U Srbiji, muzička i likovna kultura uče se svih osam razreda osnovne, neretko i sve četiri godine srednje škole. Sa Opštim tehničkim obrazovanjem osnovci imaju posla četiri godine, iako većini to neće biti struka. Bilo da dete od izbornih predmeta odabere veronauku ili građansko vaspitanje, jedan od njih učiće neverovatnih 12 godina života.
S druge strane, kinematografija koja postoji više od sto godina, u našem školstvu nije prepoznata kao bitna. Veliki broj kvalitetnih filmskih ostvarenja i remek dela, koja bi svaki đak trebalo da pogleda kao stvar opšte kulture, kao da nisu dovoljan razlog za minimalno uvažavanje sedme umetnosti.
Dobit iz ugla dece
Savremena civilizacija postaje sve nezamislivija bez filma. O igranom, dokumentarnom ili animiranom filmu priča se u svim generacijama i svim slojevima društva. Mnoge humanističke ideje nisu uspele da dopru do svesti ljudi na osnovu priče političara ili stručnjaka. Jesu preko filma.
Nema spora da su muzika i likovno stvaralaštvo neuporedivo stariji. Ipak, da li je razlika u značaju tolika da te vrste umetnosti pobede filmsku sa rezultatom 12:0 u godinama određenim za učenje?
Sa veronaukom je stvar još paradoksalnija. Čitav predmet svodi se manje-više na proučavanje jedne iste knjige: Biblije ili Kurana. Ma kakva da je neka knjiga, pa bila ona i najbolja od kad je sveta i veka, čudno je društvo koje svom podmlatku nameće proučavanje jedne jedine knjige nekoliko hiljada sati života.
Da je film tek nedovoljno priznata novotarija u konzervativnom srpskom društvu govori podatak da je i SANU institucija bez ijednog filmadžije, ali to je već druga tema. Za same učenike bilo bi jako dobro da nauče šta je kvalitetno filmsko ostvarenje, a šta kič. Važno je dobijanje opšte kulture o najznačajnijim svetskim ostvarenjima i učenje pravilnog čitanja filmskih simbola.
Dobit iz ugla dramskih delatnika
Uvođenje kinematografije u škole bilo bi vrlo značajno za diplomirane: dramaturge, reditelje, glumce, producente ili ljude drugih struka koji su se dodatno specijalizovali za ovu oblast. Perspektiva većine dramskih delatnika u Srbiji danas nije nimalo svetla.
Ukoliko se ispostavi da ne ume da piše scenario za serije tipa Seljaci ili Selo gori, a baba se češlja, a javni servis i privatne televizije prihvataju uglavnom samo projekte pisane za prosečnog balkanskog čoveka, srpski dramaturg će najverovatnije ostati bez posla u struci. Čak i oni koji su imali sreće da im se drama izvodi u pozorištu ili je osvojila novčanu nagradu na nekom konkursu, nisu dugo živeli od toga. Pre ili kasnije završiće u marketinškoj agenciji u kojoj će morati da smišljaju stihove o deterdžentima, štosove o pastama za zube i reklame za flaširanu vodu. Mnogi će i tu biti odbijeni.
Kod diplomiranih reditelja je slična situacija. Ako ne pripadaju onoj manjini koja dobija finansije za snimanje filma, osuđeni su na režiranje estradnih emisija, rijaliti programa ili na večni biro.
Glumci pak, u čekanju ponuda koje retko dolaze, rade u buticima, kazino klubovima ili pekarama.
Koliko je studenata koji izlaze sa: Fakulteta dramskih umetnosti, novosadske Akademije umetnosti, Akademije umetnosti (bivše BK), Akademije lepih umetnosti ili filmske škole Dunav, koji će imati siguran posao u struci?
Za sve njih veoma je bitna mogućnost rada u prosveti. Prostor za novi predmet ne bi se morao dobiti na uštrb drugih. Ne traži se čak ni ravnopravan status. Čak i jedna godina u osnovnoj školi i jedna u gimnaziji kao opcioni treći predmet (umesto veronauke ili građanskog vaspitanja) bio bi siguran hleb mnogim dramskim delatnicima.
Kinematografija ne bi bila predmet iz koga se pada. Đaci bi vreme provodili u gledanju dobrih filmova i analizama. Ako je opcijom zaposlenja u prosveti država dokazala da je diplomiranim muzičarima, likovnjacima i teolozima majka, zbog čega bi samo dramskim umetnicima bila maćeha?
U mnogim zemljama sveta kinematografija je u škole ušla kao opcioni predmet. U Velikoj Britaniji, sa osnovama filmske kulture (film education) upozna se 450.000 učenika godišnje.
Peščanik.net, 26.11.2011.