Reč je, baš u ovom obliku, odavno ušla u naš jezik (imali smo čak i fetvadžije), i to preko Turaka. U 18. veku pominje se fetfa, i Vuk Karadžić zna za vetmu, (kao i narodna pesma: „Pitaćemo hodža po Udbini, / da li fetva povesti jendžije“), da bi danas (posredstvom zapadnih medija), nepotrebno bio prihvaćen njen arapski oblik fatva (fatwa).
U pitanju je, kako se to uobičajeno kratko objašnjava, “pisano pravno mišljenje koje izdaje poseban pravnik, muftija, na traženje kadije ili privatne osobe. Na temelju fetve, kadija donosi odluku o spornom slučaju. U ispravi je redovno naznačen izvor na temelju kojeg je mišljenje izdato”. Autoritativne fetve izdaju šejhulislam i muftije, a zbirke takvih rešenja zovu se fetava.
Delatnost muftija datira još iz ranog islamskog vremena (tačnije iz 8 veka), kada su izdate fetve služile kadiji (sudiji) kao pomoć u presuđivanju. U vreme formiranja islamskog pravnog sistema, svaki je pravnik-tumač bio pravna instanca koja izdaje fetve i kojoj se svaki pojedinac slobodno mogao obratiti. A to znači da su i muderisi (profesori) po medresama istovremeno bili i muftije. I budući da su muftije tokom čitave islamske istorije morale da odgovaraju na aktuelna pitanja, fetve su, indirektno, postale sredstvo kojim se islam prilagođavao i dalje se prilagođava savremenim problemima.
U diplomatičkom smislu, fetve sadrže sledeće elemente: molitvu Allahu (Davet), pitanje ili problem za koji se traži mišljenje (Sual), odgovor muftije ili šejhulislama (Cevab) i potpis (Imza). Bio je uglavnom utvrđen i format hartije. Spoljni oblik fetve se u poslednjem stoleću ipak nešto promenio.
Budući teokratska država, i Osmansko carstvo počivalo je na poštovanju muslimanskog kanonskog prava – šerijata.
Predstavnici visokoobrazovanih ljudi na polju poznavanja verskog zakona (ulema) imali su izuzetan uticaj u državi, a naročito šejhulislam kao najviši dostojanstvenik uleme i vrhovni verski poglavar u Carstvu (savremeni evropski putnici doživljavali su njegov autoritet kao “tursko papstvo”). Pored njega, širom države bile su imenovane muftije sa zvaničnom funkcijom tumačenja šerijata. Njihova je obaveza bila da, u slučaju potrebe odnosno kad god se to od njih zatraži, daju pismena tumačenja i odgovore da li je određeni postupak ili namera u skladu sa islamom ili ne. Fetve nisu imale naredbodavnu težinu (i sam naručilac odnosno kadija nisu morali da ih slede), a s obzirom na to da su dati odgovori i mišljenja bili opšteg, tj. principjelnog karaktera, osmanske fetve retko kad imaju datum. Među njima, međutim, ima i takvih koje se bave veoma osetljivim pitanjima od opšteg interesa, kao što je na primer bilo uvođenje štampe u Osmanskom carstvu (1727), pitanje objave rata, sklapanja mira ili, pak, svrgavanja vladara. I kod uspostavljanja spoljnih odnosa, put kojeg se osmanska država uvek pridržavala bio je poštovanje institucije fetve. Najzad, treba istaći i važnu ulogu fetve u urednom funkcionisanju osmanskog prava zahvaljujući muftiji koji je usklađivao kadijsku odluku sa pravnim principima (u vreme kada u pravnom sistemu nije postojala apelacija kao njegov obavezni sastavni deo).
U našoj istoriografiji fetve se retko susreću i dosad nisu kritički objavljivane.
Tokom vremena nastale su mnogobrojne zbirke fetvi, koje su služile kao osnova za nove fetve.
Problemi koje donosi moderan život uticali su i na način izdavanja fetvi. U mnogim islamskim zemljama, pored lokalnih postoji i vrhovni muftija sa velikim autoritetom (u Libanu je tako “Muftija Republike” na čelu islamske verske zajednice), pa njihove fetve imaju državničko-religiozni karakter. Naročito su autoritativne fetve koje donosi (od 1935) kolegijum uleme sa kairskog univerzizeta al-Azhara, a gde su zastupljene sve četiri islamske pravne škole (mezhebi – u nekim islamskim zemljama postoji težnja da se da prednost jednoj od ove četiri škole). Članovi ovog kolegijuma godišnje u proseku izdaju oko 350 fetvi.
Danas se fetve objavljuju u posebnim kolumnama verski orijentisanih časopisa, stručnim pravnim časopisima ili se, pak, emituju preko elektronskih medija (radija i televizije), a mogu biti uobličene i u knjige.
I dok u sunitskom islamu fetve nisu obavezujuće (naručilac se može obratiti i nekom drugom autoritetu), to nije slučaj kod šiita, jer kod njih fetve mogu da izdaju samo ličnosti iz najvišeg ranga verske hijerarhije (a ne može se menjati verski autoritet), pa je tako Salman Ruždi, pesnik Satanskih stihova, osuđen 1989. na smrt fetvom (tada se zapadni svet prvi put susreo sa ovim terminom) samog ajatolaha Homeinija (čijom smrću je, verovalo se, ona prestala da važi, ali nije, budući da se Ruždi i dalje nalazi pod stalnom zaštitom britanske policije). Početkom oktobra, kada je Ruždi otvorio Frankfurtski sajam knjiga, Iran je otkazao svoje gostovanje (pozivajući na bojkot i sve muslimanske države). Ista sudbina, a opet zbog romana (Lajja / Sramota) i borbe za ženska prava, zadesila je (1993) i književnicu iz Bangladeša,Taslimu Nasrin, koja je morala da potraži utočište van zemlje.
Od 1997. postoji Evropski savet za fetve i istraživanje (ECFR) kojim predsedava čuveni islamski učenjak egipatskog porekla – smatra se jednim od najviših savremenih autoriteta u sunitskom islamu – dr Jusuf Abdallah al-Karadavi (1926), koji je i redovan gost arapskog elektronskog medija al-Džazire. U svojim fetvama on pokušava da dinamičnu sadašnjost dovede u sklad sa islamom, pa su u njima obrađene teme koje tretiraju vlast, demokratiju, višestranačje, ali i takve kao što su otmica aviona, pitanje eutanazije, transplantacija ljudskih organa, kontracepcija, upotreba droga, zapošljavanje žena, poslovanje. “Šejh El-Karadavi, objašnjavajući svoj metodološki pristup ovom nadasve odgovornom poslu, ističe da on ne pripada onoj grupaciji znalaca šerijata koji odgovaraju sa da ili ne, to je dozvoljeno a ono zabranjeno itd. bez detaljnog objašnjenja. On nastoji da svaki odgovor razloži do pojedinosti i iznese mnoštvo dokaza koji potvrđuju njegovo mišljenje”. Tako na pitanje da li je muslimanu dozvoljeno da pokloni organ za života odgovara: “Islam ne ograničava sadaku (milostinju) na imetak, nego svako dobročinstvo smatra sadakom. U to spada i darivanje dijela tijela radi pomoći drugome. Nema sumnje da je ovo najuzvišenija i najvrednija sadaka, jer tijelo je vrednije od imetka. Čovjek žrtvuje sav kapital da bi spasio dio tijela, a njegovo žrtvovanje, zaradi Allaha, spada u najvrednija dobra djela i najveću sadaku”. Dozvola je, međutim, ograničena, jer “nije dozvoljeno čovjeku da da ono čime bi nanio štetu sebi ili nekome prema kome on ima obaveze”. A organ se može pokloniti i muslimanu i nemuslimanu (opet pod određenim uslovima).
Kada su u vreme iračkog rata (2003) studenti sa al-Azhara uputili peticiju za bojkot američke robe, prof. Muhamed Sajed Tantavi i šejh al-Karadavi izdali su odgovarajuće fetve, a zbog Muhamedovih karikatura ovaj drugi pozvao je i na bojkot danske robe. On odobrava i samoubilačke bombaške atentate Palestinaca i ne vidi u njima u islamu strogo zabranjeno samoubistvo.
Na teroristički napad u Londonu (jula 2005) tamošnji Savet sunita reagovao je fetvom ističući nespojivost ovakvih napada sa islamom.
Pomenimo, na kraju, da je Zbirka fetvi (Fetava Alemgirije), iz doba Mogulske imperije (nastala u 18. veku) postala glavni izvor muslimanskog zakonodavstva u Indiji.
Najzad, fetve su, pored verskog i pravnog značaja koje imaju, i važan izvor za etnografska, društvena i privredno-istorijska istraživanja.
I da se opet vratimo Ruždiju koji je svojim govorom na ovogodišnjem Frankfurtskom sajmu knjiga otvorio debatu o važnosti slobode govora, koja je bila glavna tema ove literarne manifestacije, najveće na svetu. Specijalni gost sajma je ovog puta bila Indonezija sa najbrojnijom muslimanskom populacijom na svetu i islamom (ovamo nije donet na maču) koji odlikuje izuzetan spoj mnogih kulturalnih uticaja.
Literatura
Enciklopedija Leksikografskog zavoda, 2, Zagreb, 1955.
A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo, 1965.
M. u. U. Tworuschka, Islam Lexicon, Duesseldorf, 2002.
Kleines Tuerkei Lexikon, Geschichte – Alltag- Kultur, Muenchen, 2001.
Y. Thoraval, Lexikon der islamischen Kultur, herausgegeben und uebersetzt von L. Hagemann u. O. Lellek, Darmstadt, 1999.
N. Smailagić, red. D. Tanasković, Leksikon islama, Sarajevo, 1990.
R. Božović, V. Simić, Pojmovnik islama, Narodna knjiga, 2003.
A. Th. Khoury, L. Hagemann, P. Heine, Islam Lexikon, Geschichte – Ideen – Gestalten,1, Freiburg – Basel – Wien, 1991.
Lj. Čolić, Osmanska diplomatika sa paleografijom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005.
Kl. Kreiser, Lexikon der islamischen Welt, Stuttgart – Berlin – Koeln, 1992.
Historija osmanske države i civilizacije, prir. E. Ihsanoglu, Sarajevo, 2004.
Šejh dr. J. el-Karadavi, Suvremene fetve (izbor), prev. sa arapskog A. Karić, Hfz. M. Mujić, Tuzla, 1997.
M. Abaza, The Channging Consumer Cultures of Modern Egypt, Cairos Urban Reshaping, The American University in Cairo Press, 2006.
Cyril, Glasse, Enciklopedija islama, Libris, Sarajevo, 2006.
(uz podatke preuzete sa Wikipedije)
Prerađen i dopunjen tekst iz Helsinške povelje broj 127-128, januar-februar 2009.
Peščanik.net, 23.10.2015.