovne interesne grupe i lekari. Među istoričarima se vodi debata o tome ko je odgovoran za nedostatak pomaka u društvenom osiguranju i raspravlja se koja je mešavina individualističke etike, slabosti radničkog pokreta, snage korporativne elite, nedovoljnosti društvenih birokratija i nepoverljivosti prema patronatskoj politici bila odgovorna. Bez obzira na razloge, Sjedinjene Države će morati da sačekaju Veliku depresiju da bi uloga društva potpuno evoluirala.
Socijalno osiguranje i Nju dil
Ako je progresivni pokret doprineo sužavanju složenog sistema dobrovoljnih bratstava, Velika depresija ga je praktično dokusurila. Velika depresija je nastupila sa kombinacijom udaraca koji su joj omogućili da uništi ovu privatnu infrastrukturu međusobne pomoći. Potražnja novčane podrške naglo je skočila u istom trenutku kada je depresija smanjila ponudu privatne pomoći. A uobičajeni način kako su radnici uspevali da prebrode teške periode – produžavanjem radnog vremena – nije postojao kao mogućnost u vreme masovne nezaposlenosti.
Neformalne mreže lokalne podrške, od crkava do nacionalnih udruženja, bile su preplavljene u doba Velike depresije. Etnička udruženja, građevinske i kreditne asocijacije, bratske polise osiguranja, bankovni računi i kreditni aranžmani, sve je to trpelo ogromnu stopu nevraćanja dugova. Sva bratska osiguravajuća društva koja su služila kao temelj svojih zajednica 1920-ih, propala su ili morala da smanje nivo svojih usluga usled velike potražnje i manjih resursa. Pored činjenice da osiguranje nije bilo dostupno, ovo je ostavilo ozbiljne posledice na potrošnju, pošto su smanjene i pozajmice i isplate za bolovanje i povrede.
Prva reakcija Huverove vlade na Veliku depresiju bila je da proširi privatnu pomoć bez stvaranja one vrste stalnih društvenih programa socijalnog osiguranja koje će nastati u Nju dilu. Huverov cilj bio je da održi, prema rečima istoričara Elisa Holija, „nedržavnu alternativu atomističkom individualizmu, romantičnu sliku dobrovoljnosti kao demokratskije opcije od bilo kakvog državnog delovanja i optimističku procenu kapaciteta privatnog sektora za korisno delovanje“. Kao što je predsednik Huver rekao 1931, i kao što govore današnji konzervativci, svaki odgovor na ekonomsku krizu mora „očuvati duh dobročinstva i međusobne pomoći kroz dobrovoljna davanja“, ako želi njegovu podršku.
Koliko god ovaj cilj bio plemenit, propao je. Što je više Huver pritiskao privatne agencije, utoliko je nailazio na veći otpor. Industrija i privatne firme nisu želeli da igraju ulogu koju im je država namenila, pa čak su i oni koji su pristali utvrdili da im je teško, ako ne i nemoguće, da ispune te dužnosti. Crveni krst, na primer, nije želeo da ide dalje od pružanja pomoći nakon prirodnih katastrofa. Druge grupe, poput Udruženja zajedničkih trezora i saveta, nisu bile zainteresovane da koordiniraju sredstva na nacionalnom umesto na lokalnom nivou. Huver je shvatio da privatno dobročinstvo ne dopire do ruralnih područja, ali privatne dobrotvorne organizacije nisu mogle da budu primorane da usliše te potrebe.
Kasnije se predomislio, stvarajući Rekonstrukcijsku finansijsku korporaciju koja je trebalo da obezbedi hitne pozajmice preplavljenim humanitarnim agencijama, kao i banakama i železnicama. Međutim, ovi krediti postali su dostupni tek početkom 1933. Huver je, kako kaže Holi, omogućio nastanak Nju dila zbog svoje „nespremnosti da prizna da je privatni sektor inherentno nesposoban da sam zadovolji potrebe za socijalnim uslugama“.
Prvenstveno treba primetiti da su, na kraju, i korisnici bratstava i privatne dobrotvorne organizacije pozdravili ovu reformu. Tokom Velike depresije, građani, posebno čitav niz belačkih etničkih zajednica u najvećim gradovima, posmatrali su kako masovna nezaposlenost ruši jednu po jednu instituciju. Od bratstava, preko banaka do dobrotvornih organizacija, mreža privatnih institucija nije mogla da se izbori sa Velikom depresijom.
Kako Lizabet Koen dokumentovano pokazuje u svojoj knjizi Making a New Deal (Nastajanje Nju dila), ove belačke etničke zajednice okrenule su se Nju dilu tražeći osnovnu sigurnost koju njihova dobrovoljna društva nisu mogla da ponude u dubokoj recesiji. Reagujući na urušavanje dobrovoljnih društava na koja su se oslanjale, radničke porodice okrenule su se državi i sindikatima tražeći zaštitu od nestabilnih banaka i četiri jahača.
Zašto je društveno osiguranje bolje
Imajući u vidu ovu istoriju, trebalo bi izvući opštu teoriju zašto u dobrovoljnom sektoru nužno postoje ograničenja u pružanju socijalnog osiguranja koja kod države ne postoje. Ekonomska teorija se dosta bavila konceptom tržišnih neuspeha, to jest perioda kada tržište ne alocira resurse efikasno. Takođe je opisala državne neuspehe, naročito u libertarijanskoj teoriji „javnog izbora“. Pored ovog fokusiranja na tržište i državu, proučavanje dobrovoljnog sektora ostalo je izvan teorijskog razmatranja. S druge strane, ovaj nedostatak kritičke pažnje dovodi do pretpostavki da dobrovoljni sektor može da reši probleme koje zapravo ne može da reši.
Ali Velika recesija predstavlja savršenu studiju slučaja zašto dobrovoljni sektor ne može da reši ove probleme. Da su ljudi kao što je Majk Li u pravu, onda bi izbijanje Velike recesije upravo bilo trenutak kada privatne dobrovoljne organizacije stupaju na scenu. Međutim, privatno davanje je opalo sa izbijanjem Velike recesije. Ukupne donacije pale su za 7 odsto 2008, i ponovo za 6,2 odsto 2009. Došlo je do malog oporavka 2010. i 2011, iako je nezaposlenost ostala vrlo visoka. Davanje je takođe opalo u odnosu na BDP (iako se BDP smanjio), sa 2,1 odsto 2008. na 2,0 odsto od 2009. do 2011. (Vrhunac je bio 2,3 procenata 2005.)
Kako su u svom istraživanju pokazali Robert Rajh i Kristofer Vimer, pad je pogodio sve izvore i skoro sve vrste neprofitnih organizacija. Pojedinci su donirali 8 odsto manje 2008. u odnosu na prethodnu godinu, a 2009. su te donacije smanjene još 3,6 odsto. Dobrotvorna zaveštanja su smanjena 21 odsto od 2008. do 2010. Prilozi korporacija pali su 2008, i samo se lagano povećavali naknadno. Fondacije su takođe manje izdvajale tokom Velike recesije, iako su dužne da slede zakonske propise i pravila poslovanja koja određuju donju granicu.
Bilo je nekih svetlih tačaka – donacije bankama hrane su, na primer, povećane. Ali, kako je ekonomija iz slobodnog pada 2008. ušla u stagnaciju 2010, privatno dobročinstvo je ostalo depresirano. Što je još gore, kako je talas štednje pogodio državne i lokalne vlade – uz velika smanjivanja potrošnje i otpuštanja radnika u javnom sektoru – država je još jače pritiskala privatne organizacije da preuzmu teret socijalnog rada.
Zašto ovo nije ostavilo još veće posledice? Zbog uloge koju je odigrala federalna vlada. „Automatski stabilizatori“, kao ključna politička inovacija socijalne države, mogli su da uskoče. Automatski stabilizatori su mere, poput naknade za nezaposlene i pomoći u hrani, koje održavaju donji prag primanja i sigurnosti i omogućavaju veću potrošnju kada je privreda u recesiji. Ova mogućnost automatskog podsticanja kupovne moći predstavlja glavni efikasni odgovor na recesiju. Ovi stabilizatori, s druge strane, takođe automatski opadaju kako privreda počinje da se oporavlja.
Tokom 2009, dok se privatno dobročinstvo urušavalo, automatski stabilizatori su se ubrzanim tempom širili, sa 0,1 odsto na 2,2 odsto BDP-a – što je otprilike jednako svim dobrotvornim donacijama u Sjedinjenim Državama zajedno. Ova pomoć je bila direktno usmerena u područja koja su pretrpela najveću nezaposlenost i pomogla je onima kojima je bila najpotrebnija – što, kako smo videli, privatno dobročinstvo uspeva samo delimično. Kao što su zaključili ekonomisti iz Goldman Sachsa, ovaj pomak je predstavljao presudan faktor i, pored napora države da spreči kolaps bankarskog sektora i ekspanzije monetarne politike Federalnih rezervi, glavni je razlog zašto Velika recesija nije postala druga Veliki depresija.
Imajući to u vidu, možemo razmotriti pitanje zašto dobrovoljni napori uvek propadaju. Uprkos nedovoljnoj teorijskoj obrađenosti dobrovoljnog sektora, naučnik Lester Salamon je osamdesetih godina postavio teoriju „dobrovoljnog neuspeha“ uporedivši ga sa tržišnim i državnim neuspehom. Tri segmenta ove teorije se posebno ističu nakon Velike recesije.
Prvi je nešto što Salamon opisuje kao filantropsku insuficijenciju. Do nje dolazi kada dobrovoljni sektor ne može da generiše resurse da obezbedi socijalno osiguranje u dovoljnoj meri, što je, kako smo naveli, upravo ono što se dogodilo 2008. Postoji i problem geografske pokrivenosti. Kao što je Huver shvatio, dobročinstvo će u nekim oblastima biti obilnije nego u drugima; država ima mogućnost da obezbedi univerzalniju pokrivenost.
Drugo problem koji je Salamon identifikovao je filantropski partikularizam. Privatno dobročinstvo ima tendenciju da se fokusira samo na određene grupe, posebno na grupe koje se smatraju „zaslužnima“ ili slične zatvorene grupe. Po određenom shvatanju, to je upravo poenta privatnog dobročinstva. Najveća pojedinačna kategorija filantropskih davanja u Sjedinjenim Američkim Državama nije upućena siromašnima, nego odlazi na održavanje verskih institucija (32 odsto donacija). Polazeći od vrlo optimističnih pretpostavki, Centar za filantropiju Univerziteta u Indijani utvrdio je da samo trećina dobrotvornih donacija zapravo odlazi siromašnima. Skoro po pravilu, postojaće ljudi kojima je potreban pristup socijalnom osiguranju i koji će biti izostavljeni iz takvih ciljanih davanja.
Treći element dobrovoljnog neuspeha je filantropski paternalizam. Umesto dobročinstva oličenog u čisto spontanom odgovoru civilnog društva, to jest zajednice jednakih koja reaguje na zajedničke probleme, u praksi imamo nesrazmernu moć u rukama onih sa najvećim resursima. Ova uska kontrola filantropskih sredstava, s druge strane, usmerava pomoć interesima i potrebama onih koji već poseduju veliku moć. Vrhunski primeri ovog dobrovoljnog neuspeha su dobrovoljne donacije političkim zastupnicima, ili elitnim koledžima kako bi se obezbedio upis ionako povlašćenoj deci, čak i dok potrebe zaista očajnih nisu uslišene.
Na suštinskom nivou, veliki deo našeg elitnog dobročinstva predstavlja statusno signaliziranje, naročito u donacijama elitnim kulturnim i obrazovnim institucijama. A veliki deo predstavlja političku mobilizaciju za postizanje ciljeva bliskih bogatoj eliti. Kako piše sudija Ričard Pozner, dobrotvorna fondacija je „potpuno neodgovorna institucija koja nikome ne polaže račun“ i veoma podseća na naslednu monarhiju. Zašto bismo sposobnost našeg celokupnog društva da se bori protiv životnih rizika stavljali u ruke takvog sistema?
Svako prilaže, svi imaju koristi
Sistem socijalnog osiguranja Sjedinjenih Država oduvek je bio javno-privatni hibrid. Tokom poslednjih 30 godina, na delu je snažan politički pokret posvećen smanjenju uloge društva, u nadi da će ga zameniti isključivo privatni svet socijalnog osiguranja.
Ali ovaj privatni svet socijalnog osiguranja puca po šavovima u jeku Velike recesije i izmenjene ekonomije. Prema zvaničnim statističkim podacima, zdravstveno osiguranje kod poslodavca opalo je sa 64 odsto radnika 1997. na 56 odsto 2010. Privatno osiguranje po svemu sudeći ne može da spreči siromaštvo u starosti, budući da je na 401(k) računima 2008. u proseku bilo po 13.000 dolara. Umesto toga, izgleda da je to još jedan način da se već bogatima obezbede dodatne poreske olakšice, budući da 80 odsto poreskih olakšica za 401(k) i IRA osiguranje odlaze najbogatijim 20 odsto Amerikanaca, dok samo 7 odsto odlazi donjim 60 odsto. Pri tome, privatna dobrotvorna davanja nisu uspela da se izbore sa izazovom Velike recesije.
Ovo nas vraća na viziju pravog dobročinstva predsednika Trumana. Uloga društva u borbi protiv četiri jahača obezbeđivanjem socijalnog osiguranja ne guši privatno dobročinstvo. Ona mu omogućava da se u potpunosti razvije. Omogućava privatnom dobročinstvu da odgovori sa ciljanom i brzom pomoći za pojedince i zajednice, umesto da nosi ogroman i težak teret ublažavanju novčane nesigurnosti savremenog doba. Javno socijalno osiguranje pruža svakom pojedincu sigurnost neophodnu da preuzme rizik, što obogaćuje i našu ekonomiju i naše društvo. Pri tom uspostavlja osnovnu jednakost i solidarnosti među svim građanima, tako da dobročinstvo poboljšava život onih manje srećnih, umesto da ih primorava da se oslanjaju na bogate i srećne.
Konkretne mere će uslediti iz ovih obaveza. Kako privatne penzije budu odumirale, i kako se 401(k) i druge vrste štednje budu pokazale kao nedorasle izazovu da nam osiguraju penzionerske dane, širenje socijalne sigurnosti za popunjavanje tog jaza postaće neophodan korak. Pošto je federalna vlada u boljoj poziciji da ispuni ove dužnosti nego pojedinačne države, federalizovanje Medikejda i pomoći za nezaposlene takođe treba da bude načelo ove političke platforme. Federalna vlada može bolje da kontroliše troškove sa svojim polugama vlasti nego što bi to činile pojedinačne države. Ona bi bila čvršći oslonac u vreme slabe privrede i oslobodila bi pojedinačne države njihovih najvećih (i najbrže rastućih) troškova. Da su SNAP ili naknade za nezaposlene bile u potpunosti ugrađene u programe na nivou država, kao što su konzervativci pokušali da urade, ovi programi ne bi mogli da podnesu teret Velike recesije.
Ali socijalno osiguranje nije samo skup različitih programa. To je odraz nas samih i toga kako nameravamo da se krećemo kroz rizike modernog doba. Nasuprot idealizovanim izmišljotinama konzervativaca, četiri konjanika nezgode, bolesti, starosti i nezaposlenosti neće moći – kao što nikad nisu ni mogli – da se poraze isključivo privatnim sredstvima. Samo snažan društveni odgovor, utemeljen na Trumanovoj viziji dobročinstva, može da nam garantuje siguran prolaz u prosperitetnu budućnost.
Mike Konczal, Democracy Journal, proleće 2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.03.2014.