Političke teme Rusije su poslednjih dana neočekivano promenjene. Naglo usporavanje ekonomskog rasta, niz inicijativa u oblasti ekonomske politike najavljene od strane vlasti i Putinova poseta olimpijskom gradilištu u Sočiju, tri su vesti koje nas, sklapajući se u jednu sliku, iznenada vraćaju u realnost. Dok su nam naši pseudo-deputati čitavu jesen usrdno ispirali mozgove i kao osnovni problem Rusije servirali političko nazadnjaštvo, skorašnji događaji su nas podsetili da su strahovita neefikasnost i lopovluk kosmičkih razmera, ipak naši stvarni i glavni problemi. Ispostavilo se da je politički opskurantizam samo PR-zaklon političkog sistema, to jest nemušto sazdana idejna osnova te nezasite i lajave stoglave nemani.
Već početkom prošle jeseni, resko se oglasilo zvono za uzbunu. Bila je to vest da je za samit APEC-a u Vladivostoku potrošeno celih 22 milijarde dolara. To je iznos veći od čitavog državnog budžeta za 1999. godinu i znatno veći od ukupnih sredstava namenjenih obrazovanju u 2013. Vlast se pravdala da su to navodno dugoročna ulaganja u infrastrukturu. Ali ta objašnjenja su izazivala samo podsmeh ili ređe, nelagodu. Novac je kao nabujala reka oticao iz budžeta i ulivao se u izgradnju mosta i kostura zgrade budućeg univerziteta, pri čemu nikakvih realnih planova ili ozbiljnih resursa za osnivanje univerziteta nije bilo. Da bi se opravdali enormni troškovi izgradnje mosta i kostura nekoliko zgrada, bila je dovoljna samo jedna čarobna reč – univerzitet. A zemljište koje klizi i propada duž čitave trase novoizgrađenog puta, pokidane sajle koje vise nad tek izgrađenim mostom, ispremeštana dugmeta u liftovima i niz pokretnih stepenica koje ne rade niti će ikada proraditi, na očigledan način su demonstrirali osnovni trend novog vremena: silovit pad efikasnosti upravljanja, na fonu eksponencionalnog rasta svekolikih izdataka.
Sve to oličava jednu sasvim novu situaciju. Početkom 2000-ih, u sferi javnih poslova je u Rusiji već bila formirana precizna (mada vrlo specifična) predstava o modelu uspešnog menadžmenta. Ovaj model je predviđao stabilnu normu korupcionih izdataka od više-manje 30%. To je značilo da ako se tokom izvođenja bilo kog novog državnog podviga dogodi da se budžetski rashodi za njegovu realizaciju uvećavaju, obim javnih dobara na izlazu je uvek rastao proporcionalno veličini na ulazu, uključujući u taj iznos i korigovanje ukupne sume za tih nezaobilaznih 30%.
Vladivostovska priča je pokazala da je ovaj „zlatni standard ruskog menadžmenta“ prevaziđen, jer ne samo da onaj volšeban deo budžetskih sredstava koji tokom realizacije projekta netragom isčezava, stabilno i ubrzano raste, već i koliko god da se budžetski rashodi nekog konkretnog projekta uvećavaju, to ne garantuje zadovoljavajući krajnji rezultat. Naime, količina utrošenog budžetskog novca nije u vezi sa kvalitetom, a ni sa planiranim rokom predaje objekta. Nikakve garancije se ne mogu obezbediti ni novcem, ni administrativnim merama (pripremama samita APEC-a rukovodio je lično vice-premijer). Rečju, došli smo u situaciju u kojoj rep maše psom, a ne obratno. Čak ni neograničen budžet više ne garantuje željeni rezultat.
Ovu istinu sada demonstrira i sočinsko gradilište. Mašina za prisvajanje budžetskog novca, a posebno dela namenjenog državnim mega-projektima, dostigla je neviđeni stepen savršenstva i kolosalni politički uticaj. Ona se više ne boji ni Putina, što se lepo videlo tokom njegove poslednje posete Sočiju, gde je on, nekako oprezno i dosta neuverljivo, izrazio svoju već poslovičnu ljutnju.
Prvobitno predviđeni ukupni troškovi za sočinski spomenik putinskim ambicijama – zimsku olimpijadu na obali Crnog mora! – već su premašeni za oko četiri puta. Sa zamišljenih 13, danas je već dostignuta suma od 50 milijardi dolara. U rubljama je to 1,5 triliona, što je tri puta više od ukupnih budžetskih rashoda planiranih za zdravstvo u 2013.
Prilično je teško proceniti koliko košta jedna olimpijada, ali na primer zimska olimpijada 2006. u Torinu njene organizatore koštala je 3,6 milijardi dolara. Cena sledeće, vankuverske, po nekim procenama iznosila je 2,5 milijardi dolara. Tome treba dodati i dopunske rashode u infrastrukturu, što je opšti budžet popelo na blizu 6 milijardi dolara. Kanadske vlasti su posle dugo morale da ubeđuju svoje građane u opravdanost ovih troškova.
Letnje olimpijade su po pravilu 3 do 5 puta skuplje od zimskih. Ova poslednja, londonska, po standardima zapadnih zemalja se pokazala kao preskupa. Procenjuje se na 19 milijardi dolara, i njeni organizatori su u medijima često bili kritikovani zbog toga. Istina, pre nje je bila pekinška, s par ogromnih ulaganja u infrastrukturu, za koju su kineske vlasti „istresle“ čitavih 42 milijarde dolara. Ali ova olimpijada je bila letnja, i ako se po sumanutom rasipništvu zamisli njoj analogna zimska, ona bi morala da košta negde između 10 i 15 milijadi dolara.
Navedene cifre nam same govore kako se troši novac u demokratskim državama, a kako u onima manje-više despotskima. Setimo se toga da je BDP po glavi stanovnika u Kini 8,5 hiljada, u Rusiji 21 hiljadu, u Velikoj Britaniji 35,5 hiljada, a u Kanadi 40 hiljada dolara.
Ali to sada nije naša tema. Sada je mnogo važnije to čemu nas uče dosadašnja iskustva iz Vladivostoka i Sočija. Prvo, razmere sredstava osuđenih na „volšebno iščezavanje“ proporcionalno rastu s veličinom objekta planiranog za izgradnju. Odnosno, ako se kod realizacije malih, politički manje bitnih projekata tu i tamo još uvek može računati na onaj „zlatni standard“, danas sitni tridesetoprocentni lopovluk, kod velikih projekata on dostiže 60 – 70%. Drugo, veličina budžeta i volumen njegovog naduvavanja tokom realizacije projekta u direktnoj su vezi sa stepenom ambicioznosti (političkog značaja) i kontrole njegovog finansiranja. Što je projekat ambiciozniji i što je (po nomenklaturnom zvanju) viši nivo kontrole njegove realizacije, tim će pre i brže predviđeni budžet početi enormno da raste, a s njim i sume „volšebnih isčezavanja“. I na kraju još jedan, treći elemenat „formule pohlepe“: što je projekat ambiciozniji, to je manja verovatnoća da će on za sobom ostaviti one drugostepene, za ekonomiju pozitivne, takozvane pobočne efekte. Ako su izgradnja preskupog mosta koji vodi na poljanu na kojoj su izgrađeni blokovi zgrada, koji će jednog dana postati univerzitet na kome se nikada ništa neće izučavati jer za to nema resursa – čist marazam i ludilo, onda su izgradnja nekoliko dvoraca za zimske sportove koji koštaju 1,5 triliona rubalja na području suptropske klime – marazam i ludilo na kvadrat.
Poznata teza ekonomista da ulaganja u infrastrukturu uvek imaju pozitivne efekte na ekonomiju, u ovom slučaju je okrenuta naopako. U našem slučaju to nisu ulaganja u infrastrukturu, već u ambicije. A ulaganja u infrastrukturu radi zadovoljenja ličnih ambicija ekonomiji ne donose nikakve bonuse. Ova ulaganja služe samo za jačanje „formule pohlepe“, obrasca koji potom služi definisanju i primeni standarda prisvajanja državnog budžeta.
I kakve veze to ima sa usporavanjem ekonomskog rasta i promenama u ekonomskoj politici, koje sam pomenuo na početku? Naglo usporavanje ekonomskog rasta će vlastima nametnuti zadatke hitnog rešavanja problema gubitka popularnosti. To je jedan deo problema. A drugi je takođe hitno i odlučno stimulisanje ekonomskog rasta. Jedna od inovacija ekonomske politike je namera vlasti da ukine takozvano „budžetsko pravilo“ o neprikosnovenosti rezervnih fondova stvorenih od izvoza nafte, zatim osnivanje državnog mega-investitora u obliku Rosfin-agencije, a takođe i korišćenje državnih penzionih fondova za finansiranje investicija unutar zamlje. Namera je da se ekonomija podrži zamašnim ulaganjima u infrastrukturu.
Zadatak – ambiciozan: reč je o političkom životu ili smrti. Stepen kontrole – nesumnjivo sočinski. Novi standardi prisvajanja budžetskih sredstava – definisani. I tako, gospodo i ostali stanovnici Rusije – led je krenuo! Privatizacija naftne „kasice prasice“ je u niskom startu, a vama samo ostaje da primenite „formulu pohlepe“ i izračunate rezultat.
Kiril Rogov, Новая Газета, 11.02.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 20.02.2013.