Mnogo se megabajta utrošilo ovih dana na pisanje o štetnosti novog zakona o informisanju. Rekao bih da je to bio zaludan posao.
Pre svega, zato što zakoni u ovoj zemlji ne znače mnogo. Dakle, ako je prestrog, ako u njemu ima elemenata koji bi se mogli protumačiti kao opasnost za slobodu štampe, uopšte ne znači da će taj zakon – kao uostalom mnogi drugi – biti primenjivan. Ako se dobro razumem u ovdašnje političke prilike, a laskam sebi da se razumem, taj zakon je sa sve amandmanima izglasan prvenstveno u svrhu zastrašivanja. On hoće da kaže: „Nemojte loše pisati o nama, inače ode koža na šiljak.“
Drugo, mnogo važnije pitanje, jeste: kakvu to slobodu štampe ugrožava novi zakon? Cenjeni kritičari zakona, bojim se, polaze od pogrešne premise da je u ovoj zemlji štampa slobodna, pa da bi eventualno mogla biti ugrožena zlim zakonom. Ja bih se usudio da tvrdim da u Srbiji štampa nije slobodna u pravom značenju te reči. Iz prostog razloga što Srbija nije sasvim slobodna zemlja. Ovde se već dva veka pod pojmom „slobode“ podrazumevaju tri stvari: 1. da država nije pod stranom okupacijom; 2. da neko nije u zatvoru; i 3. da svako ko to nađe za shodno radi šta mu padne na pamet, a da za to ne snosi nikakvu odgovornost. Sloboda je, međutim, mnogo kompleksniji problem, pa ako i podrazumeva odsustvo strane okupacije i slobodu kretanja, ona se nipošto ne iscrpljuje time. Dok je treća stavka ovdašnjeg nakaradnog shvatanja slobode direktna pretnja slobodi, jer ugrožava slobodu drugih.
Odomaćilo se tokom ta dva veka shvatanje da sirotinja raja ima da se zadovolji (pa i da se do nebesa raduje) činjenici da zemlja nije okupirana i da nije na robiji. Sloboda da se radi šta kome padne na pamet, pak, rezervisana je isključivo za vladajuću garnituru, njihove rođake, njihovu poslugu i klijente. Pa, ako se neko pobuni, odmah će se naći nekakav portparol da drekne: „Šta hoćete? Niste u zatvoru. Zemlja nije okupirana. Sve je slobodno.“ U neku ruku, u Srbiji je sve slobodno, čak preslobodno; možete zavirivati pod suknje pevaljki, možete zbog par džointa upropastiti život maloletnom dečaku, ali onoga momenta kada neka vest ugrozi spokojan san nekog političkog kabadahije, e onda više nema slobode. Ubrzo više nema ni tih novina. Da bi se uništile jedne novine u zemlji Srbiji nikakav zakon nije potreban. Nemušta zastrašenost, efikasnija od one zapisane i uobličene u zakon, ubrzo će dovesti do toga da se u prokazanim novinama više niko neće usuditi da objavljuje reklame. A svi vrapci koji imaju ikakve veze sa novinskim zanatom znaju da bez reklama nema ni novina.
Isuviše je ovde ljudi i stvari koji su iznad, ispod i pored zakona da bi Srbija bila istinski slobodna zemlja. Burazerski pluralizam – evo dobre i definicije ovdašnjeg političkog sistema – nije, doduše, tako represivan kao njegovi prethodnici, ali jasno postavlja granice sopstvene nedodirljivosti. I to prilično osiono, kao onomad kada je Demokratska stranka prijavila kao svog glavnog i najvećeg donatora nekakvu STR iz Gornjeg Pičkovca. Ni ostale stranke nisu ni za dlaku bolje. Ako vlast i državnu administraciju čine političke partije čije je poslovanje obavijeno velom mračnih tajni, ko je to toliko blesav da očekuje da će njihovo gospodarenje javnim poslovima biti prozirno i odgovorno. Ako se jedna opskurna i totalitarna stranka poput Koštuničinog DSS-a neprestano natura kao vlasni tumač i praktikant demokratije, pa ako se to (u duhu burazerskog pluralizma) toletriše i prihvata zdravo za gotovo, onda ni ublaživanje postojećeg zakona o informisanju neće ništa promeniti ni za jotu.
Konačno, ako u ovoj zemlji ne postoji javnost u pravom smislu, a ne postoji; ako umesto javnosti imamo voajerski, parohijalni i prekoplotaški voajerizam, onda ne možemo očekivati ni građanske slobode, a još manje stvarnu slobodu štampe. Osim ako se pod slobodom štampe ne podrazumevaju besmislene informacije o tome gde je Dinkić letovao i kakav Šutanovac nosi sat. Letovanje i lični stajling su privatne stvari Dinkića i Šutanovca. Ali njihovo delovanje nije. Ništa ne insinuiram (jer ništa i ne znam), ali bih lično više voleo da mogu pročitati ponešto o državnim i paradržavnim poslovima pomenute gospode. E, ’oćeš Crven ban. E, onda se donosi zakon. Onda se preti prstom. I pendrekom. Onda se đuvegije naroguše.
Da li je javnost jedna Politika koja je spala na nivo uglađenih zidnih novina vladajuće garniture? Da li su javnost Novosti, vazda servilni bilten svake vladajuće ideologije? Da li su javnost sve druge novine (čast izuzecima na ivici kliničke smrti) vazda u strahu da se ne zamere nekom glavonji koji će izdati naredbu svom seizu u JP da momentalno prestane da se reklamira „kod izdajnika“. O televizijama – pretvorenim u servise za masovnu kretenizaciju – bolje i ne govoriti.
Ako se jednog dana, u šta čisto sumnjam, nešto promeni nabolje, ostaće zapamćeno da su (s pravom) prokazani tabloidi u stvari pokrenuli najveći broj afera i otkrili najviše prevara, lopovluka i marifetluka. Da u redakcijama tih sumračnih novina sede vispreniji ljudi koji su u stanju da shvate da bi im tiraže mnogo više podigli istraživački tekstovi o mračnim poslovima političkih propalica nego reportaže o gaćama manekenki i pevačica, moglo bi da im se desi da uđu u istoriju. Ovako će, kako stvari stoje, samo ako li lanu, ući u debele dugove.
Ovo, naravno, ne znači da podržavam zakon. Njegovi oponenti su sasvim u pravu. Kada tabloidi budu pacifikovani, ne vidim nikoga (ni na vlasti ni u opoziciji) ko će se uzdržati od pacifikacije svih drugih medija koji će ubuduće imati da pišu o Kosovu, o uspesima naše diplomatije, o roštiljijadi, slaninijadi, kupusijadi i ovcama sa dve glave. Biće još naših uspešnih sportista, pa će se novinski prostor nekako popunjavati. Kad ih ne bude, tu je Ćosić da daje kilometarske intervjue kojima će truli zapad baciti na kolena. Tu su i Karađorđe Vukadinović i Slobodan Antonić da beskrajno palamude o bombardovanju i da pišu dojave protiv političkih protivnika. Konačno, starlete se udaju i razudaju svaki čas, eto još jedne neiscrpne oblasti za buduću slobodnu štampu koja će se u veselju i slobodi štampati sve dok se ne pojavi čovek sa dve glave i četiri roga.
Danas, 08.09.2009.
Peščanik.net, 09.09.2009.