Kada je Angela Merkel u januaru, na ekonomskom forumu u Davosu bojažljivo pomenula federalizam, to nije izazvalo velike reakcije. Međutim, u narednih pola godine ideje o federalnoj uniji počele su da niču kao pečurke posle kiše. Federaciju zagovaraju šef Evropske komisije Barozo i neki evropski ministri spoljnih poslova, ali iz naše zemlje, Češke, tom horu se nije pridružio niko.
Spisak „federalista“ raste (što naš nedeljnik Respect pozdravlja), ali oni ne govore svi o istoj federaciji. Debata o budućnosti Evrope otkriva zabrinjavajuće neznanje mnogih političara o ustavnim konceptima, a rezultat je verbalni haos.
Novi koncepti se gomilaju, a njihova značenja kaskaju za njima: bankarska unija, transferska unija, politička unija, fiskalna unija itd. Govori se o većoj centralizaciji, integraciji, daljoj harmonizaciji propisa ili opasnostima naddržave.
Značenja ovih fraza se naknadno improvizuju i uzalud bismo tražili njihove definicije u rečnicima.
U Kanadi, SAD i Nemačkoj ljudi znaju šta je federalizam, jer žive u federacijama. U slučaju Nemačke, paradoksalno je da Nemci, uprkos tome što žive u federaciji, ne mogu da zamisle istu takvu na evropskom nivou, a ne dopada im se previše ideja o federaciji unutar federacije (kao ruska babuška).
S druge strane, Francuzi (uz neke izuzetke) ne mogu ni da zamisle federalizam, koji brkaju sa centralizmom. Što se Britanaca tiče, federalizam je za njih simbol jednostrane decentralizacije (parlamenti u Škotskoj i Velsu, ali ne u Engleskoj).
EU ima vrlo mali zajednički budžet (jedan procenat BDP-a čitave EU) i planira dodatno da ga smanji (na 0,8 posto), ali u nekim svojim centralnim tendencijama odlazi predaleko. Da su takvi potezi isprobani u pravoj američkoj federaciji, eksperiment bi propao. Da je državama u SAD centralna vlast naredila da usvoje finansijska budžetska pravila i savete koji im se šalju iz Vašingtona (to jest da promene sopstvene ustave), da podnesu svoj budžet Vašingtonu na usvajanje pre nego što ga sami izglasaju – a da ga zatim ponovo šalju na kontrolu (što je princip evropskog fiskalnog sporazuma), izbila bi pobuna i američka federacija bi se raspala.
S druge strane, izgradnja federacije je dug proces i ako je verovati stručnjacima za ovu oblast u SAD je završen tek devetsto tridesetih, kada je garancija federalnih bankarskih depozita postala zakon. Međutim, treba istaći da se evrozona već bliži zajedničkom osiguranju depozita (kao jednom od osnovnih odlika federacije) i drugim elementima bankarske unije. Ono što je sigurno jeste da krizu nećemo prebroditi bez neke vrste zajedničkog budžeta i zajedničkih poreza. Dakle, mi u Češkoj trebalo bi da odlučimo šta ćemo raditi ako se izgradi federacija u evrozoni, a mi ostanemo van nje.
Kritičari federalizma tvrde da je sama ideja naivna, pa čak i opasna, jer ne postoji evropska politička nacija. Amerikanac je u prvom redu Amerikanac, a tek nakon toga građanin Minesote. Nemac je prvenstveno Nemac, pa tek onda Evropljanin.
Rađanje evropskog identiteta može se, međutim, „veštački“ promovisati i ubrzavati. Tu i tamo mogu da pomognu neke stvari: direktno biranje evropskog predsednika, institucija evropskog državljanstva, neki minimalni zajednički evropski porez itd.
I američka politička nacija nastala je tako (iako iz drugih razloga). Prvo su mogli da glasaju samo izabrani zemljoposednici, pa zatim i poreski obveznici, pa sto godina kasnije i žene, pa Afroamerikanci tek od nedavno. Ništa se dvaput ne dešava na isti način. Amerikanci su počeli od ministarstva finansija, Evropljani od centralne banke.
Kritičari tvrde da svi politički i (dez)integracijski procesi moraju da budu spontani i autentični, a ne veštački i elitistički. Ali značajni pomaci u istoriji čovečanstva najčešće su rezultat činjenice da je ljude neko nekud poveo.
Evropska budućnost je neizvesna. Federacija bi mogla da nastane, ali i Unija bi mogla da se raspadne. U svakom slučaju, u izgradnji federacije važno je da makar evropske elite konačno nauče šta federacija jeste, a šta nije. Možda za početak treba objasniti da federalizam nije neki zamršeni konstrukt, nego temelj podignut na vrednostima: strateškim savezima i kontroli vlasti, ravnoteži i merama predostrožnosti i asimetričnoj, snažnoj zaštiti manjih i slabijih.
Jan Macháček, Respekt / PressEurop, 23.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.10.2012.